Saradnja četnika sa Nedićevom vladom

Izvor: Wikipedija
Prijeđi na navigaciju Prijeđi na pretragu
Pukovnik Dragoljub Mihailović

Saradnja četnika sa Nedićevom vladom predstavlja jedan vid kolaboracije četnika sa snagama Osovine u Drugom svetskom ratu. Osnovni cilj saradnje Mihailovićevih četnika sa kvislinškom Nedićevom vladom bilo je ujedinjenje "nacionalnih snaga" radi zajedničke "borbe protiv komunizma", odnosno protiv Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije.

U prvoj godini okupacije, saradnja jedinica pod komandom Draže Mihailovića sa Nedićevom vladom se prvenstveno odvijala kroz legalizaciju četničkih odreda. Procesom legalizacije su mnogi četnici (oko dvije trećine pripadnika Mihailovićevih snaga u Srbiji 1941. godine[1]) službeno postali oružana formacija integrisana u okupacioni sistem.

17. januara 1942. godine, prema nemačkim podacima, 72 oficira i 7.963 četnička borca su bili pod komandom srpske žandarmerije. Legalizovani četnici su tada bili većinom Pećančevi, dok su oko 2000-3000 njih bili Mihailovićevi četnici.[2] Na vrhuncu snage, sredinom maja 1942. godine, dva četnička pomoćna korpusa su brojila 13.400 oficira, podoficira i vojnika.[2]

Jozo Tomasevich, američki istoričar jugoslovenskog porijekla, u svojoj posthumno objavljenoj knjizi War and Revolution in Yugoslavia, 1941-1945: Occupation and Collaboration (“Rat i revolucija u Jugoslaviji, 1941-1945. Okupacija i kolaboracija“) iz 2001. godine, šire elaborira saradnju Vlade narodnog spasa Milana Nedića i Jugoslovenske vojske u otadžbini, tvrdeći da se ona odvijala u više faza. Tomasevich navodi da je saradnja dviju stranâ počela ujesen 1941. godine, te da je trajala sve do kraja okupacije Jugoslavije:

Svojevrsna suradnja između Nedićeve administracije i Mihailovićevih snaga koja je počela u jesen 1941. godine, trajala je do kraja njemačke okupacije. Prošla je kroz faze različitog intenziteta: isprva s Nedićem, zatim sa Mihailovićem u glavnoj ulozi. Također, treba napomenuti da su odnosi tijekom prve dvije godine okupacije, kad su Nedić i brojni ljudi u Srbiji mislili da će Njemačka dobiti rat, bili drugačiji od onoga što su postali tijekom druge polovice okupacije, kada je poraz Njemačke postao izvjesniji. Ali, glavni ciljevi dviju strana nikada se nisu promijenili. Zajednički cilj bio je boriti se protiv partizana i spriječiti njihovo pojavljivanje kao dominantne oružane skupine na kraju rata. I jedni i drugi su isto tako željeli svesti srpske gubitke na najmanju moguću mjeru, što se moglo učiniti samo sprječavanjem sabotaža i oružanog otpora njemačkim i bugarskim okupacijskim snagama, budući da su takvi činovi uvijek donosili krvave odmazde. Za četnike, dodatni motiv u suradnji s Nedićevom vladom je bilo stjecanje solidne baze u vojnom, upravnom i policijskom aparatu režima, tako da kada Nijemci i Bugari konačno odu, četnici mogu zauzeti državnu upravu i oružane snage prije partizana.[3]

Sir William Deakin, profesor istorije na Univerzitetu u Oxfordu i saradnik britanskog premijera Winstona Churchilla nakon rata, u svojoj knjizi The Embattled Mountain (objavljena 1973. u prevodu na srpskohrvatski jezik pod naslovom “Bojovna planina“), slaže se sa tezom da je važan čimbenik približavanja i saradnje Mihailovića i Nedića predstavljala politika odmazde njemačkog okupatora:

Divljačke mere odmazde Nemaca prilikom ugušivanja ustanka u Srbiji u jesen i zimu 1941, sećanja na slične austrijske i bugarske kaznene ekspedicije u Srbiji i Makedoniji za vreme prvog svetskog rata, kao i oskudne britanske avionske pošiljke upućivane Mihailoviću od novembra 1941, bili su mu argumenti za njegov tadašnji stav potpune pasivnosti i sračunate saradnje s Nedićevim vlastima. Svaki neposredni otpor naneo bi zlo srpskom stanovništvu, naročito u ravnicama i dolinama, izazvao bi obnovljene masovne neprijateljske represalije, koje bi stanovništvo desetkovale i učinile nemogućim neki uspešan budući ustanak u saradnji sa britanskim ili američkim iskrcavanjem.[4]

U disertaciji “Oblici otpora u okupiranom Beogradu (1941—1944)“ odbranjenoj 2019. godine na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, dr Rade Ristanović, naučni saradnik Instituta za savremenu istoriju u Beogradu, piše da je savezništvo četnika Draže Mihailovića i kvislinških Nedićevih formacija imalo strateški (dugoročni) karakter:

Srpska državna straža predstavljala je svojevrsnu čekaonicu, magacin i obaveštajni kanal za Ravnogorski pokret otpora tokom celokupnog perioda okupacije.[5]

Dr Nebojša Stambolija, u svojoj disertaciji “Srpska državna straža 1942—1944.“ tvrdi da je dinamiku odnosa ravnogorskih četnika i Nedićevih struktura diktirala „suprotnost javnog i tajnog delovanja“:

Odnos monarhističkog pokreta otpora pod vođstvom Draže Mihailovića i pripadnika Nedićevog aparata vlasti je tokom okupacije odlikovala suprotnost javnog i tajnog delovanja. Javno, organi kolaboracionističke vlade gotovo u jednaku ravan stavljaju „komuniste“ i „dražinovce“, čak ponekad ističući kao veću opasnost pokret Draže Mihailovića. Sa druge strane, tajno, veliki broj visokih predstavnika kolaboracionističkog aparata pomažu ravnogorski pokret na razne načine (obaveštajno, finansijski, materijalno, naoružanjem). Logistika za izvođenje ove „tajne“ saradnje bili su ljudi na terenu, pripadnici vladinih oružanih odreda, legalizovani četnici, žandarmerija, a nakon marta 1942. tu ulogu preuzimaju pripadnici Srpske državne straže.[6]

Saradnja sa Aćimovićevom upravom 1941.[uredi | uredi kod]

Predsednik Saveta komesara, prve kvislinške vlade u okupiranoj Srbiji, Milan Aćimović, tokom okupacije najviše se eksponirao u saradnji sa pokretom pod komandom Draže Mihailovića, još od prvih meseci okupacije. Na osnovu jednog potonjeg dokumenta, odnosno Aćimovićeve izjave, može se naslutiti da je Aćimović doprineo da okupator ne izvrši planirane aktivnosti uperene protiv Mihailovića još u junu 1941:

Što se tiče moga stava prema nacionalnim ljudima u šumi, navešću jedan slučaj: odmah u početku okupacije, u toku meseca maja ili početkom juna, Nemci su bili organizovali jednu veću akciju da bi očistili naše šume od ostataka jugoslovenske vojske, kako su nam sami govorili. Tu se u prvom redu mislilo na Dražu i njegove ljude. Ja sam Nemcima isticao nekorisnost i čak štetnost te akcije, govoreći da će za vreme okupacije biti uvek ljudi koji će odlaziti u šumu i bolje je da tamo padnu pod uticaj jednog nacionalno trezvenog čoveka nego pod uticaj komunista. Nemci su te razloge primili i tako do te akcije nije došlo. Ja sam stajao na stanovištu da Dražin cilj mora da bude i naš cilj. Naš rad treba diskretno da koordinira, a nikako da se sukobljava. Između Draže, odnosno njegovih ljudi, i mene bio je stalni kontakt.[7][8]

Aćimović tvrdi da je još prije formiranja Nedićeve vlade trebalo da dođe do sastanka između njega i Mihailovića u okolini Valjeva, ali da su partizani presjekli put. U izvještaju (bez datuma, moguće s početka 1944. godine[9]) Mihailovićevih predstavnika o razgovoru sa Milanom Aćimovićem još se dodaje:

Reći ću vam da sam još u prvim danima okupacije, kada su došli ljudi sa Ravne gore kod mene, njima kazao: Pitajte Dražu da li on smatra ovaj naš posao nenacionalnim i nekorisnim po srpski narod, ako ga tako smatra, mi ćemo se odmah svi povući, jer ne želimo niti hoćemo da cepamo jedinstvo srpskog naroda. Kako su ta lica te moje reči prenela, ja ne znam, ali su mi doneli odgovor da treba ostati na poslu i raditi u korist naroda... Po mom mišljenju, u zemlji je trebalo voditi borbu protiv komunista. Što se tiče Draže, stajao sam na stanovištu da se borba protiv njega ne samo ne sme voditi nego se mora naći načina da se naš rad koordinira sa njegovim.[10]

Prvi kontakt pokreta pod rukovodstvom pukovnika Dragoljuba-Draže Mihailovića uspostavljen je krajem maja 1941. posredstvom rezervnog potporučnika Vladimira Lenca, vođe omladinske organizacije Jugoslovenskog narodnog pokreta Zbor Dimitrija Ljotića na Zagrebačkom sveučilištu, koji se povlačio iz Bosne sa Mihailovićevom grupom, nakon Aprilskog rata, da bi se potom zajedno sa Mihailovićem stacionirao na Ravnoj gori. Prema tvrdnjama koje je 1949. objavio Ljotićev saradnik Boško Kostić, potporučnik Lenac je dobio zadatak od pukovnika Mihailovića da uspostavi vezu sa Dimitrijem Ljotićem i da zatraži materijalnu pomoć za Mihailovićevu organizaciju. Ljotić je Lencu predložio da novac potraži od desetak imućnijih Beograđana, od kojih je prikupljena znatna suma novca. Lenac se više nije vraćao na Ravnu goru. Prema Kostićevom svedočenju, oko 10. juna 1941. u Beograd je dolazio i Mihailovićev izaslanik poručnik Slavko Pipan, sa sličnim zadatkom kao i Lenac. Pipan se takođe sastao sa Ljotićem i, prema Kostićevom svedočenju, "i Pipanu je data veća suma novca da ponese Draži". Slavko Pipan je posetio Beograd ponovo u drugoj polovini jula 1941. I ovog puta je usledio sastanak sa Ljotićem, na kom su bili prisutni Lenac, Kostić i Ratko Parežanin (koji je o ovom sastanku svedočio 1971). Ljotić je sugerisao Kostiću i Parežaninu da putuju na Ravnu goru kako bi se uspostavio tešnji kontakt sa Mihailovićem. Međutim, do ovog putovanja nije došlo zbog vesti da su ravnogorski četnici započeli saradnju sa partizanskim pokretom.[11]

Tanasije Dinić, rezervni pukovnik Jugoslovenske vojske i zamenik Milana Aćimovića, komesara Ministarstva unutrašnjih poslova i predsednika Saveta komesara (Dinić je bio jedan od glavnih stubova kvislinškog aparata; od 1942. do 1943. je na mjestu ministra unutrašnjih poslova, potom ministar socijalne politike i narodnog zdravlja u Nedićevoj vladi), u izjavi koju je dao na saslušanju pred isljednim organima OZNA-e, 25. februara 1946, govori, između ostalog, o kontaktima Milana Aćimovića sa Dražom Mihailovićem i o navodnom protivljenju toj saradnji od strane Milana Nedića:

Saradnja između Aćimovića i Draže Mihailovića bila je Nemcima poznata, te prema tome ja nisam imao potrebe da o toj saradnji obaveštavam Gestapo. Ja se sećam još iz 1941. g., kada su Nemci sklopili sporazum sa Kostom Pećancem. Tom prilikom sam naišao u Upravni štab gde sam zatekao Aćimovića, Krausa, Kisela i, mislim, Helma. Pili su šampanjac i Aćimović je tada rekao kako ćemo proslaviti uskoro sastanak sa Dražom. Još pre ovoga Aćimović je dobio od Nemaca 10 miliona dinara, radi pomaganja organizacije DM. Aćimović je u svakom pogledu favorizovao i podržavao organizaciju D. M.[10][12]

Prema tvrdnjama pukovnika Jovana Trišića, vršioca dužnosti komandanta kvislinške žandarmerije od 24. juna 1941, s njegove je strane uspostavljen kontakt sa saradnicima Draže Mihailovića još 28. maja 1941. Veze između pukovnika Trišića i Mihailovića nastavljene su i kasnije tokom leta 1941, posredstvom jednog Trišićevog kurira. Ovi podaci publikovani su 1960.[13]

O kontaktima koje je uspostavio sa Mihailovićem tokom maja i juna 1941. godine, pukovnik Trišić u svojoj knjizi “O Milanu Nediću” piše:

U Beograd sam stigao (iz Skoplja) 24. maja i svi žandarmi su upućeni u Komandu žandarmerije. Već 28. maja ja sam se lično sastao sa jednim Dražinim kurirom. Kurir je bila žena, koja je došla sa Ravne gore, noseći nekoliko pisama od Draže, a pored toga imala je i zadatak da uhvati vezu sa nekim đeneralima koji su bili u Beogradu kao i sa još nekim oficirima i viđenim ličnostima... Ja sam postavljen za v.d. komandanta žandarmerije u okupiranoj Srbiji, 24. juna 1941. ali sam od advokata Čede Arsenijevića ranije o tome bio obavešten, radi čega sam dva puta uputio na Ravnu goru moga kurira Milana Ivezića da o tome obavesti pukovnika Dražu i da mi Draža po tom pitanju daje svoje mišljenje. Draža se je s tim složio.[10]

Sredinom jula 1941, pukovnik Trišić i njegovi saradnici su se sastali sa poručnikom Neškom Nedićem, jednim od organizatora ravnogorskog pokreta u valjevskom kraju, nakon čega je specijalni izaslanik Komesarijata unutrašnjih dela 17. jula iz Valjeva poslao izvještaj Milanu Aćimoviću u kom se prenose stavovi poručnika Nedića o partizanima, s jedne, kao i o Aćimoviću, okupatoru i žandarmima, s druge strane:

Poručnik Nedić bio je obučen u seljačko odelo, sa šubarom i izjavio je sledeće:
'Mi koji se nalazimo po šumama nemamo nikakve veze sa ovom terorističkom akcijom komunista. Oni su stupili sa nama u vezu i tražili da se pridruže nama. Mi smo ih odbili i prebacili im što vode ovakvu jednu akciju koja može Srbiji da nanese samo zlo.'

Tom prilikom pukovnik Draža Mihailović rekao je delegatu komunističke grupe doktoru Jovanoviću Miodragu, da ako se desi još jedan akt sabotaže od njihove strane, da će ih oni progoniti i uništiti...

Gospodin Nedić dalje navodi da oficiri i podoficiri i drugi koji se nalaze u šumi ne žele da čine ništa što bi moglo da izazove nemačke vlasti na reakciju. Pozdravljaju novu uredbu о ovogodišnjoj vršidbi žitarica, za koju kažu da je umesno doneta.

Isto tako priznaju rad ministra, gospodina Aćimovića i poznato im je sa kakvim se on teškoćama bori, kao i da njegovom zaslugom nisu novopopisani aktivni oficiri otišli u logore. [...]

Gospodin Nedić obećao je da će oni uticati na ona lica koja nisu komunisti, a koja se nalaze iz neobaveštenosti u njihovim grupama, da se vrate svojim kućama. Što se tiče vođa, ukoliko produže sa sabotažama oni će ih likvidirati. Oni dalje pozdravljaju akciju srpskih vlasti na uništenju ovih grupa, kao i svih onih koji se bave pljačkanjem i napadima na srpski živalj... Isto tako obećao je davanje podataka o mestu boravka komunističkih grupa žandarmima.[10][14]

Pukovnik Trišić se u dva navrata i lično sastao sa Dražom Mihailovićem, u kući vojvode Mišića, u Struganiku, i to 14. jula i 19. avgusta 1941, preuzimajući instrukcije za dalji rad.[15]

О održavanju dobrih odnosa s kvislinškom žandarmerijom i njenim komandantom pukovnikom Jovanom Trišićem, posvjedočio je 1946. godine na sudskom procesu i sâm general Dragoljub Mihailović:

Optuženi: [...] Moja je težnja bila da sve one koji su nosili oružje „bušimo“, da ulazimo u njihove redove i da ih na taj način pridobijemo u šumu. Ja sam tako uspeo da pridobijem Jovana Trišića i da sa njim stvorim plan. I taj je bio uhvaćen sa tim planom i odveden u ropstvo.

Pretsednik: Šta je on bio?

Optuženi: Bio je pod Nemcima komandant žandarmerije. Ja sam ga privukao i pridobio da sprovedemo organizaciju i da dobijemo veći broj ljudstva.

Pretsednik: Vi ste se tada povezali sa žandarmerijom koja je bila tada u službi okupatora?

Optuženi: Tačno.[16][17]

Brojni oficiri Jugoslovenske vojske koji će se kasnije pridružiti JVuO, tj. četnicima, u prvoj godini okupacije su bili na raznim dužnostima u strukturama kvislinške uprave. Tako je major Petar Baćović, prije nego što je avgusta 1942. postao komandant četničke Komande operativnih jedinica istočne Bosne i Hercegovine, bio šef kabineta Milana Aćimovića, ministra unutrašnjih poslova.[18]

Takođe, Jezdimir Dangić je sarađivao sa kvislinškom upravom u Srbiji i to od prvih dana formiranja Saveta komesara Milana Aćimovića, s kojim je, sve do hapšenja od strane Njemaca aprila 1942, bio u najboljim odnosima. Od sredine maja do sredine avgusta 1941. godine, Dangić je bio na službi u Srpskoj žandarmeriji, a za vrijeme oružanog ustanka u Srbiji bio je raspoređen kao žandarmerijski oficir na granici prema Drini, da bi nešto kasnije bio premješten u Bratunac.[19]

Od oktobra 1941. do kraja februara 1942. na službi u žandarmeriji u Beogradu bio je i kapetan Slavoljub Vranješević, koji će od kraja 1943. biti Mihailovićev komandant zapadne Bosne.[20]

Aćimovićeva uprava nije dugo potrajala, i ukinuta je 29. avgusta 1941. kada je uspostavljena tzv. Vlada nacionalnog spasa generala Milana Nedića, ali je Aćimović u njoj nastavio obnašati funkciju ministra unutrašnjih poslova do 5. novembra 1942. godine.

Milan Aćimović je ostao u izuzetno bliskim odnosima sa Dražom Mihailovićem sve do maja 1945. godine, tj. do samog kraja okupacije. Na koncu, Aćimović je poginuo tokom bitke na Zelengori, dok se nalazio u Mihailovićevom štabu.[21] Hermann Neubacher, specijalni izaslanik za Jugoistok njemačkog Ministarstva vanjskih poslova, svjedoči u svojim memoarima o saradnji Aćimovića i Mihailovića:

Šta se sve događalo u četničkom taboru, o tome sam bio veoma dobro informisan. Nemački Vermaht je na svim frontovima imao odlične specijaliste za dešifrovanje poruka. Tako su šifrovane poruke Draže Mihailovića stizale i do mog radnog stola. Sem toga, stalno sam bio u vezi sa ministrom Aćimovićem, koji je bio politički izaslanik Draže Mihailovića u Beogradu, zatim sa posrednicima i kuririma, a bio sam i u direktnom kontaktu sa vođom četnika.[22]

Aleksandar Cincar-Marković, ministar spoljnih poslova Kraljevine Jugoslavije, potvrdio je 1946. godine pred istražnim organima da je Milan Aćimović istupao pred Nijemcima u svojstvu političkog predstavnika Draže Mihailovića. U svojoj izjavi, Cincar-Marković, između ostalog, svjedoči o pokušajima ponovnog uspostavljanja kvislinške vlade u Kitzbühelu, na teritoriji Trećeg Reicha, gdje je bila smještena nakon evakuacije iz Beograda:

Po pitanju priznanja Nedićeve vlade, pregovori koje su, sa nemačkom vladom, poveli Nedić i Spalajković prilično su se otegli iako su se oni pozivali na činjenicu da je Nemačka priznala i druge kvislinške vlade, kao bugarsku, rumunsku i mađarsku. Najzad, Nemačka je ponovo priznala Nedićevu vladu. Posle ovog priznanja Nedić i Ljotić su održali nekoliko sastanaka sa Nojbaherom i još nekim nemačkim funkcionerima, na kojima je bio i Milan Aćimović, koji je boravio sa grupom četnika u Semeringu, nedaleko od Beča i koji je zastupao interes četničkog vođe Draže Mihailovića. Na ovim sastancima, osećajući svu svoju političku malodušnost, prilikom upornog zahtevanja da se prizna Nedićeva vlada, Nedić i Ljotić su postavljali Nemcima nov zahtev: da to ne bude više srpska vlada, nego neki komitet sličan Vlasovljevom, da u ovaj komitet treba da uđu i predstavnici drugih organizacija, na prvom mestu Dražina organizacija. Ovo pitanje ostalo je nerešeno.[23][24]

Uvjerljivo svjedočenje o mnogostrukim vezama Milana Aćimovića sa Dražom Mihailovićem pružio je na Beogradskom procesu 1946. godine Dragomir-Dragi Jovanović, predsednik Beogradske opštine, upravnik grada Beograda i šef Srpske državne bezbednosti u rangu ministra Vlade narodnog spasa:

Pretsednik: Je li Aćimović održavao veze sa organizacijom DM?

Optuženi: Jeste. Poznato mi je da je održavao.

Pretsednik: Od kada?

Optuženi: Ja znam da Aćimovićeve veze sa organizacijom DM datiraju od konca 1941. godine, da su u 1942. godini došle do kulminacije, i da je Aćimović zbog toga imao u vladi konflikt sa Nedićem i Ljotićem i da je, zbog sumnjičenja o održavanju tih veza, morao dati ostavku.

Pretsednik: A kakva je bila uloga Aćimovića u Beogradu prema organizaciji DM?

Optuženi: Aćimović je smatran kao politički eksponent te organizacije. Bar ja sam ga tako smatrao.

Pretsednik: Može li se to zaključiti iz izvesnih činjenica?

Optuženi: Može.

Pretsednik: Na primer?

Optuženi: Preko Aćimovića su išle sve stvari. Kod Aćimovića su dolazili ljudi koji su dolazili bili u Beograd zbog održavanja veza sa Nedićem, Aćimović je bio neka vrsta političke veze u Beogradu. Takav je slučaj bio i sa Rakovićem kada je došao u Beograd.

Pretsednik: A kada je on došao u Beograd?

Optuženi: Avgusta meseca 1944. godine.

Pretsednik: Je li on sedeo kod Aćimovića?

Optuženi: Ja sam ga dva do tri puta video kod Aćimovića, a jedanput kod Ilije Mihailovića.

Pretsednik: Iz čega bi se još moglo zaključiti da je Aćimović bio politički savetodavac, eksponent organizacije DM u Beogradu?

Optuženi: Ja sam vodio više puta razgovore s njime o tome. On je bio prilično zakopčan; ali, prema njegovom držanju i govoru mogao sam zaključiti – a on to nije ni krio – da on pripada pokretu Draže Mihailovića.[25]

Saradnja sa Nedićevom vladom 1941.[uredi | uredi kod]

Glavni članak: Ustanak u Srbiji 1941.

Nakon izbijanja ustanka u Srbiji, početkom jula 1941, ustanici su počeli oslobađati sve veći broj naseljenih mesta. Četnici pod komandom pukovnika Mihailovića uzimaju učešća u ustanku tek krajem avgusta 1941. Međutim, istovremeno sa uzimanjem učešća u borbi protiv okupatora Mihailović je već početkom septembra 1941. uputio delegaciju na sastanak sa generalom Nedićem radi dogovora o zajedničkoj borbi protiv partizana. Delegaciju su činili potpukovnik Dragoslav Pavlović i potpukovnik Živojin Đurić i major Aleksandar Mišić, dok im se u Beogradu pridružio major Radoslav Đurić. O uspostavljanju veze pukovnika Mihailovića sa generalom Nedićem, šef Upravnog štaba oponomućenog komandanta korpusa u Srbiji, general Harald Turner, izvestio je 3. novembra 1941:

Otprilike 3 dana posle stupanja na dužnost vlade (generala Nedića) pojavio se kod njega pukovnik Aleksandar Mišić (treba: major) sa još dva oficira po nalogu Mihailovića i izjavio da bi ovaj želeo da se sa predsednikom Nedićem bori protiv komunista, te moli naoružanje i opremu za 2.000 ljudi, a posebno obuću. Nedić je izjavio pukovniku Mišiću da mu ne može nabaviti cipele i predložio upotrebu opanaka. Između ostalog, ostavio je Mihailoviću da očisti oblast zapadno od Morave. Ovde treba naglasiti da je Nedić ove pregovore vodio uz moje odobrenje, pošto je u to vreme postojala nada da bi Nedić raspolagao velikim delom oficira koji se nalaze ne samo u Beogradu nego i u šumama.[26]

Milan Nedić je na saslušanju pred jugoslovenskim organima 9. januara 1946. u vezi pregovora sa Mihailovićevim predstavnicima izjavio sledeće:

Odmah po uspostavljanju moje vlade početkom septembra (1941.) kod mene je došla jedna delegacija Draže Mihailovića koju su sačinjavali pešadijski potpukovnik (Živojin) Đurić, major Aleksandar Mišić, i đeneralštabni (major Radoslav) Đurić sa originalnim punomoćjem Draže Mihailovića radi razgovora. Uslovi koje je postavio Draža bili su uglavnom ovi:

  • Da se uspostavi red i mir u Srbiji.
  • Da se povedu zajedničke borbe protiv partizanskih snaga.
  • Da uspostavim vezu i legitimišem Dražu kod Nemaca.
  • Da mu se dostavi izvesna svota novca radi isplate prinadležnosti njegovim oficirima i podoficirima.
  • Da se po umirenju Srbije izvrši vojna akcija u Bosni radi umirenja.
  • Da se pomogne Đukanović Vladi (treba: Blaži) u Crnoj Gori radi umirenja.[27]

Nedić je u istrazi takođe dodao: „Svi ovi predlozi i uslovi bili su prihvaćeni sa moje strane. Draža je dobio novac a Nemci su ovo odobrili.“[28][29]

Prema istom saslušanju, Nedić je uglavnom prihvatio ove predloge:

Pismeni ugovor između mene i te delegacije nije pravljen s obzirom da su sva trojica iz te delegacije bili moji oficiri meni dobro poznati, pa sam smatrao da nema potrebe za pismenim ugovorom, a oni to nisu ni tražili.

