Saradnja četnika sa Nedićevom vladom

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije

Saradnja četnika sa Nedićevom vladom predstavlja jedan vid kolaboracije četnika sa snagama Osovine u Drugom svetskom ratu. Osnovni cilj saradnje Mihailovićevih četnika sa kvislinškom Nedićevom vladom bilo je ujedinjenje "nacionalnih snaga" radi zajedničke "borbe protiv komunizma", odnosno protiv Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije.

Saradnja Mihailovića sa Nedićevom vladom se prvenstveno odvijala kroz "legalizaciju" četničkih odreda. Procesom legalizacije mnogi četnici su službeno postali naoružana vojna sila uključena u sistem okupacije.

17. januara 1942. godine, prema nemačkim podacima, 72 oficira i 7.963 četnička borca su bili pod komandom srpske žandarmerije. Legalizovani četnici su tada bili većinom Pećančevi, a oko 2000-3000 njih su bili Mihailovićevih četnici.[1] Na vrhuncu snage, sredinom maja 1942. godine, dva četnička pomoćna korpusa su brojila 13.400 oficira, podoficira i vojnika.[1]

Saradnja sa Aćimovićevom upravom 1941.[uredi - уреди | uredi izvor]

Predsednik Saveta komesara, prve kvislinške vlade u okupiranoj Srbiji, Milan Aćimović, tokom okupacije najviše se eksponirao u saradnji sa pokretom pod komandom Draže Mihailovića, još od prvih meseci okupacije. Na osnovu jednog potonjeg dokumenta, odnosno Aćimovićeve izjave, može se naslutiti da je Aćimović doprineo da nemački okupator ne izvrši planirane aktivnosti uperene protiv Mihailovića u junu 1941:

Što se tiče moga stava prema nacionalnim ljudima u šumi, navešću jedan slučaj: odmah u početku okupacije, u toku meseca maja ili početkom juna, Nemci su bili organizovali jednu veću akciju da bi očistili naše šume od ostataka jugoslovenske vojske, kako su nam sami govorili. Tu se u prvom redu mislilo na Dražu i njegove ljude. Ja sam Nemcima isticao nekorisnost i čak štetnost te akcije, govoreći da će za vreme okupacije biti uvek ljudi koji će odlaziti u šumu i bolje je da tamo padnu pod uticaj jednog nacionalno trezvenog čoveka nego pod uticaj komunista. Nemci su te razloge primili i tako do te akcije nije došlo. Ja sam stajao na stanovištu da Dražin cilj mora da bude i naš cilj. Naš rad treba diskretno da koordinira, a nikako da se sukobljava. Između Draže, odnosno njegovih ljudi, i mene bio je stalni kontakt.[2][3]


Prvi kontakt pokreta pod rukovodstvom pukovnika Dragoljuba-Draže Mihailovića uspostavljen je krajem maja 1941. posredstvom rezervnog potporučnika Vladimira Lenca, vođe omladinske organizacije Jugoslovenskog narodnog pokreta Zbor Dimitrija Ljotića na Zagrebačkom sveučilištu, koji se povlačio iz Bosne sa Mihailovićevom grupom, nakon Aprilskog rata, da bi se potom zajedno sa Mihailovićem stacionirao na Ravnoj gori. Prema tvrdnjama koje je 1949. objavio Ljotićev saradnik Boško Kostić, potporučnik Lenac je dobio zadatak od pukovnika Mihailovića da uspostavi vezu sa Dimitrijem Ljotićem i da da zatraži materijalnu pomoć za Mihailovićevu organizaciju. Ljotić je Lencu predložio da novac potraži od desetak imućnijih Beograđana, od kojih je prikupljena znatna suma novca. Lenac se više nije vraćao na Ravnu goru. Prema Kostićevom svedočenju, oko 10. juna 1941. u Beograd je dolazio i Mihailovićev izaslanik poručnik Slavko Pipan, sa sličnim zadatkom kao i Lenac. Pipan se takođe sastao sa Ljotićem i, prema Kostićevom svedočenju, "i Pipanu je data veća suma novca da ponese Draži". Slavko Pipan je posetio Beograd ponovo u drugoj polovini jula 1941. I ovog puta je usledio sastanak sa Ljotićem, na kom su bili prisutni Lenac, Kostić i Ratko Parežanin (koji je o ovom sastanku svedočio 1971). Ljotić je sugerisao Kostiću i Parežaninu da putuju na Ravnu goru kako bi se uspostavio tešnji kontakt sa Mihailovićem. Međutim, do ovog putovanja nije došlo zbog vesti da su ravnogorski četnici započeli saradnju sa partizanskim pokretom.[4] Takođe, prema tvrdnjama pukovnika Jovana Trišića, vršioca dužnosti komandanta kvislinške žandarmerije od 24. juna 1941, on je uspostavio kontakt sa saradnicima Draže Mihailovića još 28. maja 1941. Kontakt između pukovnika Trišića i Mihailovića nastavljen je i kasnije tokom leta 1941, posredstvom jednog Trišićevog kurira. Ovi podaci publikovani su 1960.[5]

Pukovnik Mihailović je tokom leta 1941. imao kontakt sa kvislinškim režimom Milana Aćimovića.[6] Aćimovićeva uprava nije dugo potrajala, i ukinuta je 29. avgusta 1941. kada je uspostavljena tzv. Vlada nacionalnog spasa generala Milana Nedića.

Saradnja sa Nedićevom vladom 1941.[uredi - уреди | uredi izvor]

Glavni članak: Ustanak u Srbiji 1941.

Nakon izbijanja ustanka u Srbiji, početkom jula 1941, ustanici su počeli oslobađati sve veći broj naseljenih mesta. Četnici pod komandom pukovnika Mihailovića uzimaju učešća u ustanku tek krajem avgusta 1941. Međutim, istovremeno sa uzimanjem učešća u borbi protiv okupatora Mihailović je već početkom septembra 1941. uputio delegaciju na sastanak sa generalom Nedićem radi dogovora o zajedničkoj borbi protiv partizana. Delegaciju su činili potpukovnik Dragoslav Pavlović i potpukovnik Živojin Đurić i major Aleksandar Mišić, dok im se u Beogradu pridružio major Radoslav Đurić. O uspostavljanju veze pukovnika Mihailovića sa generalom Nedićem, šef Upravnog štaba oponomućenog komandanta korpusa u Srbiji, general Harold Turner, izvestio je 3. novembra 1941:

"Otprilike 3 dana posle stupanja na dužnost vlade (generala Nedića) pojavio se kod njega pukovnik Aleksandar Mišić (treba: major) sa još dva oficira po nalogu Mihailovića i izjavio da bi ovaj želeo da se sa predsednikom Nedićem bori protiv komunista, te moli naoružanje i opremu za 2.000 ljudi, a posebno obuću. Nedić je izjavio pukovniku Mišiću da mu ne može nabaviti cipele i predložio upotrebu opanaka. Između ostalog, ostavio je Mihailoviću da očisti oblast zapadno od Morave. Ovde treba naglasiti da je Nedić ove pregovore vodio uz moje odobrenje, pošto je u to vreme postojala nada da bi Nedić raspolagao velikim delom oficira koji se nalaze ne samo u Beogradu nego i u šumama."[7]


Milan Nedić je na saslušanju pred jugoslovenskim organima 9. januara 1946. u vezi pregovora sa Mihailovićevim predstavnicima izjavio sledeće:

Odmah po uspostavljanju moje vlade početkom septembra (1941.) kod mene je došla jedna delegacija Draže Mihailovića koju su sačinjavali pešadijski potpukovnik (Živojin) Đurić, major Aleksandar Mišić, i đeneralštabni (major Radoslav) Đurić sa originalnim punomoćjem Draže Mihailovića radi razgovora. Uslovi koje je postavio Draža bili su uglavnom ovi:

  • Da se uspostavi red i mir u Srbiji.
  • Da se povedu zajedničke borbe protiv partizanskih snaga.
  • Da uspostavim vezu i legitimišem Dražu kod Nemaca.
  • Da mu se dostavi izvesna svota novca radi isplate prinadležnosti njegovim oficirima i podoficirima.
  • Da se po umirenju Srbije izvrši vojna akcija u Bosni radi umirenja.
  • Da se pomogne Đukanović Vladi (treba: Blaži) u Crnoj Gori radi umirenja.[8]


Prema istom saslušanju, Nedić je uglavnom prihvatio ove predloge:

Pismeni ugovor između mene i te delegacije nije pravljen s obzirom da su sva trojica iz te delegacije bili moji oficiri meni dobro poznati, pa sam smatrao da nema potrebe za pismenim ugovorom, a oni to nisu ni tražili.

Između nas je napravljen sporazum o sledećem:

  • O saradnji između mene, odnosno moje vlade i Draže Mihailovića za borbu protiv komunista u cilju njihovog uništenja.
  • Da im odmah izdam novčanu pomoć da bi mogli izdati plate oficirima i podoficirima, kao i to da bi mogli kupiti životne namirnice za ishranu vojske.
  • Da odmah odredimo jednog oficira za vezu koji će stalno biti pri štabu Draže Mihailovića.
  • Da preko Nemaca izdejstvujem legalizaciju Draže Mihailovića i njegovih četnika u tome da ih Nemci ne gone i da se mogu slobodno kretati.
  • Da posle čišćenja, odnosno uništenja komunista u Srbiji, moja vlada ukaže potrebnu pomoć Draži Mihailoviću radi smirenja građanskog rata u Bosni i Crnoj Gori.
  • Da se posle formiranja vladinih odreda, s čime bi se bilo započelo, donese jedan operacijski plan između mene i Draže za čišćenje Srbije od komunista.[9]


Nedić je na saslušanju istakao da je nakon sklapanja sporazuma odmah izdao novčanu pomoć, koju je delegacija ponela sa sobom. Nedić je potom odmah otišao kod komandanta Srbije, generala, Hajnriha Dankelmana, s molbom da odobri legalizaciju Mihailovićevih četnika, što je Dankelman odmah prihvatio. Nedić je potom odredio generalštabnog majora Marka Olujevića za vezu između njega i Draže Mihailovića. Nedić je uskoro obavešten da je Mihailović u celini prihvatio postignuti sporazum.[10]

Partizani razotkrivaju Mihailovića[uredi - уреди | uredi izvor]

Posle završetka razgovora i postizanja sporazuma sa generalom Nedićem, Mihailovićeva delegacija se iz Beograda vratila na Ravnu goru 6. septembra 1941. U međuvremenu na Ravnu goru je pošao i major Marko Olujević s poručnikom Slavkom Pipanom, obaveštajnim oficirom Draže Mihailovića. Njih dvojicu su, na putu za Ravnu goru, uhvatili partizani u Belanovici, 8. septembra 1941. Kod majora Olujevića, koji je ujedno bio i pomoćnik komandanta kvislinške žandarmerije, nađen je plan komande žandarmerije od 7. septembra 1941. za napad žandarma sa četnicima Draže Mihailovića sa linije Zvornik-Krupanj-Valjevo-Mionica. Posle saslušanja major Olujević je streljan 10. septembra, dok je poručnik Pipan uspeo da pobegne.[11]

Mihailović o svojoj saradnji sa Nedićem nije obavestio partizane.

