Bubreg

Izvor: Wikipedia

Bubrezi (lat: ren; gr: νεφρό, nephro; tur: böbrek; bunjevački: bubrik) su parni organi, koji predstavljaju centralni deo urinarnog sistema. Smešteni su u retroperitonealnom prostoru na zadnjem zidu abdomena, i nalaze se sa obe strane kičmenog stuba (u visini 12. grudnog i 1. i 2. slabinskog pršljena). Desni bubreg, potisnut jetrom, postavljen je malo niže u odnosu na levi.

Ima oblik šupljeg zrna pasulja, čija je konkavna ivica okrenuta ka kičmenom stubu. Bubreg odraslog čoveka teži oko 140-150g i ima veličinu stisnute pesnice. Medijalna strana ovog organa sadrži ulazni otvor ili bubrežni hilus, koji vodi u bubrežnu duplju (sinus renalis), a kroz koji prolaze krvni i limfni sudovi, nervi i mokraćovod.

Bubreg je spreda pokriven parijetalnim peritoneumom, a osim toga sa svih strana ga okružuju tri omotača: bubrežna fascija (koja oblaže i nadbubrežnu žlezdu), masna čahura (capsula adiposa) i fibrozna čahura (capsula fibrosa).

Građa[uredi - уреди]

Građa bubrega: 1. Malpigijeva piramida , 2. Interlobularne arterije, 3. Bubrežna arterija, 4. Bubrežna vena, 5. Hilus, 6. Bubrežna karlica, 7. Mokraćovod, 8. Mala bubrežna čašica, 9. Fibrozna kapsula, 10. Donji pol, 11. Gornji pol, 12. Interlobularna vena, 13. Nefron, 14. Bubrežna duplja, 15. Velika bubrežna čašica, 16. Papile, 17. Bertinijeva kolomna

Ako se bubreg raseče od vrha do dna, makroskopski se mogu uočiti dve karakteristične zone: spoljašnja zona ili kora (cortex renis) i unutrašnja zona ili srž (medulla renis). Korteks je tamnije boje i ima zrnastu strukturu, a medula je prugasta i svetlija.

Glavni deo srži ljudskog bubrega čini 10-18 renalnih (Malpigijevih) piramida, čije su baze okrenute ka spoljašnjoj ivici, a vrhovi prema hilusu. Sa baze renalnih piramida u koru se projektuju prugaste strukture ili medularni zraci (Ferajnove piramide). Od jedne piramide izrasta 400-500 medularnih zraka, a one se tretiraju kao deo kore bubrega (zajedno sa pravim kortikalnim parenhimom). Vrhovi piramida (papile) sadrže tzv. rešetkasto polje sa 10-20 papilarnih otvora, putem kojih se mokraća iz srži izliva u male bubrežne čašice (calyces renales minores). Spajanjem dve-tri male čašice nastaju velike bubrežne čašice (calyces renales majores), a one se otvaraju u bubrežnu karlicu i mokraćovod.

Kora bubrega sastoji se od parenhima između renalnih piramida i kapsule (bubrežni labirint), kao i dela parenhima koji prodire između piramida (Bertinijeve kolumne).

Bubreg se može podeliti na manje morfološke celine: lobuse i lobuluse. Lobus čini jedna Malpigijeva piramida sa delom kore iznad njene baze i delovima susednih kolumni, a lobulus čini jedan medularni zrak i delovi labirinta koji ga okružuju.

Nefron[uredi - уреди]

Nefron - histološki preparat: 1. Glomerul, 2. Proksimalni tubul, 3. Distalni tubul

Nefron (nephron) je osnovna morfološka i funkcionalna jedinica bubrega. Svaki bubreg se sastoji od preko milion nefrona i svaki od njih može potpuno samostalno da stvara mokraću. Čovek može da živi dok mu je funkcionalna barem 1/3 nefrona.

Nefron se sastoji od bubrežnog telašca (korpuskula) i bubrežnog tubula.

Korpuskul je početni deo nefrona loptastog oblika, koji ima dijametar oko 200μm i sastoji se od glomerula i Boumanove (Bowman) kapsule. Glomerul predstavlja splet gusto zbijenih kapilara (u obliku klupka), koji povezuje dovodnu (aferentnu) sa odvodnom (eferentnom) arteriolom. Mesto ulaska aferentne i izlaska eferentne arteriole se naziva vaslukarni pol glomerula. Nasuprot njemu se nalazi urinarni pol, na kome se isfiltrirana krvna plazma (primarna mokraća) odvodi u bubrežne tubule. Oko čitavog glomerula se nalazi Boumanova kapsula izgrađena od dva lista. Spoljašnji ili parijetalni list kapsule ograničava bubrežni korpuskul i odvaja ga od okolnog parenhima, a na vaskularnom polu prelazi u unutrašnji ili visceralni list. Između njih se nalazi interkapsularni prostor, u koji se filtrira primarna mokraća (ultrafiltrat krvi). Kapilari glomerula su fenestriranog tipa, bez dijafragme i 500 puta su propustljiviju od običnih somatskih kapilara.

