Ksenofont

Izvor: Wikipedia

Ksenofont (grč. Ξενοφῶν, oko 430354. pne.), sin Grila, iz atinske deme Erhija, bio je grčki pisac, najpoznatiji po svojim istoriografskim delima.

Ksenofont

Život[uredi - уреди]

Ksenofont je poticao iz jedne od onih atinskih aristokratskih porodica koje su ne samo tokom Peloponeskog rata već i kasnije pokazivale veću sklonost prema aristokratskom spartanskom državnom uređenju nego prema demokratskom uređenju svoje domovine ― Atine. Rodio se negde između 430. i 427. god. st. e. u atičkoj demi Erhiji. Vrlo rano postao je prijatelj sa znamenitim atinskim filozofom Sokratom, te ga je uspomena na njega pratila kroz čitav život.

Kada je nakon Peloponeskoga rata Kir Mlađi, sin Darija Nota, počeo sakupljati najamničku vojsku kako bi zaratio protiv svoga brata, tadašnjeg persijskog kralja Artakserksa II Mnemona, stupio je u njegovu službu i veliki broj Grka. Među njima je bilo mnogo mladih aristokrata, koji su pobegli od svojih roditelja, i siromašnih ljudi koji su ostavili svoje porodice u nadai da će se nakon kratkog rata vratiti kući sa bogatim plenom. Jedan od takvih bio je i Proksen iz Tebe, koji je, željan slave, moći i bogatstva, otišao u maloazijski Sard i tamo se sprijateljio s Ksenofontom, koga je pozvao sa sobom u pohod obećavajući mu da će ga upoznati s Kirom. Ksenofont se rado odazvao pozivu, jer je ionako gajio neprijateljska osećanja prema demokratskom uređenju koja je nakon pada tridesetorice tirana bila ponovo uspostavljena u Atini. Ali pre no što je krenuo na put, rekao je Sokratu za Proksenov poziv i upitao ga za savet. Sokrat je mislio da bi mu njegovi sugrađani mogli zameriti bude li pošao Kiru, jer se smatralo da je Kir pomagao Spartance tokom Peloponeskog rata. Stoga mu je Sokrat savetovao da za savet pita proročište u Delfima. Kako je, međutim, Ksenofont već bio čvrsto odlučio da krene s Proksenom, nije u proročištu pitao treba li krenuti u pohod ili ostati kod kuće, nego je pitao kojim bogovima treba da prinese žrtvu kako bi se njegovo putovanje srećno završilo.

Tako je Ksenofont ostavio domovinu i u proleće 401. god. st. e. stigao u Sard kod Porsena i Kira. U Kirovoj vosci nije bio ni strateg ni lohag ni vojnik, nego samo pratilac Proksenov. U jesen iste godine Kir se s bratom upustio u bitku kod sela Kunakse blizu Vavilona. U toj je bici Kir poginuo, a grčki najamnici došli su u veliku opasnost, jer su im Persijanci na prevaru poubijali sve njihove vođe. Ksenofont tada postaje vođa te vojske koja se sastojala od deset hiljada grčkih plaćenika. On je kao vođa velikom mudrošću i hrabrošću srećno doveo tu vojsku u Trapezunt, na obalu Crnog mora, nakon što se petnaest meseci teško probijala kroz različite maloazijske države i neprijateljske narode. Iz Trapezunta odveo ih je u Bizant, a zatim tračkom kralju Seutu. Na kraju je ostatke te vojske doveo preko Lampsaka kroz Troadu u Pergam, gde ih je predao spartanskom zapovedniku Tibronu, koji je došao u Aziju da bi pomogao Jonjanima u ratu protiv Persijanaca. Sve je te događaje Ksenofont detaljno izložio u svojoj Anabazi.

Tibrona je na mestu zapovednika zamenio Derkilida, a njega kralj Agesilaj. Ksenofont se pridružio Agesilaju i ostao mu odan prijatelj. Kad su se Atinjani udružili s Tebancima, Argivljanima i Korinćanima protiv Spartanaca, Agesilaj je žurno krenuo kući kroz Trakiju te savezničku vojsku potukao u bici kod Koroneje 394. st. e. Kako se Ksenofont tom prilikom borio na strani atinskih neprijatelja, Atinjani su ga osudili na progonstvo. Posle rata, koji se završio Antalkidinim mirom 387. st. e., Spartanci su mu za zasluge poklonili imanje u Skiluntu, blizu Olimpije. Tu je Ksenofont u miru prživeo punih sedamnaest godina zajedno sa svojom ženom i dva sina, Grila i Diodora. Bavio se književnošću, zemjoradnjom, lovom, uzgojem konja, a rado je i pružao gostoprimstvo prijateljima.