Kolubarska četa Valjevskog partizanskog odreda je prilikom zarobljavanja poručnika Ernesta Pipana zaplenila i jedan dokument Ministarstva unutrašnjih dela, u kome komanda kvislinške žandarmerije 7. semptembra 1941. naređuje komandantu 5. žandarmerijskog odreda:

Kad sva tri odreda budu stigla na liniju Zvornik — Krupanj — Valjevo — Mionica uhvatiće vezu sa četničkim odredima koji pod komandom generalštabnog pukovnika g. Draže Mihailovića na toj liniji i sačekaće dalje naređenje za produženje dejstva.[12]


Partizani su na osnovu zaplenjenih dokumenata uvideli da Mihailović igra dvostruku igru, učestvujući u partizanskom ustanku i istovremeno radeći na njegovom gušenju. Oni su uskoro otkrili i druge dokaze o Dražinoj kolaboraciji. Komandant Valjevskog partizanskog odreda Dragojlo Dudić u svoj dnevnik septembra 1941. godine zapisuje:

"12. septembar: U toku dana došao je kurir Kolubarske čete. U izvestaju stajalo je da su zarobili jedan auto Ministarstva unutrašnjih dela sa pomoćnikom komandanta žandarmerije, još jednim čovekom i šoferom žandarmom. Od materijala nađeno je nekoliko lažnih legitimacija i naredba Ministarstva unutrašnjih dela o organizaciji poternih odreda za komunistima. Iz ove naredbe jasno se vidi da je i Draža Mihailović, komandant četnika sa Ravne gore, u vezi sa ovom akcijom na strani vlade. Sad je svakome bila jasna uloga ovog žonglera koji se pravio prijateljem narodne borbe".[13]


O vezama štaba pukovnika Mihailovića sa kvislinškim formacijama govori i naredba generala Ljube Novakovića njegovim odredima, od 12. septembra 1941:

Prema sigurnim podacima koje sam ovoga momenta dobio, odredi srpske oružane sile u sporazumu sa odredima pukovnika Draže Mihailovića stupili su javno i otvoreno u akciju i dok jedni odredi imaju podrške i naslona okupatorske vlasti, drugi dotle, da bi maskirali svoj pravi cilj, bore se protiv okupatorskih vlasti i formiraju neku regularnu vojsku, pod pretnjom smrtne kazne ko ne bude prišao njihovim redovima. Jedni i drugi rade sporazumno i sa veštom i prikrivenom namerom protivu četnika (Ljube Novakovića), a preko ovih i protivu celokupnog srpskog naroda.[10]


Nemci razotkrivaju Mihailovića[uredi - уреди | uredi izvor]

"Podstaknuti delimičnim uspešno vođenim borbama od strane komunista, nacionalni Srbi organizovali su takođe borbene formacije protiv Nemaca." [14]

Obaveštenje Komandnog štaba Komandanta Srbije od 16. septembra 1941. o razvoju oružanog ustanka

Ubrzo, koncem septembra ili početkom oktobra, Nedića je pozvao Dankelman veoma ljut i pokazao mu sporazum sklopljen između Draže i Tita. Dankelman je govorio kako ih je pukovnik Mihailović obmanuo da mu daju slobodu kretanja.

Uskoro su podaci o učešću četničkih odreda u borbama protiv Nemaca postali očigledni, što je demotivisalo predstavnike nemačkog okupatora i kvislinške uprave da idu u pravcu saradnje sa Mihailovićem. Nemački okupator više nije imao poverenja u Mihailovića, naročito nakon što je saveznička propaganda počela da predstavlja Mihailovića kao navodnog vođu otpora u Jugoslaviji. O daljem nepoverenju okupatora i rezervisanosti Nedića prema Mihailovićevom pokretu, Harold Turner je rekapitulirao 3. novembra 1941:

U međuvremenu je ustanovljeno da se Mihailovićevi odredi pod komandom pukovnika Misite kod Loznice i kapetana Račića kod Bogatića bore zajedno sa partizanima. Zatim da je 28. septembra zaključio sa komunistima pismeni sporazum o zajedničkom isterivanju nemačkih oružanih snaga iz Srbije, odnosno sa Balkana. Pismeni dokazi o saradnji pronađeni su u Kraljevu, Rudniku i Gornjem Milanovcu. (...) General-pukovnik Nedić je zvanično izjavio da izuzev slučaja Mišić više nikada nije posredno ili neposredno pregovarao sa Mihailovićem niti mu slao novac.

U sredu, 29.10.41. pojavio se kod Nedića pukovnik (Branislav) Pantić koji je boravio u Beogradu i po nalogu Mihailovića ponovio predlog o zajedničkoj borbi protiv komunista. Rekao mu je da Mihailović zahteva od Nedića 5.000 pušaka, 500 puškomitraljeza i 100 mitraljeza. Kada je Nedić bez okolišanja odbio taj zahtev kao glup i preteran, Pantić je upozorio Nedića da će se istog dana voditi pregovori preko opunomoćenog komandanta korpusa i da je Mihailoviću za pregovore obećana pratnja do Beograda.[7]


Naime, deo nemačkih obaveštajnih struktura je smatrao da treba prihvatiti Mihailovićevu ponudu za saradnju sa Nemcima. Tehnički poslovi oko pregovora Draže Mihailovića sa Nemcima povereni su pukovniku Branislavu Pantiću i kapetanu Nenadu Mitroviću. Oni su 28. oktobra 1941. krenuli za Beograd, gde su se susreli sa nemačkim kapetanom Jozefom Matlom, oficirom vojno-obaveštajne službe Abver (Abwehr).

O Mihailovićevoj ponudi Matl je izvestio 30. oktobra 1941:

"Pukovnik Pantić je po nalogu Draže Mihailovića izjavio da Mihailović jamči da će srpski prostor istočno i zapadno od Morave očistiti od komunističkih bandi. Zatim da se on ne povodi nikakvim političkim ciljem i da priznaje činjenicu da je zemlja pobeđena i da Nemci poseduju prava okupatora. Draža Mihailović očekuje da će od trenutka kada on izda odgovarajuće zapovesti svojim odredima biti obustavljene kaznene akcije protiv srpskog stanovništva i masovna streljanja na područjima na kojima se nalaze njegovi četnički odredi. Opšti cilj je da se uspostavi stanje mira i reda kakvi su u okupiranoj Srbiji bilo pre 28.6.41."[15]


Milan Nedić je smatrao da mu je pregovorima između Mihailovićevih predstavnika i predstavnika nemačkog okupatora ugrožen politički kredibilitet. Prethodno je Nedić odbio nastavak pregovora i materijalnu i vojnu pomoć Mihailovićevom pokretu, što zbog opreza prema Nemcima, osluškujući kakav je njihov stav o saradnji sa četnicima, što zbog bojazni da Mihailovićeva legalizacija kod okupatora može ugroziti njegovu političku poziciju. O ovome je takođe rekapitulirao Harold Turner, 6. novembra 1941:

Nedić je ponovo odbio pregovore sa Mihailovićem, ali me je zamolio da mu objasnim kakvu igru Nemci igraju sa Mihailovićem. Uveravao sam general-pukovnika Nedića da može biti siguran da opunomoćeni komandant korpusa neće preduzimati nikakve akcije koje bi povredile ličnost ili politiku predsednika vlade Nedića. Njegovo mišljenje o Mihailovićevoj situaciji je sledeće: Mihailović se nalazi neposredno pred uništenjem, pitanje je samo vremena. Sam Mihailović oseća da sve više slabi i želi da dobije u vremenu da bi se spasao, naročito preko zime. On je potpuno nepouzdana ličnost i zato Nedić smatra da nema svrhe pregovarati.[16]


11. novembra Mihailović se sastao sa Nemcima u selu Divci, ali su oni odbilil njegove usluge i zatražili razoružanje četnika. Mihailović je odbio da položi oružje, ali je nastavio borbu protiv partizanskog pokreta, što je bilo od nesumnjive koristi nemačkom okupatoru. Našavši se u još težoj situaciji nakon pada partizanske Užičke republike i prelaska glavnine partizanskih snaga u Bosnu i Sandžak, čemu je znatno doprinela Mihailovićeva spremnost da napada partizane u momentu kad oni pokušavaju da suzbiju nemačku ofanzivu, Mihailoviću se ponovo nametnula nužnost saradnje sa kvislinškim strukturama, naročito u kontekstu nemačke spremnosti da ga gone kao odmetnika.