Bubrežni tubul se proteže od urinarnog pola korpuskula do lučnog sabirnog tubula. U njega se uliva primarna mokraća iz bubrežnog telašca, i procesima apsorpcije i sekrecije obrazuje konačna mokraća. Sastoji se od proksimalnog izuvijanog tubula, Henleove petlje i distalnog izuvijanog tubula.

Iako svi nefroni imaju istu strukturu, oni se dele na dve glavne grupe: kortikalne i jukstamedularne nefrone. Glomerul kortikalnih nefrona je smešten u spoljašnjem delu kore i ima kratku Henleovu petlju, koja samo delimično zalazi u medulu. Jukstamedularni su smešteni dublje u parenhimu kore i imaju veoma dugačke Henleove petlje, koje prodiru duboko kroz medulu i dostižu skoro do bubrežnih papila. Većinu čine kortikalni nefroni (70-80%).

Tokom starenja organizma broj funkcionalnih nefrona se postepeno smanjuje, tako da u 80. godini mnogi ljudi imaju samo 40% od početnog broja nefrona. Osim toga njihova populacija se smanjuje i pri povredama, oboljenjima i sl, a bubreg nema izraženu sposobnost regeneracije.

Intersticijum[uredi - уреди]

Intersticijum je prostor između nefrona, tubula, krvnih i limfnih sudova i nerava. Sastoji se od vezivnog tkiva, i u predelu korteksa je slabo izražen i čini oko 7% ukupnog volumena kore, a u predelu srži bubrega čini i do 20%. Čine ga fibroblasti, miofibroblasti, makrofagi, periciti, histiociti itd.

Vaskularizacija i inervacija[uredi - уреди]

Krvni sudovi[uredi - уреди]

Protok krvi kroz oba bubrega iznosi oko 21% minutnog volumena srca ili 1200ml/min. Krv dolazi u ove organe iz abdominalne aorte, preko bubrežne arterije (a. renalis) – po jedna arterija za svaki organ. To je istovremeno nutritivni i funkcionalni krvni sud i ulazi u bubreg kroz tzv. hilus i odmah se deli na dve grane (ventralnu i dorzalnu). Jedna grana odlazi u prednji, a druga u zadnji deo bubrega. Pre ulaska u parenhim ovi ogranci se dele i daju interlobarne arterije (aa. interlobares). One se penju uz Bertinijeve kolumne i u predelu baza renalnih piramida savijaju se i nastavljaju kao lučne arterije (aa. arcuatae). Dalje se pružaju graničnom linijom između kore i srži bubrega i granaju se, u jednakim razmacima, na interlobularne arterije (aa. interlobulares), koje se pružaju ka kapsuli (spoljašnjoj ivici) bubrega. Od ovih arterija odvajaju se grančice koje će posle kratkog puta ući u klupko glomerula, kao aferentne arteriole. Arteriole ulaze u prvi kapilarni splet iz koga nastaju eferentne arteriole, koje se ponovo granaju dajući drugu (peritubularnu) kapilarnu mrežu. Eferentne (odvodne) arteriole jukstamedularnih nefrona su veoma dugačke i nazivaju se pravi sudovi (vasa recta).

Vene bubrega uglavnom prate odgovarajuće arterije i imaju iste nazive. Kapilari bubrežne kapsule i spoljašnjeg dela kore se sakupljaju i formiraju zvezdaste vene (vv. stellatae). One se zativ ulivaju u vv. interlobulares, a interlobularne vene u lučne vene (vv.arcuatae). U lučne vene se drenira i vaskularna mreža iz područja medule i venska krv zatim ide kroz interlobarne vene, i konačno kroz bubrežnu venu (v. renalis) izlazi iz bubrega kroz hilus i uliva se u donju šuplju venu.

Od ukupne količine krvi koja prođe kroz bubrege, 98-99% odlazi u koru, a samo 1-2% u medulu.

Limfni sudovi[uredi - уреди]

U bubregu postoje dve mreže limfnih sudova. Jedna se nalazi u spoljašnjem delu kore i limfa iz nje odlazi u limfne sudove kapsule. Druga mreža je smeštene dublje u bubrežnom parenhimu i izliva se preko limfnog suda, koji izlazi kroz hilus, i dalje odlazi u parijetalne (slabinske) limfne žlezde i sabirno stablo. Između ove dve mreže postoje spojnice (anastamoze).

Nervi[uredi - уреди]

Bubreg je najvećim delom inervisan simpatičkim nervnim vlaknima, mada postoji i mali broj parasimpatičkih i senzitivnih vlakana. Simpatička vlakna izazivaju kontrakciju glatke muskulature krvnih sudova, što znači da deluju kao vazokonstriktori. Potiču iz celiačnog spleta (plexus celiacus), koji predstavlja najveći autonomni nervni splet i inerviše sve organe trbušne duplje i polne žlezde.