Bitkom kod Leuktre 371. st. e. slomili su Tebanci spartansku hegemoniju u Grčkoj, pa su Eliđani oduzeli Spartancima Skilunt, te je i Ksenofont morao ostaviti imanje. Preselio se u Korint, gde je i umro 355. st. e. Veliki napredak Tebe pomirio je, međutim, Atinu i Spartu, pa je tada ukinuto i Ksenofontovo progonstvo, ali se ne zna da li je on ikada više posetio Atinu. Ali kad je tebanski vojskovođa Epaminonda nadirao sa svojom vojskom na Peloponez, priskočila je Spartancima u pomoć atinska vojska, u kojoj su se hrabro borili i Ksenofontovi sinovi. U bici kod Mantineje 362. st. e. poginuo je junačkom smrću i Ksenofontov sin Gril. Priča se da je Ksenofont prinosio žrtvu bogovima u času kad su mu javili za sinovljevu pogibiju. U znak žalosti skinuo je s glave venac, ali ga je ponovo stavio kad je čuo da mu je sin poginuo junački, te je navodno rekao: »Znao sam da sam ga smrtnog rodio«.

Dela[uredi - уреди]

Ksenofont je mnogostran i plodan pisac. Njegova dela pripadaju područjima istoriografije, filozofije, politike i didaktike. U svim svojim delima Ksenofont se pre svega pokazuje kao vojnički pisac. To je, uz njegov smisao za poljoprivredu i uzgoj domaćih životinja (konja i pasa), najviše odgovaralo njegovom talentu. Pisao je atičkim dijalektom te jednostavnim, jasnim i lakim stiom. Njegova je jasnoća postala uzor kasnijim piscima. Stari su ga nazivali »atičkom pčelom« i »atičkom muzom« i govorili su da su njegovim jezikom govorile same Muze. Ipak atička čistoća njegovog jezika nije potpuna, jer i kod njega tu i tamo nalazimo jonskih i pesničkih reči.

Istorijski spisi[uredi - уреди]

Anabaza (Κύρου άνάβασις) je delo podeljeno u aleksandrijsko doba u sedam knjiga. Anabaza je dobila ime po uspinjanju (grč. άνάβασις), tj. po putu Kirove vojske iz maloazijskog primorja u unutrašnjost Azije do sela Kunakse, gde se odigrala i odlučna bitka. Taj put obuhvata samo prva knjiga, a u ostalim se knjigama opisuje povratak grčke vojske, pa bi se čitavo delo moralo zvati κατάβασις (silaženje, tj. povratak iz unutrašnjosti prema morskoj obali), ali je ostalo ime prema sadržaju u prvoj knjizi. Povratak deset hiljada grčkih najamnika nakon bitke kod Kunakse prikazao je i strateg Sofenet iz Stimfala u Arkadiji, ali se čini da on nije dovoljno istakao Ksenofontove zasluge za taj uspešan poduhvat. Stoga je i Ksenofont napisao Anabazu, da bi ispravio nanesenu mu nepravdu. Da bi delo bilo verodostojnije, izdao ga je pod imenom »Temistogen (sin pravde) Sirakužanin«, čime je postao prvi pisac u istoriji književnosti za koga se zna da je upotrebio pseudonim. O sebi u delu govori u trećem licu, upravo kao i Julije Cezar u svojim Zapisima. Anabaza nije pravo istorijsko delo, već memoarski spis, kome književnu vrednost daje jasno i tečno izlaganje, prošarano umetnuzim govorima, te pokušaji sažetog individualnog portretisanja likova. Među književno najuspelijim odlomcima je poznati opis (IV, 7, 20-26) reakcije Grka kada su popevši se uz brdo Tehes ugledali more i stali da uzvikuju thalatta! thalatta! (»more! more«) uz plakanje od sreće i međusobno grljenje. S istorijske je tačke ovo delo vrlo vredno zbog obilja geografskih i etnografskih podataka, a isto tako i važan izvor za poznavanje ratne veštine toga doba.

Helenska istorija (Ελληνικά, u sedam knjiga) opisuje grčku istoriju od onoga mesta gde je Tukidid završio, tj. od 411. st. e., pa sve do bitke kod Mantineje 362. st. e. Prva i druga knjiga opisuju vladavinu i pad tridesetorice tirana u Atini, dakle godine od 411. do 403. st. e. Pošto su događaji od 402. do 400. st. e. preskočeni, treća, četvtta i peta knjiga pokriva period od 399. do 379. st. e.: spartanski rat protiv Persijanaca (399―387. st. e.), pokušaj različitih grčkih polisa da sruše tadašnju spartansku hegemoniju u grčkom svetu (Korintski rat od 397. do 387. st. e., koji se završio Antalkidinim mirom), te rastuće suparništvo između Sparte i Tebe. Druga polovina pete te cela šesta i sedma knjiga pokrivaju period od 379. do 362. st. e., uključujući bitku kod Leuktre (371) i uspostavljanje tebanske hegemonije pod vođstvom Epaminonde i zaključno s njegovom pogibijom kod Mantineje 362. st. e.