Nastavak saradnje sa kvislinškim strukturama, decembar 1941.[uredi - уреди | uredi izvor]

Uprkos odbacivanju od strane Nemaca, četnici su nastavili saradnju sa Nedićevom vladom. Vredi istaći da Nemci nisu uznemiravali Mihailovićeve četnike nakon njegovog odbijanja da prihvati kapitulaciju na sastanku u Divcima, 11. novembra 1941, dok su četnici izbegavali borbe sa nemačkim okupatorom još pre ovog datuma. Bilo je očigledno da je nemačka ofanziva na Užice zaobišla četničku Vrhovnu komandu i glavninu četničkih snaga na Ravnoj gori. Mihailović je imao informacije iz kvislinških izvora da će nemačke snage nakon okončanja borbi protiv partizana nastojati da eliminišu snage pod njegovom komandom. "Stoga je Draža Mihailović požurio da iskoristi vreme kada ga okupator ne dira i da spasava što se spasti može. Mihailović je napravio plan da veći deo svojih četnika uključi u Nedićeve oružane odrede, da ih legalizuje kod Nemaca, da na taj način očuva svoje ljudstvo i da ga i dalje koristi u borbi protiv partizanskih odreda Srbije. U vezi s tim, Mihailović je na Ravnoj gori, 30. novembra 1941, održao sastanak četničkih komandanata sa teritorije obližnjih okruga (Nemci su već tada bili zauzeli Čačak i Užice, a glavnina partizanskih snaga povukla se u Sandžak).[17]

Zapisnik sa ovog sastanka nije sačuvan, ali o njemu svedoči izveštaj koji je Draži Mihailoviću decembra 1942. poslao poručnik Predrag Raković, komandanta legalizovanog Ljubićkog četničkog odreda, kao i zapisnik sa sudskog saslušanja četničkog majora Miloša Glišića, načelnik štaba Požeškog četničkog odreda. On je na suđenju 1946. izjavio:

Na Ravnoj gori sa Dražom je održano savetovanje komandanata odreda. Na ovom savetovanju Draža je naredio da se stupa u vezu sa Nedićevim odredima, radi popravljanja situacije. Rekao je da odredi i dalje ostaju pod njegovom komandom i da je ovo samo privremeno rešenje.[18]


Britanski oficir za vezu Bil Hadson je stigao je na Ravnu goru noću između 7. i 8. decembra dok su Nemci vršili ofanzivu na Mihailovićevu komandu. On kaže da su se četnici izvukli prelaskom u Nedićeve odrede:

Wikiquote „"Nisam našao nikakve ostatke Mihailovićevih ljudi, izuzev njega lično i nekoliko oficira. Svi drugi su se pretvorili u Nedićeve ljude i otišli, na potpuno razočaranje Švaba."[19]

Na osnovu odluke četničke Vrhovne komande na Ravnoj gori, četnički odredi pod komandom Draže Mihailovića u čačanskom kraju legalizovali su svoje delovanje u okviru kvislinških formacija početkom decembra 1941. i na taj način su se statusno izjednačili sa tzv. vladinim četnicima, odnosno četnicima vojvode Koste Pećanca. Prethodno, tokom novembra 1941, legalizovan je Jelički četnički odred Miloja Mojsilovića, koji je prethodno priznavao komandu Draže Mihailovića. O legalizaciji Mihailovićevih četnika u čačanskom kraju nedvosmisleno svedoči izveštaj poručnika Predraga Rakovića, komandanta Ljubićkog četničkog odreda, Draži Mihailoviću iz decembra 1942. Raković navodi da je "posle održane sednice na Ravnoj gori 30. novembra 1941. i prema dobivenim instrukcijama" noću između 30-31. novembra krenuo ka Gornjoj Gorevnici gde se njegov odred od 200 boraca susreo sa 5. dobrovoljačkim odredom, formacijom Srpskog dobrovoljačkog korpusa, pod komandom potpukovnika Marisava Petrovića. Istog dana Rakovićevi četnici su zamoljen, kako navodi, da sa Ljubićkim četničkim odredom "pođe u pretres terena G. Gorevnice i čišćenje od komunista", pri čemu su četnici snabdeveni municijom od SDK. Uveče je Raković sa Petrovićem otišao u Čačak gde se susreo sa komandantom SDK, pukovnikom Kostom Mušickim, koji je bio zapovednik kvislinških snaga u čišćenju zapadne Srbije od preostalih partizanskih snaga..

"Uglavnom to veče sam sa njima dogovorio da ostanem na terenu sa svojim odredom radi čišćenja terena od komunista, što mi je u stvari i bio zadatak kad sam pošao na svoj teren sa Ravne gore. (...) Uništenje komunista bilo je potrebno i meni i Nemcima i ljotićevcima, te smo se u ovom poslu složili i postali 'saveznici'."[20]


Sukladno dogovorima viših instanci, Prvi valjevski četnički odred, čiji je komandant Neško Nedić, izdao je 13. decembra 1941. naređenje za saradnju sa kvislinškim vlastima u borbi protiv partizana:

2) Da komandir opštinskih četa stupa u dodir sa postavljenom opštinskom upravom i ne pokazujući ovaj akt saopšti joj da je određen da formira oružane snage na teritoriji opštine koje će služiti kao potpora vlasti radi održavanja mira i poretka a naročito kao oružana snaga za suzbijanje komunista ako se i kad pojave na teritoriji opštine. Ovaj štab će preduzeti sve potrebne mere da ovakav rad bude prećutno odobren i od strane Nedićevih odnosno nemačkih vlasti.

6) Komandiri će narediti svojim seoskim komandirima da odmah otpočnu sa patroliranjem. Ova mera je neophodna jer se komunisti pošto su razbijeni vuku kroz sva sela u bednom stanju i malim grupama a u interesu je naše stvari da ih odmah razoružavamo.

9) Početi odmah sa propagandom protiv komunista i svugde i na svakom mestu objasniti istinu da je do ovoga žalosnog stanja došlo zato što su oni u želji da preotmu vlast počeli borbu prerano. (...) Mi zato ne možemo i nećemo zajedno sa Nemcima, ali nećemo ni u otvorenu borbu, koju sada ne možemo izdržati. (...) Dotle dok ovaj momenat ne dođe mi moramo iskoristiti rasulo kod komunista da ih razoružamo te da nam na proleće ponovo ne ometu naš rad.[21]


Neposredno nakon odlaska glavnine četničkih snaga sa Ravne gore, pri čemu se većina četničkih odreda legalizovala kod Nemaca integrišući se u kvislinške snage, usledio je napad nemačkih snaga na četničku Vrhovnu komandu na Ravnoj gori. Prema nemačkim izvorima Milan Aćimović, ministar unutrašnjih poslova kvislinške vlade i pukovnik Kosta Mušicki, zapovednik kvislinške operativne grupe na području Šumadije i zapadne Srbije, pokušali su da obaveste Mihailovića o nemačkim namerama. "Taj kontakt doveo je Nedića u veoma težak položaj, ali je on uspeo da ubedi Nemce kako za to nije znao i da je Aćimoviću izričito zabranio da ima bilo šta sa 'Mihailovićevim pitanjem'. Ipak, pukovnik Mušicki je uhapšen i ispitivan, ali je Nedić uspeo toko, 1942. da ga oslobodi."[22] Kosta Mušicki je uhapšen 9. decembra 1941. upravo zbog pomoći ravnogorskim četnicima. Boravio je izvesno vreme u nemačkom zatvoru. Milan Nedić je 3. decembra 1942. ponovo postavio pukovnika Mušickog za komandanta Srpskog dobrovoljačkog korpusa.[23] Kosta Mušicki je u istražnom postupku 1946. naveo da je "uhapšen od strane Nemaca i izveden pred ratni sud zbog pokušaja uspostavljanja veza sa Dražom Mihailovićem".[24]

Nemački napad na Mihailovićev štab i delove njegovih snaga koje nisu legalizovane, u rejonu Ravne gore i u nekim okolnim selima, započeo je 6. decembra 1941. i trajao je dva dana. Mihailović je uspeo da izbegne hvatanje u Struganiku i da se skloni, nakon čega se nekoliko meseci skrivao u različitim delovima zapadne Srbije. Major kvislinške žandarmerije Milan Kalabić, zapovednik dela kvislinških snaga u zapadnoj Srbiji, otac Mihailovićevog bliskog saradnika Nikole Kalabića, pomagao je Mihailoviću obaveštavajući ga o nemačkim poterama.[25]

Saradnja sa Nedićevom vladom krajem 1941. i tokom 1942.[uredi - уреди | uredi izvor]

Wikiquote „Onima u Upravi grada reći da nemilosrdno raščišćavaju sa komunistima.[26]
(Depeša Draže Mihailovića od 17. aprila 1942. godine)

Legalizacija četničkih odreda[uredi - уреди | uredi izvor]

Nemački okupator za vreme vršenja smotre legalnih četnika u Srbiji.

Početkom 1942. godine Mihailović je gonjen od strane Nemaca prešao u Sandžak pa u Crnu Goru, u zonu pod italijanskom okupacijom. Do početka 1942. godine "ravnogorski pokret istopio se u redovima Nedićeve milicije i konačno se ponovo pojavio, umanjen, u Crnoj Gori."[27] U Srbiji su kod kvislinške uprave ostali legalizovani mnogi četnički komandanti:

Četnički odredi postali su intergralan deo nemačke okupacione uprave. Nemački popis glavnih vladinih legalnih odreda od 15. maja 1942, pod rednim brojevima 1 do 18 navodi Ljotićeve odrede, od 19 do 39 su Mihailovićevi, a od 40 do 100 Pećančevi. Mihailović je uspostavio veze sa Nedićevim komandantima Milanom Kalabićem, Radovanom Stojanovićem i drugima, radi borbe protiv partizana u Srbiji u toku zime 1941/42. i proleća 1942. godine.[28]

Dejstva legalizovanih odreda[uredi - уреди | uredi izvor]

Četnički odred Draže Mihailovića koji osigurava logor na Metinom brdu.

