Zločini četnika u Drugom svetskom ratu

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Četnici poziraju zajedno s njemačkim vojnicima u nepoznatom okupiranom selu na području današnje Srbije

Tokom Drugog svetskog rata četnici su počinili brojne ratne zločine, koji su bili usmereni prvenstveno prema jugoslovenskim partizanima i pripadnicima nesrpskih naroda (Hrvati, Bošnjaci i dr.).

Ravnogorska ideologija zasnovana je na ideološkoj i etničkoj isključivosti. U celokupnoj aktivnosti četnika, zločini ne predstavljaju izolovane incidente nego regularnu praksu organizovanu, prihvaćenu ili odobrenu od strane rukovodstava na svim nivoima. Zločini su bili spontani (iz mržnje) i organizovani (po naređenju). U dokumentaciji se nalazi veći broj naređenja koja nalažu od podređenih činjenje ratnih zločina. Zločini su bili prihvaćena praksa - postoje brojni dokumenti koji svedoče da su zločini i počinioci bili poznati odgovornim komandama, koje u previlu nisu reagovale protiv ovih pojava. U brojnim izveštajima nadređenim komandama zločini se otvoreno pominju i opisuju.

Rukovodstvo četničkog ravnogorskog pokreta pridavalo je poseban značaj borbi protiv NOVJ, pa je vodilo smišljenu propagandu kampanju u cilju širenja antikomunizma i jačanja mržnje prema komunistima. Ravnogorski pokret takođe je bio velikosrpski. U skladu s ovim takođe je vođena propagandna kampanja podsticanja mržnje i osvetoljubivosti prema Hrvatima i Muslimanima (Bošnjacima).

Ratni zločini i kršenja običaja rata prema partizanima[uredi - уреди | uredi izvor]

Zločini nad zarobljenicima[uredi - уреди | uredi izvor]

Likvidacije zarobljenih pripadnika NOVJ vršene su na redovnoj osnovi. Veliki broj četničkih izveštaja o sukobima otvoreno priznaje likvidacije zarobljenika. Na primer:

Wikiquote „Miloš (Erkić, komandant Tuzlanske brigade) je zarobio 25 partizana, a 24 ubio na licu mesta...“
(OBAVEŠTENjE KOMANDANTA MAJEVIČKOG KORPUSA OD 24. DECEMBRA 1943. KOMANDANTIMA SEMBERSKE I MAJEVIČKE BRIGADE)
Wikiquote „Komandant drugog kosovskog korpusa izveštava: Izdajnika poručnika Radulovića sa njegovom grupom smo razbili. Borbu je vodila druga Studenička brigada kod sela Gumništa, gde je ubijen 21 partizan i 9 zarobljenih.[1]
(Depeša br. 12.425 od He He (major Radoslav Đurić). Br. 486 od 14-XII-1943.)
Wikiquote „Po iskazu zarobljenika ovde je bila druga proleterska divizija iz korpusa Peke Dapčevića, koji ima tri divizije. Ovu diviziju sačinjavali: druga Dalmatinska i druga proleterska sa po 800 ljudi i Šumadijska brigada sa 400. Ukupno 2.000. Imaju dosta bacača i automata, ali malo municije. U Negbini pridružilo im se 8 Engleza od Keserovića sa puk. Sajcom i radio stanicom. Poslednji delovi su im u Negbini, a glavnina u Kleki. Mnogo ranjenih pomrlo im u putu. Mi smo zarobili 16 i zaklali bez prekog suda.[2]
(Depeša br. 1011 od Bi-Bi (major Radomir Cvetić, komandant Javorskog korpusa). Br. 47 od 21-I-1944.)

Takođe postoje uputstva i naređenja nadređenih komandi koja nalažu sistematičnost i surovost u likvidaciji zarobljenika.