Između nas je napravljen sporazum o sledećem:

  • O saradnji između mene, odnosno moje vlade i Draže Mihailovića za borbu protiv komunista u cilju njihovog uništenja.
  • Da im odmah izdam novčanu pomoć da bi mogli izdati plate oficirima i podoficirima, kao i to da bi mogli kupiti životne namirnice za ishranu vojske.
  • Da odmah odredimo jednog oficira za vezu koji će stalno biti pri štabu Draže Mihailovića.
  • Da preko Nemaca izdejstvujem legalizaciju Draže Mihailovića i njegovih četnika u tome da ih Nemci ne gone i da se mogu slobodno kretati.
  • Da posle čišćenja, odnosno uništenja komunista u Srbiji, moja vlada ukaže potrebnu pomoć Draži Mihailoviću radi smirenja građanskog rata u Bosni i Crnoj Gori.
  • Da se posle formiranja vladinih odreda, s čime bi se bilo započelo, donese jedan operacijski plan između mene i Draže za čišćenje Srbije od komunista.[30]

Nedić je na saslušanju istakao da je nakon sklapanja sporazuma odmah izdao novčanu pomoć, koju je delegacija ponela sa sobom. Nedić je potom odmah otišao kod komandanta Srbije, generala Hajnriha Dankelmana, s molbom da odobri legalizaciju Mihailovićevih četnika, što je Dankelman odmah prihvatio. Nedić je potom odredio generalštabnog majora Marka Olujevića za vezu između njega i Draže Mihailovića. Nedić je uskoro obavešten da je Mihailović u celini prihvatio postignuti sporazum.[31]

Naredbom br. 2 od 7. septembra 1941. general Milan Nedić imenuje majora Velimira Piletića na službu u vojnom odeljenju pri Predsedništvu Ministarskog saveta. Major Piletić će kasnije postati jedan od Mihailovićevih komandanata u istočnoj Srbiji.[32][33]

Partizani razotkrivaju Mihailovića[uredi | uredi kod]

Posle završetka razgovora i postizanja sporazuma sa generalom Nedićem, Mihailovićeva delegacija se iz Beograda vratila na Ravnu goru 6. septembra 1941. U međuvremenu na Ravnu goru je pošao i major Marko Olujević s poručnikom Slavkom Pipanom, obaveštajnim oficirom Draže Mihailovića. Njih dvojicu su, na putu za Ravnu goru, uhvatili partizani u Belanovici, 8. septembra 1941. Kod majora Olujevića, koji je ujedno bio i pomoćnik komandanta kvislinške žandarmerije, nađen je plan komande žandarmerije od 7. septembra 1941. za napad žandarma sa četnicima Draže Mihailovića sa linije Zvornik-Krupanj-Valjevo-Mionica. Posle saslušanja major Olujević je streljan 10. septembra, dok je poručnik Pipan uspeo da pobegne.[34] Mihailović o svojoj saradnji sa Nedićem nije obavestio partizane.

Kolubarska četa Valjevskog partizanskog odreda je prilikom zarobljavanja poručnika Ernesta Pipana zaplenila i jedan dokument Ministarstva unutrašnjih dela, u kome komanda kvislinške žandarmerije 7. septembra 1941. naređuje komandantu 5. žandarmerijskog odreda:

Kad sva tri odreda budu stigla na liniju Zvornik — Krupanj — Valjevo — Mionica uhvatiće vezu sa četničkim odredima koji pod komandom generalštabnog pukovnika g. Draže Mihailovića na toj liniji i sačekaće dalje naređenje za produženje dejstva.[35]

Partizani su na osnovu zaplenjenih dokumenata uvideli da Mihailović igra dvostruku igru, učestvujući u partizanskom ustanku i istovremeno radeći na njegovom gušenju. Oni su uskoro otkrili i druge dokaze o Dražinoj kolaboraciji. Komandant Valjevskog partizanskog odreda Dragojlo Dudić u svoj dnevnik septembra 1941. godine zapisuje:

"12. septembar: U toku dana došao je kurir Kolubarske čete. U izvestaju stajalo je da su zarobili jedan auto Ministarstva unutrašnjih dela sa pomoćnikom komandanta žandarmerije, još jednim čovekom i šoferom žandarmom. Od materijala nađeno je nekoliko lažnih legitimacija i naredba Ministarstva unutrašnjih dela o organizaciji poternih odreda za komunistima. Iz ove naredbe jasno se vidi da je i Draža Mihailović, komandant četnika sa Ravne gore, u vezi sa ovom akcijom na strani vlade. Sad je svakome bila jasna uloga ovog žonglera koji se pravio prijateljem narodne borbe".[36]

O vezama štaba pukovnika Mihailovića sa kvislinškim formacijama govori i naredba generala Ljube Novakovića njegovim odredima, od 12. septembra 1941:

Prema sigurnim podacima koje sam ovoga momenta dobio, odredi srpske oružane sile u sporazumu sa odredima pukovnika Draže Mihailovića stupili su javno i otvoreno u akciju i dok jedni odredi imaju podrške i naslona okupatorske vlasti, drugi dotle, da bi maskirali svoj pravi cilj, bore se protiv okupatorskih vlasti i formiraju neku regularnu vojsku, pod pretnjom smrtne kazne ko ne bude prišao njihovim redovima. Jedni i drugi rade sporazumno i sa veštom i prikrivenom namerom protivu četnika (Ljube Novakovića), a preko ovih i protivu celokupnog srpskog naroda.[31]

Nemci razotkrivaju Mihailovića[uredi | uredi kod]

Podstaknuti delimičnim uspešno vođenim borbama od strane komunista, nacionalni Srbi organizovali su takođe borbene formacije protiv Nemaca.[37]

– Obaveštenje Komandnog štaba Komandanta Srbije od 16. septembra 1941. o razvoju oružanog ustanka

Ubrzo, koncem septembra ili početkom oktobra, Nedića je pozvao Dankelman veoma ljut i pokazao mu sporazum sklopljen između Draže i Tita. Dankelman je govorio kako ih je pukovnik Mihailović obmanuo da mu daju slobodu kretanja.

Uskoro su podaci o učešću četničkih odreda u borbama protiv Nemaca postali očigledni, što je demotivisalo predstavnike nemačkog okupatora i kvislinške uprave da idu u pravcu saradnje sa Mihailovićem. Nemački okupator više nije imao poverenja u Mihailovića, naročito nakon što je saveznička propaganda počela da predstavlja Mihailovića kao navodnog vođu otpora u Jugoslaviji. O daljem nepoverenju okupatora i rezervisanosti Nedića prema Mihailovićevom pokretu, Harold Turner je rekapitulirao 3. novembra 1941:

U međuvremenu je ustanovljeno da se Mihailovićevi odredi pod komandom pukovnika Misite kod Loznice i kapetana Račića kod Bogatića bore zajedno sa partizanima. Zatim da je 28. septembra zaključio sa komunistima pismeni sporazum o zajedničkom isterivanju nemačkih oružanih snaga iz Srbije, odnosno sa Balkana. Pismeni dokazi o saradnji pronađeni su u Kraljevu, Rudniku i Gornjem Milanovcu. (...) General-pukovnik Nedić je zvanično izjavio da izuzev slučaja Mišić više nikada nije posredno ili neposredno pregovarao sa Mihailovićem niti mu slao novac. U sredu, 29.10.41. pojavio se kod Nedića pukovnik (Branislav) Pantić koji je boravio u Beogradu i po nalogu Mihailovića ponovio predlog o zajedničkoj borbi protiv komunista. Rekao mu je da Mihailović zahteva od Nedića 5.000 pušaka, 500 puškomitraljeza i 100 mitraljeza. Kada je Nedić bez okolišanja odbio taj zahtev kao glup i preteran, Pantić je upozorio Nedića da će se istog dana voditi pregovori preko opunomoćenog komandanta korpusa i da je Mihailoviću za pregovore obećana pratnja do Beograda.[26]

Naime, deo nemačkih obaveštajnih struktura je smatrao da treba prihvatiti Mihailovićevu ponudu za saradnju sa Nemcima. Tehnički poslovi oko pregovora Draže Mihailovića sa Nemcima povereni su pukovniku Branislavu Pantiću i kapetanu Nenadu Mitroviću. Oni su 28. oktobra 1941. krenuli za Beograd, gde su se susreli sa nemačkim kapetanom Jozefom Matlom, oficirom vojno-obaveštajne službe Abver (Abwehr).

O Mihailovićevoj ponudi Matl je izvestio 30. oktobra 1941:

Pukovnik Pantić je po nalogu Draže Mihailovića izjavio da Mihailović jamči da će srpski prostor istočno i zapadno od Morave očistiti od komunističkih bandi. Zatim da se on ne povodi nikakvim političkim ciljem i da priznaje činjenicu da je zemlja pobeđena i da Nemci poseduju prava okupatora. Draža Mihailović očekuje da će od trenutka kada on izda odgovarajuće zapovesti svojim odredima biti obustavljene kaznene akcije protiv srpskog stanovništva i masovna streljanja na područjima na kojima se nalaze njegovi četnički odredi. Opšti cilj je da se uspostavi stanje mira i reda kakvi su u okupiranoj Srbiji bilo pre 28.6.41.[38]

Milan Nedić je smatrao da mu je pregovorima između Mihailovićevih predstavnika i predstavnika nemačkog okupatora ugrožen politički kredibilitet. Prethodno je Nedić odbio nastavak pregovora i materijalnu i vojnu pomoć Mihailovićevom pokretu, što zbog opreza prema Nemcima, osluškujući kakav je njihov stav o saradnji sa četnicima, što zbog bojazni da Mihailovićeva legalizacija kod okupatora može ugroziti njegovu političku poziciju. O ovome je takođe rekapitulirao Harold Turner, 6. novembra 1941:

Nedić je ponovo odbio pregovore sa Mihailovićem, ali me je zamolio da mu objasnim kakvu igru Nemci igraju sa Mihailovićem. Uveravao sam general-pukovnika Nedića da može biti siguran da opunomoćeni komandant korpusa neće preduzimati nikakve akcije koje bi povredile ličnost ili politiku predsednika vlade Nedića. Njegovo mišljenje o Mihailovićevoj situaciji je sledeće: Mihailović se nalazi neposredno pred uništenjem, pitanje je samo vremena. Sam Mihailović oseća da sve više slabi i želi da dobije u vremenu da bi se spasao, naročito preko zime. On je potpuno nepouzdana ličnost i zato Nedić smatra da nema svrhe pregovarati.[39]

11. novembra Mihailović se sastao sa Nemcima u selu Divci, ali su oni odbilil njegove usluge i zatražili razoružanje četnika. Mihailović je odbio da položi oružje, ali je nastavio borbu protiv partizanskog pokreta, što je bilo od nesumnjive koristi nemačkom okupatoru. Našavši se u još težoj situaciji nakon prelaska Glavnog štaba NOV i POJ i glavnine partizanskih snaga u Bosnu i Sandžak, čemu je znatno doprinela Mihailovićeva spremnost da napada partizane u momentu kad oni pokušavaju da suzbiju nemačku ofanzivu, Mihailoviću se ponovo nametnula nužnost saradnje sa kvislinškim strukturama, naročito u kontekstu nemačke spremnosti da ga gone kao odmetnika.

Konačni raskid sa partizanima[uredi | uredi kod]

Sukob u ustaničkim redovima bio je katalizator saradnje ravnogorskih odreda sa formacijama srpske kvislinške vlade. „Čete pukovnika Draže Mihailovića“ sarađuju sa Nedićevim odredima u zauzimanju Ljiga 7. novembra i na prostoru Lazarevac-Belanovica 13. novembra. Takođe, pod komandom majora Milana Kalabića (otac Nikole Kalabića), Požeški i Gornjomilanovački ravnogorski odred vode intenzivne borbe protiv partizana kod Rudnika 19. i 20. novembra, a zabilježena je saradnja i majora Velimira Piletića sa žandarmerijskim odredima u borbama sa partizana kod Kučeva 18. novembra 1941.[40] O žestini borbi koje su četnici Draže Mihailovića vodili skupa sa nedićevskim odredima napadajući na partizansku slobodnu teritoriju, naročito svjedoči izvještaj komande Žandarmerije od 18. novembra 1941, u kome se, između ostalog, kaže:

Komandant Kolubarske grupe major g. Kalabić depešom, poslatom 17 novembra o. g. iz Aranđelovca, javlja: „Danas mi je javljeno da se koncentrisalo do 480 komunista na prostoru od sela Garaša, Bosuta i Dragolja... Odmah sam uputio tri stotine četnika Ravnogoraca i sto mojih vojnika da ih napadnu. Borba je otpočela u 15 č. i završena око 18 č. u reonu sela Dragolja i Bosuta. Ubijeno je 64 komunista i 1 uhvaćen...“[41][42]

Kako ni tražena efikasnija saveznička pomoć, kao ni ona od majora Jezdimira Dangića,[43] nijesu mogle uslijediti brzinom koju je Mihailović želio, on i njegovi komandanti se odlučuju da zatraže pomoć direktno od komandanata Nedićevih i Pećančevih odreda koji su otvoreno služili okupatoru. O ovoj pomoći kapetan Ćirilo Dimitrijević (oficir legalizovanog Sandžačkog vojno-četničkog odreda (SČO) pod komandom majora Miloša Glišića; početkom jula 1942. u svojstvu deputata SČO učestvovao je u pregovorima sa pukovnikom Milošem Masalovićem, Cvetanom Đorđevićem i generalom Milanom Nedićem, koji mu je naredio „apsolutnu saradnju sa Italijanima“;[44] potonji komandant Pribojske brigade JVuO[45]), piše Mihailoviću 1943. godine, pored ostalog i sljedeće:

Potom sam u svojstvu načelnika štaba Rudničke grupe odreda u najkritičinjim danima Ravne gore, bez odobrenja svoga komandanta slao municiju, opremu i puškomitraljeze na Ravnu goru, gde su trupe đenerala g. Mihailovića bile blokirane od komunista radi uništenja. Iz ovih dana imam telefonsko priznanje đenerala g. Mihailovića Draže, koji mi je tom prilikom zahvalio i naredio da mu se imam javiti kada dođe do izražaja.[46]

Sukob partizanskih i vojnočetničkih snaga od prvih dana novembra 1941, uticao je i na poručnika Nikolu Kalabića i njegovu buduću visoku poziciju u hijerarhiji ravnogorskog pokreta.

Naime, Mihailovićevo ustaničko sjedište, Ravna Gora je 10. novembra direktno ugrožena od partizanskih snaga. Gotovo svi odredi ostaju bez municije. Pred partizanskim naletom, odredi se povlače. Stanje je dramatično i vode se ogorčene borbe. Mihailović iz Brajića rukovodi operacijama, dijelom zakopavajući, dijelom uništavajući najpovjerljiviju arhivu.

U takvoj situaciji, poručnik Nikola Kalabić predlaže da se od njegovog oca Milana, penzionisanog žandarmerijskog majora, u tom trenutku komandanta jednog vladinog odreda u Ljigu, zatraži pomoć.[47]

Major Milan Kalabić (od kraja 1941. okružni načelnik u Kragujevcu; srpska vlada ga 28. januara 1942. unaprijedila u čin potpukovnika[48]), na zahtjev Draže Mihailovića, stavio je četnicima na raspolaganje osam kamiona municije za borbu protiv partizanskih odreda. Municija je odmah prebačena u selo Ba i podijeljena Mihailovićevim odredima. Da bi Mihailoviću što više olakšao situaciju, stariji Kalabić je istovremeno angažovao i sve svoje snage u borbi protiv partizana u oblasti planine Rudnik.

Od tada Nikola Kalabić postaje jedan od najvažnijih četničkih komandanta, a Milan Kalabić jedan od najodanijih saradnika Draže Mihailovića u redovima kvislinškog upravnog aparata.[49]

Boško Kostić, sekretar Dimitrija Ljotića, svjedoči u svojim memoarima da je slom partizanske Užičke republike nastupio kao posljedica vojne kooperacije „udruženih nacionalnih snaga“ u okupiranoj Srbiji:

Pošto su se sada nacionalisti ujedinili, to svi kreću na takozvanu Titovu „Sovjetsku Užičku republiku“. U ovim borbama učestvuju četnici pukovnika Mihajlovića pod komandom ppukovnika Manojla Koraća, majora Glišića, kapetana Vučka Ignjatovića, poručnika Predraga Rakovića, itd. Srpskim dobrovoljcima komanduje njihov komandant pukovnik Kosta Mušicki. U tim borbama učestvuju i podoficiri i žandarmi pod komandom ppukovnika Milana Kalabića i majora Savovića, i četnici Koste Pećanca. Samo blagodareći ovoj akciji udruženih nacionalnih snaga, razbijena je „Sovjetska Užička republika“, a partizani, na čelu sa Titom, oterani iz Srbije.[50]

Pukovnik Jovan Trišić, pomoćnik komandanta Srpske žandarmerije, uhapšen je 9. novembra od strane Specijalne policije Uprave grada Beograda. Saslušavao ga je lično Ilija Paranos, šef Specijalne policije. U Trišićevoj kancelariji, kao i u stanu, pronađeno je mnogo materijala koji je poslužio za optužbe, te je istog dana odveden u Banjički logor. Naime, pukovnik Jovan Trišić je brojnim ravnogorcima izdavao legitimacije o pripadnosti žandarmeriji kako bi se ovi nesmetano mogli kretati kroz okupirana područja. Gestapo je zaplijenio jednu takvu objavu i dobio priznanje od čovjeka kod koga je nađena da mu je izdata lično od strane Trišića. O hapšenju pukovnika Trišića, kao i o reakciji generala Nedića, piše u emigraciji Nedićev bliski rođak Stanislav Krakov, predratni direktor Radio Beograda i urednik više kvislinških glasila tokom okupacije:

Šef Opšte policije Paranos, na naređenje Dragog Jovanovića, uputio je odmah dva svoja inspektora — napominjem da su obojica živi i danas — u Glavni generalštab gde se nalazila komanda žandarmerije. Oni su se javili kod komandanta generala Stevana Radovanovića — koji je takođe živ u emigraciji — pokazali mu akt Gestapoa i naređenje upravnika grada da izvrše pretres kancelarije Trišićeve i da ga uhapse. U prisustvu generala Radovanovića inspektori su ušli kod Trišića, saopštili mu odluku koju su dobili i izvršili pretres. U fijokama pisaćeg stola Trišićevog našli su više praznih žandarmerijskih legitimacija, istih kakva je nađena kod zarobljenog četnika, razna druga dokumenta i najzad mobilizacione spiskove aktivnih i rezervnih oficira pripadnika pokreta Draže Mihailovića sa njihovim adresama i svim podacima. Koliko se sećam mislim da je bilo 1200 imena, jer se o tome više puta u Nedićevom kabinetu govorilo.

Sa Trišićem i sa nađenim kompromitujućim materijalom dva inspektora su se vratili u Upravu grada i referisali svome šefu Paranosu. Kada je ovaj video šta su njegovi činovnici našli kod Trišića, ne obaveštavajući Dragog Jovanovića, telefonirao je Masaloviću i molio da ga general Nedić odmah primi. Sa svim dokumentima je došao u kancelariju Nedićevu da referiše i da pita šta da radi. Nedić mu je naredio:

Uništite odmah sav materijal koji ste našli i obavestite Gestapo da sem službenih hartija niste ništa drugo pronašli. Ne radi se samo o životu Trišića, već se radi o životima 1200 srpskih oficira.[51]

Nastavak saradnje sa kvislinškim strukturama, decembar 1941.[uredi | uredi kod]

Četnici, Srpska državna straža i Prvi puk Srpskog dobrovoljačkog korpusa.

Uprkos odbacivanju od strane Nemaca, četnici su nastavili saradnju sa Nedićevom vladom. Vredi istaći da Nemci nisu uznemiravali Mihailovićeve četnike nakon njegovog odbijanja da prihvati kapitulaciju na sastanku u Divcima, 11. novembra 1941, dok su četnici izbegavali borbe sa nemačkim okupatorom još pre ovog datuma. Bilo je očigledno da je nemačka ofanziva na Užice zaobišla četničku Vrhovnu komandu i glavninu četničkih snaga na Ravnoj gori. Mihailović je imao informacije iz kvislinških izvora da će nemačke snage nakon okončanja borbi protiv partizana nastojati da eliminišu snage pod njegovom komandom. "Stoga je Draža Mihailović požurio da iskoristi vreme kada ga okupator ne dira i da spasava što se spasti može. Mihailović je napravio plan da veći deo svojih četnika uključi u Nedićeve oružane odrede, da ih legalizuje kod Nemaca, da na taj način očuva svoje ljudstvo i da ga i dalje koristi u borbi protiv partizanskih odreda Srbije. U vezi s tim, Mihailović je na Ravnoj gori, 30. novembra 1941, održao sastanak četničkih komandanata sa teritorije obližnjih okruga (Nemci su već tada bili zauzeli Čačak i Užice, a glavnina partizanskih snaga povukla se u Sandžak).[52]

Zapisnik sa ovog sastanka nije sačuvan, ali o njemu svedoči izveštaj koji je Draži Mihailoviću decembra 1942. poslao poručnik Predrag Raković, komandanta legalizovanog Ljubićkog četničkog odreda, kao i zapisnik sa sudskog saslušanja četničkog majora Miloša Glišića, načelnik štaba Požeškog četničkog odreda. On je na suđenju 1946. izjavio:

Na Ravnoj gori sa Dražom je održano savetovanje komandanata odreda. Na ovom savetovanju Draža je naredio da se stupa u vezu sa Nedićevim odredima, radi popravljanja situacije. Rekao je da odredi i dalje ostaju pod njegovom komandom i da je ovo samo privremeno rešenje.[53]

Britanski oficir za vezu Bil Hadson je stigao je na Ravnu goru noću između 7. i 8. decembra dok su Nemci vršili ofanzivu na Mihailovićevu komandu. On kaže da su se četnici izvukli prelaskom u Nedićeve odrede:

Dobio sam utisak da bi britansku pomoć najbolje bilo koncentrisati na Mihailovića ako on još postoji nezavisan od Nedića. Rekao sam to Titu i njegovima i uputio sam se natrag u poplavu Nemaca i kvislinga. [...] Nisam našao nikakve ostatke Mihailovićevih ljudi, izuzev njega lično i nekoliko oficira. Svi drugi su se pretvorili u Nedićeve ljude i otišli, na potpuno razočaranje Švaba.[54]

Na osnovu odluke četničke Vrhovne komande na Ravnoj gori, četnički odredi pod komandom Draže Mihailovića u čačanskom kraju legalizovali su svoje delovanje u okviru kvislinških formacija početkom decembra 1941. i na taj način su se statusno izjednačili sa tzv. vladinim četnicima, odnosno četnicima vojvode Koste Pećanca. Samo dva dana po okončanju operacije Mihailović (10. decembra 1941) novopostavljeni vojnoupravni komandant Srbije general Paul Bader pisao je svojim pretpostavljenima:

Mihailovićeva grupa može sad da se smatra razbijenom... Mnoge Mihailovićeve pristalice, izgleda da su pobegle u šume i planine. Postoje izveštaji prema kojima sve obezglavljene bande pokušavaju da se prebace u četničke jedinice Koste Pećanca. Znaci ukazuju na to da su neki srpski vladini krugovi, sve do pred kraj, hteli doći u vezu sa Mihailovićem, kako bi se poštedela srpska krv. Na istoj su liniji i nastojanja srpskog ministra predsednika Nedića, a koja imaju za cilj da spreče oštar postupak protiv Mihailovićevih pristalica, koji su, navodno, na to bili samo prisiljeni.[55][56]

Prethodno, tokom novembra 1941, legalizovan je Jelički četnički odred Miloja Mojsilovića, koji je prethodno priznavao komandu Draže Mihailovića. O legalizaciji Mihailovićevih četnika u čačanskom kraju nedvosmisleno svedoči izveštaj poručnika Predraga Rakovića, komandanta Ljubićkog četničkog odreda, Draži Mihailoviću iz decembra 1942. Raković navodi da je "posle održane sednice na Ravnoj gori 30. novembra 1941. i prema dobivenim instrukcijama" noću između 30-31. novembra krenuo ka Gornjoj Gorevnici gde se njegov odred od 200 boraca susreo sa 5. dobrovoljačkim odredom, formacijom Srpskog dobrovoljačkog korpusa, pod komandom potpukovnika Marisava Petrovića. Istog dana je Raković zamoljen, kako se navodi, da sa Ljubićkim četničkim odredom "pođe u pretres terena G. Gorevnice i čišćenje od komunista", pri čemu su četnici snabdeveni municijom od SDK. Uveče je Raković sa Petrovićem otišao u Čačak gde se susreo sa komandantom SDK, pukovnikom Kostom Mušickim, koji je bio zapovednik kvislinških snaga u čišćenju zapadne Srbije od preostalih partizanskih snaga.

Uglavnom to veče sam sa njima dogovorio da ostanem na terenu sa svojim odredom radi čišćenja terena od komunista, što mi je u stvari i bio zadatak kad sam pošao na svoj teren sa Ravne gore. (...) Uništenje komunista bilo je potrebno i meni i Nemcima i ljotićevcima, te smo se u ovom poslu složili i postali 'saveznici'.[57]

Sukladno dogovorima viših instanci, Prvi valjevski četnički odred, čiji je komandant Neško Nedić, izdao je 13. decembra 1941. naređenje za saradnju sa kvislinškim vlastima u borbi protiv partizana:

2) Da komandir opštinskih četa stupa u dodir sa postavljenom opštinskom upravom i ne pokazujući ovaj akt saopšti joj da je određen da formira oružane snage na teritoriji opštine koje će služiti kao potpora vlasti radi održavanja mira i poretka a naročito kao oružana snaga za suzbijanje komunista ako se i kad pojave na teritoriji opštine. Ovaj štab će preduzeti sve potrebne mere da ovakav rad bude prećutno odobren i od strane Nedićevih odnosno nemačkih vlasti.

6) Komandiri će narediti svojim seoskim komandirima da odmah otpočnu sa patroliranjem. Ova mera je neophodna jer se komunisti pošto su razbijeni vuku kroz sva sela u bednom stanju i malim grupama a u interesu je naše stvari da ih odmah razoružavamo.