Iako legalizovani kod Wehrmachta, ovi odredi su i dalje od Mihailovića primali naređenja, a od Nemaca oružje, hranu i odeću. Oni su, zajedno sa Nemcima, učestvovali u operacijama protiv preostalih partizanskih odreda u Srbiji, te hvatali i ubijali pripadnike pokreta otpora.[28] Uspostavljeni sistem dvostrukog opštenja omogućavao je, na jednoj strani, nemačku nominalnu komandu, a na drugoj povinovanje Mihailovićevim tajnim instrukcijama. Uključivanjem Mihailovićevih četnika u Srpsku državnu stražu narastalo je i nemačko nepoverenje u pouzdanost jedinica koje su naoružavali. "Nedić je dobijao nove snage za borbu protiv pripadnika Narodnooslobodilačkog pokreta, a Mihailoviće je spasavao odrede od uništavanja u jeku zime, progona i nemačkih represalija. Udruženim snagama mogli su zavesti četničku strahovladu i iskorenjivanje zaostalih grupa partizana, pojedinaca i njihovih simpatizera i jataka." (Branko Petranović)[29]

Tokom decembra 1941. i početkom 1942. zabeleženi su brojni primeri zločina i represalija u zapadnoj Srbiji, naročito u čačanskom, požeškom i užičkom kraju koje su združeno sprovodili legalizovani Mihailovićevi četnici, četnici Koste Pećanca, Srpski dobrovoljački korpus i kvislinška žandarmerija (Srpska državna straža). Krajem 1941. i početkom 1942. su kulminirali četnički zločini nad partizanima i njihovim simpatizerima. Okružno načelstvo u Kragujevcu je 14. februara 1942. izvestilo da se u odredima Nedićeve vlade nalazi "poglavito ono ljudstvo koje je bilo ili naklonjeno pukovniku Mihailoviću, ili je aktivno učestvovalo u njegovim odredima." Dalje se ističe da Dražini ljudi imaju ličnu mržnju protiv komunista i da "stupaju u borbu protiv komunista sa naročitom strašću".[30]

U proleće i leto 1942, kada su znatne nemačke snage bile angažovane u Bosni u borbama protiv NOVJ, brojno stanje legalizovanih četnika u Srbiji je kontinuirano raslo. 30. aprila 1942. četnički komandanti Neško Nedić i Vojislav Popović šalju izveštaj Draži Mihailoviću o uspešnoj legalizaciji i naoružavanju četničkih odreda:

Posle legalizacije raspoređeni: kapetan Komarčević, poručnik Radosavljević i ja u Zaječar. Poručnik Obradović u Knjaževac. Poručnik Aleksić u Zlot. Kapetan Marić u Žagubicu. Čika Sveta još nije pušten. [...] Komandant okružne straže u Zaječaru major Ljuba Jovanović radi dobro. Planove o fortifikaciji državne straže u opšte poslaćemo uskoro. Za sad Nemci dodelili graničnoj straži ovog okruga 32 mitraljeza sa po 1000 metaka i osam stotina pušaka sa po 100 metaka — sve englesko oružje. Molimo instrukcije i imena naših ljudi na ovom terenu kao i centar najlakše i najbrže veze sa vama.[31]


U junu 1942. broj legalizovanih četnika u Srbiji iznosio je 11.300. Nemci su sa nepoverenjem posmatrali činjenicu da kvislinške formacije neprestano narastaju popunjavanjem iz četničkih redova. Nosili su se mišlju da znatno smanje brojno stanje legalizovanih četnika, međutim Nemci nisu imali dovoljno sopstvenih snaga u Srbiji kojima bi zamenili četnike koji su im činili značajnu uslugu u progonu pripadnika, grupa i odreda NOVJ u Srbiji.

18. avgusta 1942. Draža Mihailović je naredio pukovniku Dragoslavu Pavloviću, delegatu Vrhovne komande JVuO na terenu Zlatiborskog korpusa, da uništava "komuniste" pomoću legalizovanih odreda:

Wikiquote „Ne dozvoliti da se komunisti ustale ma u kom srezu. Prenesite naređenje da se sa komunistima raščisti u Rasinskom i Kruševačkom srezu. Pomoću legalizovanih odreda a koji su naši.[32]
()

Par dana kasnije, general Mihailović naređuje da svi legalizovani odredi "najenergičnije unište komuniste na svojim prostorijama":

Raspis svima: Saopštite svima legalizovanim odredima sledeće: Mnogi legalizovani odredi zaboravili su da je sada rat i da je njihova legalizacija samo maska za podzemni rad. Novac i ugodan život raznežio je mnoge koji misle da tako sačekaju kraj rata pa da posle samo izvlače koristi. Neka se zna da se o svakom vodi računa. Naređujem da svi legalizovani odredi najenergičnije unište komuniste na svojim prostorijama. Dalje da naše šumske odrede pomažu na svakom koraku novcem, hranom, municijom, oružjem kao i u izvođenju organizacije i propagande.[33]

Raspis Draže Mihailovića od 21. avgusta 1942.

Zahlađenje odnosa i prekid saradnje[uredi - уреди | uredi izvor]

Nemački okupator je sredinom 1942. postepeno započeo proces razoružavanja legalizovanih četnika. Istovremeno, i četnički vođa Draža Mihailović uviđa da legalizacija ima i svojih loših strana. 2. septembra 1942. Draža Mihailović poziva svoje legalizovane četnike sa područja Valjeva da se vrate u šume:

Wikiquote „Legalizacija izgleda da je škodljiva za našu organizaciju, ljudi se uspavaju. U Valjevskom kraju Ljotić, Pećanac i Nemci vršljaju. Neka Neško i Voja preduzmu sve da se što pre bilo legalno ili ilegalno vrate na svoj teren. Novaca imam, nemojte da plate Nedićeve vezuju rad.[34]
()

Major Zaharije Ostojić u referatu od 4. septembra naglašava da je zbog legalizacije "borbeni duh opao, disciplina takođe. Plate su donele kocku i pijančenja, starešinama su se osladili Nedićevi činovi", a nisu bili retki ni "prijateljstva ni lumperaj sa okupatorom."[35]

Obzirom da nije više bilo potrebe za gušenjem ustanka, okupator je proces razoružavanja legalizovanih četnika u znatnoj meri okončao do kraja 1942. kada je praktično rasformirana formacija pod komandom Koste Pećanca, a legalizovani ravnogorski četnici su se jednim delom ponovo našli u ilegalnom statusu, tj. u šumi, a manjim delom su inkorporirani u Srpsku državnu stražu. Ovo je doprinelo ponovnom jačanju organizacije Draže Mihailovića.

7. novembra 1942. godine Draža Mihailović je raspisom svima u Srbiji izdao naređenje za građansku neposlušnost:

Wikiquote „Proglašavam građansku neposlušnost prema okupatorskim vlastima i prema svima vlastima koje su u saradnji sa okupatorom. Za seljake: da više ne daju ni trunku namirnica ni stoke. Da više ne priznaju opštinske uprave. Jedina vlast u selima biće četnička. Predsednicima opština i opštinarima narediti da odmah podnesu ostavke a drugi se ne smeju primiti. Naterati ih da pobegnu u šumu. Naterati ih svima sredstvima da izvrše ova naređenja. Najstariji četovođa je kdt sela. Predsednik opštine i odbornici ako se plaše, neka dadu svoje. Neka se sve sakriva i neka građanska neposlušnost plane jednovremeno u svim selima od 12. o.m. Činovnici sviju struka neka sabotiraju rad, i sve natraške rade što je na štetu neprijatelja i Nedićevog upravnog sistema, činovnici da znaju da će veštim sabotiranjem i naopakim radom mnogo doprineti pobedi. Radnicima preporučiti sabotažu u svakom pogledu. Građanskom življu preporučiti prezir okupatora i svih onih koji za njega rade.[36]

Vredi napomenuti da Nemci 1942. nisu mnogo toga učinili na pacifikaciji Mihailovićevih četnika koji nisu bili legalizovani. Legalizacija većeg dela Mihailovićevih snaga 1942. omogućila je ovom korpusu da izbegne uništenje koje je bilo vrlo izvesno krajem 1941. i da nastavi borbu protiv partizana koje su četnici Draže Mihailovića smatrali najznačajnijim neprijateljem, nadajući se da se partizanski pokret neće više reorganizovati i oporaviti.[37]

Saradnja četnika iz istočne Bosne sa Nedićem i Nemcima[uredi - уреди | uredi izvor]

Major Jezdimir Dangić spadao je u red četničkih komandanata koji se nisu u potpunosti podvrgli komandi pukovnika Draže Mihailovića, iako su bili pod njegovim rukovodstvom. Mada je komandno bio podređen Draži Mihailoviću, Dangić je paralelno blisko sarađivao sa Milanom Nedićem. Dangićeva saradnja sa kvislinškom upravom u Srbiji datira još iz vremena Saveta komesara Milana Aćimovića. Zapravo, Dangić je još sredinom maja 1941. pristupio kvislinškoj Srpskoj žandarmeriji. Međutim, 16. avgusta 1941. Dangić je prešao u istočnu Bosnu gde je na osnovu uputstava Draže Mihailovića uspeo da stavi pod svoju komandu i reorganizuje sve pročetničke grupe. Uspostavljanjem kvislinške vlade Milana Nedića, 29. avgusta 1941, Dangić započinje blisku saradnju sa Nedićem. U međuvremenu su Dangićevi četnici počeli da trpe poraze u sukobima sa partizanima, a nametnuta im je i borba sa ustašama. Usled bojazni od uništenja Dangić intenzivira saradnju sa Nedićem od koga dobija preporuku za sastanak sa Nemcima u Beogradu. Draža Mihailović je znao za Dangićevu nameru da se sastane sa Nemcima, što je odobrio.[38]

General Paul Bader, vojnoupravni komandant Srbije, razgovarao je u Beogradu sa Milanom Nedićem, 19. januara 1942. Glavna tema razgovora ticala se mogućnosti saradnje sa četnicima Jezdimira Dangića. Bader iznosi da je Nedić na sastanku iskazao vrlo povoljno mišljenje o ovoj mogućnosti i Dangiću kao savezniku:

Nedić je još jednom preuzeo izvesno jemstvo za Dangićevu iskrenost i vernost, a za sebe lično je tvrdio da će i on nepokolebljivo stajati uz Nemačku. Nedićeva izlaganja bila su duboko ozbiljna i, kako izgleda, intimno iskrena.[39]


Dangić je stigao u Beograd 31. januara 1941. sa nemačkim pukovnikom Erihom Kevišem (Erich Kewisch), načelnikom Operativnog štaba nemačkog oponomućenog komandanta u Srbiji, i Perom Đukanovićem, članom četničke Privremene uprave u istočnoj Bosni.