Filozofski spisi[uredi - уреди]

Ksenofont se ne može smatrati pravim filozofom, jer, kako se čini, filozofiju nije istinski sasvim ni razumeo. Bio je, međutim, duboko inspirisan Sokratovom ličnošću, što ga je i podstaklo da napiše delo Uspomene na Sokrata (Άπομνημονεύματα ili Memorabilia Socrătis, u 4 knjige), koje opisuje Sokratov karakter i neke njegove stavove, uglavnom putem zamišljenih dijaloga između Sokrata i drugih ličnosti, među kojima i Ksenofonta. U prvom delu pobija se optužba izneta protiv Sokrata, na osnovu koje je i bio osuđen na smrt, dakle da nije verovao u državne bogove već je uvodio nove i da je kvario omladinu. Zatim se opisuje ličnost samoga Sokrata, njegova pomoć prijateljima, pobožnost i druge vrline, te njegovi stavovi o obrazovanju i različitim filozofskim pitanjima, sve to delimično na osnovu samog Ksenofontovog sećanja a delom na osnovu drugih izvora. Stavovi koji se ovde propisuju Sokratu (npr. o dobrom i lepom) ne poklapaju se uvek s onima koje mu u svojim dijalozima pripisuje Platon.

U delu Odbrana Sokratova (Απολογία Σωκράτους) predstavlja nam Ksenofont svoju verziju odbrane koju je Sokrat izneo na sudu, iz koje, pired ostalog, proističe da je Sokrat bio spreman da umre ne iz duhovno-filozofskih razloga koje u svojoj Odbrani Sokratovoj navodi Platon, već zato da bi izbegao nemoć koju sobom donosi starost.

Gozba (Συμπόσιον) predstavlja opis jedne proslave povodom praznika Panateneja u kući atinskog državnika Kalije 421. godine st. e., gde se među uzvanicama nalazio i Sokrat. Gotovo svi prisutni na gozbi bili su dobro poznate istorijske ličnosti, ali središnja ličnost je sam Sokrat, koji je predstavljen u opuštenom raspoloženju i uz dosta šala na račun njegovog izgleda. Razgovor se kreće od šaljivih do ozbiljnih tema, ali uprkos svim šalama i opuštenoj atmosferi Sokrat drži ozbiljan govor o superiornosti duševne ljubavi nad telesnom.

U spisu O privredi (Οικονομικός) Ksenofont, kroz lik Sokrata, raspravlja pored ostalog naročito o velikoj važnosti poljoprivrede, te daje savete o vođenju seoskog imanja.

Politički spisi[uredi - уреди]

Sredstva ili o prihodima (Πόροι ή περί προσόδων) je spis u kome se Atinjanima daju praktični saveti za unapređenje privrede i poboljšanje državnih prihoda u krizi koja je nastupila 355. st. e., nakon Savezničkog rata između Atine i nekih članova drugog atinskog pomorskog saveza.

Država lakedemonska (Λακεδαιμονίων πολιτεία) izlaže spartanske zakone koji su uslovili da Sparta postane najmoćnija i najslavnija država u Grčkoj. U delu se svi spartanski zakoni pripisuju Likurgu, a opadanje moći Sparte objašnjava time što se oni nisu uvek u potpunosti poštovali.

Spis Hijeron (Ιερών) zapravo je zamišljeni dijalog između sirakuškog tiranina Hijerona I i pesnika Simonida, u kome se upoređuje sreća tiranina i sreća običnog građanina. Hijeron objašnjava teškoće spojene s položajem tiranina, dok Simonid ističe da tiranin dobrom vlašću može postati popularan i tako steći sreću.

U delu Agesilaj (Αγησίλαος) slavi Ksenofont spartanskog kralja i svoga prijatelja Agesilaja. Uz preterano proslavljanje kraljevih vrlina kaš što su pobožnost, pravednost, mudrost i hrabrost, Ksenofont daje i detaljniji opis Agesilajevog pohoda protiv persijskog satrapa Tisaferna 395. st. e. i njegov povratak u Grčku preko Makedonije i Tesalije, a opisuje i bitku kod Koroneje u kojoj se i sam borio.

Posebno mesto zauzima delo Kirupedija ili Kirovo vaspitanje (Κύρου παιδεία, u 8 knjiga), koje po građi i načinu obrade zapravo spada i u istorijska i u filozofska i u politička dela. Ksenofont tu prikazuje život Kira Starijeg (558―529. st. e.), osnivača velike persijske države, kroz čiji je lik želeo prikazati uzornog vladara i vojskovođu. Da bi to ostvario, ličnost Kira Starijeg bila mu je vrlo pogodna, jer je Kir bio dosta slavan da kod čitalaca pobudi zanimanje, a bio je i dovoljno malo poznat da bi se piščeva mašta mogla potpuno osloboditi u pripovedanju. Kirupedija, dakle, nije pravo istorijsko delo, nego je u većoj meri pedagoško-politička i tendenciozno romansirana pripovest.

Didaktički spisi[uredi - уреди]

Spis Uputstvo hiparhu (Ίππαρχικός) govori o dužnostima zapovednika konjice u miru u ratu. U spisu O jahanju (Περί ιππικής) daju se uputstva kako treba postupati s konjima, kako ih treba kupovati, negovati i trenirati, a na kraju se opisuje naoružanje konjanika. U spisu O lovu (Κυνηγετικός) opisuje Ksenofont lovačke sprave, govori o lovu na različite životinje i daje uputstva za obuku lovačkih pasa.

Eksterni linkovi[uredi - уреди]