9) Početi odmah sa propagandom protiv komunista i svugde i na svakom mestu objasniti istinu da je do ovoga žalosnog stanja došlo zato što su oni u želji da preotmu vlast počeli borbu prerano. (...) Mi zato ne možemo i nećemo zajedno sa Nemcima, ali nećemo ni u otvorenu borbu, koju sada ne možemo izdržati. (...) Dotle dok ovaj momenat ne dođe mi moramo iskoristiti rasulo kod komunista da ih razoružamo te da nam na proleće ponovo ne ometu naš rad.[58]

Neposredno nakon odlaska glavnine četničkih snaga sa Ravne gore, pri čemu se većina četničkih odreda legalizovala kod Nemaca integrišući se u kvislinške snage, usledio je napad nemačkih snaga na četničku Vrhovnu komandu na Ravnoj gori. Prema nemačkim izvorima Milan Aćimović, ministar unutrašnjih poslova kvislinške vlade i pukovnik Kosta Mušicki, zapovednik kvislinške operativne grupe na području Šumadije i zapadne Srbije, pokušali su da obaveste Mihailovića o nemačkim namerama. "Taj kontakt doveo je Nedića u veoma težak položaj, ali je on uspeo da ubedi Nemce kako za to nije znao i da je Aćimoviću izričito zabranio da ima bilo šta sa 'Mihailovićevim pitanjem'. Ipak, pukovnik Mušicki je uhapšen i ispitivan, ali je Nedić uspeo tokom 1942. da ga oslobodi."[59] Kosta Mušicki je uhapšen 9. decembra 1941. upravo zbog pomoći ravnogorskim četnicima. Boravio je izvesno vreme u nemačkom zatvoru. Milan Nedić je 3. decembra 1942. ponovo postavio pukovnika Mušickog za komandanta Srpskog dobrovoljačkog korpusa.[60] Kosta Mušicki je u istražnom postupku 1946. naveo da je "uhapšen od strane Nemaca i izveden pred ratni sud zbog pokušaja uspostavljanja veza sa Dražom Mihailovićem".[61]

Nemački napad na Mihailovićev štab i delove njegovih snaga koje nisu legalizovane, u rejonu Ravne gore i u nekim okolnim selima, započeo je 6. decembra 1941. i trajao je dva dana. Mihailović je uspeo da izbegne hvatanje u Struganiku i da se skloni, nakon čega se nekoliko meseci skrivao u različitim delovima zapadne Srbije. Major kvislinške žandarmerije Milan Kalabić, zapovednik dela kvislinških snaga u zapadnoj Srbiji, otac Mihailovićevog bliskog saradnika Nikole Kalabića, pomagao je Mihailoviću obaveštavajući ga o nemačkim poterama.[62]

Osim hvatanja Mihailovićevih saradnika, zarobljavanja dijela boraca te bjekstva u ilegalu samog generala Mihailovića, njemačka ofanziva nije polučila znatniji uspjeh. Jedan od razloga bila je tih dana široko sprovođena legalizacija vojnih četnika, tj. njihova integracija u oružane snage Vlade generala Nedića. U trenutku kada se biralo između progona ili prikrivanja među raznorodnim Nedićevim formacijama, izbor drugog rješenja pokazao se spasonosnim za Mihailovićevu organizaciju. Ova pragmatična solucija učiniće da veći dio pripadnika ravnogorskog pokreta preživi tešku zimu 1941/42. o trošku generala Nedića, učestvujući u operacijama protiv partizana ili ostajući kod svojih kuća.[63]

Saradnja sa Nedićevom vladom krajem 1941. i tokom 1942.[uredi | uredi kod]

Onima u Upravi grada reći da nemilosrdno raščišćavaju sa komunistima.[64]

– Depeša Draže Mihailovića od 17. aprila 1942. godine

Legalizacija četnika Draže Mihailovića[uredi | uredi kod]

Glavni članak: Legalizovani četnici
Nemački okupator za vreme vršenja smotre legalnih četnika u Srbiji.

Nedić je po svaku cenu hteo da spase Mihailovićeve odrede u Zapadnoj Srbiji od uništenja prilikom nemačke ofanzive. Već i ranije, on je bio u kontaktu s većinom baš tih četničkih komandanata u Zapadnoj Srbiji, jer ih je snabdevao oružjem i municijom u njihovoj borbi protiv komunista, te je tu vrlo brzo i efikasno bio postignut sporazum između Nedićevih i Mihailovićevih oficira. Svi četnički odredi na ugroženom terenu imali su da se u roku od nekoliko dana pre početka nemačke akcije «legalizuju», tj. da se stave Nediću na raspoloženje, stvarno ili fiktivno, te da se vode kao njegove jedinice; da budu snabdevene njegovim objavama i da, isto kao i ljudstvo oružanih odreda, odnosno dobrovoljci, primaju sve potrebe u municiji, hrani i novcu od predsednika srpske vlade.[65]

– Stanislav Krakov o legalizaciji Mihailovićevih četničkih odreda

Ne sme se izgubiti iz vida da je dužnost svih Srba, a prvenstveno svih delova srpske državne sile — pa bili to četnici, dobrovoljci ili stražari — da svim silama rade na održavanju mira, obnovi i stvaranju bolje budućnosti Srbije, kao i to da je naš zajednički zadatak jedan te isti, tj. uništenje svih komunističkih bandi.[66]

– Pukovnik Borivoje Jonić u naredbi pripadnicima SDS-a od 13. juna 1942.

Mihailović je prve nedelje 1942. godine proveo u Crnoj Gori i Sandžaku, uspostavljajući neposrednu kontrolu nad lokalnom četničkom organizacijom i stvarajući jednu planinsku bazu, iz koje su ranije partizani bili prisiljeni da povuku svoje glavne snage severno, u istočnu Bosnu. Mihailovićeva organizacija u Srbiji postojala je kao pasivna teritorijalna tvorevina, uglavnom na hartiji, pod zaštitom Nedićeve političke i vojne strukture.[67]

– Sir William Deakin, “The Embattled Mountain”

Prema navodima Williama Deakina, Mihailović se početkom 1942. godine, gonjen od strane Nijemaca, sklonio u Sandžak (prije nego će preći u Crnu Goru maja te godine), u zonu pod italijanskom okupacijom. Do početka 1942. godine "ravnogorski pokret istopio se u redovima Nedićeve milicije i konačno se ponovo pojavio, umanjen, u Crnoj Gori."[68]

Mihailović se skrivao nekoliko mjeseci, ali je Nedićeva vlada do marta 1942. saznala gdje se nalazi, pa je s njemačkim znanjem i dopuštenjem došlo do sastanka između njega i Milana Aćimovića. General Bader je 26. marta obaviješten da je Mihailović obnovio ponudu srpskoj vladi »da joj se stavi na raspolaganje za borbu protiv komunista«. Budući da je general Mihailović sada bio ministar vojske, mornarice i vazduhoplovstva u izbjegličkoj vladi, njegova je nova ponuda imala sasvim drugi značaj, iako je u biti bila jednaka onoj iz Divaca u novembru 1941. Bader je ipak odbio ponudu i naredio da se ta odluka saopći generalu Nediću, s napomenom da je Nedić slobodan to objaviti.[69][70]

Za to vrijeme, mnogi su se ravnogorski komandanti u Srbiji legalizovali kod kvislinške Nedićeve uprave:

Sekretar Dimitrija Ljotića Boško Kostić piše nakon rata o legalizaciji Mihailovićevih odreda sljedeće:

Mnogi četnički odredi legalizovani su tada kao vladini. Tako, na primer, odred ppukovnika Manojla Koraća, majora Glišića, kapetana Vučka Ignjatovića. Drugi ravnogorski odred poručnika Predraga Rakovića u Čačku legalizuje komandant V dobrovoljačkog odreda Marisav Petrović. Rakovićev odred, koji je stacionirao u Čačku, dobija naziv „Samostalni četnički ljubićski odred — Tanasko Rajić“.
U to vreme djeneral Milan Nedić šalje za Ljig i Ravnu Goru: novac, spremu, municiju, obuću i hranu kako bi pomogao pukovnika Dražu Mihajlovića i njegove četnike.[73]

Četnički odredi postali su integralni dio njemačke okupacione uprave. Nemački popis glavnih vladinih legalnih odreda od 15. maja 1942, pod rednim brojevima 1 do 18 navodi Ljotićeve odrede, od 19 do 39 su Mihailovićevi, a od 40 do 100 Pećančevi. Mihailović je uspostavio veze sa Nedićevim komandantima Milanom Kalabićem, Radovanom Stojanovićem i drugima, radi borbe protiv partizana u Srbiji u toku zime 1941/42. i proleća 1942. godine.[74]

Dejstva legalizovanih odreda[uredi | uredi kod]

Četnički odred Draže Mihailovića koji osigurava logor na Metinom brdu.

Iako legalizovani kod Wehrmachta, ovi odredi su i dalje od Mihailovića primali naređenja, a od Nemaca oružje, hranu i odeću. Oni su, zajedno sa Nemcima, učestvovali u operacijama protiv preostalih partizanskih odreda u Srbiji, te hvatali i ubijali pripadnike pokreta otpora.[74] Uspostavljeni sistem dvostrukog opštenja omogućavao je, na jednoj strani, nemačku nominalnu komandu, a na drugoj povinovanje Mihailovićevim tajnim instrukcijama. Uključivanjem Mihailovićevih četnika u Srpsku državnu stražu narastalo je i nemačko nepoverenje u pouzdanost jedinica koje su naoružavali. Po riječima Branka Petranovića: "Nedić je dobijao nove snage za borbu protiv pripadnika Narodnooslobodilačkog pokreta, a Mihailović je spasavao odrede od uništavanja u jeku zime, progona i nemačkih represalija. Udruženim snagama mogli su zavesti četničku strahovladu i iskorenjivanje zaostalih grupa partizana, pojedinaca i njihovih simpatizera i jataka."[71]

Situacija je u Srbiji ovakva: cela Srbija, koja je bila od komunista mestimično posednuta očišćena je pomoću Nedićevaca i naših četnika Draže Mihailovića i svi komunisti razbijeni, razoružani i pohvatani. U svim varošima postavljena je vlast četnika Jugoslovenske vojske, to jest Dražinih četnika. Da bi se sprečilo dalje nasilje Turaka, Nedićevci (u njemačkim uniformama) ušli su u Novi Pazar, istakli srpske zastave, pustili iz zatvora pohapšene Srbe i izdali odmah naredbu da niko nesme opaliti pušku ni na koga, ni opljačkati, ni popaliti jer će od vlasti biti streljan na licu mesta. Kako izgleda, ovako će biti [i] sa Sjenicom, jer su Nedićevci usput od N. Pazara do Sjenice vrlo rado primili četnike.[75]

– Iz pisma kapetana Rudolfa Perhineka, delegata Draže Mihailovića za Crnu Goru, komandantu četničkog Rasinsko-bistričkog bataljona Milivoju Obradoviću o situaciji u Srbiji (8. decembar 1941.)

Tokom decembra 1941. i početkom 1942. zabilježeni su brojni primjeri zločina i represalija u zapadnoj Srbiji, naročito u čačanskom, požeškom i užičkom kraju koje su združeno sprovodili legalizovani Mihailovićevi četnici, četnici Koste Pećanca, Srpska dobrovoljačka komanda (preimenovana krajem 1942. u Srpski dobrovoljački korpus - SDK) i kvislinška Srpska žandarmerija (od 3. marta 1942. Srpska državna straža).

Krajem 1941. i početkom 1942. su kulminirali četnički zločini nad partizanima i njihovim simpatizerima. Okružno načelstvo u Kragujevcu je 14. februara 1942. izvestilo da se u vladinim odredima nalazi "poglavito ono ljudstvo koje je bilo ili naklonjeno pukovniku Mihailoviću, ili je aktivno učestvovalo u njegovim odredima." Dalje se ističe da Dražini ljudi imaju ličnu mržnju protiv partizana, budući da "stupaju u borbu protiv komunista sa naročitom strašću".[76]

Nakon formiranja Srpske državne straže, kvislinške jedinice su tokom februara 1942. reorganizovane i znatno ojačane, kako brojčano u ljudstvu, tako i u opremi. Prema nekim podacima, one su prvih meseci 1942. imale sledeće brojno stanje: oko 8.000 pripadnika Srpske državne straže; oko 3.500 ljotićevaca-dobrovoljaca, koji su bili uključeni u Srpski dobrovoljački korpus; oko 8.500 legalnih četnika, koji su bili pod komandom Milana Nedića, što je ukupno iznosilo oko 20.000 vojnika i oko 1.000 oficira.[77][78]

U ratnom dnevniku Vrhovne komande Wehrmachta data je opšta ocjena borbene vrijednosti, brojčane snage, kao i ideološke profilacije kvislinške SDS:

Srpska državna straža Milana Nedića nije bila dobro naoružana. Na osnovu ugovora sa Vermahtom, nije smela da pređe brojku od 12.000 ljudi. Taj broj, međutim, ova naoružana formacija nije nikada ni dosegla. Bila je veoma bliska duhu pokreta Draže Mihailovića, a njena borbena vrednost nije bila visoka. U odnosu na četnički pokret, Straža je bila beznačajna, a isto to vredi i kada se uporede sa komunistima. Ono što može da opravda Stražu jeste činjenica, da nikada i nisu bili ušli u akciju sa većim snagama.[79]

– Ratni dnevnik Vrhovne komande Vermahta

U proleće i leto 1942, kada su znatne nemačke snage bile angažovane u Bosni u borbama protiv NOVJ, brojno stanje legalizovanih četnika u Srbiji je kontinuirano raslo. 30. aprila 1942. četnički komandanti Neško Nedić i Vojislav Popović šalju izveštaj Draži Mihailoviću o uspešnoj legalizaciji i naoružavanju četničkih odreda:

Posle legalizacije raspoređeni: kapetan Komarčević, poručnik Radosavljević i ja u Zaječar. Poručnik Obradović u Knjaževac. Poručnik Aleksić u Zlot. Kapetan Marić u Žagubicu. Čika Sveta još nije pušten. Rad u Valjevu poveren odboru na bazi lančanog sistema. Vojničku stranu obrađuju u Valjevu major Vojteh i kapetan Selimir Popović, u Lazarevcu kapetan Voja Marković, na Ubu poručnik Ilija Lukić, u Mionici poručnik Kolarić. O svemu vodimo računa i održavamo veze. Komandant okružne straže u Zaječaru major Ljuba Jovanović radi dobro. Planove o fortifikaciji državne straže u opšte poslaćemo uskoro. Za sad Nemci dodelili graničnoj straži ovog okruga 32 mitraljeza sa po 1000 metaka i osam stotina pušaka sa po 100 metaka — sve englesko oružje. Molimo instrukcije i imena naših ljudi na ovom terenu kao i centar najlakše i najbrže veze sa vama.[80]

Kapetan Žarko Milurović u izvještaju poslatom 13. februara 1942. majoru Bošku Todoroviću (brat majora Žarka Todorovića), komandantu operativnih jedinica istočne Bosne i Hercegovine, piše da je, nakon povratka iz njemačkog zarobljeništva oktobra 1941. godine, radio na stvaranju četničke organizacije u Slavoniji i Hrvatskoj, koja bi Mihailovićevoj „akciji u Bosni, Kordunu, Lici i Sremu“ služila kao oslonac:

U tom cilju, uz pripomoć patriotskih elemenata iz tih krajeva u Beogradu (izbeglica), formirao sam »Slavonski četnički odred«, jačine oko 300 ljudi (izbeglica, koji su mučeni i čiji su roditelji poubijani), od prilike po 30 četnika iz Srezova: Osek, Našice, Slatina, Brod, Slav. Požega, Pakrac, N. Gradiška, Daruvar, Novska, Grubišno Polje—Garešnica...
Pitanje opreme i naoružanja, rešeno je samo delomično. Naime gro odreda vrbovan je iz reda Nedićevih dobrovoljaca, žandarma, policajaca i četnika — rođeni u navedenim srezovima, a koji će u određeno vreme doći obučeni i naoružani.[81]

Kapetan Rudolf Perhinek, delegat Vrhovne komande JVuO za Crnu Goru i Sandžak, javlja 21. aprila 1942. Draži Mihailoviću da se susrio sa Milanom Nedićem:

Sticajem okolnosti morao sam kod Nedića. Koristimo i to za C. Goru u našem duhu. Moraćemo na put. Javite gde moramo doći radi referata i ostalog za C. Goru.[82]

Vrhovna komanda JVuO poslala je kapetana Perhineka u Beograd na pregovore sa Milanom Nedićem radi dobijanja pomoći u hrani, oružju i municiji tokom predstojeće operacije protiv partizanskih snaga. U istom kontekstu je generalu Nediću apel uputio i kapetan Pavle Đurišić, komandant crnogorskih četnika. Đurišić je pripremio i delegaciju iz Vasojevića, koja je upućena za Beograd 18. maja 1942. Perhinek se pridružio ovoj delegaciji. Zadatak delegacije bio je da uvjeri Nedića u neophodnost akcije na lijevoj obali Lima, kao i njemačke okupacione vlasti u „potpunu lojalnost“, kako im ne bi pravile probleme.[83] Tako je otpočela sveobuhvatna četnička akcija protiv NOVJ u srezovima Bijelo Polje, Mileševa i Pljevlja.[84]

Kakvo je stanje vladalo u redovima nacionalističkih oružanih formacija u Srbiji i istočnoj Bosni krajem 1941. i u prvoj polovini 1942. godine, doznaje se iz izvještaja britanskog kapetana Bila Hadsona, koji u knjizi “Bojovna planina” prenosi Sir William Deakin:

Kosta Pećanac, šef “zvanične” predratne četničke organizacije, kompromitovao je “prave” četnike, koji su gledali u London kao u svoju zvezdu vodilju. Hiljade njegovih četnika pomagale su Nemce protiv partizana. Policijski oficir Dangić komandovao je četničkim grupama u Bosni pod Mihailovićevim vođstvom. Bilo je nekoliko razbojničkih četničkih bandi bez nekog značaja. Draža Mihailović je rekao da je mnoge oficire prepustio Nediću, i četiri hiljade Nedićevih žandarma očekivalo je njegova naređenja.[85]

– Sir William Deakin, “The Embattled Mountain”

F. W. Deakin piše i da je Mihailović bio nezadovoljan kapetanom Hudsonom, i nosio se mišlju da na njegovo mjesto dođe kapetan Kristi Lorens (engl. Christie Lawrence). Kapetan Lawrence je bio zarobljen od Njemaca na Kritu, da bi nakon bjekstva iz voza kojim su se transportovali ratni zarobljenici za Njemačku, dospio u Srbiju. Neposredno nakon završetka rata, Lawrence je objavio knjigu pod naslovom Irregular Adventure (“Neregularna avantura”) u kojoj se prisjeća svojih susreta sa Mihailovićem. Prenoseći Mihailovićev iskaz, Lawrence navodi da se ovaj odlučio na saradnju sa Nedićevim odredima u trenutku kada su mu Britanci, Hudsonovom krivicom, uskratili pomoć u naoružanju:

Osetio sam da po svaku cenu moram sačuvati neke od svojih četa (odreda). Eto zašto sam ih poslao da služe Nediću. Ja to nisam želeo. Nedić je uvek bio moj neprijatelj, čak i kad je bio Ministar vojske a ja samo pukovnik u Generalštabu. Ja mrzim da držim ljude tamo, u žandarmeriji. Ali čak i sada ne mogu opstati bez njih. Oni me štite kako od Nemaca tako i od partizana. Nijedan njihov pokret ne može proći bez mojega znanja, a za to zahvalnost dugujem uglavnom mojim nedićevcima.[86][87]

Početkom maja 1942. godine, general Dragoljub Mihailović šalje više telegrama emigrantskoj vladi u Londonu, sastavljenih od nekoliko kraćih izvještaja o Kosti Pećancu, Milanu Nediću, partizanima, kao i o Muslimanima. U dijelu o generalu Nediću, između ostalog, general Mihailović navodi:

Za London sledeće: poseban izveštaj za Nedića. On svoje vojske nema. Sve je tajno uz nas. Na žalost ima oficira koji mu služe kao i Nemcima. On unapređuje oficire i obasipa ih parama. Imam dosta svojih oficira ubačenih u njegove redove. Nedić verno služi Nemcima.[88]

Major Radoslav Đurić (pseudonim »Herman«) obavještava 23. maja 1942. Vrhovnu komandu i Dražu Mihailovića da se povezao sa vojvodom Jordanom Kimićem, komandantom legalizovanog četničkog odreda Koste Pećanca u južnoj Srbiji. Đurić navodi da Kimić ima „odred od 3000 naoružanih ljudi spremljenih za prelaz kad bude vreme“, budući da „prilazi potpuno nama sa svim ljudstvom“. Za Kimića Đurić tvrdi da je „u ovim krajevima vrlo popularan i svi ljudi idu samo s njim“. Radoslav Đurić predlaže Mihailoviću: „Da se Kimiću da ovlašćenje za Južnu Srbiju [naziv za Makedoniju — prim.]; da ja sa štabom budem sa njim kao Vaš istaknuti štab za granične srezove u Srbiji i Južnu Srbiju i da sa njim radim na organizaciji. Ako smatrate pogodnije, onda ću biti kod Kimića načelnik štaba.“ O situaciji na teritoriji južnosrbijanskih srezovâ, major Đurić piše sljedeće:

Na terenu opšte raspoloženje za nas. Svi odredi i žandarmerija pridobijeni i izbušeni a rad po uputu pet u toku u srezu Lebane, Leskovac, Vlasotince, Surdulica i Vladičin Han.[89]

Major Dobrivoje Marinković, komandant četničkog Gorskog štaba XII (zajedno sa načelnikom štaba kapetanom Blagojem Đurkovićem), izvještava 19. maja 1942. generala Dražu Mihailovića[90] da se povezao sa velikim brojem četničkih vojvoda iz organizacije Koste Pećanca u srezovima Aleksinac, Kruševac, Niš, Ražanj, Sokobanja i dr, te da su se ovi istovremeno stavili pod komandu JVuO. O jedinicama SDS sa ovog područja u izvještaju se navodi: „Nedićevih odreda u ovoj okolini, nema, sem poljske Državne straže u Ribarskoj Banji i Aleksincu, koja je pod komandom ovoga štaba.“ Četnicima je pošlo za rukom i da ljudstvo 12. dobrovoljačkog odreda sa sjedištem u Aleksincu, pod komandom potpukovnika Nikole Vučkovića, inkorporiraju u svoju organizaciju. Major Marinković i kapetan Đurković pišu generalu Mihailoviću i da je u njihovoj zoni odgovornosti došlo do legalizacije čitavog niza ravnogorskih odreda:

RAD NA PRIDOBIJANJU ORUŽANIH ODREDA.

1. — Od četničkih odreda pod komandom Koste Pećanca, stavili su se pod komandom ovoga štaba sledeći odredi:

a) Rasinski četnički odred vojvode Drljevića u Kruševcu;

b) Jasički četnički odred vojvode Petkovića, koji je sada i komandant sreza Rasinskog sa sedištem u Ribarskoj Banji na naše traženje, kako bi nam rad bio slobodniji, pošto odred Parnaveje nije registrovan.

v) Trnavski četnički odred vojvode Dimitrija Trnavskog sa sedištem u Žitkovcu, a sada privremeno u selu Azbresnici sreza Dobričkog pod čijom se zaštitom ovaj štab i kreće, kao njegovo odelenje.

g) Leskovački četnički odred vojvode Nikodija Leskovačkog, sa sedištem u Aleksincu.

d) Korvinski četnički odred poručnika Bogosava Stojanovića, sa sedištem u selu Belotincu a sada u Leskovcu.

đ) Bovanski četnički odred pod komandom vodnika Nikole Popovića, sa sedištem u selu Bovanu sreza Rasinskog.

2.— Veza je uhvaćena sa sledećim vojvodama, a pregovori za stavljanje pod našu komandu vodiće se ovih dana i to:

a) Vojvodom Pukovačkim Dragutinom;

b) Vojvodom Topličkim Vukojem Pećancem; rođak Koste Pećanca;

v) Vojvodom Istočkim;

g) Vojvodom Nikolom Koštrimovićem;[91]

Krajem maja 1942. Mihailović je obaviješten o kooperaciji četnika Pavla Đurišića sa legalizovanim Sandžačkim četničkim odredom pod komandom Miloša Glišića i Vučka Ignjatovića tokom operacije Trio. Major Petar Baćović piše i o ponudi koju su komandanti iz Srbije uputili kapetanu Đurišiću da se, poput njih dvojice, stavi pod Nedićevu komandu:

Smatram da bi trebalo, Gospodine Ministru, i radi njega i radi uređenja svih drugih pitanja na teritoriji Crne Gore i Sandžaka, da što pre uputite ovamo majora Ostojića da se ispita situacija i dođe u dodir s ljudima. Smatram za dužnost da napomenem, da je major Glišić i Ignjatović tražili od kapetana Đurišića da ovaj dadne pismenu izjavu o stavljanju svojih odreda pod komandu generala Nedića, a da je Đurišić odbio da to učini.[92]

Major Glišić je već tokom aprila radio na povezivanju sa kapetanom Đurišićem i njegovim komandantima u Crnoj Gori. Za ovo je dobio ovlašćenja kako od Milana Nedića, tako i od Vrhovne komande JVuO. Prepreku su mu činile italijanske vlasti koje nijesu dopuštale prelazak njegovog ljudstva na lijevu obalu Lima, ali i njemački okupator, budući da Sandžački četnički odred (i to po odluci generala Paula Badera[93]), poput ostalih legalizovanih odreda, od polovine aprila biva direktno potčinjen komandantima lokalnih sektora njemačke oružane sile.[94] Major Miloš Glišić obavijestio je o susretu sa Đurišićevim ljudima pukovnika Miloša Masalovića, šefa kabineta generala Milana Nedića, zaključivši da „veza sa Crnogorcima postaje svakim danom sve bolja i čvršća“.[95][96]

U junu 1942. broj legalizovanih četnika u Srbiji iznosio je 11.300. Nemci su sa nepoverenjem posmatrali činjenicu da kvislinške formacije neprestano narastaju popunjavanjem iz četničkih redova. Nosili su se mišlju da znatno smanje brojno stanje legalizovanih četnika; međutim, Nemci nisu imali dovoljno sopstvenih snaga u Srbiji kojima bi zamenili četnike, koji su im činili značajnu uslugu u progonu pripadnika, grupa i odreda NOVJ u Srbiji.