Dangić je bio spreman priznati nemačku vojnu upravu u istočnoj Bosni, i boriti se protiv partizana. Za uzvrat je tražio da ustaške i domobranske jedinice napuste taj prostor. Prilikom prvog razgovora Nedić i Dangić su zaključili da se mir u Istočnoj Bosni može uspostaviti samo suradnjom četnika sa Wehrmachtom.

Dangić i drugi četnički oficiri na pregovorima sa Nemcima u Beogradu.

O ovim pregovorima govori Izveštaj opunomoćenog komandanta u Srbiji od 5. februara 1942. komandantu oružanih snaga na Jugoistoku o toku pregovora s četničkim majorom Dangićem u Beogradu:

Iz tog razgovora proizašla je principijelna saglasnost u pogledu naimere da se u istočnoj Bosni, a samim tim i u Srbiji, uspostavi mir, da se prestane s masovnim ubijanjem, kao i jasno saznanje da bi se to moglo ostvariti samo u saradnji nemačkih oružanih snaga sa Dangićem. Dangić je pri tom izjavio da bi se sa svojim ljudima i pri jednom opštem ustanku na Balkanu i iskrcavanju Engleza nepokolebljivo verno borio na nemačkoj strani. On je pri tom izražavao, čak, svoje uverenje da bi samo nemačka pobeda mogla Srbiji da obezbedi pripadajući položaj na Balkanu, dok bi pobeda boljševizma značila uništenje svakog naroda, pa, dakle, i srpskog. Da Nedić zastupa isto mišljenje poznato je.[40]


Nemački general Bader, opunomoćeni zapovednik Srbije, bio je spreman prepustiti Dangiću osiguranje graničnih kotareva NDH na prostoru koji omeđuju reke Sava, Drina i Bosna, ali je za bilo kakvu promenu statusa istočne Bosne bila neophodna saglasnost NDH.

2. februara 1942. nemački general Bader je pozvao predstavnike NDH, ministra Vjekoslava Vrančića i domobranskog pukovnika Fedora Dragojlova u Beograd, na pregovore sa Dangićevim izaslanicima. Dangić je bio spreman priznati nemačku komandu, a uslovno i suverenost NDH. Predstavnici NDH su odbili bilo kakvu mogućnost prepuštanja vlasti četnicima u istočnoj Bosni i pregovori su okončani bez rezultata. Ovo je rezimirao Paul Bader:

Dakle, nije uspelo da se hrvatski zastupnik ubedi u to da bi jedno neznatno odstupanje od hrvatskih suverenih prava, pod mojom komandom, bilo za zemlju i za prestiž hrvatske države bolje nego jedan uspeli ustanak, koji bi mogao ovladati najvećim delom zemlje i koštati stotine hiljada ljudskih života. Zbog toga mi je izgledalo besciljno da nastavim dalje razgovore sa Dangićem.[41]


O pregovorima Jezdimira Dangića sa predstavnicima nemačkog okupatira i kvislinške vlade bila je obaveštena i četnička Vrhovna komanda, odnosno Draža Mihailović, zahvaljujući izveštaju poručnika Slobodana Vranića, koji je bio obavešten od strane učesnika o sastanku u kvislinškom Ministarstvu unutrašnjih poslova 1. februara 1942, na kojima je predlagano inkorporiranje istočne Bosne kvislinškoj tvorevini u Srbiji. Nakon što se predstavnici NDH nisu složili sa menjanjem granica, Dangić i predstavnici Nedićeve vlade su se složili da će se "ovo pitanje za izvesno vreme, a najdalje za mesec dana ponovo staviti na dnevni red". U Vranićevom zveštaju se ističe da "okupator pomaže našu borbu", aludirajući na borbu četnika u istočnoj Bosni protiv snaga NOP-a, i dodaje se da je odlučeno da bosanski četnici "iz Srbije dobiju pomoć u ljudstvu i materijalu", uz posredstvo Nedićeve vlade.[42]

Dangićevi kontakti sa nemačkom obaveštajnom službom nisu prekinuti posle prvih pregovora u Beogradu koji nisu dali rezultate zbog protivljenja NDH, iako četnici pod njegovom komandom i dalje nisu istupali protiv nemačke oružane sile. Dangiće i nakon toga nastavio da održava kontakte i saradnju sa kvislinškim formacijama u Srbiji i okružnim načelnicima u severozapadnoj Srbiji. Dangić je tokom februara i marta nekoliko puta lično dolazio u Beograd i sastajao se sa Milanom Nedićem. Nemci su se počeli pribojavati, zbog njihovog neispunjenja Dangićevih bezbednosnih očekivanja, da će italijanska Vrhovna komanda na Dangićev poziv odlučiti da italijanska vojska zauzme istočnu Bosnu. Kako bi preduhitrili ovakvu mogućnost, Nemci su u noći 11-12. aprila 1942. uhapsili Dangića u Rogatici i prebacili ga u Beograd, a potom sproveli u zarobljeništvo.[43]

Saradnja sa Nedićevom vladom 1943.[uredi - уреди | uredi izvor]

General Mihailović je 2. marta 1943. godine, u jeku četvrte neprijateljske ofanzive, naredio svim svojim komandantima u Srbiji uništenje komunista uz pomoć Nedićeve policije:

Wikiquote „Komunista je u Srbiji ostalo vrlo malo. U Zapadnoj Bosni uništavamo ih svakoga dana. U ljutoj nevolji drug Tito poziva na ustanak i zbog toga su se povampirile pojedine grupice. Zato najenergičnije zahtevam i naređujem da svaki na svojoj teritoriji uništi i poslednje ostatke komunista i izvesti me do 25 marta o izvršenju. Dokažite tim lupežima da u narodu nemaju nikoga i da im je jedino oružje bilo laž i propaganda. Skrećem pažnju da ima prostorija gde su komandanti na svom mestu i da nema nijednog komuniste. Za ovo uništenje iskoristiti Srpsku državnu stražu do maksimuma, jer komunisti rade protiv nas u Gestapou.[44]
(Mihailovićeva depeša 921 od 2. marta 1943.)

General Milan Nedić je generala Mihailovića smatrao velikim rivalom, stoga mu je odgovaralo što se štab Draže Mihailovića godinu dana, od maja 1942. do juna 1943, nalazio van teritorije Srbije, u okolini Kolašina. Iako Nediću nije odgovaralo da se organizacija Draže Mihailovića intenzivno širi po Srbiji od kraja 1942, nije ništa činio kako bi se angažovao u hvatanju Mihailovića i njegovog štaba nakon Mihailovićevog povratka u Srbiju.

Kraj kvislinških vlasti u Sopotu sedi komandant sreza kosmajskog, sa dugom kosom i bradom, a svoje komandante mesta i četovođe doziva u sresko mesto radi dogovora. [...] Obična je stvar da komandanta sreza prate žandarmi iz SDS-a. Vrlo je česta pojava da se skoro svaki od starešina, a naročito Obradović i Nikolić, čak i Soluncima i članovima Narodnih ravnogorskih odbora, obraćaju rečima: Jebem vam majku partizansku, svi ste vi partizani, sve ću vas pobiti i poklati.[45]

Četnički izveštaj iz sredine 1943. godine o stanju Gorske kraljeve garde

Prema tvrdnjama Boška Kostića, sekretara Dimitrija Ljotića, Ljotić je u drugoj polovini 1943. pokušao da ugovori sastanak sa Mihailovićem, ali je to Mihailović odbio računajući na negativnu reakciju emigrantske vlade.

18. novembra 1943. britanski potpukovnik Koup (Cope) izveštava pretpostavljene da je od Mihailovićevog majora Đurića obavešten o saradnji četnika sa Nedićevom vladom. Potpukovnik Koup izveštava da većina ljudi pod Đurićevom komandom neće tolerisati ovu saradnju, neće se boriti protiv partizana u savezu sa Nedićem, i da je Đurić, uprkos suprotnim Mihailovićevim naređenjima, već kontaktirao lokalne partizane.[46]

Na sednici Nedićeve vlade, 25. novembra 1943, o pokretu Draže Mihailovića zaključeno je sledeće:

U pogledu akcije DM može se kao bitno naglasiti sledeće: lojalan stav prema okupatorskim i srpskim vlastima, njihovim organima i njihovim oružanim odredima. Beskompromisna borba protiv komunista, svuda gde se god susretnu. U nekim okruzima i aktivna saradnja sa nemačkim i našim predstavnicima prilikom borbi protiv komunista.[47]


Na sednici vlade, 3. decembra 1943, o pokretu Draže Mihailovića ponovovljena je povoljna konstatacija:

Veoma je karakteristično da su u protekloj nedelji sa odredima DM na uništavanju komunista sarađivale i jedinice SDS, kao i dobrovoljački odredi, među kojima do sad nije bilo nikakavih nepotrebnih incidenata.[47]


Saradnja sa Nedićevom vladom 1944.[uredi - уреди | uredi izvor]

U vreme nešto intenzivnijih sukoba između četnika Draže Mihailovića i snaga nemačkog okupatora u pojedinim delovima Šumadije, naročito u Kragujevačkom i Mladenovačkom okrugu, od sredine februara do kraja maja 1944, dolazi do jednog naizgled paradoksalnog sastanka. Naime, u prvoj polovini marta 1944. u selu Vranići pokraj Čačka došlo je do sastanka između generala Miroslava Trifunovića, istaknutog člana Vrhovne komande JVuO, i predstavnika nemačkog okupatora Šterkera, na kome se razgovaralo o mogućnosti sporazuma između okupatora i četnika Draže Mihailovića u pogledu borbene saradnje protiv NOVJ, što bi podrazumevalo i naoružavanje četnika. Sastanku je prisustvovao i Milan Aćimović, ministar unutrašnjih poslova u kvislinškoj vladi Milana Nedića.[48]

O spremnosti kvislinških struktura na saradnju sa četnicima Draže Mihailovića svedoči i tekst Božidara Nedića, brata generala Milana Nedića, objavljen u listu Novo vreme, 24. marta 1944. u kom se ističe jasan zaključak:

Kažite svakom ko vam kaže da ima još nedićevaca, dražinovaca, ljotićevaca da je to laž, jer od danas ima samo Srba, s jedne, i komunista, s druge strane.