Uloga bubrega[uredi - уреди]

Bubrezi imaju čitav dijapazon po život značajnih uloga i utiču na rad svih ostalih organa i organizma u celini. Osnovna funkcija ovih organa je formiranje konačne mokraće, ali pored toga oni imaju višestruku ulogu u održavanju homeostaze u organizmu. To podrazumeva:

  • regulaciju ravnoteže vode i elektrolita,
  • regulaciju osmolarnosti telesnih tečnosti i koncentracije elektrolita,
  • regulaciju acido-bazne ravnoteže,
  • izlučivanje otpadnih produkata metabolizma i štetnih hemikalija,
  • regulaciju arterijskog pritiska,
  • sekreciju različitih hormona,
  • sintezu glukoze i sl.

Mehanizam stvaranja mokraće obuhvata tri fundamentalna procesa: filtraciju, reapsorpciju i sekreciju. Stvaranje primarne mokraće počinje filtracijom velike količine tečnosti (krvi) iz glomerulskih kapilara, kroz krvno-urinarnu membranu, u Boumanovu kapsulu. Ovaj ultrafiltrat krvi zatim ulazi u sistem tubula, gde se odvija reapsorpcija (vraćanje određenih supstanci iz filtrata u krvotok) i sekrecija (transport jona i drugih supstanci iz krvotoka u bubrežne tubule). Kao rezultat nastaje konačna mokraća, koja se preko mokraćovoda (ureter) odvodi iz bubrega u mokraćnu bešiku.

Obavljajući ovu primarnu ulogu, bubrezi takođe vrše i druge funkcije. Oni veoma precizno podešavaju izlučivanje vode i elektrolita prema njihovom unosu, održavajući na taj način stalnost unutrašnje sredine. Oni imaju glavnu ulogu u izlučivanju otpadnih produkata metabolizma (urea, kreatin, mokraćna kiselina, bilirubin), raznih toksina, lekova i dodataka hrani. Regulacijom izlučivanja vode i Na imaju presudnu ulogu u dugoročnoj regulaciji arterijskog pritiska. Zajedno sa plućima i puferima telesnih tečnosti, bubrezi učestvuju u regulaciji acido-bazne ravnoteže, jer mogu da odstrane iz organizma razne kiseline (sumpornu, fosfornu i dr). Pošto sintetišu i sekretuju oko 90% ukupnog eritropoetina, oni direktno utiču i na stvaranje, tj. broj crvenih krvnih zrnaca. Tokom prolongiranog gladovanja bubrezi u procesu glikoneogeneze, od različitih prekursora, stvaraju glikozu.

Kod hroničnih bolesti bubrega ili akutne insuficijencije, dolazi do teških poremećaja u zapremini i sastavu telesnih tečnosti i nakupljanja raznih štetnih materija u organizmu. Ako se ne preduzmu odgovarajuće kliničke mere (poput hemodijalize), nastupa smrt pacijenta u roku od nekoliko dana.

Bolesti bubrega[uredi - уреди]

Na osnovu patofizioloških mehanizama nastanka pojedinih grupa bubrežih oboljenja, izvršena je podela bubrežnih bolesti na glomerulske i neglomerulske. U prvu grupu spadaju nefritisi i nefrotski sindrom, a u drugu grupu vaskularne, tubulointersticijske i tubulske bolesti.

Danas se, ipak, češće koristi klinička klasifikacija, zasnovana na preporukama Svetske zdravstvene organizacije. Ova podela je sledeća:

  • akutni nefritiski sindrom,
  • nefrotski sindrom,
  • asimptomatska urinarna abnormalnost,
  • akutna bubrežna insuficijencija,
  • hronična bubrežna insuficijencija,
  • infekcija urinarnog trakta,
  • opstruktivna bolest urinarnog trakta,
  • funkcijski defekti bubrežnih tubula,
  • hipertenzivna nefropatija,
  • nefrolitijaza i nefrokalcinoza.

Literatura[uredi - уреди]

  • Arthur C. Guyton, John E. Hall: Medicinska fiziologija, IX izdanje ("Savremena administracija" Beograd, 1999.) ISBN 86-387-0599-9;
  • Stanoje Stefanović i saradnici: Specijalna klinička fiziologija, III izdanje ("Medicinska knjiga" Beograd – Zagreb, 1980.);
  • Z. Anđelković, LJ. Somer, M. Perović, V. Avramović, LJ. Milenkova, N. Kostovska, A. Petrović: Histološka građa organa, I izdanje ("Bonafides" Niš, 2001.) ISBN 86-7434-003-2;
  • Slavoljub V. Jovanović, Neva L. Lotrić: Deskriptivna i topografska anatomija čoveka, III izdanje ("Medicinska knjiga" Beograd – Zagreb, 1987.);
  • Vjekoslav Duančić: Osnove histologije čoveka, VIII izdanje ("Medicinska knjiga" Beograd – Zagreb, 1983.);
  • Dušan Trpinac: Histologija za studente farmacije, IV izdanje ("Kuća štampe" Beograd, 2000.);
  • LJ. Babić, R. Borota, A. Lučić: Priručnih praktičnih i seminarskih vežbi iz patološke fiziologije, VIII izdanje ("Futura" Novi Sad, 2004.) ISBN 86-7197-217-8.
Urinarni sistem
Bubreg | Mokraćovod | Mokraćna bešika | Mokraćna cev
Star of life.svg Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi tema o zdravlju (medicini).