Srpska državna straža je bila najbrojnija kvislinška oružana formacija tokom Drugog svjetskog rata u okupiranoj Srbiji. Međutim, Nijemci nijesu imali u nju povjerenja iz dva osnovna razloga: prvo, smatrali su da je riječ o neborbenoj formaciji; drugo, da većina njenih pripadnika inklinira četničkom pokretu Draže Mihailovića. U jednom izvještaju iz 1942. upućenom Joachimu von Ribbentropu, ministru vanjskih poslova Njemačkog Reicha, svoj stav o ovom problemu je iznio opunomoćenik Ministarstva vanjskih poslova u Beogradu Felix Benzler:

Srpski izvršni organi su nemoćni pred ustaničkim pokretom. Srpska državna straža, koja preko svojih oficira snažno naginje Draži Mihailoviću, zatajuje naročito protiv njegovih pristalica.[97][98]

I nakon hapšenja majora Jezdimira Dangića od strane njemačkih okupacionih vlasti, nastavili su pripadnici četničke organizacije iz istočne Bosne da održavaju kontakte sa kvislinškom upravom Milana Nedića. 20. maja 1942. prispio je u Beograd memorandum iz štaba istočnobosanskih četnika (upućen „gospodinu Milanu Nediću, predsedniku srpske vlade“), u kome se pružaju podaci o istorijatu četničkog pokreta i traži pomoć u novcu, ishrani i naoružanju. Četnici obavještavaju generala Nedića da je vojvoda Stevan Botić preuzeo dužnost komandanta nakon Dangićevog hapšenja. U memorandumu, četnici iz istočne Bosne mole Nedića da njihovu akciju pomaže što više može, tako što bi za sreske načelnike i komandante oružanih odreda u brojnim mjestima zapadne Srbije postavio ljude koji će na četničku akciju u Bosni gledati „pravilno, srpski i patriotski“.[99][100] Takođe, član četničkog Centralnog nacionalnog komiteta (CNK) Lazar Trklja obavještava 30. juna 1942. Dražu Mihailovića: „Veza sa zvaničnim Beogradom sve je manja a i on nas se odriče.“[101]

Vojvoda Stevan Botić, komandant Bosanskih četničkih odreda i njegov načelnik štaba kapetan Borivoje Mitranović, u pismu poslatom 17. jula 1942. godine, obavještavaju jednog četničkog oficira zašto ne žele prekinuti veze sa »zvaničnom Srbijom«:

Došle su vesti od Čiče koje nismo mogli do kraja proveriti dali su od njega da se od njegove strane više ne računa sa celinom bosanske akcije i da se sve veze sa zvaničnom Srbijom prekinu...
Mi smo se odovuda usprotivili prvo da mi ne možemo javno da prekinemo veze sa Srbijom time što bi se javno deklarisali za tu akciju gde smo svi zato što bi nam bio onemogućen svaki azil u Srbiju i kupovina municije i oružja, a da ne govorimo o nejači koja svakim danom otuda beži.[102]

Četnički kapetan Pavle Grubač izvještava majora Petra Baćovića 23. jula 1942. o situaciji u istočnoj Bosni, navodeći da sarađuje sa potpukovnikom Momčilom Matićem, legalizovanim ravnogorskim oficirom i komandantom Nedićeve »Drinske grupe srpskih oružanih snaga«. Kapetan Grubač piše da se s potpukovnikom Matićem povezao i vojvoda Stevan Botić, koji je tih dana prešao preko Drine u Srbiju:

Botić je preko svojih ljudi uspeo da je iz odreda potpukovnika Matića otišlo 36 ljudi sa oružjem i sada neznam da Matić neće imati neugodnosti kod Nemaca pošto su puške registrovane. Botić je sa time prekinuo svaku vezu sa Matićem koji mu je dao 11 sanduka municije i hrane, pre odlaska. [...]
Sa Drinskom grupom stojim odlično. Oni mi izlaze u susret u svemu jer inače bez srestava nebih mogao izlaziti na kraj niti raditi.[103]

Nakon što je Milan Aćimović, ministar unutrašnjih poslova u Vladi narodnog spasa, načelnicima okrugâ u Srbiji navodno naredio da održavaju dobre odnose sa četnicima, general Mihailović u depeši od 30. juna 1942. upućuje svoje komandante na saradnju sa policijskim aparatom kvislinške uprave:

Aćimović naredio izvesnom broju okruž. i sres. načelnika da budu blagonaklonjeni prema nama kako bi po padu Nemačke preko njih imao sve konce vlasti u svojim rukama. Imati na umu ovo, koristiti policiske njuške a ništa ne otkrivati niti im verovati. Obavestite sve susedne komandante.[104]

Draža Mihailović je 18. avgusta 1942. naredio pukovniku Dragoslavu Pavloviću, delegatu Vrhovne komande JVuO na terenu Zlatiborskog korpusa, da uništava "komuniste" pomoću legalizovanih odreda:

Ne dozvoliti da se komunisti ustale ma u kom srezu. Prenesite naređenje da se sa komunistima raščisti u Rasinskom i Kruševačkom srezu. Pomoću legalizovanih odreda a koji su naši.[105]

Već 21. avgusta 1942, general Mihailović naređuje da svi legalizovani odredi "najenergičnije unište komuniste na svojim prostorijama":

Raspis svima: Saopštite svima legalizovanim odredima sledeće: Mnogi legalizovani odredi zaboravili su da je sada rat i da je njihova legalizacija samo maska za podzemni rad. Novac i ugodan život raznežio je mnoge koji misle da tako sačekaju kraj rata pa da posle samo izvlače koristi. Neka se zna da se o svakom vodi računa. Naređujem da svi legalizovani odredi najenergičnije unište komuniste na svojim prostorijama. Dalje da naše šumske odrede pomažu na svakom koraku novcem, hranom, municijom, oružjem kao i u izvođenju organizacije i propagande.[106]

– Raspis Draže Mihailovića od 21. avgusta 1942.

Nakon dva dana, Draža Mihailović preko »Feliksa« (tj. Zvonimira Vučkovića), obavještava potpukovnika Dragoslava Pavlovića (pseudonim »Rodrigo«):

Legalizovanim saopštiti da budu na oprezi jer će Nemci hapsiti sve. Neka zapaze trenutak i na vreme se bace u šumu. Neprijatelj treba da bude prevaren a ne oni.[107]

U raspisu od 8. septembra 1942. upućenom svojim komandantima u okupiranoj Jugoslaviji (između ostalih: Baćoviću, Vučkoviću, Đuriću, Novaku, Keseroviću, Ocokoljiću, Rakoviću, Smiljaniću i dr.), Mihailović iznova kritikuje pasivnost legalizovanih odreda i naređuje stvaranje "letećih jedinica" koje ne bi bile legalne, ali bi se oslanjale na legalizovane odrede i služile bi za "uništavanje neprijatelja":

U mnogim našim krajevima oseća se zastoj u aktivnom radu. Mnogi legalizovani delovi prešli u mirnodopski život. Mnogi zaboravili da je rat, i da neprijatelja ima mnogo i svuda. Naređujem da svi kom-danti brigada organizuju leteće jedinice iako će to biti za svakog naređeno. Ove jedinice ne mogu biti legalne. Njihovo je mesto šuma i planina. Njihova akcija brza i odlučna, protiv svih i svakoga. Legalni delovi da im posluže kao baza za snabdevanje i prikrivanje, kao grom ove jedinice ima da uništavaju narodne izdajnike i sve unutrašnje neprijatelje, Ljotićevce, komuniste, Pećančeve. O formiranju ovih jedinica kao i o njihovom radu izveštavati. Pred događajima koji nastupaju, ovi leteći delovi poslužiće kao jezgro za mobilizaciju svih snaga brigada.[108]

Komandant italijanske 2. armije general Mario Roatta izvijestio je 23. septembra 1942. Vrhovnu komandu u Rimu o razgovoru vođenom sa Ilijom Trifunovićem i Dobroslavom Jevđevićem o nastavku saradnje Italijana i četničkih odreda sa teritorije NDH. U izvještaju se navodi da dvojica vojvodâ prećutno priznaju postojanje sporazuma između Mihailovića i Nedića, kao i zajedničke strategije prema okupatorima u svrhu »spasavanja srpskog naroda«:

Izveštavam da u novom razgovoru koji sam imao sa Trifunovićem, a kojemu je prisustvovao i Jevđević, i jedan i drugi su ponovo dozvolili mogućnost da Nedić i Draža Mihailović deluju sporazumno i da održavaju kontakte.

Mada pomenuti sagovornici nisu rekli, ipak treba smatrati da se osnov za sporazum sastoji u sledećem:

1) »spasavanje srpskog naroda« (koji je, navodno, već imao jedan milion žrtava) i očuvanje od daljih masovnih gubitaka;

2) formiranje, održavanje i ojačavanje oružanih formacija (četničkih) određenih da, u momentu kada bude mogućno i celishodno, stupe u akciju sjedinjeni pod komandom Mihailovića;

3) u vezi sa ciljem iznetim u tač. 1), i da bi se omogućilo izneto u 2), u međuvremenu se prilagoditi ambijentalnim prilikama, odnosno: sarađivati u Srbiji (Nedić) sa Nemcima, a u Hrvatskoj (poznate jedinice) sa Italijanima.

Mada je ovo što je dosad izneto očigledno, interesantno je da su pomenuta dva četnička rukovodioca delimično priznali a delimično ostavila da se shvati.[109]

Krajem 1942, komandant Rudničkog korpusa JVuO kapetan Dragiša Ninković (prethodno legalizovan u požarevačkom okrugu kod kvislinških vlasti;[110] pseudonim »Leonardo«) uspostavio je saradnju sa ljudstvom kvislinške SDS u njihovim stanicama u Belanovici, Ljigu i Babajiću. Njemački okupator je saznao za ovo te stražari bivaju razoružani.[111][112]

Potpukovnik Milan Kalabić, načelnik požarevačkog okruga, uhapšen je 3. oktobra 1942. godine od strane Gestapoa, nakon što se otkrilo da je dostavljao informacije i oružje pripadnicima Jugoslovenske vojske u otadžbini, u kojoj je jedan od komandanata bio i njegov sin Nikola Kalabić. Nakon mučenja i saslušanja, Milan Kalabić je strijeljan.[113] Mornarički pukovnik Albert B. Seitz, pripadnik OSS i član američke vojne misije u Mihailovićevom štabu, ostavio je nakon rata zapis o Kalabićevoj smrti i njegovim vezama sa generalom Dražom Mihailovićem u knjizi Mihailovic: Hoax or Hero („Mihailović: prevarant ili heroj“). Zbog pogubljenja Kalabića starijeg, pukovnik Seitz negira samu mogućnost naknadne saradnje njegovog sina sa okupatorom, iako će on biti jedan od potpisnika sporazuma sa Nijemcima krajem novembra 1943:

Kada su Nemci napali Ravnu goru velikim snagama u decembru [1941. godine — prim.], prošao je on [Kalabić mlađi — prim.] kroz Srbiju u Šumadiju jugoistočno od Beograda. Kada je prolazio kroz srez gde mu je otac bio načelnik, koji se bio odlučio da ostane u službi i da pristane uz Nedića, Kalabić i njegovi ljudi bili su u bednom stanju — bez municije, polumrtvi od gladi, a jedino što ih je održavalo bila je njihova volja da prežive i da se bore. Otac se pobrinuo za to da mu sin i njegove pristalice budu potpuno nanovo opremljene.

U decembru 1942. godine Gestapo je otkrio da je starac potajno pomagao ne samo svoga sina, već i druge Mihailovićeve snage. Bio je uhapšen i osuđen na smrt. Način izvršenja ove smrtne kazne bio je užasan. Povlačili su ga preko razbijenog stakla dok nije umro, ali iz njegovih usta nije se čula ni jedna reč.

Kada sam kasnije preko ruskog radija čuo da Kalabić sarađuje sa Nemcima, mogao sam samo da držim pred očima sliku krvave izmrcvarene lešine ovog starca, voljenog od svoga sina, i u čudu se pitati kakvi to moraju biti ljudi koji mogu Amerikance smatrati toliko lakovernim.[114][115]

O hapšenju potpukovnika Kalabića, kao i o njegovom strijeljanju, Mihailović je radiogramom 23. decembra 1942. obavijestio i emigrantsku vladu u Londonu:

Nemci su streljali majora Milana Kalabića... Kalabića je Nedić smatrao za svog najboljeg prijatelja... U stvari, Milan Kalabić je bio naš najodaniji saradnik i učinio je velike usluge našoj stvari.[116][117][118]

Tokom 1942. godine, uspostavljen je kontakt i između Draže Mihailovića i Dragog Jovanovića.

Dragi Jovanović je od 22. aprila 1941. izvanredni komesar za grad Beograd; u narednim mjesecima preuzeće funkcije upravnika grada Beograda i predsednika beogradske opštine. Milan Nedić će ga 25. avgusta 1942. godine, po zamisli SS-generala Augusta fon Majsnera, imenovati za šefa Srpske državne bezbednosti (SDB). Sa pozicije šefa SDB, budući u rangu i sa ovlašćenjima ministra u Nedićevoj vladi, Jovanović će de facto komandovati Srpskom državnom stražom do 5. novembra 1943.

Nakon što je četnički komandant u martu i aprilu 1942. naredio svojim podređenima da upotrebe uticaj na Specijalnu policiju Uprave grada Beograda za nemilosrdan obračun sa članovima ilegalne KPJ (“Pomagati svim silama hapšenje komunista”, glasi naredba iz Vrhovne komande JVuO od 21. marta[119]), 15. avgusta iste godine generalu Mihailoviću je javljeno da je Jovanović kontaktirao izvjesne četničke komandante u Srbiji kako bi "preko određenog lica javio Čiči važna saopštenja."[120] Već 17. avgusta, Mihailović odobrava kapetanu Siniši Ocokoljiću da stupi u kontakt preko inžinjera Bojovića, šuraka Dragog Jovanovića, uz upozorenje: "Budite oprezni jer Dragi je lopov." Pet dana docnije, Draža Mihailović naređuje svojim ljudima u Komandi Beograda JVuO (»Jozef« je bio pseudonim za radio-stanicu četničke organizacije u glavnom gradu, kao i za ličnosti na njezinom čelu, poput kapetana Aleksandra Saše Mihajlovića, Mladena Žujovića i Vojina Andrića) da koriste Specijalnu policiju protiv komunista:

Dobili sigurne izveštaje da se komunisti dobro organizuju u Beogradu kao i da imaju i oružje. Tajno organizujte sve u Beogradu protiv komunista a u prvom redu sokole i policiju. Sad ne birajte sredstva za borbu, a u danom momentu postupite bez milosti protiv njih. Beograd ne sme biti u njihovim rukama.[121]

– Depeša Draže Mihailovića od 21. avgusta 1942. godine

Dragomir Dragi Jovanović je i preko svog ličnog sekretara Anđelka Božinovića pokušao uspostaviti kanal komunikacije sa ravnogorcima generala Mihailovića. Naime, na Beogradskom procesu 1946. prezentovana je depeša od 28. avgusta 1942. koju je potpisao major Žarko Todorović (pseudonim »Valter«), komandant Beograda JVuO, u kojoj stoji: „Dragi Jovanović se nudi preko Božinovića pod uslovom apsolutne diskrecije i prividno i dalje neprijateljskog stava. Hteo bi vezu samo preko jednog lica...“ Major Todorović je držao da bi ponudu Jovanovića za saradnjom trebalo prihvatiti i koristiti ga u potpunoj tajnosti, predlažući za upravnika grada Beograda pseudonim »Adolf«. Na području glavnog grada Srbije, Dragi Jovanović je tokom 1942. održavao vezu i sa kapetanom Sašom Mihajlovićem, koji će majora Todorovića naslijediti na čelu četničke organizacije u Beogradu, i to preko Ilije Paranosa, potpredsednika Beogradske opštine (a ne Paranosa, šefa Specijalne policije UgB) i preko Komande Srpske državne straže (kojom je rukovodio Jovanović u svojstvu šefa SDB). Novembra iste godine, Jovanović se i lično sastao sa Mihajlovićem na Avali.[122][123]

Dok se Mihailović sa svojim štabom nalazio u Crnoj Gori, njegova glavna politička veza u Srbiji bio je Ilija Mihailović, bivši predsjednik Narodne skupštine i predsjednik Jugoslovenske nacionalne stranke (JNS). Preko njega je Dragi Jovanović, juna 1942. godine, ugovorio sastanak sa Nikolom Kalabićem. Jovanović će o ovom susretu pred istražnim organima izjaviti: „Prvi put sam video jednog čoveka za koga sam znao da je iz okoline D. Mihailovića i član organizacije u leto 1942. i to je bio Nikola Kalabić, docnije komandant gorske garde Draže Mihailovića“.[124]

Obavještajni organ Vrhovne komande JVuO Nikola Božić (»Artur«), inače pomoćnik Božidara Bećarevića, šefa Antikomunističkog otseka Specijalne policije Uprave grada Beograda, 25. decembra 1942. informisao je Dražu Mihailovića o sljedećem:

Jedini čovek od današnjih Srba faktora u Beogradu bio je Dragi Jovanović (u koga se još možemo mnogo i sigurno pouzdati) koji je stalno i pred Nedićevom vladom i Nemcima dokazivao da je prvenstvena i glavna opasnost u zemlji još uvek od komunista i da u tome pravcu treba preduzimati uporno energične mere. U svojim nadleštvima, u Srpskoj državnoj bezbednosti i u Upravi grada Beograda, on je u ovome smislu i jedini nagoveštavao mere. Pre nekoliko dana, uoči svoga odlaska iz Beograda, on je izričito izjavio našem poverljivom čoveku, da je potpuno uspeo da uveri Nemce da su izgrednici u Srbiji još uglavnom i jedino komunisti i da u tome pravcu treba preduzeti mere odmah posle katoličkih Božićnih praznika.[125]

Dragomir Jovanović je 1946. na saslušanju pred istražnim organima svjedočio o svojoj vezi sa organizacijom generala Dragoljuba Mihailovića:

Nisam bio član organizacije DM, ali sam sa istom imao veza i smatrao se isto toliko obavezan kao da sam član... Ja sam od konca 1941. osećao se lično vezan za organizaciju DM. Smatrao sam da je to pravi nacionalni put i da je to ono što sobom nosi budućnost. Smatrao sam da je potrebna koordinacija sa tom organizacijom u borbi protivu komunista. Odmah od početka u upravi grada Beograda isključio sam na pogodan način svako intervenisanje, odnosno praćenje rada u cilju sprečavanja organizacije DM.[126][127]

Zahlađenje odnosa i prekid saradnje[uredi | uredi kod]

Nemački okupator je sredinom 1942. postepeno započeo proces razoružavanja legalizovanih četnika. Istovremeno, i četnički vođa Draža Mihailović uviđa da legalizacija ima i svojih loših strana. 2. septembra 1942. Draža Mihailović poziva svoje legalizovane četnike sa područja Valjeva da se vrate u šume:

Legalizacija izgleda da je škodljiva za našu organizaciju, ljudi se uspavaju. U Valjevskom kraju Ljotić, Pećanac i Nemci vršljaju. Neka Neško i Voja preduzmu sve da se što pre bilo legalno ili ilegalno vrate na svoj teren. Novaca imam, nemojte da plate Nedićeve vezuju rad.[128]

Major Zaharije Ostojić u referatu od 4. septembra naglašava da je zbog legalizacije "borbeni duh opao, disciplina takođe. Plate su donele kocku i pijančenja, starešinama su se osladili Nedićevi činovi", a nisu bili retki ni "prijateljstva ni lumperaj sa okupatorom."[129]

Obzirom da nije više bilo potrebe za gušenjem ustanka, okupator je proces razoružavanja legalizovanih četnika u znatnoj meri okončao do kraja 1942. kada je praktično rasformirana formacija pod komandom Koste Pećanca, a legalizovani ravnogorski četnici su se jednim delom ponovo našli u ilegalnom statusu, tj. u šumi, a manjim delom su inkorporirani u Srpsku državnu stražu. Ovo je doprinelo ponovnom jačanju četničke organizacije.

7. novembra 1942. godine Draža Mihailović je raspisom svima u Srbiji izdao naređenje za građansku neposlušnost:

Proglašavam građansku neposlušnost prema okupatorskim vlastima i prema svima vlastima koje su u saradnji sa okupatorom. Za seljake: da više ne daju ni trunku namirnica ni stoke. Da više ne priznaju opštinske uprave. Jedina vlast u selima biće četnička. Predsednicima opština i opštinarima narediti da odmah podnesu ostavke a drugi se ne smeju primiti. Naterati ih da pobegnu u šumu. Naterati ih svima sredstvima da izvrše ova naređenja. Najstariji četovođa je kdt sela. Predsednik opštine i odbornici ako se plaše, neka dadu svoje. Neka se sve sakriva i neka građanska neposlušnost plane jednovremeno u svim selima od 12. o.m. Činovnici sviju struka neka sabotiraju rad, i sve natraške rade što je na štetu neprijatelja i Nedićevog upravnog sistema, činovnici da znaju da će veštim sabotiranjem i naopakim radom mnogo doprineti pobedi. Radnicima preporučiti sabotažu u svakom pogledu. Građanskom življu preporučiti prezir okupatora i svih onih koji za njega rade.[130]

Opisujući konsekvence sprovođenja njemačke odluke o raspuštanju legalizovanih četničkih odredâ, Paul Bader, komandujući general i zapovjednik u Srbiji, na sastanku Štaba Komande Jugoistoka 7. decembra 1942. godine, između ostalog, izjavio je sljedeće:

U borbi protiv Mihailovićevog pokreta postigli smo nove uspehe. Oko 10.000 četnika se borilo na našoj strani, a od toga se polovina povukla u šumu. Četvrtina, oko 4.000 ljudi je razoružana. Ostatak, oko 4.000 ljudi, još je uz nas. Cela građanska neposlušnost, koju je proglasio Mihailović, bio je samo udarac po vodi. Najavljene pretnje merama odmazde delovale su. Streljanja već i onih lica koja su osumnjičena za sabotažu pokazala su da su naše metode bile ispravne.[131][132]

Vredi napomenuti da Nemci 1942. nisu mnogo toga učinili na pacifikaciji Mihailovićevih četnika koji nisu bili legalizovani. Legalizacija većeg dela Mihailovićevih snaga 1942. omogućila je ovom korpusu da izbegne uništenje koje je bilo vrlo izvesno krajem 1941. i da nastavi borbu protiv partizana koje su četnici Draže Mihailovića smatrali najznačajnijim neprijateljem, nadajući se da se partizanski pokret neće više reorganizovati i oporaviti.[133]

Saradnja četnika iz istočne Bosne sa Nedićem i Nemcima[uredi | uredi kod]

Major Jezdimir Dangić spadao je u red četničkih komandanata koji se nisu u potpunosti podvrgli komandi pukovnika Draže Mihailovića, iako su bili pod njegovim rukovodstvom. Mada je komandno bio podređen Draži Mihailoviću, Dangić je paralelno blisko sarađivao sa Milanom Nedićem. Dangićeva saradnja sa kvislinškom upravom u Srbiji datira još iz vremena Saveta komesara Milana Aćimovića. Zapravo, Dangić je još sredinom maja 1941. pristupio kvislinškoj Srpskoj žandarmeriji. Međutim, 16. avgusta 1941. Dangić je prešao u istočnu Bosnu gde je na osnovu uputstava Draže Mihailovića uspeo da stavi pod svoju komandu i reorganizuje sve pročetničke grupe. Dolaskom generala Milana Nedića na čelo Vlade narodnog spasa, 29. avgusta 1941. godine, odnosi između Beograda i Dangićevog štaba u istočnoj Bosni još više su se poboljšali, budući da je uspostavljena stalna veza koja je redovno funkcionirala. Nedić je pomagao Dangića svim sredstvima, šaljući mu oružje, municiju, obuću, odjeću, hranu, čak i pojedine oficire.

General Nedić je 25. septembra 1941. izdao naređenje komandantu Srpske žandarmerije generalu Stevanu Radovanoviću (Radovanović će na tom položaju naslijediti pukovnika Jovana Trišića, koji postaje njegovim zamjenikom), da poboljša veze sa Dangićevim štabom i da ga pomaže u svakom pogledu.[134] U međuvremenu, Dangićevi su četnici počeli trpjeti poraze u sukobima sa partizanima, a nametnuta im je i borba sa ustašama. Usljed bojazni od uništenja, Dangić intenzivira saradnju sa Nedićem od koga dobiva preporuku za sastanak sa Nijemcima u Beogradu. Draža Mihailović je znao za Dangićevu namjeru da se sastane sa njemačkim oficirima i odobrio je, što će na svom suđenju i potvrditi.[135]

General Paul Bader, vojnoupravni komandant Srbije, razgovarao je u Beogradu sa Milanom Nedićem, 19. januara 1942. Glavna tema razgovora ticala se mogućnosti saradnje sa četnicima Jezdimira Dangića. Bader iznosi da je Nedić na sastanku iskazao vrlo povoljno mišljenje o ovoj mogućnosti i Dangiću kao savezniku:

Nedić je još jednom preuzeo izvesno jemstvo za Dangićevu iskrenost i vernost, a za sebe lično je tvrdio da će i on nepokolebljivo stajati uz Nemačku. Nedićeva izlaganja bila su duboko ozbiljna i, kako izgleda, intimno iskrena.[136]

General Paul Bader je održao ovaj sastanak sa generalom Milanom Nedićem, kako bi od njega dobio neke bliže podatke o Dangiću i njegovim četnicima, znajući da između Dangićevog štaba i Nedićeve vlade postoje kontakti i bliska saradnja na planu borbe protiv partizanskih odreda. Na pitanje opunomoćenog komandujućeg generala upućeno Nediću, kakav je njegov stav prema Dangiću, Nedić je izjavio da u njega ima najveće poverenje:

Dangić je iz Bosne i bori se samo da bi zaštitio svoj rodni kraj od ustaških i hrvatskih nečoveštava. On nije ni bandit ni buntovnik. On je izjavio da neće da se bori protiv nemačkih oružanih snaga. On bi se bezuslovno potčinio Nemcima i borio se na njihovoj strani protiv ustanka, ako bi imao jemstvo da će njegovi zemljaci u Bosni biti zaštićeni od hrvatskih posezanja. Između Dangića i Mihailovića nije nikad postojala veza, jer njih dvojica u svom delanju polaze od sasvim različitih shvatanja.[137]

Prema Nedićevom tumačenju, Dangić je privrženik ideologije „Velike Srbije“. „On je ubeđen da se to može postići samo u vezi i pod zaštitom Nemačke. Jugoslaviju, naprotiv, smatra za promašenu konstrukciju, koja ne bi smela da se ponovi.“[138][139]

Dangić je stigao u Beograd 31. januara 1942. sa Perom Đukanovićem, članom četničke Privremene uprave u istočnoj Bosni, na sastanak sa načelnikom Operativnog štaba nemačkog opunomoćenog komandanta u Srbiji pukovnikom Erihom Kevišem (Erich Kewisch).

Dangić je bio spreman priznati nemačku vojnu upravu u istočnoj Bosni, i boriti se protiv partizana. Zauzvrat, tražio je da ustaške i domobranske jedinice napuste taj prostor. Prilikom prvog razgovora Nedić i Dangić su zaključili da se mir u istočnoj Bosni može uspostaviti samo suradnjom četnika sa Nijemcima.

Dangić i drugi četnički oficiri na pregovorima sa Nemcima u Beogradu.

O ovim pregovorima govori izveštaj Opunomoćenog komandanta u Srbiji od 5. februara 1942. komandantu oružanih snaga na Jugoistoku o toku pregovora s četničkim majorom Dangićem u Beogradu:

Iz tog razgovora proizašla je principijelna saglasnost u pogledu naimere da se u istočnoj Bosni, a samim tim i u Srbiji, uspostavi mir, da se prestane s masovnim ubijanjem, kao i jasno saznanje da bi se to moglo ostvariti samo u saradnji nemačkih oružanih snaga sa Dangićem. Dangić je pri tom izjavio da bi se sa svojim ljudima i pri jednom opštem ustanku na Balkanu i iskrcavanju Engleza nepokolebljivo verno borio na nemačkoj strani. On je pri tom izražavao, čak, svoje uverenje da bi samo nemačka pobeda mogla Srbiji da obezbedi pripadajući položaj na Balkanu, dok bi pobeda boljševizma značila uništenje svakog naroda, pa, dakle, i srpskog. Da Nedić zastupa isto mišljenje poznato je.[140]

Nemački general Bader, opunomoćeni zapovednik Srbije, bio je spreman prepustiti Dangiću osiguranje graničnih kotareva NDH na prostoru koji omeđuju reke Sava, Drina i Bosna, ali je za bilo kakvu promenu statusa istočne Bosne bila neophodna saglasnost NDH.