Zločini nad medicinskim osobljem[uredi - уреди | uredi izvor]

Juna 1943. godine u toku pete neprijateljske ofanzive četnici su klali partizanske ranjenike sa Sutjeske, pa su tada zaklali u selu Jelaču i Vrbnici dr Simu Miloševića i hrvatskog pesnika Ivana Gorana Kovačića.[3]

Polovinom jula 1943. godine u celu Cikoti (istočna Bosna) četnici su otkrili 80 ranjenika prve proleterske divizije, oduzeli im oružje a sutradan doveli Nemce koji su ih poubijali, a zatim spalili.[3]

Jula 1943. godine u Bišini (Birač) četnici su otkrili ranjenike prve i druge proleterske brigade i izdali ih Nemcima koji su ih poubijali.[3]

Maja 1944. godine četnici Dragutina Keserovića pronašli su na Jastrepcu partizansku bolnicu pa su streljali 24 ranjenika i 4 bolničarke.[3]

Maja 1944. godine četnici su otkrili u Semberiji partizanske bolnice i ubili oko 300 teških ranjenika.[3]

Jedan od primera uništavanja partizanskih bolnica od strane četnika je sledeći:

Lukica Popović, lokalni vođa četnika, je od svog jataka Obrada Radočaja iz sela Krčana, jugoistočno od Udbine, saznao da je u 16 kuća tog sela smješteno oko 90 teških ranjenika. Ti ranjenici su za vrijeme operacije "Morgenštern" maja 1944. bili desetak dana u jami, s petnaest bolničarki. Djevojke, mahom skojevke iz okolnih sela, su ranjenike iz podzemne bolnice na rukama prenijele u Krčanu. Grupa partizana bdjela je na Trnovoj poljani, čuvajući prilaz Krčani od Lapca preko Kuka i Visuća. Lukica Popović je na to bio upozoren, pa je četnike doveo zaobilaznim putem. Upali su u Krčanu oko 10 sati 2. juna. Zaklali su 36 ranjenih partizana. Žene i starci iz Krčane su na brzinu sakrili 56 ranjenika. U Krčani su ubijena i dva liječnika, dr Josip Kajfeš i dr Zupe. U kući četničkog špijuna Obrada Radočaja zaklan je teško ranjeni komesar 8. kordunaške divizije NOVJ Aleksa Backović.

Vojvoda Momčilo je pohvalio Lukicu Popovića, a tri mjeseca kasnije uručio mu je pismeno priznanje o odlikovanju Obilićevom zvijezdom."[4]

Zločini nad civilima osumnjičenim za vezu sa partizanima[uredi - уреди | uredi izvor]

Vida Pantić, jedna od žrtava četničkog pokolja u Vraniću kod Beograda, 20. decembra 1943.

Četnici su primenjivali teror prema civilima kao kaznu za podršku partizanima ili u cilju zastrašivanja radi sprečavanja eventualne podrške partizanima. Teror je često obuhvatao i članove porodica osumnjičenih, a povremeno i decu. Ovakav terenski rad smatrali su neizostavnim delom svoje borbe protiv komunizma ne manje važnim od borbe sa vojnim jedinicama NOVJ. Naročito su smatrali važnim "čišćenje terena" nakon što bi okupatorske jedinice ponovo zauzele neku prethodno oslobođenu teritoriju. Primena terora bila je masovna i regularna.

Dva primera iz dokumenata opisuju kako je to izgledalo:

Wikiquote „Zbog toga što srpski izrodi pomažu proletarijatski ološ u pojedinim selima naredio sam uništenje celih porodica, palenje domova i celih sela, tamo, gde partizani nalaze svoja uporišta. Ovako sam naredio zato, što gubimo cvet naših nacionalista zbog izroda našeg roda.[5]
(Depeša br. 13.007 od Georgija, (potpukovnik Milutin Radojević, delegat Mihailovića za područje Jablanice i Toplice) Br. SS 58 od 28- XII-1943.)