11. aprila 1944. godine Nojbaher je razgovarao sa generalom Hansom Felberom, a potom i sa Nedićem, o odnosu prema prema četnicima Draže Mihailovića. Nakon razgovora Felber je 12. aprila izvestio Komandu Vermahta:

"U jučerašnjem razgovoru ministar-predsednik Nedić je saopštio gospodinu poslaniku Nojbaheru o dosadašnjem toku njegovih 'pregovora' sa Dražom Mihailovićem sledeće:

  1. Nedić je poručio D. M. da je nacionalno jedinstvo pred komunističkom opasnošću životna potreba svih Srba.
  2. Pretpostavka za saradnju je da odredi D. M. potpuno obustave sve akcije ne samo protiv Nemaca već i protiv Nedićevih vlasti.
  3. Najbolje bi bilo kad bi D. M. napustio zemlju, ali Nedić je saglasan da i dalje trpi njegov (Dražin) boravak u šumi, kao i brojno ograničenu gardu, za čije bi se izdržavanje sam Nedić brinuo.
  4. Tajne pregovore, bez znanja nemačkih službenih mesta, on (Nedić) odbija. Svi njegovi predlozi bili bi dati pod uslovom da Nemci na njih pristanu."[49]


Krajem aprila 1944. u selu Trbušanima pokraj Čačka ponovo je došlo do sastanka četnika Draže Mihailovića sa Milanom Aćimovićem i nemačkim predstavnikom Šterkerom. Izaslanici Draže Mihailovića na ovom sastanku su, sem generala Trifunovića, bili dr Živko Topalović i kapetan Predrag Raković. Na sastanku su četnički predstavnici podneli zahteve o potrebi u oružju i municiji.[50]

Početkom maja 1944. Dimitrije Ljotić, šef fašističke organizacije Zbor, pokrenuo je inicijativu za saradnju sa snagama Draže Mihailovića. Ljotić i njegov sekretar Boško Kostić susreli su se 17. maja 1944. u selu Brđani kod Gornjeg Milanovca sa generalom Miroslavom Trifunovićem. Razgovori su trajali tri dana.[51] Prethodno je ljotićevski list Srpski narod objavio je 6. maja 1944. tekst u kome se ističe spremnost na saradnju sa četnicima:

SKUPLJANJE NACIONALNIH SNAGA Nacionalni četnici su se u velikom broju stavili pod nemačku komandu za borbu protiv Titovih bandi. Četnici se bore rame uz rame sa odredima Srpskog dobrovoljačkog korpusa. Usled boljševičke opasnosti okupile su se na taj način sve nacionalne snage srpskog naroda za zajedničku borbu protiv glavnog neprijatelja – boljševizma.


Prema sećanju Boška Kostića, objavljenom 1949, na sastanku između Ljotića i Mihailovićevih predstavnika dogovoreno je sledeće:

Rezultat tih razgovora bio je sledeći: zajednička borba protiv komunizma; organizacija DM ostaje potpuna; sporazumno sa DM postavljanje okružnih i sreskih načelnika; četnici DM neće napadati nedićevce; u svim bitnim stvarima Nedić ima da se sporazume sa DM, nače, u ostalim stvarima Nedićeve odluke imaju se izvršavati; DM prima u načelu izdržavanje u novcu i namirnicama od Nedićeve vlade u kom cilju (DM) saopštava vladi svoj normalni sastav; DM ima svog delegata kod Nedića; regrutovanju za Nedićeve oružane jedinice neće se činiti nikakve prepreke od strane DM; zajednički antikomunistički front u srpstvu izvan Srbije, Nedić će odmah potpomoći stvaranje četničkih odreda radi čišćenja Srema od komunizma, u kom cilju će pomoći u oružjem, municijom i ostalom spremom do 4.000 ljudi.[52]


Sporazum Nedića i Mihailovića[uredi - уреди | uredi izvor]

Nemačka komanda javlja, da je Nedić ponudio, nakon upada komunista u Srbiju, u ime veoma ozbiljno ugoženog Srpstva, vojnu saradnju svih srpskih snaga. Nedić je naglasio, da on takođe službeno govori i u ime Mihailovića, koga je nedavno posetio. Od nemačkih vojnih vlasti zatražio je dozvolu, da odmah formira srpsku vojsku u snazi od 50 000 boraca, koja bi se regrutovala iz četničkih jedinica. Komanda Vermahta za Jugoistok, posle razgovora sa Herman Nojbaherom, rešila je da se izađe u susret Nedićevoj molbi.[53]

Ratni dnevnik Vrhovne komande Vermahta od 17. avgusta 1944.

Draža Mihailović i Milan Nedić sastali su se 12-13. avgusta 1944. u selu Ražana pokraj Kosjerića. Na sastanku su prisustvovali četnički komandanti: pukovnik Luka Baletić, potpukovnik Mirko Lalatović, major Dragoslav Račić, major Nikola Kalabić, a od Nedićevih saradnika: Dragi Jovanović, šef kvislinške policije i upravnik grada Beograda, kao i general Miodrag Damjanović, šef Nedićevog kabineta.

Sastanak je ugovorio, kako je priznao pred istražnim organima 1946, Dragi Jovanović. On se prethodno u Aranđelovcu sastao sa četničkim komandantima Račićem, Kalabićem i Neškom Nedićem. Na sastanku je dogovoreno da se radi na susretu Nedića i Mihailovića u cilju objedinjavanja antikomunističkih snaga. Jovanović se potom vratio u Beograd gde je dobio Nedićevu saglasnost za organizovanje sastanka sa Mihailovićem.[54]

Milan Nedić se u istrazi 1946. prisetio ovog sastanka:

Susret, kako između mene i Draže, tako i ostalih oficira, bio je srdačan i prijateljski. Sećam se da sam se sa Kalabićem poljubio, a on mi je rekao: 'Zaštitniče moga jadnog oca!', stavljajući mi glavu na grudi. Draža je tražio od mene da mu izložim opštu situaciju i razvoj budućih događaja. Ja sam mu kazao da Nemci propadaju i da će morati uskoro da se povuku iz zemlje. Predočio sam mu opasnost od komunista koji nadiru sa sviju strana, pa je stoga potrebno da se obrazuje jedan srpski front od mojih odreda i četničkih, pa da ujedinjeni brzo i efikasno spasimo Srpstvo i Srbiju od komunističkih upada. Draža me je saslušao i prihvatio moj predlog. Sporazumeli smo se da oružje i municiju izdejstvujemo preko Nemaca , pošto će na tome raditi Raković. U pogledu novca, bilo je odlučeno da moja vlada mesečno daje po 100 miliona dinara. Dalje smo se sporazumeli da se sve oružane formacije vlade stave pod komandu Draže Mihailovića radi koordinacije u borbi protiv komunista.[55]


  • Vlada stavlja odmah na raspoloženje generalu Draži Mihailoviću za plate oficirima, podoficirima i ostalima 10 miliona dinara, s tim da prestane pljačkanje državnih pošta i ostalog.
  • General Nedić, odnosno vlada, preuzimaju na sebe obavezu da kod Nemaca izdejstvuje odmah 30.000 pušaka, 3 miliona puščanih i mitraljeskih metaka, 500 puško-mitraljeza i 500 bacača granata.
  • General Mihailović garantuje Nediću, a ovaj preuzima obavezu pred Nemcima, da se ovo oružje neće ni u kom slučaju upotrebiti protiv Nemaca.
  • Nedić i vlada, voljni su, ukoliko okupator dozvoljava, da se i sve oružane formacije vlade radi koordiniranja akcije protiv komunista, stave pod komandu Draže Mihailovića.
  • Vlada je voljna, ukoliko dobavi, da mu odmah stavi na raspoloženje i neodređeni broj uniformi i obuće!

Tačke sporazuma Nedića i Mihailovića od avgusta 1944.[44]

Nemačka ocena Mihailovića[uredi - уреди | uredi izvor]

Neposredno uoči sastanka između Nedića i Mihailovića, u Topoli se 11. avgusta 1944. odigrao sastanak između predstavnika nemačke komande Jugoistoka i predstavnika Draže Mihailovića, na kome je major JVuO Dragoslav Račić uverio nemačke predstavnike u spremnost na saradnju Mihailovićevog pokreta sa nemačkim okupatorom:

Wikiquote „Politička usmerenost Draže Mihailovića i njegovog pokreta potpuno se izmenila. Oni predlažu stvaranje jednog nacionalnog fronta koji bi obuhvatio Srpsku državnu stražu, Srpski dobrovoljački korpus, formacije Draže Mihailovića i sve nacionalne snage koje su protiv komunizma. Pokret Draže Mihailovića je spreman da u celosti ide u ovaj front. Glavni zadatak je opšta mobilizacija i stvaranje jedne srpske nacionalne armije za uništenje komunizma u Srbiji. Kada komunizam u Srbiji bude pobeđen, pokret Draže Mihailovića je spreman da se, po naređenju nemačkog vođstva, angažuje na Balkanu i svuda drugde.[56][57]
()

Na istom sastanku, kapetan knez Vrede (Rittmeister Fürst Wrede) je sumirao predloge predstavnika Draže Mihailovića na sledeći način:

1. DM želi da razgovara sa opunomoćenikom firera za jugoistočni prostor.



2. On teži okupljanju svih nacionalnih srpskih snaga.

3. Mobilizacija i naoružavanje svih za oružje sposobnih Srba za borbu protiv komunizma. Naoružavanje i vođstvo pod nemačkim Vermahtom.