Major Dangić je uvjeravao njemačke oficire u neraskidivost svog savezništva sa predsjednikom srpske kvislinške vlade generalom Nedićem:

Na kraju razgovora rekao je da bi kao apsolutni pristalica Nedića morao znati da li se Nedić slaže s jednim takvim uređenjem i da li mu za to daje svoju moralnu podršku. Zbog toga je generalštabni pukovnik Keviš predložio Dangiću da odmah s njim, pod njegovom ličnom zaštitom, pođe za Beograd da bi porazgovarao s Nedićem. Dangić je na to pristao.[141][142]

– Izveštaj Opunomoćenog komandanta u Srbiji od 11. februara 1942. komandantu Jugoistoka o toku pregovora s majorom Dangićem u Beogradu

2. februara 1942. nemački general Bader je pozvao predstavnike NDH, ministra Vjekoslava Vrančića i domobranskog pukovnika Fedora Dragojlova u Beograd, na pregovore sa Dangićevim izaslanicima. Dangić je bio spreman priznati nemačku komandu, a uslovno i suverenost NDH. Predstavnici NDH su odbili bilo kakvu mogućnost prepuštanja vlasti četnicima u istočnoj Bosni i pregovori su okončani bez rezultata. Ovo je rezimirao Paul Bader:

Dakle, nije uspelo da se hrvatski zastupnik ubedi u to da bi jedno neznatno odstupanje od hrvatskih suverenih prava, pod mojom komandom, bilo za zemlju i za prestiž hrvatske države bolje nego jedan uspeli ustanak, koji bi mogao ovladati najvećim delom zemlje i koštati stotine hiljada ljudskih života. Zbog toga mi je izgledalo besciljno da nastavim dalje razgovore sa Dangićem.[143]

O pregovorima Jezdimira Dangića sa predstavnicima nemačkog okupatira i kvislinške vlade bila je obaveštena i četnička Vrhovna komanda, odnosno Draža Mihailović, zahvaljujući izveštaju poručnika Slobodana Vranića, koji je bio obavešten od strane učesnika o sastanku u kvislinškom Ministarstvu unutrašnjih poslova 1. februara 1942, na kojima je predlagano inkorporiranje istočne Bosne kvislinškoj tvorevini u Srbiji. Nakon što se predstavnici NDH nisu složili sa menjanjem granica, Dangić i predstavnici Nedićeve vlade su se složili da će se "ovo pitanje za izvesno vreme, a najdalje za mesec dana ponovo staviti na dnevni red". U Vranićevom izveštaju se ističe da "okupator pomaže našu borbu", aludirajući na borbu četnika u istočnoj Bosni protiv snaga NOP-a, i dodaje se da je odlučeno da bosanski četnici "iz Srbije dobiju pomoć u ljudstvu i materijalu", uz posredstvo Nedićeve vlade.[144]

U izvještaju koji je 18. februara 1942. ministru vanjskih poslova Galeazzu Cianu iz italijanskog poslanstva u glavnom gradu Srbije uputio Francesco Giorgio Mameli, specijalni izaslanik i opunomoćeni ministar u Beogradu, o odnosima na liniji Mihailović—Nedić—Njemci kaže se sljedeće:

Draža Mihailović: Najpoznatiji vođa pobunjenika. Nijedna akcija nemačka ili srpska nije uspela do sada da ga zarobi. Ne zna se tačno gde je. Neke informacije ukazuju da je čas u Srbiji čas u Bosni. Nedić (i Nemci iza njega) imali su sa Dražom Mihailovićem duge i komplikovane pregovore potvrđene u dramatičnoj polemici sa Radio Londonom. Imenovan nakon toga od strane vlade u Londonu za ministra vojnog, postao je neprijatelj broj jedan. Bilo kako bilo, Nedić preko Dangićeve grupe održava direktne i indirektne kontakte sa njim.[145][146]

Dangićevi kontakti sa nemačkom obaveštajnom službom nisu prekinuti posle prvih pregovora u Beogradu koji nisu dali rezultate zbog protivljenja NDH, iako četnici pod njegovom komandom i dalje nisu istupali protiv nemačke oružane sile. Dangić je i nakon toga nastavio da održava kontakte i saradnju sa kvislinškim formacijama u Srbiji i okružnim načelnicima u severozapadnoj Srbiji. Dangić je tokom februara i marta nekoliko puta lično dolazio u Beograd i sastajao se sa Milanom Nedićem. Nemci su se počeli pribojavati, zbog njihovog neispunjenja Dangićevih bezbednosnih očekivanja, da će italijanska Vrhovna komanda na Dangićev poziv odlučiti da italijanska vojska zauzme istočnu Bosnu. Kako bi preduhitrili ovakvu mogućnost, Nemci su u noći 11-12. aprila 1942. uhapsili Dangića u Rogatici i prebacili ga u Beograd, a potom sproveli u zarobljeništvo.[147]

Major Mladen Mladenović, potonji komandant Čegarskog korpusa JVuO, u depeši Vrhovnoj komandi od 21. aprila 1942. iznosi veoma nepovoljnu ocjenu o Dangićevom ukupnom radu u istočnoj Bosni, kao i o njegovim pregovorima sa okupatorom i kvislinzima:

Dangić je izbegao da primi moje postavljenje i time izvrši naređenje k-ta. Zbog toga je otišao i u opšte se nije obazirao na moje prisustvo. U Bgdu je vodio pregovore sa Ljotićem, Nedićem i Nemcima a i pisao je pismo Hitleru ne dajući nikome obaveštenje o svom radu u Bgdu. Poslednji moj zaključak je da je on (drug) i Ljotića i Nedića te je prihvatio da Ljotić uređuje pozadinu. Prema izvesnim znacima počeo je da izdaje k-tovu organizaciju i ljude pa svakom preti opasnost hapšenja. Sada je cela akcija u Bosni propala i ustaše su posele celu Bosnu do Drine. Prema mom izveštaju Dangić nije povukao konzekvence za svoj rad i dvoličnu ulogu te je zaslužio najtežu kaznu.[148]

Saradnja sa Nedićevom vladom 1943.[uredi | uredi kod]

Svi državni činovnici, pa i činovnici uprave grada Beograda, pojedinačno su držali veze sa pojedinim ljudima iz organizacije Draže Mihailovića i svi su bili uvereni da na taj način najbolje odgovaraju svojoj nacionalnoj dužnosti, smatrajući da je to organizacija koju pomaže i podržava legalna jugoslovenska vlada u inostranstvu.[25]

Mihailoviću je pošlo za rukom da iskoristi Nedićevu vlast, pa da stvori u Beogradu i Srbiji neku vrstu paralelne vlade, što nam je otežavalo da hapsimo četnike. Pa ipak, njihova snaga nije bila tolika, da bi mogla da predstavlja ozbiljniju opasnost po nas. Mi smo se, razume se, borili protiv te pojave.[79]

– Ratni dnevnik Vrhovne komande Vermahta

General Mihailović je 2. marta 1943. godine, u jeku četvrte neprijateljske ofanzive, naredio svim svojim komandantima u Srbiji uništenje komunista uz pomoć Nedićeve policije:

Komunista je u Srbiji ostalo vrlo malo. U Zapadnoj Bosni uništavamo ih svakoga dana. U ljutoj nevolji drug Tito poziva na ustanak i zbog toga su se povampirile pojedine grupice. Zato najenergičnije zahtevam i naređujem da svaki na svojoj teritoriji uništi i poslednje ostatke komunista i izvesti me do 25 marta o izvršenju. Dokažite tim lupežima da u narodu nemaju nikoga i da im je jedino oružje bilo laž i propaganda. Skrećem pažnju da ima prostorija gde su komandanti na svom mestu i da nema nijednog komuniste. Za ovo uništenje iskoristiti Srpsku državnu stražu do maksimuma, jer komunisti rade protiv nas u Gestapou.[149]

– Mihailovićeva depeša 921 od 2. marta 1943.

General Milan Nedić je generala Mihailovića smatrao velikim rivalom, stoga mu je odgovaralo što se Draža Mihailović skoro godinu dana, od juna 1942. do maja 1943, nalazio van Srbije, u štabu Pavla Đurišića nadomak Kolašina. Iako Nediću nije odgovaralo da se organizacija Draže Mihailovića intenzivno širi po Srbiji od kraja 1942, nije ništa činio kako bi se angažovao u hvatanju Mihailovića i njegovog štaba nakon Mihailovićevog povratka u Srbiju.

Kraj kvislinških vlasti u Sopotu sedi komandant sreza kosmajskog, sa dugom kosom i bradom, a svoje komandante mesta i četovođe doziva u sresko mesto radi dogovora. [...] Obična je stvar da komandanta sreza prate žandarmi iz SDS-a. Vrlo je česta pojava da se skoro svaki od starešina, a naročito Obradović i Nikolić, čak i Soluncima i članovima Narodnih ravnogorskih odbora, obraćaju rečima: Jebem vam majku partizansku, svi ste vi partizani, sve ću vas pobiti i poklati.[150]

– Četnički izveštaj iz sredine 1943. godine o stanju Gorske kraljeve garde

Specijalna policija Uprave grada Beograda sarađivala je sa četnicima i u konkretnim akcijama protiv pripadnika Narodnooslobodilačkog pokreta. Čačanska brigada 2. ravnogorskog korpusa JVuO (pod komandom Predraga Rakovića), 70 agenata Specijalne policije i pripadnici SDS uhvatili su 28. februara 1943. u selu Vapi četiri člana Okružnog komiteta KPJ za Čačak (kasnije su ih sve streljali) i zaplenili partijske materijale i arhivu komiteta. O tome je komandant Čačanske brigade kapetan Milorad Ristović, 3. marta 1943, obavestio Dražu Mihailovića istakavši da je ta akcija u saradnji sa SDS »najveći uspeh čišćenja u ovom delu Srbije«.[151] Istog dana je i poručnik Raković, komandant 2. ravnogorskog korpusa, javio Mihailoviću o zarobljavanju ove grupe i predaji zaplijenjene arhive Specijalnoj policiji UgB.[152] Na ovo je Draža Mihailović 4. marta 1943. odgovorio:

Zbilja ste postigli veliki uspeh u s. Vapi. Vidi se iz samih funkcija potčinjenih komunista... Ako ima interesantnih stvari u njihovim knjigama i propagandnom materijalu, pošaljite mi hitno.[153][154]

U periodu kada se na čelu Mihailovićeve organizacije u glavnom gradu Srbije (Komanda Beograd JVuO) nalazio major Žarko Todorović, postojala je težnja da se sa vođstvom Ruskog zaštitnog korpusa uspostavi saradnja. Razgovori su vođeni preko Vladimira Andrića, jednog od načelnika u vladi Milana Nedića, osobe bliske ruskoj emigraciji prije rata. Prema podacima njemačke obavještajne službe, sklopljen je dogovor na antikomunističkoj osnovi između generala Mihailovića i generala Gontareva, jednog od komandanata RZK i važio je od maja 1942. do avgusta 1943. godine. Zbog ovih konekcija, Gestapo je u februaru 1943. godine uhapsio Žarka Todorovića i majora Pavla Babca sa četničke strane, kao i generala Gontareva i nekolicinu oficira RZK.[155][156]

Posljednja dva legalizovana četnička odreda (Pećančev odred kojim je komandirao Mašan Đurović i Mihailovićev odred pod komandom potpukovnika Momčila Matića) raspuštena su sredinom marta 1943. Većina ljudstva iz ova dva odreda pridružila se Mihailovićevim ilegalnim odredima.[157] U okviru jedinice koja je zadržala naziv Ibarski četnički odred, vojvoda Mašan Đurović se krajem marta 1943. pridružio Mihailovićevim snagama tokom završnog segmenta operacije Weiss, stavljajući se na raspolaganje majoru Zahariju Ostojiću.[158] Paul Bader, komandujući general i zapovjednik u Srbiji, u petnaestodnevnom izvještaju o situaciji u zemlji koji je 19. marta 1943. poslao komandi Jugoistoka, upozorava nadređene na mogućnost da se kvislinške snage pridruže jedinicama generala Mihailovića:

Nastojanje DM-a da pridobije legalne srpske jedinice koje nose oružje, bilo putem terora ili putem ponuda, traje i dalje. Pri tome privlačna snaga DM pokreta, koji se sada bori protiv komunista u Hercegovini, nije za potcenjivanje u odnosu na nacionalne elemente Srbije. Tako su morala i oba poslednja još postojeća četnička bataljona potpukovnika Matića i Mašana Đurovića biti rasformirana da bi se sprečilo njihovo sadejstvo sa bataljonima DM u Hercegovini i Crnoj Gori.[159][160]

Informišući generala Dražu Mihailovića o stanju na frontu te o snabdijevanju četničkih jedinica od strane italijanskih okupacionih komandi u Crnoj Gori, major Pavle Đurišić u izvještaju poslatom 1. maja 1943. godine piše o otkazivanju slanja planirane delegacije generalu Milanu Nediću. Major Pavle Đurišić na originalan način interpretira ulogu »Nedićeve vojske«:

Deputacija kod Nedića nije otišla. Misao za ovo potekla je kod većine ljudi, koji su uverenja da se crvenima ne može ništa bez pomoći sa strane. Ja sam prihvatio iz razloga što ta Nedićeva vojska je Vaša a ne njegova, a kako su Ljotići uputili korpus na istočni front, to verovatno ne bi ni došli, jer ih nema.[161][162]

Prvoslav Odović, predratni beogradski policajac i zamjenik Svetozara Vujkovića, upravnika banjičkog logora, redovno je slao izvještaje Vrhovnoj komandi JVuO, odnosno Draži Mihailoviću, koji je preko njega nastojao da izvuče iz logora pripadnike svoje organizacije.[163] U avgustu 1943. godine, Odović (u tom trenutku šef Predstojništva policije u Kruševcu; odgovoran za brojna hapšenja i mučenja pripadnika NOP-a) biva uhapšen od strane ljotićevaca zbog saradnje sa četnicima pod komandom Dragutina Keserovića, u vrijeme sukoba između ljotićevaca i četnika. Njemci su ga internirali u Njemačku, gdje je ostao i nakon rata.[164]

Veliki problem za funkcionisanje SDS je predstavljala duboka isprepletenost i povezanost mnogih njenih pripadnika sa Jugoslovenskom vojskom u otadžbini. Ovu infiltriranost su hapšenjima pokušavali da preduprede Nemci. Krajem jula 1943. godine, Gestapo će zbog ove saradnje uhapsiti gotovo ceo štab Niške oblasne komande, na čelu sa komandantom pukovnikom Filipom Dimitrijevićem. Takođe, masovna bekstva stražara i njihov odlazak u ravnogorske odrede u toku 1943. godine kulminiraju. U poternici iz decembra 1943. koju je izdala Komanda SDS, u kojoj se konstatuje broj „aktivnih begunaca“, nalazi se 808 pripadnika Srpske državne straže.[165]

Kapetan Branivoj L. Petrović, nakon izvršene inspekcije u Varvarinskom, Resavskom i Ivankovačkom korpusu JVuO, gdje je boravio kao delegat Vrhovne komande, poslao je 1. avgusta 1943. izvještaj generalu Mihailoviću u kome saradnju sa pripadnicima Srpske državne straže konstatuje kao notornu činjenicu, budući da je većina komandanata u tri korpusa bila prethodno legalizovana kod kvislinških vlasti. „S pravom se može reći da u pokretu Ravne Gore postoji i tajna sprega svih Nedićevih oficira, koji se uzajamno drže i pomažu“, žali se kapetan Petrović generalu Mihailoviću. U dijelu izvještaja koji je posvećen stanju u Ivankovačkom korpusu, o relacijama sa SDS-om Petrović zapisuje:

Srpska Državna Straža je potpuno uz nas i sarađuje sa našim odredima.[166]

Prvorazredno svjedočanstvo o organizacionom jedinstvu četnika Draže Mihailovića i pripadnika Nedićevog kvislinškog aparata, predstavlja izvještaj kapetana Aleksandra Saše Mihajlovića koji je 28. avgusta 1943. godine poslao generalu Miroslavu Trifunoviću.[167] Dragocjenost ovog dokumenta, pored činjenice da je u pitanju primarni izvor, proističe iz hijerarhijske pozicioniranosti dvojice oficirâ Jugoslovenske vojske u otadžbini. Naime, general Miroslav Trifunović je delegat Vrhovne komande JVuO za Srbiju i jedan od nekolicine četničkih komandanata (pored samog Draže Mihailovića) sa činom generala, dok je kapetan Saša Mihajlović (pseudonim »Willy«) komandant beogradskih ravnogoraca od proljeća 1943, kada je uhapšen major Žarko Todorović, do završetka okupacije.

Mihajlović izvještava Trifunovića (»Dietrich«) da „pored legalnih jedinica S.D.S. koje su potpuno uključene u našu organizaciju i na koje potpuno računam“, ravnogorcima su pridruženi još i „V Beogradski korpus sa: 1. beogradskom brigadom (sela), 2. brigadom (bataljon S.D.S. i Nedićeva Garda), 3. brigada vatrogasci, 4. brigada (Savso 13) i 5. brigada (razne sportske organizacije)“. Uz 1500 ljudi u ilegali, Mihajlović navodi da su mu „najveće nade“ legalne jedinice SDS i Beogradska brigada JVuO i da „stoga sve ljubomorno čuva[m]“. Mihajlović piše: „Policija U.g.B. [Uprava grada Beograda — prim.] (kvartovski odredi, policiska škola, logor, saobraćajna policija) kompletni su pod mojom komandom. Ovo mi je drugi po sigurnosti adut u rukama.“ S druge strane, kapetan Mihajlović za šefa Specijalne policije UgB Iliju Paranosa tvrdi da je dvije godine bio „glavni inkvizitor naših ljudi“, stoga na preporuke iz Vrhovne komande JVuO za saradnju s njim odgovara da to ne bi bilo uputno, s obzirom da je „cela njegova policija [je] minirana i bez njegove pomoći“, te da osobe poput Paranosa „nikako ne služe na čast niti na ugled našega pokreta“. Saša Mihajlović zaključuje da se sa Stražom ne treba konfrontirati, budući da iz četničke perspektive ona predstavlja savezničku formaciju:

Pre nego što završim molim Vas još i to, da kod naših komandanata na terenu utičete, da ne razoružavaju i odvode stražare S.D.S. Sve su to naši ljudi na koje možemo stoprocentno računati. Zašto ih onda dirati kad i ovako pozitivno rade. Na taj način samo se stvaraju njima neprijatnosti što je potpuno nepotrebno a mi sami sebe slabimo. I o ovome smo i usmeno govorili i video sam da ste me razumeli pa Vas sada samo potsećam na to, a s obzirom na učestale ovakve slučajeve u poslednje vreme.[168]

Kapitulacijom Italije u septembru 1943. godine i očekivanim savezničkim iskrcavanjem na Jadranu, široko rasprostranjena pojava među pripadnicima SDS-a postaje napuštanje položaja (do tada ne toliko često) i odlazak u šumu, tj. u redove JVuO. U jednom izvještaju sa proputovanja iz sredine septembra, inspektor SDS piše da su bjekstva uzela maha u Kragujevačkom, Valjevskom i Šabačkom okrugu, te dodaje:

Ja sam lično za ovih deset dana putovanja dobio utisak da su pripadnici SDS-a, koji su odbegli, kao i oni koji se za bekstvo spremaju, već odavno bili pripadnici organizacije DM, radeći legalno sve dok nisu dobili naređenje da se pripreme i odu u šumu.[169]

Ova aktivnost je svoju kulminaciju dostigla 21. septembra, kada Draža Mihailović izdaje naređenje koje su komandanti korpusa imali dostaviti sreskim komandama SDS-a kako bi ovi „u roku od 48 časova“ napustili svoju dosadašnju dužnost, te se „sa svojim ljudstvom, oružjem i spremom“ javili lokalnim komandantima JVuO radi rasporeda. U Mihailovićevom naređenju, između ostalog, stoji:

Imam sigurne podatke da će Nemci uskoro početi sa razoružavanjem Srpske državne straže. Komandanti na čijim se terenima nalaze ovakvi odredi, uhvatiće vezu sa istima i narediti im da odmah sa celokupnim oružjem, spremom i materijalom, koji im stoji na raspoloženju izađu u šumu i pristupe u saradnju. Svima onima koji ne budu hteli izvršiti ovo naređenje, objaviti im otvoreno neprijateljstvo, smatrati ih izdajnicima Kralja i Otadžbine, silom ih razoružati i nemilosrdno ih uništavati na terenu.[170]

Kapetan I klase Dimitrije Antonović (pseudonim »Rudy«), komandant Kosmajskog korpusa JVuO, izvještavajući 5. septembra 1943. Dražu Mihailovića o aktivnostima jedinice pod njegovom komandom tokom ljeta te godine, piše o odnosu pripadnika kvislinške Srpske državne straže prema četnicima:

Organi S.D.S. pomažu me ali baš ništa ne rade. Oni u glavnom mirnodobski žive i zadovoljni su, po njihovom mišljenju, što mogu i da sede na miru i čuvaju svoje glave za sutra i ujedno da rade za našu stvar. Njihova korist za nas je vrlo mala i ja sam preduzeo sve mere da ih što pre povučem, dok ih Švabe nisu razoružale. Sa njima, isto baš sa onima koji sarađuju sa nama, primoran sam da se svađam zbog njihove neaktivnosti i zbog toga što pokušavaju da kritikuju naše poslove. Ta kritika je u glavnom zato što se oni boje da ih mi našim radom ne otkrijemo.[171]

Prema tvrdnjama Boška Kostića, sekretara Dimitrija Ljotića, Ljotić je u drugoj polovini 1943. pokušao da ugovori sastanak sa Mihailovićem, ali je to Mihailović odbio računajući na negativnu reakciju emigrantske vlade.

Procjena vojno-političke situacije sačinjena od strane komandanta Jugoistoka feldmaršala Maksimilijana fon Vajksa od 1. novembra 1943. godine, predstavlja jedan od najmarkantnijih dokumenata koji je neki od njemačkih okupacionih komandanata potpisao u toku rata. Feldmaršal fon Vajks, koji je od avgusta 1943. opunomoćeni komandant Jugoistoka, kada preuzima komandu i nad Armijskom grupom »F«, poput ostalih njemačkih vojnih i obavještajnih instanci, notira mnogostruke veze četničkog pokreta Draže Mihailovića s kvislinškom upravom Milana Nedića:

U Srbiji Draža Mihailović pokušava da mobilizacijom ubrza izgradnju nacionalne srpske armije.

U tom smislu apeluje na Srbe koji su ostali verni kralju i na iskonsku nacionalnu svest Srba. Sa aktivnim činovništvom vežu ga mnogi stari i novi odnosi. Otuda bi se moglo predvideti da bi u slučaju neprijateljskog napada koji bi imao sigurnog izgleda na uspeh državna moć prešla u njegove ruke.[172][173]

U ratnom dnevniku Vrhovne komande Wehrmachta (zima 1943/1944. godine), naglašava se složenost odnosa na liniji JVuOSDSSDK, ali i jedinstvo akcije ovih formacijâ prema jugoslovenskim partizanima:

Odnosi između četnika, Nedićeve straže i Ljotićevih ljudi bili su veoma komplikovani. Ta tri pokreta nisu imali zajednički stav u odnosu prema okupacionoj sili, a jedino zajedničko bila im je borba protiv komunističkog pokreta.[79]

– Ratni dnevnik Vrhovne komande Vermahta (Srbija i Mihailović zimi 1943/44.)

U jednom njemačkom izvještaju s početka novembra 1943. godine posebno je posvećena pažnja saradnji sa četničkim snagama pod vođstvom Momčila Đujića i Maneta Rokvića. Pored konstatacije da „četničke jedinice dobijaju naredbe direktno od lokalnih njemačkih komandanata“, u izvještaju se za zapovjednika Dinarske divizije JVuO decidirano tvrdi:

Četnički vojvoda Đujić je sljedbenik Ljotićeva pokreta. U njegovom bližem okruženju vjerojatno ima starijih pravoslavaca koji su skloni pokretu Draže Mihailovića, ali trenutačno pod vodstvom Đujića nemaju utjecaja. Đujić već neko vrijeme pokušava za vođe jedinica postaviti mlade pravoslavce koji su bliski Ljotićevom pokretu.[174][175]

– Izvještaj 114. lovačke divizije komandi 15. brdskog armijskog korpusa o rezultatima saradnje sa četnicima (5. XI 1943. godine)

Na drugoj strani, i zvaničnici savezničkih zemalja notiraju saradnju generalâ Dragoljuba Mihailovića i Milana Nedića. U jednom obavještenju iz britanskog Foreign Officea poslatom 7. decembra 1943. veleposlaniku Ujedinjenog Kraljevstva u SAD, navode se razlozi za prekid odnosâ sa Dražom Mihailovićem:

Nedavne informacije iz Srbije kazuju:

(1) Da Mihailovićeva organizacija još uvek ima kontrolu nad većim delom stanovništva, ne samo zbog njihovog nacionalističkog stava već i zbog njihovog otpora prema komunizmu.

(2) Da Mihailović ne samo da nije ni od kakve vojne i pomoći za saveznike već je postao izražena prepreka bilo kakvom obliku jugoslovenskog jedinstva.

(3) Da je Mihailović toliko opsednut opasnošću od komunizma da je otvoreno priznao da više voli da brani Nedića i Nemce nego da se potčini partizanima.