U drugoj polovini decembra 1943. južno od Beograda po naređenju Draže Mihailovića provedena je akcija čišćenja komunista. Koordinatori akcije bili su pukovnik Jevrem Simić - Drška, generalni inspektor četničkih odreda i Nikola Kalabić, komandant Korpusa gorske garde. Nakon što su 26. novembra 1943.potpisali sporazum sa Nemcima o primirju i saradnji na dodeljenim teritorijama, izvršili su koncentraciju jedinica i otpočeli takozvano "čišćenje terena". Na ovu akciju odnosi se sledeće Mihailovićevo naređenje komandantima.

Wikiquote „Naš avalski korpus sa srezovima Grocka, Vračar, Umka spava dubokim snom. Na svim oblastima u neposrednoj blizini Beograda, nakotili su se komunisti i njihovi simpatizeri. Naređuje se komandantima, i to: majoru Mihailu Jovanoviću, kapetanu Lazoviću, kapetanu Nikoli Kalabiću, dalje Komarčeviću i rudničkom korpusu da najenergičnije sa juga na sever... čisteći usput i sve srezove, naročito srez kosmajski, naročito je važno što pre očistiti srezove Grocka i Umka. U isto vreme čestitam čin kapetana Živojinu Lazoviću i Nikoli Kalabiću. Ukaz je izvršio 1. decembra, a biće unapređenja još za zasluge. O preduzetim akcijama izveštavati stalno i ostale.[6]
(Depeša generala Mihailovića komandantima: Seged, Kiš (Živan Lazović, komandant Smederevskog korpusa), Ras-Ras (Nikola Kalabić), Dog-Dog i Romel.)

Tokom ove akcije pripadnici Smederevskog korpusa pod komandom Živana Lazovića tokom 20. i 21. 12. ubili su 72 civila u pokolju selu Vranić, od čega 9 dece između 5 meseci do 12 godina starosti. Nakon akcije Mihailović šalje depešu u kojoj se osvrće na ovu akciju:

Wikiquote „Strahovita neaktivnost kod starešina avalskog korpusa. Živan Lazović mora da dođe da bi pokazao šta se može da uradi.[7]
(Mihailovićeva depeša od 18. januara 1944. pod brojem 546 do 548 za Dob-Dob i Kom-Kom.)

Brojni su primeri četničkih likvidacija civila. Januara 1943. godine, pod komandom Komarčevića, Mihailovićevi četnici su zaklali 72 simpatizera partizana u srezu posavskom.[3] Decembra 1943. godine četnički komandant Živan Lazović zaklao je u selu Selevcu 15 seljaka pristalica partizana.[3] Decembra 1943. godine zaklali su četnici Nikole Kalabića u selu Kopljarima kod Aranđelovca 21 seljaka.[3] Decembra 1943. godine streljali su četnici Vuka Kalaitovića u srezu sjeničkom 18 pristalica partizana.[3] Avgusta 1944. godine četnički odred Svete Bogićevića uhvatio je u selu Sepcima - Srbija, Sremčevića Savu, Vojinović Konstantina, Radojević Iliju i Jovanović Iliju i pošto ih je mučio da bi iznudio priznanje o saradnji sa partizanima svu četvoricu zaklao.[3]

Nakon rata je utvrđeno da su četnici su zlostavljali i batinali desetine hiljada ljudi, a u Crnoj Gori su bili uveli specijalni sistem batinjanja pomoću „roglje". Komandanti optuženog Mihailovića ostavljali su spiskove pristalica partizana okupatorima i kvislinzima na osnovu kojih su ljudi bili hapšeni i streljani. Naročito je Beogradska četnička organizacija tesno sarađivala sa specijalnom policijom na uništavanju pokreta otpora u Beogradu.[3]

Masovni zločini nad pripadnicima drugih etničkih skupina[uredi - уреди | uredi izvor]

Izveštaj četničkog komandanta Pavla Đurišića o izvšenom pokolju muslimanskog stanovništva u oblasti Čajnića, Pljevalja i Foče.