4. DM moli da sam ostane u ilegali.

5. Pripadnici DM-pokreta ne treba da budu u nemačkim uniformama.[58]


Nemački vođa Adolf Hitler smatrao je Mihailovića prevrtljivim i dopuštao samo taktičku saradnju.

Sledeće sedmice, 18. avgusta je održan sastanak na najvišem nivou u nemačkoj komandi Jugoistoka. Tu su još jednom sumirani Mihailovićevi predlozi:

a) Bezuslovno obećanje, da nijedan nemački vojnik neće biti napadnut od četnika. Davanje talaca.
b) Zajednička borba isključivo protiv komunista u cilju uspostavljanja mira i reda. Nemci i četnici ne moraju biti neprijatelji.
c) Neprijatelj br. 1 su komunisti i svi oni koji ih podržavaju ili ne sadejstvuju u borbi protiv komunista.
d) Draža Mihajlović moli, da ga se privuče organizovanju Srpskog dobrovoljačkog korpusa i organizovanju Dobrovoljačkog korpusa.
e) Bilo kakva veza s partizanima je nemoguća.
f) Draža Mihailović moli da se stvori prijateljskije raspoloženje, da bi se oslobodilo četnike, koji su uhapšeni u Srbiji, bez posredovanja četnika.
g) U slučaju invazije nema borbe protiv Nemaca. Borba protiv komunista će se produžiti. Četnici hoće da spreče vezu partizana s invazionim trupama.
h) Draža Mihajlović nema veze s Englezima. On i ne želi više da je ima, odgovarajući engleskom držanju prema srpskom narodu.[59]


Na sastanku je specijalni nemački izaslanik za Balkan Hermann Neubacher ocenio da obećanja Draže Mihailovića u pogledu lojalnog držanja treba uzeti ozbiljno, pošto je dokazao on "da je toliki antikomunista, da je usprkos engleskim ponudama dao prednost prosjačenju kod okupatora pred slogom s crvenom stranom". Ovi pregovori završili su formulisanjem inicijative za formiranje srpske armije od 50.000 ljudi za borbu protiv komunizma kojom bi rukovodio Mihailović, a koju bi opremila nacistička Nemačka. U izveštaju sa sastanka naglašava se da treba pozdraviti "predlog za formiranje srpskog jedinstvenog fronta". U izveštaju se zaključuje, povodom saradnje Mihailovića i Nedića: "Namera Draže Mihailovića da sam ostane u pozadini a Nedića da upotrebi kao reklamnu tablu, politički nam nije nepoželjna."[60]

Milan Nedić se 18. avgusta 1944. na zajedničkoj sednici kvislinške vlade sa nemačkim glavnim komandantom za Jugoistok, garantovao je da će se pokret pod komandom generala Mihailovića suzdržati od "neprijateljskih dejstava protiv Nemaca". Nedić je garantovao nemačkom okupatoru:

Ljudstvo Draže Mihailovića u buduće će osiguravati bezbednost cesta, železnice, transporta žita, rudnika i ostale pogone koji su od značaja za Nemce. Srpske nacionalne jedinice su pod Nedićevom komandom, koga priznaje pokret Draže Mihailovića, spremne za odlučnu borbu protiv komunizma. Nedić je istovremeno izjavio da je samo u tom slučaju sposoban da preuzme odgovornost vlade, u koliko bude bezodvlačno potpomognut nemačkim oružjem...[61]


Uprkos zalaganju nemačke komande Balkana, nemački vrhovni vođa Adolf Hitler je 22. avgusta 1944. odbacio Mihailovićevu inicijativu, ocenjujući da će to oružje "jednom kasnijom prilikom biti upravljeno protiv Nemaca." On je odobrio samo taktičku saradnju sa četnicima.[62]

Nasuprot Hitlerovom mišljenju, Nojbaher je 30. avgusta i dalje tvrdio da Draža Mihajlović, poput Milana Nedića, verno služi nemačkim interesima, i da se "do danas trudio da ne zauzme neprijateljsko držanje prema okupatoru". To isto smatra i za ostale vodeće Srbe, koji su se, pod parolom »dajte nam oružje — onda pripadamo Vama«, lojalno držali.[63]

Posledice sporazuma[uredi - уреди | uredi izvor]

26. avgusta 1944. godine Jugoslovenska izbeglička vlada priznala je Tita za svog legitimnog predstavnika i vođu, a Ivan Šubašić je zadržao mesto predsednika Jugoslovenske izbegličke vlade.[53]

Na osnovu sporazuma sa Nedićem, Mihailoviću je isporučena veća količinu oružja, municije i opreme, iz nemačkih magacina.[44]

Početkom septembra na sastancima između predstavnika kvislinške vlade i kvislinških vojnih formacija: SDS i SDK, sa predstavnicima JVuO, najpre u Beogradu 2. septembra 1944, potom u Pranjanima pokraj Čačka, u naredna dva dana, doneta je odluka o objedinjavanju svih domaćih antipartizanskih snaga i njihovom ulasku u sastav JVuO. Na sastanku u Pranjanima prisustvovao je Mihailović.[64]

6. septembra 1944. Srpska državna straža je stavljena pod komandu generala Dragoljuba Mihailovića.[65] U dogovoru sa generalom Miroslavom Trifunovićem, Mihailovićevim komandantom Srbije, jedinice Srpske državne straže (SDS) i Srpske granične straže (SGS) 6. oktobra 1944. okupile su se u Jagodini. Tu je od tih jedinica formiran Srpski udarni korpus (SUK) sa tri divizije. Za komandanta korpusa imenovan je divizijski general Stevan Steva Radovanović, za njegovog pomoćnika brigadni general Borivoje Jonić (komandant SDS) a za načelnika štaba major Danilo Dača Stojanović. SUK je tada brojao oko 6.800 ljudi. Srpski udarni korpus se u sastavu Mihailovićeve vojske borio sa jedinicama NOVJ. Ove formacije od 6. septembra 1944. nalaze se pod komandom štaba komandanta Srbije, generala Trifunovića. Zajedno sa nemačkom vojskom i četnicima iz Srbije tokom novembra 1944. učestvuje u proboju Armijske grupe E kroz Sandžak i istočnu Bosnu. Ipak, jedinice SDK nisu se povukle iz Srbije u pravcu Bosne, kako su to učinile objedinjene jedinice JVuO i SDS, već u pravcu Slovenije, preko teritorije Srema i Slavonije odnosno preko teritorije pod kontrolom NDH. Jedinice JVuO i SDS napustile su teritoriju Srbije 15-20. oktobra 1944. Nemci su izvršili evakuaciju jedinica SDK kako bi ih spasili od uništenja u sukobu sa Crvenom armijom i NOVJ. Dimitrije Ljotić je 4. oktobra 1944. uputio delegaciju od 33 pripadnika SDK i fašističkog pokreta Zbor u Crnu Goru, kako bi ubedili Pavla Đurišića, komandanta crnogorskih četnika da se evakuišu u pravcu Slovenije, gde su planirali da se povuku i Ljotićeve jedinice. Pripadnici SDS su iz jagodine, preko Kruševca, 14. oktobra 1944. pristigli u Kraljevo gde su se sastali sa četnicima i integrisali pod Mihailovićevu komandu. Pravac povlačenja SDS i glavnine JVuO išao jeod Kraljeva preko Raške, Novog Pazara, Sjenice, Prijepolja i Pljavalja ka Bosni, uz učestale sukobe sa NOVJ i evidentne gubitke.[66]

Suđenje kolaboracionistima 1946.[uredi - уреди | uredi izvor]

Glavni članak: Beogradski proces

Na posleratnom suđenju u Beogradu 1946. godine Draži Mihailoviću je, između ostalog, stavljena na teret saradnja sa kvislinškom upravom u Srbiji. Mihailović se branio kako je saradnja sa kvislinškom vladom išla slučajno, mimo njegove želje:

Optuženi Mihailović: Sa Nedićem je bio sastanak... je taj sastanak za mene došao neočekivano, nisam ga želeo ni u kom slučaju. To se desilo jedno posle podne kada sam se odlučio da dođem na taj sastanak, da jedanput vidim šta hoće. Bio sam tada u selu Skakavicama. Uveče je došlo do toga sastanka, za koji, ponavljam, nisam nikakve želje imao. Šta me je upravo navelo na to, sam ne znam.
Pretsednik: Ko je bio prisutan na tome sastanku?
Optuženi: Luka Baletić, Mirko Lalatović, a ovde se još pominju i Nikola Kalabić, Dragoslav Račić, Damjanović i Nedić.
Pretsednik: Kakav je bio tok tih pregovora i šta se imalo na tome sastanku da postigne između vas i Nedića?
Optuženi: Ništa. Da kažem svašta i ništa...
Pretsednik: Pa kakvi su onda zaključci?
Optuženi: Nikakvi. Nešto su trabunjali oni koji su doveli do toga sastanka.

Na insistiranje predsednika suda čemu taj sastanak sa Nedićem, Mihailović je na kraju izjavio da je na sastanak otišao "iz dosade":

Pretsednik: Kad na tom sastanku uopšte ništa nije postignuto, tako da je to bio jalov razgovor, zašto vam je bio potreban taj sastanak?
Optuženi: Uopšte je bio nepotreban. Verujem da je to bilo iz dosade, što me je moralo pritiskivati neko traženje, inače nikakvog razloga nije bilo.