(4) Mada još uvek nema dokaza da Mihailović lično sarađuje sa Nemcima, velika je verovatnoća da sarađuje sa Nedićem i da su neki njegovi komandanti već potpisali sporazume sa Nemcima.[176]

18. novembra 1943. britanski potpukovnik Koup (Cope) izveštava pretpostavljene da je od Mihailovićevog majora Đurića obavešten o saradnji četnika sa Nedićevom vladom. Potpukovnik Koup izveštava da većina ljudi pod Đurićevom komandom neće tolerisati ovu saradnju, neće se boriti protiv partizana u savezu sa Nedićem, i da je Đurić, uprkos suprotnim Mihailovićevim naređenjima, već kontaktirao lokalne partizane.[177]

Kapetan Mor (More) takođe obavještava svoje nadređene o saradnji Mihailovićevih i Nedićevih snaga u južnoj Srbiji i na Kosovu. Dokumente o četničkoj kolaboraciji sa okupatorom i kvislinzima dostavljeni su 3. januara 1944. Foreign Officeu iz kabineta Winstona Churchilla, predsjednika britanske vlade. Iz Jugoslavije ih je donio Fitzroy MacLean, šef britanske vojne misije kod Tita. Brigadir MacLean je doveo u Kairo i jednog zarobljenog njemačkog oficira:

2. decembar
Kapetan Mor, kod Mihailovićevih snaga u području južnog Kopaonika, izveštava da je nedavno razgovarao sa jednim Nedićevim oficirom koji se hvalio mobilizacijom Nedićevih snaga i saradnjom Nedić — Mihailović u borbi protiv partizana.
Kapetan Mor tvrdi da je pre nedelju dana u štab četničkog vođe Markovića došao jedan Nedićev delegat. Ovaj delegat je obavestio da Nemci garantuju odeću, opremu i platu četnicima kao nagradu za antipartizansku aktivnost.
Kapetan Mor kaže da je Marković odbio ovu ponudu, ali smatra da je isto ponuđeno svim četničkim vođama i da je teško verovati da u ovo nije umešan i Mihailović.[178]

U depeši od 17. novembra 1943. general Draža Mihailović se obraća majoru Aleksandru Saši Mihajloviću (pseudonim »Vili«), komandantu Beograda JVuO:

Nacionalnoj službi preporučiti da uvek stupa u vezu sa našim odredima pa im se neće ništa desiti a dokle god ne stupe u vezu sa nama smatraju se neprijateljskim odredima.[179]

Na suđenju Draži Mihailoviću, upravnik grada Beograda Dragomir Jovanović je posvjedočio da je 1943. stupio u kontakt sa prvim čovjekom ravnogorske organizacije u Beogradu. Dragi Jovanović tvrdi da se sa majorom Mihajlovićem „od kraja 1943. do konca sastao četiri do pet puta, i to uvek van Beograda.“ Na pitanje predsjednika sudskog vijeća da li je sama SDS bila povezana sa Sašom Mihajlovićem, Jovanović odgovara potvrdno („i kao organizacija i pojedinačno“), te zaključuje sljedeće:

To je bila policija sa kojom je Saša Mihailović u danom momentu oslobođenja mogao da raspolaže po mojoj zamisli i po njegovoj.[25]

U noći između 10. i 11. novembra 1943. godine, oko 50 pripadnika Sokobanjske brigade JVuO na čelu sa komandantom Acom Todorovićem upali su u Sokobanju i uz pomoć gradske SDS uhvatili osam partizanskih simpatizera. Uhapšenici su sprovedeni u štab Deligradskog korpusa JVuO gde su isleđivani i mučeni u prisustvu komandanta korpusa Branivoja Petrovića i šefa propagande i islednika korpusa Vojina Andrića. Nakon isleđivanja streljani su u ataru sela Jošanica. Iste noći pokušano je hapšenje još jednog partizanskog simpatizera u varoši, ali se ovaj napadačima suprotstavio oružjem. Međutim, nakon desetak dana je uhapšen od strane pripadnika SDS, zatim predat četnicima i likvidiran u štabu Deligradskog korpusa.[180]

Najkasnije tokom 1943. godine, pokretu Draže Mihailovića pridružio se i Panta Draškić, brigadni general Jugoslovenske vojske. Panta Draškić je bio učesnik Balkanskih ratova i Prvog svjetskog rata. U tom periodu je i ađutant regenta Aleksandra Karađorđevića. Po obrazovanju Vlade narodnog spasa pod predsjedništvom generala Milana Nedića, general Panta Draškić se nalazio na čelu Ministarstva rada. Funkciju ministra obavljao je od 29. avgusta do 7. oktobra 1941. Zbog prihvatanja pozicije u kvislinškoj vladi, lišen je generalskog čina od strane jugoslovenske emigrantske vlade; čin mu je vraćen nakon pristupanja Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini.

Krajem 1943. godine, Draža Mihailović formira u Beogradu grupu saradnika koji su dobili zadatak da uspostave vezu i povedu razgovore sa pojedinim bugarskim ličnostima koje su tražile veze sa njim. Pored generala Draškića, u toj grupi su bili i kapetan Saša Mihajlović, četnički komandant Beograda, zatim general Svetomir Đukić, komandant Severnih pokrajina JVuO, kao i drugi političari, činovnici i industrijalci iz predratnog perioda, poput bivšeg kraljevskog ministra Aleksandra Cincar-Markovića. Sa ovom grupom vezu je održavao potpukovnik Ljubomir Jovanović Patak, komandant Timočkog korpusa JVuO. Izvještavajući Mihailovića o jednom bugarsko-četničkom sastanku u Beogradu, Jovanović piše:

Prema mojim uputstvima, moj saradnik iz Beograda održao je sastanak pre 4 dana sa Ivanom Bojadžijevom, zetom Stamboliskog. Pošto se sa Bojadžijevom od ranije poznavao, razgovarao je sa njim kao sa starim drugom i prijateljem o političkim prilikama, kao i o mogućnosti na zbližavanju i organizovanju snaga za ujedinjenje sa Bugarskom. [...]
Bugarska buržoazija i deo vojske koji nisu bili u prošlosti za saradnju sa Jugoslavijom, sada pristaju na jednu takvu saradnju iz straha od boljševizacije zemlje. Za tu politiku oni bi štošta žrtvovali, pa i samu Koburšku monarhiju. Nužno se nameće što brža i šira akcija. Ovo je Bojadžijev izjavio u prisustvu Pante Draškića, đenerala i Ike Panića, industrijalca, koji su se stavili na raspoloženje našoj organizaciji u svemu, a naročito za saradnju sa Bugarima...[181]

Na ovaj Jovanovićev telegram, Draža Mihailović je odgovorio 12. decembra 1943. godine:

Ovde ste postigli vrlo dobar uspeh. Đeneral Panta Draškić i industrijalac Ika Panić — ponavljam, a ne Tika — obrazovaće bugarsko-jugoslovenski komitet... Bugarsko-jugoslovenski komitet održavaće vezu sa mnom preko generala Svete Đukića, a đeneralu Panti Draškiću poslaću hitno posebnu šifru...[182][183]

Na sednici Nedićeve vlade, 25. novembra 1943, o pokretu Draže Mihailovića zaključeno je sledeće:

U pogledu akcije DM može se kao bitno naglasiti sledeće: lojalan stav prema okupatorskim i srpskim vlastima, njihovim organima i njihovim oružanim odredima. Beskompromisna borba protiv komunista, svuda gde se god susretnu. U nekim okruzima i aktivna saradnja sa nemačkim i našim predstavnicima prilikom borbi protiv komunista.[184]

Na sednici vlade, 3. decembra 1943, o pokretu Draže Mihailovića ponovljena je povoljna konstatacija:

Veoma je karakteristično da su u protekloj nedelji sa odredima DM na uništavanju komunista sarađivale i jedinice SDS, kao i dobrovoljački odredi, među kojima do sad nije bilo nikakvih nepotrebnih incidenata.[184]

U izvještaju poslatom iz njemačke 2. oklopne armije s početka oktobra 1943, konstatuje se da je major Siniša Ocokoljić Pazarac obavijestio generala Mihailovića o uspostavljenim vezama između prvog čovjeka Mihailovićeve organizacije u Beogradu Aleksandra Mihajlovića i njegovog pomoćnika kapetana Ivana Pavlovića sa Ilijom Paranosom. U ovom slučaju vjerovatno nije riječ o Iliji K. Paranosu, šefu Specijalne policije Uprave grada Beograda, već o istoimenoj, ali drugoj osobi, koja je obnašala dužnost potpredsednika Beogradske opštine:[185]

Ocokoljić za D.M (27.9.43): O. izvještava o sastanku Paranosa sa Sašom Mihailovićem i Ivanom Pavlovićem; P. ih informisao o sastanku Nedić-Hitler, te o Nedićevom planu za saradnju sa DM-om; može se očekivati njemačka incijativa prema DM-u.[186]

– Dodatak dnevnom izvještaju obavještajnog odjeljenja 2. oklopne armije za 3. oktobar 1943.

Navodi o kontaktima između Ocokoljića i Paranosa nalaze se i u jednom dokumentu četničke provenijencije. Krajem decembra 1943, u vrijeme potpisivanja ugovora o saradnji četnika i Njemaca u Srbiji, Mihailovićev obavještajac u Beogradu advokat Ratomir Pavlović (pseudonim »Vanda«), piše Vrhovnoj komandi Jugoslovenske vojske u otadžbini:

Korpus S.D.S. u Beogradu u strogo poverljivoj naredbi saopštava oficirima Nedića i to: da je između Nemaca i Dražinih odreda u okrugu Užičkom, Valjevskom, Kragujevačkom, Šabačkom i Požarevačkom sklopljen sporazum o ne napadanju. Isti važi do 31 - XII - zaključno. Pazarac imao veze sa Paranosom iz opštine jer je isti bio oglašen od Gestapoa da vodi pregovore. Za Kalabića je vodio razgovore neki Kosta Košutić. Tako Gestapo doznaje imena komandanata i njihovu teritoriju.[187]

Neško Nedić, načelnik štaba Posavsko-kolubarske grupe korpusa JVuO, pisao je Draži Mihailoviću 31. decembra 1943. sa predlogom za opsežnu akciju protiv partizanskih pripadnika i simpatizera u Šumadiji, uz asistenciju kvislinške policije:

Rudnički korpus se može očistiti samo na taj način da mi upadnemo na njega sa jačim snagama, da mobilišemo ceo Rudnički korpus i da počnemo sa istrebljenjem simpatizera, odnosno sa otkrivanjem njihovih naoružanih pristalica i likvidiranjem... Inače, sve akcije čisto vojničke prirode, koje bi se povele, prošle bi bez rezultata kao i do sada. Zato se mora poći policijskim putem, dok im se kanali ne iseku, da se nemaju gde sklanjati, a tada ćemo tražiti glavninu da se obračunamo sa njom... Preduzete su opsežne mere. U naš aparat uključena je i policija da se tako dopunjujemo.[188][189]

Prema jednom njemačkom izvještaju sa kraja 1943. godine „80% Srpske državne straže i veliki broj činovništva potpomaže akciju D. Mihailovića i staće pod zastavu kralja Petra“.[190][191]

Takođe, u arhivi opunomoćenog komandanta Sigurnosne policije (nem. Befehlshaber der Sicherheitspolizei — BdS) pronađen je dosije generala Borivoja Jonića, komandanta Srpske državne straže od juna 1942. do oktobra 1944. godine, koji je sastavljen od strane njemačkih obavještajaca. Pored ostalog, u dokumentu se za komandanta SDS tvrdi da je pod velikim uticajem i da „većinom radi prema naredbama Draže Mihailovića i malim delom prema diktatu radio stanice London“.[192][193]

Brojni ravnogorski izvori slažu se sa ovom ocjenom. Tako četnički obavještajac kodnog imena »Janko« u jednom nedatiranom izvještaju navodi da „SDS na čelu sa đeneralom Jonićem, pukovnikom Branom Živkovićem i majorom Dačom Stojanovićem predstavlja našu organizaciju“. Ovaj obavještajac je tvrdio da ima pouzdane informacije o tome da će Srpska garda i straža Uprave grada Beograda, kao sastavni djelovi SDS, u povoljnom trenutku pristupiti Mihailovićevim četnicima.[194][195]

Potvrde da je JVuO od prvog dana u Beogradu imala značajno uporište u strukturama vlasti, tj. da je veliki broj činovnika Uprave grada Beograda i pripadnika SDS pomagao ravnogorskom pokretu, nalaze se i u svjedočenjima funkcionera kvislinškog aparata pred jugoslovenskim vlastima po završetku rata. Prema iskazu Nikole Gubareva, koji se nalazio na čelu III odseka Specijalne policije Uprave grada Beograda, 90% službenika UgB podržavalo je rad četničkog pokreta.[196][197] Iz ugla beogradske policije, kooperaciju sa ravnogorcima najbolje opisuje Božidar Bećarević, šef Antikomunističkog odseka SP UgB:

O zvaničnoj vezi i saradnji Specijalne policije kao celine sa organizacijama DM ne može biti ni govora, jer tako nešto nije postojalo, ali mislim da nije bilo ljudi ili ih je bar bilo malo, koji na ovaj ili onaj način nisu bili povezani sa raznim četničkim organizacijama i rukovodiocima. Mi smo Dražu Mihailovića smatrali za legalnog predstavnika jugoslovenske kraljevske vlade, koja je od saveznika bila međunarodno priznata i prirodno smo nastojali da se što čvršće sa njom povežemo. Ovo smo činili naročito mi iz IV odseka pošto smo se smatrali isključivo borcima protivu komunista, a takav naš rad bio je potpuno u skladu sa vladinom politikom koju je Draža u zemlju sprovodio ne samo po direktivama izbegličke vlade nego i angloameričkih vojnih i političkih predstavnika u njegovim štabovima.[198][199][200]

Radomir Milinković—Džek, pešadijski kapetan, koji je rukovodio obaveštajnom službom komande Beograda Draže Mihailovića, otkriven je i uhapšen 1942. godine od strane Specijalne policije. Po zahtevu rukovodstva ravnogorskog pokreta, Dragomir Jovanović je oslobodio Milinkovića iz zatvora. Kasnije je Milinković, pošto je došlo do otvorene saradnje ravnogorskog pokreta i Nedićevih vladinih institucija, dobio legalnu kancelariju na prvom spratu zgrade Beogradske opštine.[201][202][203] Nakon okončanja rata, o radu obavještajne službe Komande Beograda na otkrivanju pristalica i saradnika NOP-a, Milinković je pred istražnim organima dao izjavu koja se u velikoj mjeri podudara sa svjedočenjima pripadnika bezbjednosno-policijskih struktura kvislinške uprave:

Glavnu službu obaveštenja po liniji komunizma vršila je ustvari Specijalna policija, tj. IV otsek njen, na čelu sa Paranosom, Bećarevićem i Grujičićem. Poslove u Beogradu svršavala je izgleda sama i samo o tome izveštavala bilo Vrhovnu komandu preko specijalnog delegata ili preko beogradske grupe korpusa preko nekoga od svojih ljudi... Za one slučajeve koji su bili izvan domašaja beogradske policije dostavljali su se izveštaji VK (Vrhovnoj komandi JVuO — nap.) preko Dražinog ličnog obaveštajnog organa u Beogradu Rajka Pavlovića... Svi beogradski korpusi imali su u svome sastavu i ponekog agenta Specijalne policije, koji su dostavljali njima sitnije i manje važne izveštaje, a ponekad, kada je bilo, i krupnijih. Specijalnih organa izvan sastava Specijalne policije za rad po liniji komunizma smatram da nije bilo, a po mome mišljenju nije ni trebalo jer je Specijalna policija bila toliko revnosna, da nije za ostale ostajalo ništa da rade... Spiritus rektor borbe protiv komunizma bila je, dakle, Specijalna policija sa svojim stručnim aparatom – IV odseka, a nosilac glavne borbe i dostavljač za račun prvenstveno V(rhovne) k(omande) bio je Rajko Pavlović.[204][205][206]

I Hermann Neubacher, specijalni izaslanik njemačkog Ministarstva vanjskih poslova, svjedoči o privrženosti većeg dijela kolaboracionističke uprave pokretu Draže Mihailovića. Po Hitlerovom naređenju, Hermann Neubacher je oktobra 1943. godine poslan u Beograd sa ciljem objedinjavanja svih antikomunističkih i nacionalističkih snaga, odnosno približavanja generala Mihailovića i generala Nedića. U svojim memoarima, na jednom mjestu, Neubacher navodi:

U Beogradu, međutim, sve državne institucije su bile pune Dražinih pristalica, pa je tako i vođa četnika veoma dobro znao šta se tamo događa. Tako je Mihailović odmah bio obavešten o mojim nastojanjima da se promeni politika prema Srbiji i o mojoj borbi protiv streljanja taoca. Zbog toga je on, logično, morao da vidi u meni čoveka sa kojim može da vodi koristan razgovor. U njegovom taboru ja sam odmah dobio dobru ocenu.[207]

Veleposlanik Neubacher je predložio i stvaranje Velikosrpske federacije, koju bi činile Srbija, Crna Gora i Sandžak, na čijem čelu bi bio general Nedić, ali će, nakon sastanka sa Hitlerom i Ribbentropom u decembru 1943, ovaj prijedlog biti odbačen.[208]

Četničko vođstvo u Crnoj Gori je bilo posebno zainteresovano za stvaranje „federacije“. U tome je pružilo podršku Narodnoj upravi (političko tijelo stvoreno od strane Njemaca u jesen 1943. u koje su ušle brojne velikosrpske pristalice, kao i članovi CFS; jedna vrsta kvislinške vlade u Crnoj Gori) i prihvatilo saradnju sa njom. U Podgorici je 30. i 31. decembra 1943, zajedno sa predsjednikom Narodne uprave Ljubom Vuksanovićem, major Đorđije Lašić organizovao konferenciju kontrarevolucionarnih snaga kojoj je prisustvovalo oko 500 četničkih oficira koji su svi već bili pristupili saradnji s njemačkim okupatorom. Na konferenciji je, uz Vuksanovića, učestvovao i jedan broj članova Narodne uprave. Tom prilikom, usvojena je rezolucija kojom se zahtijevalo:

Da se svi članovi Narodne uprave odreknu svake partijsko-političke aktivnosti do potpunog uništenja komunizma, do svršetka rata... Da se u cilju efikasne borbe protiv komunizma stvori jedan jedinstveni antikomunistički srpski front s jedinstvenom komandom nad svim srpskim oružanim odredima, te u tom cilju, želimo, da general Nedić kao najstariji i kao najuvaženiji srpski oficir proširi svoju vlast i nad Crnom Gorom, jer je cio narod ovog kraja svestan svoje nemogućnosti da se sam pomaže i od komunizma brani. On očekuje spas od ovog jedinstva i od vojničkog starešine kakav je general Nedić.[209][210]

Boško N. Kostić, lični sekretar Dimitrija Ljotića, bilježi u svojoj memoarskoj knjizi Za istoriju naših dana, izdatoj 1949. godine u Lilleu, da su tokom 1943. i 1944. godine intenzivirani kontakti između zvaničnika kvislinških vlasti i pripadnika četničkog pokreta iz Bosne i Hercegovine, Dalmacije, Like i drugih oblasti. Kostić tvrdi da su kuriri iz ovih krajeva redovno dolazili u Beograd, stupali u vezu sa Nedićem i Ljotićem, a zatim se vraćali u svoje jedinice. Prema Kostićevim navodima, pri štabu Srpskog dobrovoljačkog korpusa uspostavljen je bio i tzv. Spoljni otsek, koji je imao za cilj da pomaže četničkim jedinicama van teritorije okupirane Srbije:

Štab Srpskog Dobrovoljačkog Korpusa bio je postao prihvatilište četnika i iz drugih naših krajeva, iz Like, Dalmacije, Bosne, Sandžaka... U štabu je bio osnovan takozvani Spoljni otsek kome je bio zadatak da prihvata, zbrinjava i pomaže četnike za vreme njihova boravka u Beogradu i da ih svojim kanalima prebacuje, posle svršena posla, na njihovu teritoriju. Spoljni otsek je dobijao od Srpske vlade novčana sretstva i slao ih u pojedine naše krajeve, nabavljao je, u granicama svojih mogućnosti, i oružje za četnike izvan okupiranog područja Srbije... Cilj je bio, da se ojačava i produbljuje ideja o potrebi jedinstvene nacionalne borbe na celom području srpskog naroda. Četnici, van okupiranog područja Srbije — tamo gde su se nalazili izmedju dva žrvnja, ustaškog i komunističkog, — vapili su za takvom borbom. I svi odreda osudjivali su svaku isključivost i netrpeljivost. Za njih su djeneral Draža Mihajlović, djeneral Milan Nedić i Dimitrije Ljotić vršili isti veliki narodni posao i stoga su smatrali kao nešto sasvim prirodno da posete i Nedića i Ljotića u Beogradu kad su posetili djenerala Dražu Mihajlovića na Ravnoj Gori ili na nekom drugom mestu u srpskim planinama.[211]

Saradnja sa Nedićevom vladom 1944.[uredi | uredi kod]

Da ojačamo položaj Nedića, bilo je u planu da Crnu Goru priključimo Srbiji. Crna Gora, koja je na početku i bila četničko leglo, izgledala je kao najpogodnije tlo, odakle bi moglo da započne sakupljanje antikomunističkih snaga.

Na zahtev Nojbahera, mi smo oslobodili jednog od četničkih vođa iz Crne Gore i ponudili smo mu da organizuje antikomunističke snage u njegovom kraju. On je za protivuslugu zamolio da Nemci puste iz zatvora 2.000 njegovih četnika. Nemačka komanda za Jugoistok podržala je 6. januara 1944. taj predlog i, uz saglasnost Hermana Nojbahera, odobrila, da se prvo oslobode 500 pristalica Pavla Đurišića. Hitler je, međutim, 10. januara 1944. odbacio taj plan.

Krajem januara 1944, međutim, pokret Draže Mihailovića opet je krenuo drugim smerom. 26. januara 1944. održan je na Ravnoj gori četnički kongres, na kome je Mihailović prisutne delegate pozvao na borbu protiv okupatora. Ono što nam je posebno izgledalo opasno, da je sve češće dolazilo do saradnje između legalnih srpskih snaga Nedića i četnika, koji su ponovo ojačali. Time je kod Nemaca ugled Nedića pao.[79]

– Ratni dnevnik Vrhovne komande Vermahta (Srbija i Mihailović zimi 1943/44.)

Političku slogu Nedić-Draža Mihajlović treba posmatrati kao činjenicu.[212][213]

– Zabeleška obaveštajnog odeljenja komandanta Jugoistoka od 18. avgusta 1944. povodom ponude Draže Mihailovića za saradnju u borbi protiv NOVJ

U trenutku kada još nije bio poznat ishod Nojbaherove inicijative o formiranju Velikosrpske federacije, četničko vođstvo računa na ovu mogućnost i pokušava profitirati iz te političke kombinacije. 22. januara 1944, potpukovnik Petar Baćović (pseudonim »Nav-Nav«) obavještava generala Mihailovića o povezivanju četnika u Crnoj Gori i Sandžaku sa Dimitrijem Ljotićem:

Dolaskom Srbijanske vojske u Crnu Goru, jedinstvo Srpstva dolazi sve više do izražaja. Svuda se manifestuje nerazdvojenost Srbije i Crne Gore. To znatno pojačava duh za borbu protiv komunista. Dolaskom Ljotićevih »Belih Orlova« oseća se živa akcija među Ljotićevcima u Crnoj Gori i ima izgleda, da će naročito po varošima uskoro postati opasnost za nas u toliko više, što okupljaju oko sebe sve one ličnosti, koje su kompromitovane svojim vezama sa okupatorima, Italijanima i Nemcima. Oni otvoreno prete da će okupatoru prestaviti svakoga onog, koji ne bude sa njima. Svi vojni komandanti primili su saradnju sa Nemcima u borbi protivu komunista i potpisali poznatu obavezu...[214]

Četnički komandant piše 24. januara 1944. vojvodi Momčilu Đujiću: „Izgleda da će Sandžak i Crna Gora biti priključeni Srbiji“. Istog dana, uslijedio je i Mihailovićev odgovor potpukovniku Petru Baćoviću:

Da li su već stigli u Crnu Goru neki Nedićevi ili Ljotićevi odredi i kuda. Neće oni prestavljati veliku opasnost za nas. Jedinstvo srpstva treba i sa naše strane što više da se ističe i nerazdvojivost Crne Gore i Srbije. Borbu protiv komunista moramo voditi svim srestvima...
Sa Ljotićevcima treba taktizirati, ali mi ne možemo ići njihovim putem.[215]

Pukovnik Jevrem Simić javlja 28. januara generalu Draži Mihailoviću da je major Dušan Janjić, komandant Sremsko-slavonskog četničkog odreda i komandant Psunjskog korpusa,[216] posjetio generala Nedića. Simić (pseudonim »Stipe«) u depeši navodi:

Major Dušan Janjić, komandant našeg odreda u Banja Luci ponovo je bio [u] Beogradu i Božić proveo kod kuće. Nemci za ovo znali. Odlazio u kabinet Nedića. Tražio sam od Saše objašnjenje pošto mu je u kuću dolazio. Ovo me začuđuje. Znaš li ti šta treba ovo da znači.[217]

Uz asistenciju lokalne SDS i prećutnu saglasnost njemačkih okupacionih vlasti, četnici Ivankovačkog korpusa JVuO su u noći između 1. i 2. februara 1944. godine izvršili pokolj u tri grada u Pomoravlju.[218] Potpukovnik Ljubomir Mihailović (pseudonim »Long«; nakon legalizacije, bio je do polovine 1942. pomoćnik komandanta Srpske državne straže u Jagodini[219]), komandant Velikomoravske grupe korpusa (VMGK), izvještava 17. februara generala Mihailovića i Vrhovnu komandu o rezultatima četničke akcije:

Noću između 1/2 - II preduzeo sam čišćenje komunista po varošima. Rezultat je ovaj: u Jagodini 17 muškaraca i 7 ženskih, u Ćupriji 9 muškaraca i 1 ženska, u Paraćinu 11 muškaraca i 1 ženska, svega 37 muškaraca i 9 žena. Sa ovim likvidirane su glavne vođe i organizatori. Neki komunisti su izmakli, ali su preduzete mere da se pohvataju. Narod je ovim zadovoljan. Načinom izvršenja pokazali smo prijateljima i neprijateljima našu snagu jedinstvo i organizatorsku sposobnost.[220]

Nakon što je više četničkih komandanata u Srbiji potpisalo ugovore sa Wehrmachtom, postala je saradnja stražara i „ilegalnih četnika DM“ pravilo, a ne izuzetak, tako da se pred Njemcima više nije ni pokušavala sakriti. O ovome vrlo ubjedljivo svjedoči i zvanični izvještaj Odeljenja za državnu zaštitu „o događajima u Srbiji od 11. do 17. februara 1944“:

Bilo je sukoba SDS kao i u okrugu zaječarskom u kojima su odredi Srpske vlade gotovo redovno pomagani od ilegalnih četnika DM, poražavali komuniste na svakom koraku. Ova jedinstvena akcija udruženih nacionalnih snaga dala je za poslednja dva meseca veoma zadovoljavajuće rezultate, tako da je u tome vremenu palo više komunističkih vođa poznatih još iz prvih dana njihove aktivnosti u Srbiji...[221][222]

U vreme nešto intenzivnijih sukoba između četnika Draže Mihailovića i snaga nemačkog okupatora u pojedinim delovima Šumadije, naročito u kragujevačkom i mladenovačkom okrugu, od sredine februara do kraja maja 1944, dolazi do jednog naizgled paradoksalnog sastanka. Naime, u prvoj polovini marta 1944. u selu Vranići pokraj Čačka došlo je do sastanka između generala Miroslava Trifunovića, istaknutog člana Vrhovne komande JVuO, i predstavnika nemačkog okupatora Šterkera, na kome se razgovaralo o mogućnosti sporazuma između okupatora i četnika Draže Mihailovića u pogledu borbene saradnje protiv NOVJ, što bi podrazumevalo i naoružavanje četnika. Sastanku je prisustvovao i Milan Aćimović, ministar unutrašnjih poslova u kvislinškoj vladi Milana Nedića.[223]