U okviru svojih planova za preuređenje Jugoslavije posle rata, četnici su imali planove etničkog čišćenja određenih oblasti. Ove planove je vrhovna komanda distribuirala potčinjenim komandama u vidu instrukcija.

Zločini protiv pripadnika drugih etničkih i verskih zajednica mogu se podeliti u dve osnovne grupe: spontani (iz mržnje) i organizovani (po naređenju).

Spontane odmazde i sporadični zločini[uredi - уреди | uredi izvor]

U prvoj fazi ustanka zabeleženi su slučajevi masovnih odmazdi ustanika nad civilima različite etničke i verske pripadnosti. Tako su, na primer, početkom septembra 1941. hercegovački i crnogorski ustanici poubijali su na Berkovićima i Trusini 526 muslimanskih civila iz obližnjih sela svih straosnih dobi. Od toga je 365 bačeno u jamu.[8] Ovakvi slučajevi zabeleženi su tokom 1941. i prve polovine 1942. širom Bosne i Hercegovine, a u manjoj meri i na teritoriji Srbije i Hrvatske.

Sporadični zločini pojavljivali su se u situacijama kad su formacije JVUO prolazile iz operativnih potreba kroz oblasti nastanjene nesrpskim stanovništvom. Ovi pokreti i dejstva po pravilu su praćeni ubistvima civila, silovanjima, pljačkama i uništavanjem imovine.

Učestvujući u italijanskoj operaciji ALBIA na Biokovu između 29.8. i 3.9.1942. hercegovački četnici pod komandom Petra Baćovića vršili masovni teror nad civilima hrvatske narodnosti u zoni operacije. Baćović opisuje ove aktivnosti u izveštaju Mihailoviću od 5.9.1942.:

Wikiquote „...Naknadno dodajem u vezi odlaska naše kaznene ekspedicije u Ljubuški i Imotski, da su naši četnici... između Ljubuškog i Vrgorca, oderali živa tri katolička sveštenika. Naši četnici ubijali su sve muškarce od 15 godina na više. Žene i deca ispod 15 godina nisu ubijana. 17 sela je potpuno spaljeno...“
()

Učestvujući u italijanskoj operaciji ALFA u dolini Rame hercegovački četnici pod komandom Petra Baćovića su prema izveštajima italijanskog obaveštajca i prema zvaničnicima NDH ubili između 650 i 700 lica hrvatske i muslimanske etničke pripadnosti.

1. i 2. oktobra 1942. grupa četnika pod komandom Mane Rokvića (jedan bataljon Dinarske divizije prema italijanskom izveštaju) učestvovala je u, od Italijana organizovanoj, akciji odmazde nad civilima u Poljičkom selu Gata i okolnim selima, prilikom čega je, na posebno okrutan način, ubijeno oko 120 civila hrvatske narodnosti.

Tokom čitavog rata na teritoriji Kosova delovale su četničke jedinice Koste Milovanovića Pećanca, koje su počinile brojne zločine nad stanovnicima albanskih sela na granici Kosova i Sandžaka.[9][10][11]

Sistematski zločini sa karakteristikama genocida[uredi - уреди | uredi izvor]

Ravnogorski ideolozi predvideli su potrebu etničkog čišćenja određenih oblasti radi konsolidovanja etničke srpske teritorije kao osnove buduće Jugoslavije. Ovo etničko čišćenje trebalo je da bude sprovedeno "u pogodnom momentu". Jedan od brojnih dokumenata koji svedoče o ovom planu je Mihailovićeva pismena "instrukcija" Pavlu Đurišiću Str. pov. br. 370 od 20. decembra 1941. godine, u kojoj piše[12]:

Wikiquote

„Ciljevi naših odreda jesu:

  1. Borba za slobodu celokupnog našeg naroda pod skiptrom Njegovog Veličanstva Kralja Petra II.
  2. Stvoriti veliku Jugoslaviju i u njoj veliku Srbiju, etnički čistu u granicama Srbije — Crne Gore — Bosne i Hercegovine — Srema — Banata i Bačke.
  3. Borba za uključenje u naš državni život i svih još neoslobođenih, slovenačkih teritorija pod Italijanima i Nemcima (TrstGoricaIstra i Koruška) kao i Bugarske, severne Albanije sa Skadrom.
  4. Čišćenje državne teritorije od svih narodnih manjina i nenacionalnih elemenata.
  5. Stvoriti neposredne zajedničke granice između Srbije i Crne Gore, kao i Srbije i Slovenačke čišćenjem Sandžaka od Muslimanskog življa i Bosne od Muslimanskog i Hrvatskog življa...“

Karakterističan "pogodni momenat" rukovodstvo JVUO uočilo je i iskoristilo u januaru i februaru 1943. U tom periodu provedene su opsežne operacije genocida i etničkog čišćenja u istočnoj Bosni i Sandžaku u koordinaciji majora Zaharija Ostojića, načelnika štaba isturenog odeljenja vrhovne komande JVUO. U operacijama su učestvovale trupe Pavla Đurišića i Vojislava Lukačevića. Nakon operacije Đurišić je u izveštaju Mihailoviću napisao[13]:

Pavle Đurišić, naoružan od fašističke Italije, bio je glavni izvršilac operacije etničkog čišćenja muslimana.
Wikiquote

„Načelniku štaba Vrhovne komande. — Akcija u Pljevaljskom, Čajničkom i Fočanskom srezu protivu muslimana izvršena je.

Operacije su izvedene tačno po naređenju i izdatoj zapovesti. Napad je počeo u određeno vreme. Svi komandanti i jedinice izvršili su dobijene zadatke na opšte zadovoljstvo. Sva muslimanska sela u tri pomenuta sreza su potpuno spaljena da nijedan njihov dom nije ostao čitav.

Sva imovina je uništena sem stoke, žita i sena. Naređeno je i predviđeno prikupljanje ljudske i stočne hrane u određenim mestima, za stvaranje magacina rezervne hrane i ishranu jedinica koje su ostale na terenu radi čišćenja i pretresanja terena i šumovitih predela, kao i radi sprovođenja i učvršćivanja organizacije na slobodnoj teritoriji.

Za vreme operacija se pristupilo potpunom uništavanju muslimanskog življa bez obzira na pol i godine starosti.

Žrtve. — Naše ukupne žrtve su bile 22 mrtva od kojih 2 nesrećnim slučajem i 32 ranjena. Kod muslimana oko 1.200 boraca i do 8.000 ostalih žrtava: žena, staraca i dece.

Za vreme početnih operacija, muslimani su se dali u bekstvo ka Metaljci, Čajniču i reci Drini. Na Metaljci je našao sklonište mali deo stanovništva. U Čajniču se računa da ima do 2.000 izbeglica, a jedan deo je uspeo da umakne preko Drine pre nego što su određene jedinice izvršile presecanje mogućih otstupnih pravaca na tom sektoru. Sve ostalo stanovništvo je uništeno.

Moral kod muslimana bio je takoreći srušen. Zavladala je epidemija straha od naših četnika, tako da su bili prosto izgubljeni...“

Ubrzo su međutim, krajem marta i tokom aprila, snage NOVJ proterale JVUO sa ovog područja. U kasnijoj fazi je nemačka komanda kojoj je bilo stalo podjednako do saradnje i sa JVUO i sa muslimanskim kvislinzima, izdejstvovala obustavljanje ovakvih operacija. Ravnogorski planeri i ideolozi odložili su ih za kraj rata. Dragiša Vasić o toj mogućnosti pisao je u svom pismu Mihailoviću iz aprila 1942. sledeće:

Wikiquote „U pogledu tačke pod II b), gde se govori o tome da je potrebno zaposednuti teritoriju odmah, i pre nego se iko pribere iščistiti od stranog elementa, mislim da nam ovo pitanje ne mora zadavati mnogo brige. Pamtim vrlo dobro stanje u kome se Evropa nalazila posle prošlog rata. Ratujuće države bile su toliko zauzete svojim brigama, da ni jedna, tako reći, nije mogla voditi računa šta druge u svojim granicama rade i preduzimaju. U prvoj godini posle prošlog rata mogao se prosto istrebiti jedan dobar deo svega neželjenog stanovništva, da niko radi toga i ne okrene glavu. Dakle, ako budemo pametni, ovo pitanje čišćenja odnosno preseljavanja i izmene stanovništva, neće nam biti naročito teško.[14]

Protesti samih četnika[uredi - уреди | uredi izvor]

Protest majora Đurića[uredi - уреди | uredi izvor]

Major Radoslav Đurić je 16. februara 1944. godine poslao oštar protest generalu Mihailoviću zbog klanja ljudi i žena, u Vraniću i u Boleču i drugde:

Wikiquote

„U poslednje vreme mnogo se komentariše kako u Beogradu tako i unutrašnjosti pa čak i u vozovima postupci naših ljudi u okolini Beograda, a naročito na teritoriji smederevskog korpusa. Najviše se govori o klanju ljudi i žena, što narod strašno osuđuje i gnuša se svega. Proveravajući sve na terenu prikupio sam mnogo podataka i utvrdio porazne činjenice.

Ovo se najviše odnosi na rad kapetana Lazovića gde je glavni akter svega negativnog. Njegov komandant brigade kapetan Božidar Lazarević rđav čovek, izgleda da uopšte nije ---(nejasno) i više poroka. Pravi aheološki tip, početkonja i varalica. Ja sam Vam, gospodine ministre, izrazio bojazan za rad kapetana Lazovića, jer sam još tada osećao da ide stranputicom što se i obistinilo.

Akcija Lazarevića ka Beogradu i prelaz njegovih delova u Banat nisu naš uspeh, već najveća sramota, jer je za vreme ove vršena ordinarna pljačka i klanje nevinog stanovništva. Sve se radilo u ime Nj. V. Kralja i Vaše lično. To se naročito naglašavalo. Kvislinzima došlo je ovo kao poručeno da koriste za svoju propagandu. O svemu imam tačne podatke koje ću dostaviti kurirom.

U interesu opšte stvari, molim preduzmite hitne mere da se spreči dalja samovolja i tiranija, jer su i naši aktivni saradnici prvih dana počeli da beže u Beograd i druga mesta, bojeći se za svoj život posle svega što su čuli i videli. Kapetana Lazarevića treba hitno ukloniti sa dužnosti i staviti pod istragu, da narod ne izgubi veru u nas, jer je jednodušan sa nama. Kraj.[15]

Protest potpukovnika Radojlovića[uredi - уреди | uredi izvor]

Potpukovnik Miloš Radojlović je maja 1944. godine pisao komandantu smederevskog korpusa da je narod naplašen i bega od četnika, te je od njega tražio izjašnjenje u vezi sa klanjem i terorisanjem naroda u smederevskom kraju.

Wikiquote

„Na osnovu izloženog dostavite mi izjašnjenje u sledećem:

1. — Zašto je noću 3/4 maja t.g. zaklan seljak Pantić iz sela Seone od strane odreda p.poručnika g. Pavlovića bez sudske presude?

2. — Zašto je 3 maja t.g. tučena Živana Pantić stara 50 godina od strane jedne dvojke p.poručnika g. Pavlovića?

3. — Zašto je 3 maja t.g. tučena Zagorka Pantić iz sela Seone od strane jedne dvojke, tako da i danas ima modrice po celom telu što sam se lično uverio?

4. — Zašto je zaklana od strane odreda p.poručnika g. Pavlovića žena Rosa unuka Jevrema Milica iz Seone noću 3/4 maja t.g. bez presude prekog suda?

5. — Zašto je Ljuba Milić invalid bez desne ruke iz sela Seone 3 ovog meseca pre podne batinan na njivi gde je radio, od strane jedne trojke, a zatim kada je doteran kod p.poručnika g. Pavlovića Žike batinom su mu provalili lobanju, previli i pustili kući?

