Volja

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije

Volja je sposobnost čoveka da svesno upravlja svojom deltnošću u postizanju postavljenog cilja. Cilj koji čovek postavlja sebi u životu može da bude dalek ili blizak. Ponekad je za njegovo ostvarenje potreban i ceo život. Prepreke na putu do postavljenog cilja mogu biti minimalne ali ponekad zahtevaju i natčovečanske napore. Zato je potrebna volja, tj. ona strana psihičkog života čoveka koja se ispoljava kroz svesne i celishodne voljne radnje, koje su tesno povezane sa naporom volje usmerene na ostvarenje postavljenih ciljeva.

Karakteristike volje[uredi - уреди | uredi izvor]

Volja je psihički proces koji spada u grupu konativnih funkcija, koje se odvijaju u tri faze;

Bez izvršenja donete odluke nema ispoljavanja volje, i u tom slučaju govori se samo o postojanju želje.

Volja je vrlo specifičan psihički fenomen, koji karakterišu sledeće tri osobine;

Sobzirom da o volji prosuđujemo obavezno kroz njenu realizaciju, kroz izvršenje, onda se o volji, kao konačno merilo, uzima ponašanje [1]

Nema volje bez voljnih radnji tj bez akcije. Zato se sve čovekove radnje mogu podeliti na;

Poreklo volje[uredi - уреди | uredi izvor]

O poreklu volje postoje brojna neslaganja u psihologiji, a mnoge teorije pokušavaju da svedu voljni proces na neku drugu psihičku funkciju, kao što su emocije, percepcija, mišljenje, ili predstave sećanja.

Prema ruskom fiziologu Ivanu Pavlovu čovekovo ponašanje je određeno naučenim uslovnim refleksima, naučenim šablonima ponašanja koji određuju sve postupke pojedinaca.

Sigmund Frojd, psihijatar, u svojoj teoriji pretpostavlja da je osnovna čovekova motivacija snaga u sferi nesvesnog dela čovekove ličnosti. Volja je površan fenomen i ona je mnogo više pod uticajem nesvesnih procesa, nego što sama može uticati na nesvesne sadržaje koji izbijaju u svesni deo ličnosti. Zato se kaže da je poreklo volje, ili da su koreni njene energije duboko uronjeni u nagonsku sferu.

Volja je posebna karakteristika čoveka iako je njen koren u nagonima. Snagom volje čovek slobodno može izabrati svoj put. Volja je čovekova sloboda, i zato je čovek slobodniji od drugih živih bića zato što nije vezan samo za svoje nagone.[2]

"Zato čovek može da bira i izgrađuje svoj motivacioni sistem, da ga uređuje prema svojoj volji, i zato je odgovoran za svoje postupke. Ako nije potpuno nezavisan od svojih iracionalnih potreba, ima bar delimičnu slobodu volje. Bez volje koja je slobodna, bez odgovornosti za izabrano ponašanje, ne bi se mogao urediti život u društvu na način kako je uređen [1]."

Voljne radnje[uredi - уреди | uredi izvor]

Voljne radnje su one radnje koje su pri svome izražavanju, pa prema tome i pri dostizanju osnovnog cilja, povezane sa naporom volje. U svakoj voljnoj radnji može se razlikovati nekoliko etapa; [3]

  • cilj i težnja da se on postigne
  • poznavanje niza mogućnosti za postizanje cilja,
  • pojava motiva koji potvrđuju ili pobijajaju te mogućnosti,
  • borba i izbor motiva,
  • prihvatanje jedne od mogućnosti kao rešenje,
  • ostvarivanje prihvaćenog rešenja.

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. 1,0 1,1 1,2 Desimirović V Savremena medicinska psihologija Nauka, Berograd 1994.
  2. Norwood, Rick. The Evolution of the Will. Philosophy in Science, Vol 6. 
  3. Zec N Osnovi medicinske psihologije i psihopatologije, Svjetlost, Sarajevo 1-196, 1978.

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Platonov I, Psihologija letenja, Udžbenik za letače, KRV i PVO, Zemun, 1964.
  • Grupa autora, 1976. Popularna enciklopedija. BIGZ: Beograd.

Vidi još[uredi - уреди | uredi izvor]