U izvještaju koji je 10. februara 1944. godine poručnik Jovan Pupavac (»Hugo«) poslao majoru Slavoljubu Vranješeviću, komandantu Zapadne Bosne, kao jedan od razloga za napuštanje Dinarske divizije, Pupavac pominje i saradnju vojvode Momčila Đujića sa Dimitrijem Ljotićem. Pupavac (koji je i u depeši od 23. decembra 1943. VK JVuO ukazivao na prisustvo Ljotićevih izaslanika u štabu vojvode Đujića, ali i na činjenicu da je ljudstvo divizije u potpunosti u službi Njemaca[187]) tvrdi da su ljotićevci veoma aktivni u Dinarskoj diviziji, te da se nalaze pod njemačkom zaštitom, kao i da Đujić ima puno povjerenje u njih:

U sastavu Dinarske oblasti, posle dolaska Nemaca, Ljotićevci su postali najaktivniji. Predstavnik njihov je Samodol Krešimir, Ljotićev sekretar za Dalmaciju. U Šibeniku imadu svoju komandu. Njihov je rad isti kao i u Srbiji i dolazi vrlo često do tuče između naših boraca i njih. Pop Đujić sve to tolerira i ako su oni pod komandom njegovom. Popovi kao Ljotićevci postali su vrlo aktivni od dolaska Nemaca, a na žalost ima ih dosta pošto su ih zaštitili Talijani za vreme uprave u Dalmaciji. Pop Đujić ih smatra najvećim saradnicima i oni zajednički rešavaju sve stvari.[224]

Pet dana nakon Pupavčevog izvještaja, sâm Momčilo Đujić (pseudonim »Dal-Dal«) javlja Draži Mihailoviću da je uspostavio kontakt sa Rokom Kalebom, pristalicom Ljotićevog ZBOR-a iz Dalmacije. Vojvoda Đujić traži od Mihailovića instrukcije za postupanje u vezi ponude za saradnju koju mu je upućena:

Poručio mi je, da želi sa mnom razgovarati po pitanjima koja se tiču sudbine srpskog naroda u ovim krajevima i uspostave veze između đenerala Mihailovića i Nedića i Ljotića. Naglasio je, da je radi toga ovamo poslat od Ljotića i da mora sačekati moj odgovor. Ukoliko smatrate za vajdu pošaljite mi potrebne instrukcije i ovlastite me za ovaj razgovor.[225]

Kakvo je raspoloženje vladalo u srpskim kvislinškim redovima vis-à-vis saradnje sa ravnogorcima, Draža Mihailović je informisan u depeši od 13. februara 1944. od strane majora Vladimira Komarčevića (»Dum-Dum«), komandanta Kolubarskog korpusa:

Nedić u Beogradu sazvao sve komandante okružnih straža. Rekao im, sa Dražom pregovori privode se kraju i to će biti u redu. Komandanti se bunili zašto se Ljotićevcima daje sve, a straži ništa. Na ovo Nedić je zaplakao i uspeo da im objasni, zašto to mora tako da bude. Na jednoj večeri u Valjevu, Ljotić se u poverenju žalio svojim prijateljima da Dragi Jovanović pomoću Majsnera i drugih Švaba hoće da uzme vlast od Nedića. Dragi Jovanović uverava Švabe da im organizacija Dražina nije opasna, nego im je Nedić opasniji. On će ih u datom momentu udariti u leđa. Nedića štiti Nojbaher i neće Dragi Jovanović uspeti. Ljotić u Valjevu po završenim predavanjima skupio dobrovoljačke oficire i u poverenju rekao im: »Gospodo, vlast u ruke što čvršće. Dosta smo bili na dnu mora, sad moramo na površinu. Sa ovima se moramo obračunati.« Ovo se odnosi na nas. Dalje je kazao: »Sporazumevaju se sa Nemcima, a sa nama neće. Oni su prema tome osovina, a nas zovu peta kolona. U Beogradu možete nositi firmu Dražinu na grudima, Nemci neće da ih hapse«. Major Komarčević.[220]

Živorad Vukosavljević (pseudonim »Knap«), načelnik štaba Severnih pokrajina (tzv. Komanda Vojvodine i Slavonije JVuO, na čijem se čelu nalazio general Svetomir Đukić), piše 17. februara 1944. četničkoj Vrhovnoj komandi da se sastao sa generalom Nedićem (Vukosavljević u depeši od prethodnog dana za Nedića koristi pseudonim »Otac«), kao i sa komandantom SDS generalom Jonićem i tvrdi da su mu oni ponudili raznovrsnu pomoć i saradnju:

Izvestio sam opširno o sastanku sa Nedićem i sa komandantom straže Jonjićem. Nedić traži stalnu vezu radi ujedinjenja srpskog fronta i daje sugestije za spasavanje Srba. Davaće obaveštenja i materijalnu pomoć. Veza da bude tajna, Jonjić se potpuno Vama stavlja na raspoloženje bez obzira na Nedića i on traži stalnu vezu a učiniće dosta u materijalnom smislu. Neke stvari mogu samo lično da Vam saopštim. Ostalo je za sada da Vam prenesem njihove želje i dobijem instrukcije. Šteta bi bilo ne iskoristiti ovo što nude.[220]

General Mihailović (alias »Laz-Laz«) odobrava Vukosavljeviću da iskoristi vezu sa Nedićem i Jonićem, budući da nakon šest dana naređuje:

Pitajte Dragoslava Pavlovića, da li je zaista slao jednog čoveka kod oca Srbije. Preko Vukosavljevića treba pumpati oca Srbije a da to ne zna Sveta Đukić. Neka Vukosavljević iskoristi i komandanta straže i oca Srbije.[226]

Kapetan Miloš Vignjević (pseudonim »Azed«), načelnik Štaba Zlatiborskog korpusa JVuO, u depeši od 23. februara 1944. obavještava Vrhovnu komandu:

Nedić dodelio Pavlu Đurišiću i Lukačeviću 5 miliona dinara i 5 vagona žita, koje će se prebaciti vozom do Priboja.[220]

Krajem februara 1944. godine, dvije čete iz sastava 1. bataljona 4. vojvođanske NOU brigade pokušale su, prelazom u Mačvu preko Save, izvršiti napad na lokalne četničke jedinice i pripadnike kvislinške Srpske granične straže (SGS). Međutim, usljed jakog otpora četnika i graničara u utvrđenim ogradama i bunkerima, napad je odbijen, dok je gotovo 40 boraca 4. vojvođanske brigade poginulo. Kapetan Vojislav Tufegdžić, komandant Cerskog korpusa JVuO, pretpostavljene je 2. marta izvijestio o ishodu borbe:

27 februara o.g. komunisti su ponovo izvršili prelaz u Mačvu kod sela Ravnja. Prelaz je trebao biti izvršen sa jačim snagama, ali je od naših delova i graničara primećen na vreme, te je uspeo samo izvestan deo da se prebaci, jer je još dok su bili na vodi, na njih otvorena jaka vatra iz automatskih oružja, te su im nanešeni veliki gubitci. Sa prebačenom grupom vođena je duža borba, u kojoj je poginulo - izbrojano 42 komunista i 29 zarobljeno, od kojih i dve žene. Ostatak je razbijen i nateran ponovo na reku te su se mnogi još i podavili. Zarobljeni komunisti su odmah na licu mesta pobijeni. Naši delovi nisu imali gubitaka u opšte, dok je poginulo 2—3 graničara i njihov komandant poručnik Bogić, inače odličan oficir iz naše organizacije. Nemci i dobrovoljci iz Šapca u opšte nisu krenuli u ovu borbu. Tako su komunisti i ovog puta dobili dobru lekciju i baš na terenu gde su mislili da imaju svojih pristalica.[227]

O spremnosti kvislinških struktura na saradnju sa četnicima Draže Mihailovića svedoči i tekst Božidara Nedića, brata generala Milana Nedića, objavljen u listu Novo vreme, 24. marta 1944. u kom se ističe jasan zaključak:

Kažite svakom ko vam kaže da ima još nedićevaca, dražinovaca, ljotićevaca da je to laž, jer od danas ima samo Srba, s jedne, i komunista, s druge strane.[228]

Tokom 1944, pripadnici 2. gvozdenog puka SDS pod komandom pukovnika Radovana Kusovca i pripadnici okružnog odreda SDS iz Leskovca pod komandom majora Aleksandra Stikića bili su nosioci terora nad stanovništvom južne Srbije koje je bilo naklonjeno partizanima. 2. gvozdeni puk je brojao oko 300 ljudi i imao je zadatak da vrši obezbeđivanje željezničke pruge BeogradSolun u cilju sprečavanja partizana da vrše diverzije. Pod neposrednom komandom majora Stikića i kapetana Mihajla Zotovića, puk je vršio upade u veći broj sela između Leskovca i Doljevca. Prilikom tih akcija počinjeni su razni zločini nad nenaoružanim meštanima za koje se sumnjalo da pomažu NOP. Kapetan Zotović je prednjačio u ovim zločinima, uzevši neposrednog učešća u ubijanju. U istrazi 1945. godine, podatke o nastanku ove formacije pružio je Dragutin Keserović (koji se tim povodom sastao sa pukovnikom Kusovcem), jedan od najistaknutijih komandanata JVuO u Srbiji:

Marta 1944. dobio sam naređenje od Draže u kome mi naređuje da pomognem pukovnika Kusovca u formiranju 2. gvozdenog puka na terenu Prokuplja, tj. da mu stavim [na raspolaganje] potreban broj obveznika sa teritorije Toplice. Marta meseca došao je Kusovac kod mene u civilnom odelu u blizini Kuršumlijske banje kuda sam prolazio idući ka Rači. Pokazao mi je punomoćje D. M. datirano februara ili marta meseca, u kome ga Draža ovlašćuje da formira II gvozdeni Nedićev puk na teritoriji Prokuplja. U punomoćju je naznačeno da treba da se obrati meni da mu dozvolim da vrbuje potreban broj ljudi na teritoriji Toplice. U razgovoru sam mu saopštio da nemam ništa protiv toga da on formira, odnosno popuni, Gvozdeni puk na mojoj teritoriji i da mu neću praviti u tom pogledu nikakve smetnje. Gvozdeni puk formiran je kao Nedićeva jedinica, ali je bio u stvari pod komandom Dražinom. Ljudstvo je dao Draža, a oružje i opremu Nedić.[229][230]

– Pukovnik Dragutin Keserović

11. aprila 1944. godine Nojbaher je razgovarao sa generalom Hansom Felberom, a potom i sa Nedićem, o odnosu prema prema četnicima Draže Mihailovića. Nakon razgovora Felber je 12. aprila izvestio Komandu Vermahta:

U jučerašnjem razgovoru ministar-predsednik Nedić je saopštio gospodinu poslaniku Nojbaheru o dosadašnjem toku njegovih 'pregovora' sa Dražom Mihailovićem sledeće:

  1. Nedić je poručio D. M. da je nacionalno jedinstvo pred komunističkom opasnošću životna potreba svih Srba.
  2. Pretpostavka za saradnju je da odredi D. M. potpuno obustave sve akcije ne samo protiv Nemaca već i protiv Nedićevih vlasti.
  3. Najbolje bi bilo kad bi D. M. napustio zemlju, ali Nedić je saglasan da i dalje trpi njegov (Dražin) boravak u šumi, kao i brojno ograničenu gardu, za čije bi se izdržavanje sam Nedić brinuo.
  4. Tajne pregovore, bez znanja nemačkih službenih mesta, on (Nedić) odbija. Svi njegovi predlozi bili bi dati pod uslovom da Nemci na njih pristanu.[231]

U proljeće 1944. godine, Nijemci, Nedić i Ljotić su pomogli Pavlu Đurišiću pri stvaranju Crnogorskog dobrovoljačkog korpusa, čije su jedinice po prvi puta upotrijebljene u Sandžaku, a kasnije po cijeloj Crnoj Gori. Tada je iz Kruševca u Sandžak poslan II bataljon Petog puka Srpskog dobrovoljačkog korpusa pod komandom kapetana I klase Vojislava Najdanovića sa 893 dobrovoljca[232] kako bi pomogao Đurišiću, a Mihailo Olćan, bivši ministar narodne privrede u Nedićevoj vladi i Ljotićev bliski drug, došao je s ovim bataljonom u Sandžak kao oficir za vezu između Đurišića i Nedića. Neko vrijeme je kao oficir za vezu služio i novinar Ratko Parežanin. Crnogorski dobrovoljački korpus (CDK) dijelom su sačinjavale bivše Đurišićeve trupe koje su Nijemci pustili iz zarobljeništva, ali većinom je bila riječ o četnicima, koji su pod imenom »nacionalnih snaga« ostali u Crnoj Gori. Što se tiče organizacije, formalne lojalnosti, komandnih kanala i opskrbe, Đurišić i njegove jedinice bile su dio kvislinških snaga koje su organizirali i izdržavali Nijemci, ali su bile tijesno povezane sa Ljotićevim Srpskim dobrovoljačkim korpusom (SDK). Usprkos svemu tome, Đurišić, pa tako i njegove trupe, nastavile su sa svojom prvotnom odanošću Draži Mihailoviću i njegovoj organizaciji.[233] CDK je imao oko 5.000 pripadnika. Nedić je Đurišića tada unaprijedio u čin potpukovnika, iako ga je, malo prije toga, u isti čin unaprijedio i kralj Petar II, i to na Mihailovićev prijedlog.[234]

Nemci su naoružali 5. 649 crnogorskih dobrovoljaca, ali je Firer zabranio, da se oni stave pod zajedničku komandu Srpskog dobrovoljačkog korpusa.[79]

– Ratni dnevnik Vrhovne komande Vermahta (Balkan od 1. aprila do 31. decembra 1944.)

U kvislinškim medijima u Srbiji tog vremena, kao pozitivan primjer upravo se izdvajala saradnja jedinicâ vlade Milana Nedića i snagâ pod komandom Pavla Đurišića. U prvoj polovini maja 1944. Đurišić je otputovao za Beograd, gdje se sastao sa Nedićem, Hermannom Neubacherom i Maximilianom von Weichsom, komandantom Jugoistoka, a postavljen je i za pomoćnika komandanta SDK generala Koste Mušickog.[235] Pavle Đurišić se tada srio i sa Mihailom Olćanom, u tom periodu političkim komesarom SDK.[236] U „Novom vremenu“, u broju od 21. i 22. maja 1944, u tekstu naslovljenom “Crna Gora zahteva slogu svih Srba” objavljena je fotografija Olćana i Đurišića.[237] 13. jula 1944. godine, Radio Beograd je pohvalio Đurišića za službu silama Osovine.[238] Prethodno, list „Novo vreme“ u broju od 12. juna 1944. prenosi riječi generala Milana Nedića:

Moje staro vojničko srce zadrhtalo je kada sam čuo za podvige junačkih četa sokola Pavla Đurišića, kada su počele da stižu vesti da uz moje oružane odrede bratski pristupaju u borbu protiv srpskih dušmana i ostali srpski nacionalni borci.[239]

Pored Đurišića, general Milan Nedić je pokušavao od okupatora obezbijediti izvor snabdijevanja i za potpukovnika Đorđija Lašića, jednog od četničkih komandanata u okupiranoj Crnoj Gori. U izvještaju komande Jugoistoka od 6. maja 1944. navodi se:

Predsjednik srpske vlade Nedić nekoliko puta dolazio radi snabdijevanja majora Lašića [Đorđe] sa 20-30 mitraljeza i 1000 kompleta italijanske opreme; rečeno mu je da se Lašić obrati direktno Feldkomandanturi 1040; Feldkomandantura će ispitati da li je Lašić pouzdan i voljan za borbu na strani Wehrmachta; ukoliko jeste, FK će ga snabdijeti u okviru svojih mogućnosti, a naročito mitraljezima.[240]

– Opunomoćeni komandant Jugoistoka za Feldkomandanturu 1040, Crna Gora (6. maj 1944.)

Krajem aprila 1944. u selu Trbušanima pokraj Čačka ponovo je došlo do sastanka četnika Draže Mihailovića sa Milanom Aćimovićem i nemačkim predstavnikom Šterkerom. Izaslanici Draže Mihailovića na ovom sastanku su, sem generala Trifunovića, bili dr Živko Topalović i kapetan Predrag Raković. Na sastanku su četnički predstavnici podneli zahteve o potrebi u oružju i municiji.[241]

Tokom partizanskog prodora u Srbiju, ravnogorske snage su se borile zajedno sa njemačkim, bugarskim i kvislinškim snagama (SDK i RZK) protiv Druge i Pete divizije NOVJ.

Radosav Grujičić (pseudonim »Radovan«), inspektor Specijalne policije Uprave grada Beograda, javlja 27. marta 1944. Mihailoviću (»Br. 88«) da je dva dana ranije u Užicu primio znatnu količinu oružja od okupatora, i to preko 144 hiljade metaka, 400 mina za minobacače i 400 granata za topove kalibra 45 mm.[242][243] Grujičić obavještava Mihailovića i o položajima koje prema snagama NOVJ zauzimaju četnici, kvislinzi i okupatori u jugozapadnoj Srbiji:

Za sada u okolini Ivanjice nalaze se sledeće snage: Cvetić i Marković na liniji Mučanj — Kušiće, jedan bataljon bugara Katići, jedan bataljon bugara Prilike plus 4 tenka, puk dobrovoljaca dve čete rusa i 4 tenka, Ivanjica tri bataljona bugara i dve čete nemaca koji su ovog momenta stigli.[244]

U izvještaju od 8. aprila 1944. koji je kapetan Živojin Marković, komandant 2. kosovskog korpusa poslao Draži Mihailoviću u kome ga obavještava o stanju četničkih organizacija na Kosovu, pored ostalog, piše:

Pojedini korpusi učestvuju u zajednici sa okupatorom i sa satelitima u borbi protiv partizana. Po onome gde je pretežnija opasnost od partizana kao što je bio slučaj u Ibru, gde su se našli, na jednoj liniji jednovremeno Ljotićevci, Nedićevci, Arnautska Šuc policija, Bugari, Nemci i Javorski korpus (major Cvetić). To ima psiholoških reperkusija na narod. Treba, po mom mišljenju, raditi da se Nemci, Ljotićevci, Arnauti i drugi nađu u prvim linijama, a ne naši redovi... Cvetićevi vojnici slobodno šetaju po Raškoj i Ibarskom dolinom, a okupator to gleda.[245][246]

Potpukovnik Radoslav Tatalović, načelnik štaba Srpskog dobrovoljačkog korpusa, 18. aprila 1944. podnosi izvještaj generalu Hansu Felberu (od avgusta 1943. opunomoćeni komandant Jugoistoka; okupirana Srbija spadala je u njegovu zonu odgovornosti) u kome izražava zadovoljstvo saradnjom sa Javorskim korpusom JVuO pod komandom majora Radomira Cvetića:

Saradnja sa Cvetićevom četničkom grupom veoma je dobra.[247][248]

– Zapisi o obilasku Vojnog zapovjednika Jugoistoka operacije Kammerjäger (18-20. april 1944. godine)

Referirajući o situaciji u Srbiji, general Felber je u svom izvještaju od 22. aprila 1944. o suradnji četnika sa Nijemcima i kvislinzima zabilježio sljedeće:

Javljeno je da je sam Draža Mihailović u jednom govoru tražio lojalnu suradnju s okupacionim snagama kako bi otklonio komunističku opasnost u Srbiji. Vidljiv znak ovog novog razvoja je činjenica da se u južnoj Srbiji Nijemci, Srpski dobrovoljački korpus i DM–četnici bore rame uz rame.[249][250]

U noći 28/29. aprila 1944, pripadnici Resavske brigade JVuO pod komandom Vukašina Petkovića i lokalna SDS uhvatili su devet stanovnika Svilajnca. Jedan uhapšenik je uspeo da pobegne, a ostali su sprovedeni u selo Divostin gde su zaklani. Sačuvano je potresno svedočenje Radosava Vidulovića, četnika pod Petkovićevom komandom, koji je 1944. ostavio pisanu belešku o pokolju u Divostinu:

Jedne noći, kad smo bivakovali kod sela Crkvenca, Vukašin [Petković] je došao u našu sobu i pitao: ’Ko hoće da ide sa mnom, imamo večeras da koljemo?’ Svi smo digli ruke uvis, jer, kako sam čuo, ko ne digne ruku, rđavo prolazi. Vukašin je odvojio pet trojki i otišao sa njima u nepoznatom pravcu. Posle pola sata vratili su se sa krvavim rukama i jedan sa prebijenom puškom. Svi koji su došli rekli su nam: ’Ala smo ih klali.’ Jedan je pričao kako mu se puška prebila kad je jednog udario po glavi. Jer oni prvo udare čoveka puškom u potiljak pa, kada padne, onda ga jedan prekolje. Svi su se smejali kako su ih poklali. Po izvršenom delu, vojnici su se prali od krvi, a takođe i kame koje su bile krvave.[251][252]

U jednom izvještaju od 5. maja 1944, neimenovani pripadnik ravnogorskog pokreta se žali na stanje u Resavskom korpusu, kao i na poručnika Vukašina Petkovića, navodeći da je stanovništvo okupirane Srbije ogorčeno zbog četničkih zločina i njihove neskrivene saradnje sa kvislinzima i okupatorom:

Najgori je poručnik Vukašin Petković. U aprilu je ubio: Iliju Bućina, sveštenika, poznatog nacionalnog radnika; Mihaila Jovanovića, nacionalnog borca iz Južne Srbije i ličnog prijatelja kralja Aleksandra; Čedomira Protića, Ivana Dimitrijevića i još dva obućara, pod optužbom da su komunisti! Poručnik Petković u narodu dobio ime “Car grkljan”. Nečuveni teror nad narodom. Narod nas smatra izvršiocem Nedićevih želja, nemačkim slugama. Stradalo je mnogo žena koje nisu htele da budu ljubavnice pojedinim starešinama. Ko može ovakvim zulumima i zverstvima stati na put?[253][254]

Na zajedničkoj konferenciji svih kolaboracionističkih oružanih formacija, koja je održana 2. maja 1944. godine, Marisav Petrović, jedan od komandanata SDK, optužio je generala Borivoja Jonića da su njegove jedinice (tj. SDS) „saradnici DM“ i dodao da „DM na ovaj način ima 95% pristalica u Srbiji“.[255]

I sam Borivoje Jonić će u svojim poslijeratnim zapisima istaći do koje mjere je bila izražena saradnja SDS-a sa Dragoljubom Mihailovićem i JVuO:

S.D.S. ne samo da je od svoga osnivanja sarađivala sa četničkom organizacijom, no je iste za svo vreme snabdevala oružjem, municijom, obućom, odećom i drugim potrebama. Zbog ove saradnje koju su Nemci progonili i kažnjavali smrću, brojno stanje straže smanjivalo se i bezbroj puta popunjavalo. Straža je bila glavni depo za popunu četničke organizacije u Srbiji. Preko straže išla je glavna obaveštajna služba četničke organizacije – u sve pravce i izvan Srbije... Može se slobodno reći i tvrditi da je 50% starešina i 25% ljudstva S. D. S. eliminisano iz njenih redova zbog saradnje i povezanosti sa ravnogorskim pokretom.[256]

General Jonić detaljnije navodi načine na koje je Straža ukazivala pomoć Mihailovićevim četnicima:

Dotur novca, obuće, odeće i životnih potreba; štampanje novina i propagandnog materijala i rasturanje istog; snabdevanjem sa oružjem i municijom do najviših mogućih granica; fingirana otmica novca i drugih potreba za D. M. iz vozova i kamiona gde je S. D. S. u pripremama i izvršavanju učestvovala; ranjenici i bolesnici D. M. lečili su se u vojnim i građanskim bolnicama kao pripadnici S. D. S; snabdevanje lekovima i sanitetskim materijalom četnika, što je uzimato za S. D. S; ukazivanje specijalnih usluga savezničkim misijama kod D. M. od strane S. D. S. a posebno engleskom pukovniku Beliju u Šapcu, američkom pukovniku Mak Daulu sa misijom u Mačvi i u selu Vrčinu kod Beograda; preuzimanje u više slučajeva savezničkih padobranaca i predaja istih četnicima radi transportovanja u njihove baze...[257]

– General Borivoje Jonić, komandant Srpske državne straže od 1942. do 1944. godine

Takođe, u ratnim memoarima kapetana Zvonimira Vučkovića, komandanta 1. ravnogorskog korpusa, nailazi se na potvrdu ocjene o naklonjenosti velike većine pripadnika SDS-a Mihailovićevom pokretu:

Viši oficiri u štabu vrhovne komande, pomagani od nekih političara koji se nisu mirili sa odlukama Baškog kongresa, vršili su pritisak na Dražu da bez odlaganja prihvati saradnju generala Nedića. Oni su morali znati da nama ta saradnja nije bila potrebna, jer je skoro cela SDS bila na našoj strani, ali saradnja sa Nedićem značila je u stvari saradnju sa onima koji iza njega stoje, a oni su verovali da mi sa te strane možemo izvući neku značajnu korist...[258][259]

U dnevnom izvještaju komande Jugoistoka za 16. maj 1944. upućenom Vrhovnoj komandi oružanih snaga Velikonjemačkog Rajha, govori se o žestokim borbama okupatora i kolaboracionista protiv snagâ NOVJ, prilikom partizanske ofanzive ka Srbiji u proljeće 1944. godine:

Srbija: ostaci 2. i 5. divizije su se sjedinili na planini Zlatar (južno od Nove Varoši). Time je nakon dva mjeseca skončao pokušaj div. grupe Morača, koja je izgubila tri četvrtine svoje snage, da izvrši Titovu naredbu o stvaranju komunističke baze u jugoistočnoj Srbiji. Nasuprot malim njemačkim i na nekim mjestima priličnim četničkim i dobrovoljačkim gubicima, neprijatelj je izgubio 2736 mrtvih, 108 zarobljenih i 64 prebjega.[260]

General-major Kurt von Geitner, načelnik štaba njemačkog komandanta Srbije Hansa Felbera, u drugoj polovini maja 1944. izvještava da četničke jedinice, zajedno sa SDK i stražarima, obezbjeđuju granicu okupirane Srbije od partizanskog upada:

Četničke jedinice pod majorom Weyelom, SFK i policija osiguravaju jugozapadnu granicu; Usljed pritiska crvenih, te pomanjkanja municije, čak i oni četnički komandanti koji su dosad bili suzdržani, sada žele da pregovaraju.[261]

– Dnevni izvještaj Komande Jugoistoka za 19. maj 1944.

Istovremeno, u ratnom dnevniku Vrhovne komande Vermahta se odaje priznanje četnicima i dobrovoljcima za odbacivanje snaga NOVJ iz Srbije:

Srpski dobrovoljački korpus i četnici pokazali su se kao dobri i pouzdani borci u borbama sa komunistima marta, aprila i maja, kada je Tito pokušao, bezuspešno, da prodre u Srbiju.[79]

– Ratni dnevnik Vrhovne komande Vermahta (Balkan od 1. aprila do 31. decembra 1944.)