6. — Zašto je opljačkan od strane vojnika p.poručnika Pavlovića Žike seljak Ljuba Milić iz sela Seone 3 ovog meseca sa sledećim stvarima: 3 anterije, 3 fermena, deset košulja, i 3 konbinezona ženska, koji su docnije vraćeni?

7. — Zašto krađene anterije nose vaši komandanti brigada, kao na primer komandant 9 brigade, to narod vidi i kaže da smo Dražini pljačkaši, na taj se način ruši ugled organizacije?

8. — Dostaviti spisak lica kome su dodeljene anterije i košulje?

9. — Zašto je komandant 9 brigade pretio ukućanima Ljube Milica, da će ih sve poklati ako što pričaju o odnetim stvarima. Zar se tako ponašaju Vaši komandanti Brigada? [16]

Potpukovnik Radojlović navodi još niz primera i traži izjašnjenje "do 20 ovog meseca".

Suđenja[uredi - уреди | uredi izvor]

Glavni članak: Beogradski proces

Početkom avgusta 1945. u oslobođenom Beogradu pred Vojnim sudom 1. Armije organizovano je prvo javno posleratno suđenje protiv Vojislava Lukačevića i drugih ratnih zločinaca. Javni tužilac, Miloš Minić, je optužio Lukačevića da je kao komandant četničkih snaga u Bosni organizovao pokolj u Foči, da je učestvovao u istrebljenju muslimanskog stanovništva, da je sarađivao sa okupatorom u četvrtoj i petoj neprijateljskoj ofanzivi, da je vršio zločine nad pripadnicima NOP-a i da je sarađivao sa kvinsliškom vladom generala Milana Nedića. Između predsednika suda i Lukačevića vođen sledeći dijalog:

Predsedavajući: Kako su vas zvali, 'rogljaš'? Kakav je to izraz?
Optuženi Lukačević: Izraz 'rogljaš' potiče od batinanja koja su vršili mesni komandanti po presudama mesnih odbora. Ja sam došao na taj teren sa 14 ljudi, sa štabom i telegrafistom.
Predsedavajući: A ovaj izraz 'rogljaš'?
Optuženi Lukačević: Izraz 'rogljaš', to su mi, verovatno, dali...
Predsedavajući: Ali sam izraz 'rogljaš', odakle potiče? Odakle je taj pojam?
Optuženi Lukačević: Taj pojam je vezan za roglju.
Predsedavajući: Kakvu roglju?
Optuženi Lukačević: Za roglju za lov.
Predsedavajući: Šta ste radili s tom rogljom?
Optuženi Lukačević: Sa tom rogljom, kad je vršeno batinanje, neko bi sprečavao onoga koji je bio batinan da se otima.
Predsedavajući: Kako to?
Optuženi Lukačević: Sprečavao ga, jer ga je roglja pritiskivala.
Predsedavajući: Kako?
Optuženi Lukačević: Za vrat.
Predsedavajući: Znači, pritiskivali ga za vrat na taj način što se vrhovi roglje zariju u zemlju i tako stežu vrat čoveka.
Optuženi Lukačević: Da! [17]

Osuđen je na smrt streljanjem. Kazna je izvršena u Beogradu krajem avgusta 1945. Mesto streljanja nije objavljeno.

Vođa četnika Dragoljub Mihailović je uhvaćen 13. marta 1946. od strane agenata jugoslovenske bezbednosne agencije OZNA (Odelenje za Zaštitu naroda). On je optužen po 47 tačaka. Sud je utvrdio da je kriv po 8 tačaka optužnice, uključujući zločine protiv čovečnosti i veleizdaju. Proglašen je krivim i osuđen na smrt streljanjem 15. jula. Pogubljen je zajedno sa devet drugih oficira u ranim časovima 18. jula 1946. u Lisičijem potoku. Danas se u Srbiji vodi kampanja za njegovu rehabilitaciju.