U nastavku odbrane, optuženi Mihailović je nastojao da prikaže kako je čak i liferovanje oružja od strane nemaca išlo gotovo mimo njegove volje:

Pretsednik: Da nastavimo s ovim vašim sastankom sa Milanom Nedićem avgusta 1944 god. Da li vam je Nedić obećao ili se obavezao da će preko Nemaca uspeti da vam se liferuje veća količina oružja?
Optuženi: Ja nisam tražio da se meni liferuje od Nemaca.
Pretsednik: A da li vam je on obećao?
Optuženi: Nisam tražio.
Pretsednik: A da li vam je obećao, Sud to pita, da li vam je Nedić obećao ili se obavezao?
Optuženi: Ja sam kazao da neću od njih.
Pretsednik: Jeste li hteli da primite od SDS.
Optuženi: Uvek. Zato sam kroz sve vreme i uzimao.
Pretsednik: Ko je snabdevao obućom, hranom i odećom SDS?
Optuženi: Sve su to snabdevali Nemci.[44]

Uprkos ovakvoj odbrani, sudsko veće je u članu 3. presude utvrđeno da je Mihailović kriv:

Što je od samog početka svoje izdajničke delatnosti stupio u vezu sa Nedićem i drugim kvislinzima, otvorenim slugama okupatora, u cilju da održi okupaciju i objedini sve izdajničke snage protiv oslobodilačke borbe naroda Jugoslavije;

[28]

Presuda Dragoljubu Mihailoviću

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. 1,0 1,1 Tomasevich 1975, str. 127.
  2. Milan Borković, Kontrarevolucija u Srbiji: Kvislinška uprava 1941-1944, I-II, Beograd, 1979., str. II/209-210.
  3. "Ratko Martinović - OD RAVNE GORE DO VRHOVNOG ŠTABA". Znaci.net. http://znaci.net/00001/9_4.htm. pristupljeno 2014-03-16. 
  4. "Nikola Milovanović, Draža Mihailović, Beograd, 1991". Znaci.net. http://www.znaci.net/00001/11_4.htm. pristupljeno 2014-03-16. 
  5. Milan Borković, n.d., Beograd, 1979., str. II/211, fus. 5.
  6. "Nikola Milovanović, Draža Mihailović, Beograd, 1991". Znaci.net. http://www.znaci.net/00001/11.htm. pristupljeno 2014-03-16. 
  7. 7,0 7,1 Zbornik NOR-a, XIV/1, Beograd, 1981., str. 868.
  8. Zbornik NOR-a, XIV/1, Beograd, 1981., str. 17-18, fus. 13.
  9. Бранко Латас, Милован Џелебџић, Четнички покрет Драже Михаиловића, Београд, 1979, стр. 77.
  10. 10,0 10,1 Žarko Jovanović, "Kolaboracija Draže Mihailovića sa kvislinzima u Srbiji 1941.", Vojnoistorijski glasnik, 1-2/1998, Beograd, 1998, str. 83.
  11. Јован Марјановић, Устанак и НОП у Србији 1941, Београд, 1983, стр. 317.
  12. Zbornik NOR-a, I/1, Beograd, 1949, str. 405-406.
  13. Драгојло Дудић, Дневник 1941, Београд, 1981, стр. 187-189.
  14. OBAVEŠTENJE KOMANDNOG ŠTABA KOMANDANTA SRBIJE OD 16. SEPTEMBRA 1941. KOMANDAMA I USTANOVAMA VERMAHTA O RAZVOJU ORUŽANOG USTANKA - T501 roll 244, frames 334-337.
  15. Zbornik NOR-a, XIV/1, Beograd, 1981., str. 857.
  16. Zbornik NOR-a, XIV/1, Beograd, 1981., str. 869-870.
  17. Milan Borković, Kontrarevolucija u Srbiji: Kvislinška uprava 1941-1944, I-II, Beograd, 1979., str. I/265-267.
  18. Milan Borković, n.d., str. I/267.
  19. "William Deakin - EMBATTLED MOUNTAIN (Bojovna planina)". Znaci.net. http://www.znaci.net/00001/5_3.htm. pristupljeno 2014-03-16. 
  20. Zbornik NOR-a, XIV/1, Beograd, 1981., str. 766-767.
  21. Zbornik NOR-a, XIV/1, Beograd, 1981., str. 90-91.
  22. Коста Николић, Бојан Б. Димитријевић, Генерал Драгољуб Михаиловић 1893-1946. Биографија, Београд, 2011, стр. 174.
  23. Ненад Стефановић, Збор Димитрија Љотића 1934-1945, Београд, 1984, стр. 223.
  24. Milan Borković, n.d., str. I/271, fus. 67.
  25. Коста Николић, Бојан Б. Димитријевић, н.д., стр. 180.
  26. "ZBORNIK DOKUMENATA VOJNOISTORIJSKOG INSTITUTA: TOM XIV, KNJIGA 1". Znaci.net. http://www.znaci.net/00001/4_14_1_72.htm. pristupljeno 2014-03-16. 
  27. "William Deakin, BOJOVNA PLANINA". Znaci.net. http://www.znaci.net/00001/5_3.htm. pristupljeno 2014-03-16. 
  28. 28,0 28,1 28,2 "Miodrag Zečević: DOKUMENTA SA SUĐENjA DRAŽI MIHAILOVIĆU, Beograd 2001: Presuda Dragoljubu Mihailoviću i ostalima" (PDF). http://www.znaci.net/00001/60_3_34.pdf. pristupljeno 2014-03-16. 
  29. Branko Petranović, Srbija u Drugom svetskom ratu, 1939-1945, Beograd, 1992., str. 271.
  30. Kosta Nikolić, Istorija ravnogorskog pokreta (knjiga I), Beograd 1999., str. 213-214.
  31. "Izvod iz knjige poslatih i primljenih telegrama Štaba Draže Mihailovića od 25. aprila do 3. maja 1942. godine". Znaci.net. http://znaci.net/00001/4_14_1_79.htm. pristupljeno 2014-03-16. 
  32. "ZBORNIK DOKUMENATA VOJNOISTORIJSKOG INSTITUTA: TOM XIV, KNJIGA 1". Znaci.net. http://znaci.net/00001/4_14_1_149.htm. pristupljeno 2014-03-16. 
  33. "Izvod iz knjige poslatih depeša Draže Mihilovića u avgust 1942". Znaci.net. http://znaci.net/00001/114.htm. pristupljeno 2014-03-16. 
  34. "ZBORNIK DOKUMENATA VOJNOISTORIJSKOG INSTITUTA: TOM XIV, KNJIGA 1". Znaci.net. http://znaci.net/00001/4_14_1_163.htm. pristupljeno 2014-03-16. 
  35. Kosta Nikolić, Istorija ravnogorskog pokreta (knjiga I), Beograd 1999., str. 222.
  36. Arhiv VII, Ča, k. 299, reg. br. 14/1: knjiga predatih telegrama Štaba Draže Mihailovića od 7. do 23. novembra 1942
  37. Milan Borković, n.d., str. I/272-273.
  38. Milan Borković, Kontrarevolucija u Srbiji: Kvislinška uprava 1941-1944, Beograd, 1979., str. I/274-276.
  39. Milan Borković, n.d., str. I/279.
  40. Zbornik NOR-a, XII/2, Beograd, 1976. str. 111.
  41. Zbornik NOR-a, XII/2, Beograd, 1976. str. 143-146.
  42. Zbornik NOR-a, XIV/1, Beograd, 1981., str. 151-154.
  43. Milan Borković, n.d., str. I/283-284.
  44. 44,0 44,1 44,2 44,3 "Miodrag Zečević: DOKUMENTA SA SUĐENjA DRAŽI MIHAILOVIĆU, Beograd 2001: Saslušanje optuženih" (PDF). http://www.znaci.net/00001/60_1_6.pdf. pristupljeno 2014-03-16. 
  45. Kosta Nikolić, Istorija ravnogorskog pokreta, knjiga I, Beograd 1999., str 312-313.
  46. "Nikola Milovanovic - DRAZA MIHAILOVIC". Znaci.net. http://www.znaci.net/00001/11_48.htm. pristupljeno 2014-03-16. 
  47. 47,0 47,1 Milan Borković, n.d., str. II/223-224.
  48. Milan Borković, Kontrarevolucija u Srbiji: Kvislinška uprava 1941-1944, I-II, Beograd, 1979., str. II/325.
  49. "Nikola Milovanovic - DRAZA MIHAILOVIC". Znaci.net. http://www.znaci.net/00001/11_62.htm. pristupljeno 2014-03-16. 
  50. Milan Borković, n.d., str. II/327.
  51. Kosta Николић, Бојан Б. Димитријевић, н.д., стр. 380.
  52. Milan Borković, n.d., Beograd, 1979., str. II/327-328.
  53. 53,0 53,1 "Nikola Živković, Srbi u Ratnom dnevniku Vrhovne komande Vermahta". Scribd.com. http://www.scribd.com/doc/34075047/Srbi-u-Dokumentima-Vermahta. pristupljeno 2014-03-16. 
  54. Бранко Латас, Милован Џелебџић, Четнички покрет Драже Михаиловића 1941-1945, Београд, 1979, стр. 311-312.
  55. Коста Николић, Бојан Б. Димитријевић, н.д., стр. 389, фус. 79.
  56. Nemački zapisnik sa pregovora sa četnicima 11.8.1944.[mrtav link]
  57. Zbornik NOR-a, XIV/4, Beograd, 1985., str. 1069.
  58. Zbornik NOR-a, XIV/4, Beograd, 1985., str. 1070.
  59. Zbornik NOR-a, XIV/4, Beograd, 1985., str. 1072.
  60. Zbornik NOR-a, XIV/4, Beograd, 1985., str. 1072-1080.
  61. Zbornik NOR-a, XIV/4, Beograd, 1985., str. 1081.
  62. Službena beleška sa referisanja Hitleru o planu saradnje sa četnicima od 22.8.1944.[mrtav link]
  63. "Zabeleška obaveštajne grupe nemačkih komandi na Jugoistoku od 30 avgusta 1944. sa savetovanja u štabu komande Jugoistoka o aktuelnim pitanjima saradnje sa Dražom Mihailovićem i razvoju celokupne situacije na području Jugoistoka". Znaci.net. http://www.znaci.net/00001/4_14_4_231.htm. pristupljeno 2014-03-16. 
  64. Коста Николић, Бојан Б. Димитријевић, н.д., стр. 396-397.
  65. Zbornik NOR-a, XIV/4, Beograd, 1985., str. 211-212.
  66. Milan Borković, n.d., Beograd, 1979., str. II/355-359.

Vidi još[uredi - уреди | uredi izvor]

References[uredi - уреди | uredi izvor]