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. KNjIGA PRIMLjENIH DEPEŠA ŠTABA DRAŽE MIHAILOVIĆA
  2. KNjIGA PRIMLjENIH DEPEŠA ŠTABA DRAŽE MIHAILOVIĆA
  3. 3,00 3,01 3,02 3,03 3,04 3,05 3,06 3,07 3,08 3,09 3,10 Miodrag Zečević: DOKUMENTA SA SUĐENjA DRAŽI MIHAILOVIĆU, Beograd 2001: Presuda Dragoljubu Mihailoviću i ostalima
  4. Jovo Popović, Marko Lolić, Branko Latas: Pop izdaje, Stvarnost, Zagreb, 1988.
  5. http://www.znaci.net/00001/4_14_3_52.htm KNjIGA PRIMLjENIH DEPEŠA ŠTABA DRAŽE MIHAILOVIĆA
  6. KNjIGA POSLATIH DEPEŠA ŠTABA DRAŽE MIHAILOVIĆA
  7. KNjIGA POSLATIH DEPEŠA ŠTABA DRAŽE MIHAILOVIĆA
  8. Savo Skoko, Pokolji hercegovackih Srba '41. Beograd: Strucna knjiga, 1991.
  9. Arhiv Kosova, Arhiv Pokrajinskog komiteta KPJ za Kosovo i Metohiju u Prištini, card no. 5, reg. no. 220
  10. Zbornik dokumenata i podataka o NOR-u i revoluciji, I&19, dok. br. 3
  11. Pavle Jovićević, Kosovo i Metohija i odluke II zasedanja AVNOJ-a, Sloboda, novembar, 1944.
  12. Instrukcija D. Mihailovića Pavlu Đurišiću od 20.12.1941.
  13. Izveštaj Pavla Đurišića načelniku štaba Vrhovne komande od 13. februara 1943.
  14. http://www.znaci.net/00001/11_28.htm SMERNICE POLITIČKOG PROGRAMA I CILJEVI RAVNOGORSKOG POKRETA
  15. IZVOD IZ KNJIGE PRIMLJENIH DEPEŠA ŠTABA DRAŽE MIHAILOVIĆA U VREMENU OD 13. DO 29. FEBRUARA 1944. GODINE
  16. ZAHTEV KOMANDANTA MLAVSKO-SMEDEREVSKE GRUPE KORPUSA OD 18. MAJA 1944. KOMANDANTU SMEDEREVSKOG KORPUSA ZA IZJAŠNJENJE U VEZI S KLANJEM I TERORISANJEM NARODA U SMEDEREVSKOM KRAJU
  17. http://www.znaci.net/00001/11_45.htm

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilačkom ratu naroda Jugoslavije. Tom XIV, knj. 1, Dokumenti četničkog pokreta Draže Mihailovića 1941-1942, Beograd, Vojnoistorijski institut, 1972. (COBISS-Sr)
  2. Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilačkom ratu naroda Jugoslavije. Tom XIV, knj. 2, Dokumenti četničkog pokreta Draže Mihailovića 1943, Beograd, Vojnoistorijski institut, 1973. (COBISS-Sr)
  3. Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilačkom ratu naroda Jugoslavije. Tom XIV, knj. 3, Dokumenti četničkog pokreta Draže Mihailovića 1944, Beograd, Vojnoistorijski institut, 1973. (COBISS-Sr)? COBISS.SR-ID............ : 32586254
  4. Popović, Jovo: Pop izdaje : [četnički vojvoda Momčilo Đujić], Zagreb, Stvarnost, 1988. (COBISS-Sr)? COBISS.SR-ID............ : 2778626
  5. Milovanović, Nikola: Draža Mihailović, Beograd, Pegaz, 1991. (COBISS-Sr)

Vidi još[uredi - уреди | uredi izvor]

Vanjske veze[uredi - уреди | uredi izvor]