Početkom maja 1944. Dimitrije Ljotić, šef fašističke organizacije Zbor, pokrenuo je inicijativu za saradnju sa snagama Draže Mihailovića. Ljotić i njegov sekretar Boško Kostić susreli su se 17. maja 1944. u selu Brđani kod Gornjeg Milanovca sa generalom Miroslavom Trifunovićem. Razgovori su trajali tri dana.[262] U kvislinškom „Novom vremenu“ od 13. juna ovako je opisana situacija ljeta 1944. u Srbiji:

Nacionalni četnici su se u velikom broju stavili pod nemačku komandu za borbu protiv boljševičkih Titovih partizana, koji su tokom poslednja dva meseca uzaludno pokušavali da iz istočne Bosne prodru u srpsku oblast. Četnici se bore rame uz rame sa odredima SDK i SDS. Usled boljševičke opasnosti okupile su se na taj način sve nacionalne snage srpskog naroda za zajedničku borbu protiv glavnog neprijatelja boljševizma.[263]

Prema sećanju Boška Kostića, objavljenom 1949, na sastanku između Ljotića i Mihailovićevih predstavnika dogovoreno je sledeće:

Rezultat tih razgovora bio je sledeći: zajednička borba protiv komunizma; organizacija DM ostaje potpuna; sporazumno sa DM postavljanje okružnih i sreskih načelnika; četnici DM neće napadati nedićevce; u svim bitnim stvarima Nedić ima da se sporazume sa DM, nače, u ostalim stvarima Nedićeve odluke imaju se izvršavati; DM prima u načelu izdržavanje u novcu i namirnicama od Nedićeve vlade u kom cilju (DM) saopštava vladi svoj normalni sastav; DM ima svog delegata kod Nedića; regrutovanju za Nedićeve oružane jedinice neće se činiti nikakve prepreke od strane DM; zajednički antikomunistički front u srpstvu izvan Srbije, Nedić će odmah potpomoći stvaranje četničkih odreda radi čišćenja Srema od komunizma, u kom cilju će pomoći u oružjem, municijom i ostalom spremom do 4.000 ljudi.[264]

Josef Matl, austrijski slavista i kapetan njemačke vojne obavještajne službe (Abwehr), bio je autoritativni poznavalac četničkog pitanja i osoba koja je tokom rata održavala kontakte sa brojnim Mihailovićevim povjerenicima. O sastanku Ljotić—Trifunović, kao i o povezivanju kvislinških struktura sa Pavlom Đurišićem, Matl nakon rata piše sljedeće:

U toku nove nemačke politike koja je započela u jesen 1943. naimenovanjem Hermana Nojbahera za specijalnog opunomoćenika za Jugoistok, koji je dobio zadatak da na celom području Jugoistoka prikupi sve antikomunističke snage, došlo je do sporazuma između Nedića, Ljotića i Pavla Đurišića, komandanta četničkih odreda u Crnoj Gori i Sandžaku. Ovim sporazumom trebalo je koordinirati borbu srpskih dobrovoljačkih jedinica i četničkih odreda Pavla Đurišića, no usled stalnih intriga u štabu Mihailovića protiv saradnje sa Nedićem i Ljotićem, tek na osnovu pregovora između Ljotića i generala Miroslava Trifunovića, Mihailovićevog opunomoćenika, između 17. i 19. maja 1944. došlo je do stvarnog ujedinjavanja svih nacionalnih snaga [...] i do odgovarajućeg koordiniranja političkih zadataka u duhu zajedničkog antikomunističkog fronta.[265][266][267]

5. maja 1944. u manastiru Radovašnici održan je sastanak pripadnika kvislinških struktura iz šabačkog okruga sa majorom Dragoslavom Račićem, komandantom Cersko-majevičke grupe korpusa JVuO, na kom se raspravljalo o modalitetima saradnje dviju stranâ. U zapisniku sa sastanka prenesen je govor okružnog načelnika Stevanovića:

U svom govoru od 26 marta t.g. general Nedić pozvao je nacionaliste da prestanu sa međusobnim raspravama i borbama i da se ujedine u borbu protiv najvećeg neprijatelja Srpstva — komunizma. Taj apel naišao je na puno razumevanje kod četničkih organizacija D.M. u mnogim okruzima i tako je postignuta puna saradnja. Od strane nemačke sile dato je odobrenje i pomoć da ova saradnja dođe do punog izražaja. U želji da se takva saradnja postigne i u Okrugu Šabačkom Okružni načelnik sa svojim komandantima čini apel na majora Račića, kao najvišeg funkcionera organizacije D.M. u Okrugu, da i on u tom pogledu izvrši svoju srpsku dužnost. Ovo je naročito nužno učiniti zbog toga, jer su komunističke bande već otpočele svoj pakleni posao i u ovom okrugu.[268][269]

O neuspjehu partizanske ofanzive u Srbiji u proljeće 1944, kao i o intenzitetu i žestini borbi koje su se vodile, svjedoči i izvještaj od 8. maja 1944. poslat Draži Mihailoviću od strane komandanta Zlatiborskog korpusa JVuO kapetana Dušana Radovića Kondora (pseudonim »Debol«) u kom je navedeno sljedeće:

Celog dana 7-og maja, Nemci, Bugari, Dobrovoljci i moje zlatiborske i račanske snage vodile su jaku borbu sa kolonama crvenih na prostoru Solotuša, Bioska, Kadinjača, Zaglavak, Dub. Bugarska artiljerija dejstvuje vrlo uspešno. Odred nemačkih padobranaca na Kadinjači naneo mnogo gubitaka crvenima. Po prikupljenim podacima na brzu ruku na prostoru Ponikava ima oko 500 komunističkih leševa. U toku noći crveni otstupaju u neredu preko Tare u pravcu Zaovina i Mokre Gore, a izvesni delovi u pravcu Šljivovice. Okupator ih goni. Sa brigadama produžujem gonjenje. Juče smo ubili ili zarobili najmanje 80 komunista.[270][271]

11. maja 1944. godine, general Dragoljub Mihailović šalje naređenje četničkim komandantima u Srbiji, između ostalih i potpukovniku Dragutinu Keseroviću (pseudonim »Orel«), urgirajući da se iskoristi akcija okupatora i kvislinga protiv partizanskih snaga:

Dali ima nekih priprema od strane Nemaca i Nedićevaca za akciju protiv komunista na Jastrebcu i u Moravskom srezu. Javite koju prostoriju sada drže komunisti. Iskoristite svaku akciju okupatora i nedićevaca protiv crvenih samo na pogodan način.[272]

Sinhronizovano djelovanje Specijalne policije Uprave grada Beograda i obavještajne službe Komande Beograda JVuO u borbi protiv pripadnika NOP i ilegalne KPJ, nastavlja se i u 1944. godini. Major Aleksandar Saša Mihajlović (pseudonim »Vili«) izvještava Dražu Mihailovića 13. maja da su saradnici NOP-a iz Beograda nastavili sa svojim propagandnim radom u bližoj okolini grada, gdje su se sklonili nakon bombardovanja. Kako bi spriječio njihovu aktivnost, major Mihajlović piše da je poduzeo navedene mjere:

Po svim selima odmah su sačinjeni spiskovi svih izbeglica i ovi su dostavljeni Specijalnoj policiji u svrhu provere da se među njima ne nalaze i komunisti. Nezavisno od ovih proveravanja Specijalne policije naša obaveštajna služba, putem sopstvenih organa, uspela je da prikupi mnogo podataka o komunistima koji se sada sređuju i koji će biti kroz neki dan dostavljeni Specijalnoj policiji sa nalogom da se odmah pristupi hapšenju.[273][274]

U noći između 29. i 30. maja 1944, vojnici Posavske brigade JVuO opljačkali su magacin oružja SDS u Obrenovcu, ali je komandant Posavsko-kolubarske grupe korpusa major Vladimir Komarčević naredio da se oružje vrati. Svoj postupak prema pripadnicima SDS, major Komarčević obrazlaže na sljedeći način:

Niko više ne postoji u našoj organizaciji kome nije jasno da je celokupan SDS u najtešnjoj saradnji sa nama. Ovde vidim samo samovolju i neozbiljne postupke ljudi nedoraslih položaju na kome se nalaze.[275][276]

Komandant Borbene grupe »Željezna vrata« koja je bila stacionirana u istočnoj Srbiji, u izvještaju od 7. juna 1944. piše o sastanku oficira Srpske granične straže kapetana Ivaniševića i poručnika Bogdana Price, komandanta Ramske brigade JVUO u selu Carevac kod Velikog Gradišta.[277]

Povezanost Draže Mihailovića i Milana Nedića nije predstavljala nepoznanicu ni za Edmunda Glaisea von Horstenaua, njemačkog opunomoćenog generala u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. General Horstenau je u drugoj polovini juna 1944. boravio u Beogradu, gdje je deset dana vršio dužnost komandanta Jugoistoka umjesto generala Hansa Felbera. U svom ratnom dnevniku, Edmund Glaise von Horstenau zapisuje:

U nedelju uveče, 25. juna 1944, avionom sam otišao iz Beograda. Moje slavno vreme kao vojnog zapovednika za Jugoistok bilo je time okončano. Kada sam napustio Srbiju, imao sam osećaj da je nemačka pozicija i ovde obična kula od karata. Najuticajniji čovek u Srbiji i dalje je Draža Mihailović. Nije mu naškodio ni poraz koji je doživeo od Tita na području NDH. Pripadnici Draže Mihailovića nalaze se i u kabinetu Milana Nedića. Sa Nedićem sam se sreo dva puta. On je čovek koga treba uzeti ozbiljno. Danas bi on sigurno dobro razmislio da li da prihvati ponuđeno mesto predsednika srpske vlade.[278]

Sastavljači ratnog dnevnika Vrhovne komande Wehrmachta takođe ponavljaju ovu formulaciju:

Ponovo se potvrdilo staro iskustvo, da radikalni pokreti imaju najveći broj pristalica, pa su se tako pristalice Mihailovića mogle naći i u najbližem okruženju Milana Nedića i njegove Straže.[79]

– Ratni dnevnik Vrhovne komande Vermahta

O stepenu infiltriranosti pripadnika Mihailovićeve organizacije u institucijama Nedićeve kvislinške uprave svjedoči i general-major August Winter, načelnik štaba Armijske grupe F, u izvještaju koji je 5. jula 1944. godine, ispred komande Jugoistoka, poslao Vrhovnoj komandi Wehrmachta u Berlinu:

Nedićev upravni aparat je, zahvaljujući datim unutrašnjim političkim odnosima, duboko prožet pristalicama D. M. sve do vrha.[279][280]

Posredstvom komandanta IV puka SDK majora Vojislava Dimitrijevića i Moačanina, člana najvišeg rukovodstva četničke omladinske organizacije Srbije, u julu 1944. došlo je do sastanka između Dimitrija Ljotića i majora Ljubiše Terzića, jednog od četničkih komandanta, u selu Lipe kod Smedereva. (U vrijeme sastanka sa Ljotićem, major Terzić je načelnik štaba Velikomoravske grupe korpusa JVuO. Od septembra 1943. do januara 1944. bio je načelnik ađutanture Vrhovne komande JVuO.) Sastanak je trajao jedan dan, a glavna tema razgovora i ovom prilikom bila je kako ujediniti sve „nacionalne snage za borbu protiv komunizma“.[281] O ovom sastanku je Boško Kostić, sekretar Dimitrija Ljotića, ostavio sljedeći zapis:

Terzić je jednako gledao na situaciju kao i Ljotić...
Major Terzić rekao je Ljotiću da pojedini ljudi iz okoline djenerala Mihajlovića ometaju definitivni sporazum nacionalista, jer se plaše da ne izgube svoje položaje. Oni znaju da svi četnički odredi u Srbiji saradjuju sa dobrovoljcima i stražarima, ali, eto, opet ometaju sporazum...[282]

Povodom sastanka sa generalom Miroslavom Trifunovićem, Dimitrije Ljotić je 14. jula 1944. godine poslao pismo Draži Mihailoviću u kome se navodi:

Gospodine generale, 18. maja imao sam sreću da se sastanem, kao delegat generala Nedića, sa generalom Trifunovićem. Iako je taj sastanak doveo do jednog sporazuma, od njega praktično još ništa nije bilo, mada bi zaista trebalo, s obzirom na vrlo teška vremena. Mnogo puta sam tražio sastanak sa Vama, za ove tri godine, ali do njega nikada nije došlo, jer Vi to niste hteli. Gotov sam opet da Vam to ponudim, ako Vi smatrate da to možete prihvatiti. Nalazim da bi to bilo od koristi za naš narod. Ko god je bio kod Vas, govori o Vama sa velikim pohvalama, kao o čoveku krotkom, skromnom, širokogrudom i ljudi koji su sa Vama govorili ne mogu verovati da biste Vi ovako odgovorili na ovako širokogrudu ponudu generala Nedića.[283][284]

Sporazum Nedića i Mihailovića[uredi | uredi kod]

Nemačka komanda javlja, da je Nedić ponudio, nakon upada komunista u Srbiju, u ime veom ozbiljno ugoženog Srpstva, vojnu saradnju svih srpskih snaga. Nedić je naglasio, da on takođe službeno govori i u ime Mihailovića, koga je nedavno posetio. Od nemačkih vojnih vlasti zatražio je dozvolu, da odmah formira srpsku vojsku u snazi od 50.000 boraca, koja bi se regrutovala iz četničkih jedinica. Komanda Vermahta za Jugoistok, posle razgovora sa Hermanom Nojbaherom, rešila je da se izađe u susret Nedićevoj molbi.[79]

– Ratni dnevnik Vrhovne komande Vermahta od 17. avgusta 1944.

Od 30. jula do 1. avgusta 1944. godine, u sjedištu Vlade nacionalnog spasa u Beogradu, održana je trodnevna konferencija kojoj su prisustvovali svi okružni načelnici i komandanti okrugâ u okupiranoj Srbiji. Na tom sastanku, general Nedić je izrazio želju za ujedinjenjem svih nacionalističkih snaga u zemlji:

Otadžbina je u opasnosti! Došli smo do pravog srpskog puta koji predstavlja ujedinjeno srpstvo. Sloga i bratstvo svih Srba mora se sprovesti do kraja. Odbijen je moj predlog o učešću dva ministra, naklonjena organizaciji D.M., u moju vladu. Predlog je odbijen od Draže Mihajlovića, ali i to je pravilno gledište s obzirom na današnje prilike. Događaji lete strahovito brzo. Rešavajući momenti su blizu. Istrebljenje Srpstva moramo sprečiti. Sve naše oružane snage moraju se ujediniti sa nacionalnim četnicima. To je vrhovni zakon Otadžbine, jer to hoće ceo srpski narod. Jedna nacionalna snaga u jedinstvenom duhu mora da se ispolji na jednom putu i u jednom pravcu. Krv naše krvi mora da progovori.[285][286]

– General Milan Nedić

Draža Mihailović i Milan Nedić sastali su se 12. i 13. avgusta 1944. u selu Ražana pokraj Kosjerića. Na sastanku su prisustvovali četnički komandanti: pukovnik Luka Baletić, potpukovnik Mirko Lalatović, major Dragoslav Račić, major Nikola Kalabić, a od Nedićevih saradnika: Dragi Jovanović, šef kvislinške policije i upravnik grada Beograda, kao i general Miodrag Damjanović, šef Nedićevog kabineta.

Sastanak je ugovorio, kako je priznao pred istražnim organima 1946, Dragi Jovanović. On se prethodno u Aranđelovcu sastao sa četničkim komandantima Račićem, Kalabićem i Neškom Nedićem. Na sastanku je dogovoreno da se radi na susretu Nedića i Mihailovića u cilju objedinjavanja antikomunističkih snaga. Jovanović se potom vratio u Beograd gde je dobio Nedićevu saglasnost za organizovanje sastanka sa Mihailovićem.[287]

Milan Nedić se u istrazi 1946. prisetio ovog sastanka:

Susret, kako između mene i Draže, tako i ostalih oficira, bio je srdačan i prijateljski. Sećam se da sam se sa Kalabićem poljubio, a on mi je rekao: 'Zaštitniče moga jadnog oca!', stavljajući mi glavu na grudi. Draža je tražio od mene da mu izložim opštu situaciju i razvoj budućih događaja. Ja sam mu kazao da Nemci propadaju i da će morati uskoro da se povuku iz zemlje. Predočio sam mu opasnost od komunista koji nadiru sa sviju strana, pa je stoga potrebno da se obrazuje jedan srpski front od mojih odreda i četničkih, pa da ujedinjeni brzo i efikasno spasimo Srpstvo i Srbiju od komunističkih upada. Draža me je saslušao i prihvatio moj predlog. Sporazumeli smo se da oružje i municiju izdejstvujemo preko Nemaca, pošto će na tome raditi Raković. U pogledu novca, bilo je odlučeno da moja vlada mesečno daje po 100 miliona dinara. Dalje smo se sporazumeli da se sve oružane formacije vlade stave pod komandu Draže Mihailovića radi koordinacije u borbi protiv komunista.[288]

  • Vlada stavlja odmah na raspoloženje generalu Draži Mihailoviću za plate oficirima, podoficirima i ostalima 10 miliona dinara, s tim da prestane pljačkanje državnih pošta i ostalog.
  • General Nedić, odnosno vlada, preuzimaju na sebe obavezu da kod Nemaca izdejstvuje odmah 30.000 pušaka, 3 miliona puščanih i mitraljeskih metaka, 500 puško-mitraljeza i 500 bacača granata.
  • General Mihailović garantuje Nediću, a ovaj preuzima obavezu pred Nemcima, da se ovo oružje neće ni u kom slučaju upotrebiti protiv Nemaca.
  • Nedić i vlada, voljni su, ukoliko okupator dozvoljava, da se i sve oružane formacije vlade radi koordiniranja akcije protiv komunista, stave pod komandu Draže Mihailovića.
  • Vlada je voljna, ukoliko dobavi, da mu odmah stavi na raspoloženje i neodređeni broj uniformi i obuće!
    – Tačke sporazuma Nedića i Mihailovića od avgusta 1944.[149]

U narednom periodu, Dragomir Jovanović je nastavio održavati kontakte sa ravnogorskom organizacijom. Prema ličnom priznanju pred isljednicima OZNA-e, vrlo brzo je ugovorio i svoj sastanak sa generalom Mihailovićem. Jovanović svjedoči da se taj sastanak odigrao 28. avgusta, u Pranjanima kod Gornjeg Milanovca. Tom prilikom, navodno je Mihailovića informisao o pripremama Njemaca za povlačenje i prenio mu informacije o oskudnim vojnim jedinicama kojima je u tom trenutku okupator raspolagao.[289]

Nemačka ocena Mihailovića[uredi | uredi kod]

Nemački kapetan Wrede i četnički komandanti Nikola Kalabić, Dragoslav Račić i Neško Nedić, nakon potpisanog sporazuma o zajedničkoj borbi protiv partizana, u Topoli 11. avgusta 1944. (nemački izvor)[290][291][292][293]

Neposredno uoči sastanka između Nedića i Mihailovića, u Topoli se 11. avgusta 1944. odigrao sastanak između predstavnika nemačke komande Jugoistoka i predstavnika Draže Mihailovića, na kome je major JVuO Dragoslav Račić uverio nemačke predstavnike u spremnost na saradnju Mihailovićevog pokreta sa nemačkim okupatorom:

Politička usmerenost Draže Mihailovića i njegovog pokreta potpuno se izmenila. Oni predlažu stvaranje jednog nacionalnog fronta koji bi obuhvatio Srpsku državnu stražu, Srpski dobrovoljački korpus, formacije Draže Mihailovića i sve nacionalne snage koje su protiv komunizma. Pokret Draže Mihailovića je spreman da u celosti ide u ovaj front. Glavni zadatak je opšta mobilizacija i stvaranje jedne srpske nacionalne armije za uništenje komunizma u Srbiji. Kada komunizam u Srbiji bude pobeđen, pokret Draže Mihailovića je spreman da se, po naređenju nemačkog vođstva, angažuje na Balkanu i svuda drugde.[294][295]

Na istom sastanku, kapetan knez Vrede (Rittmeister Fürst Wrede) sumirao je prijedloge predstavnika Draže Mihailovića na sljedeći način:

1) DM želi da razgovara sa opunomoćenikom firera za jugoistočni prostor.

2) On teži okupljanju svih nacionalnih srpskih snaga.

3) Mobilizacija i naoružavanje svih za oružje sposobnih Srba za borbu protiv komunizma. Naoružavanje i vođstvo pod nemačkim Vermahtom.

4) DM moli da sam ostane u ilegali.

5) Pripadnici DM-pokreta ne treba da budu u nemačkim uniformama.[296]

Vođa Njemačkog Reicha Adolf Hitler smatrao je Dražu Mihailovića nepouzdanim i dopuštao je samo taktičku saradnju sa četnicima u borbi protiv partizanskih snaga.

Sledeće sedmice, 18. avgusta je održan sastanak na najvišem nivou u nemačkoj komandi Jugoistoka. Tu su još jednom sumirani Mihailovićevi predlozi:

a) Bezuslovno obećanje, da nijedan nemački vojnik neće biti napadnut od četnika. Davanje talaca.
b) Zajednička borba isključivo protiv komunista u cilju uspostavljanja mira i reda. Nemci i četnici ne moraju biti neprijatelji.
c) Neprijatelj br. 1 su komunisti i svi oni koji ih podržavaju ili ne sadejstvuju u borbi protiv komunista.
d) Draža Mihajlović moli, da ga se privuče organizovanju Srpskog dobrovoljačkog korpusa i organizovanju Dobrovoljačkog korpusa.
e) Bilo kakva veza s partizanima je nemoguća.
f) Draža Mihailović moli da se stvori prijateljskije raspoloženje, da bi se oslobodilo četnike, koji su uhapšeni u Srbiji, bez posredovanja četnika.
g) U slučaju invazije nema borbe protiv Nemaca. Borba protiv komunista će se produžiti. Četnici hoće da spreče vezu partizana s invazionim trupama.

h) Draža Mihajlović nema veze s Englezima. On i ne želi više da je ima, odgovarajući engleskom držanju prema srpskom narodu.[297]

Na sastanku je specijalni nemački izaslanik za Balkan Hermann Neubacher ocenio da obećanja Draže Mihailovića u pogledu lojalnog držanja treba uzeti ozbiljno, pošto je dokazao on "da je toliki antikomunista, da je usprkos engleskim ponudama dao prednost prosjačenju kod okupatora pred slogom s crvenom stranom". Ovi pregovori završili su formulisanjem inicijative za formiranje srpske armije od 50.000 ljudi za borbu protiv komunizma kojom bi rukovodio Mihailović, a koju bi opremila nacistička Nemačka. U izveštaju sa sastanka naglašava se da treba pozdraviti "predlog za formiranje srpskog jedinstvenog fronta". U izveštaju se zaključuje, povodom saradnje Mihailovića i Nedića: "Namera Draže Mihailovića da sam ostane u pozadini a Nedića da upotrebi kao reklamnu tablu, politički nam nije nepoželjna."[298]

General Hermann Behrends, viši vođa SS i policije u okupiranoj Srbiji, u izvještaju poslatom Vrhovnoj komandi Wehrmachta za period od 1. do 31. avgusta 1944. godine, svojim pretpostavljenim dostavlja podatke o sastanku Nedića sa Mihailovićem, kao i o Nedićevom zahtjevu za formiranjem „srpske nacionalne vojske“ upućenom komandi Jugoistoka:

Crvena opasnost, koja počinje sve više da preti, a prema kojoj se srpski narod i danas još u svojoj pretežnoj većini drži negativno, ubrzala je, pre svega, u nacionalnim krugovima razvoj, koji pod zanemarivanjem svih dosada postojećih suprotnosti, hoće da stvori mogućnost efikasne odbrane stvaranjem jednog nacionalnog bloka. Kako kod pokreta DM, tako i kod rukovodstva Srpskog dobrovoljačkog korpusa, ispoljile su se u izveštajnom periodu težnje istoga pravca i u velikoj meri dovele do zbližavanja između ovih dosada neprijateljskih nacionalnih grupa. Takođe i Nedićeva vlada je u toku ovog razvoja otkrila svoje dosada manje ili više ilegalne veze sa pokretom DM-a i sada uspostavila zvaničan dodir sa pokretom DM-a. Ovaj osnovni unutrašnjo-politički preokret došao je do vidljivog izraza sastankom između ministra pretsednika Nedića i Draže Mihajlovića, koji je održan 12 i 13.8. u Donjoj Šatornji. Prilikom ovog razgovora očigledno je došlo do sporazuma, koji je imao za posledicu da se srpska vlada sada u velikoj meri i javno identifikuje sa željama pokreta DM-a. Nekoliko dana docnije, usledila je poseta cele vlade Vojnom zapovedniku za Jugoistok, prilikom koje je ministar pretsednik Nedić ultimativno tražio formiranje, opremanje i naoružavanje jedne srpske nacionalne vojske od približno 50.000 ljudi, čiji bi temelj, izgleda, obrazovao Srpski dobrovoljački korpus, a u koju bi se uključili borbeni odredi pokreta DM.[299]

I Hermann Neubacher se u svojim memoarima osvrnuo na uspostavljanje »antikomunističkog fronta«, kao i na sastanak Nedića i Mihailovića:

Crvena armija napredovala je i približavala se granicama Srbije, Tito je postajao sve moćniji na čitavom jugoslovenskom prostoru, pa je u toj situaciji Nedić hteo da sebi osigura pozicije time što će da se poveže sa svojim jačim, nacionalističkim konkurentom, sa Dražom. S druge strane, Mihailović je, takođe, bio potreban Nediću, premda ga nije ozbiljno uzimao kao budući faktor moći, ali se nadao da će uz njegovu pomoć da se dokopa nemačkog oružja, pre nego što započne povlačenje Vermahta iz Srbije. U avgustu 1944. došlo je do susreta Nedića i Draže Mihailovića. Oni su se sreli u prostoriji koja je bila potpuno zamračena. Na taj način, niko od njih dvojice nije mogao da dokaže da su se stvarno sreli. I ovo je tipično za balkanske metode zavere. Komunisti su pretili da će da zavladaju celom zemljom, i zato je Mihailović zahtevao od Nedića da mu pruži finansijsku pomoć, te da pokuša sve da bi od Nemaca dobio toliko oružja da može da naoruža pedeset hiljada svojih pristalica. Na taj bi se način Nedić iskupio kod četnika i boraca pokreta otpora, jer je prethodno godinama sarađivao sa Nemcima. Tako bi se stvorio zajednički antikomunistički front.[300]

Nemačke snage u Srbiji sve do kraja leta 1944. nisu bile dovoljno velike kako bi same uspešno mogle zaustaviti nekoliko partizanskih ofanziva. Zbog toga je nemački okupator bio prinuđen da angažuje snage bugarskog okupatora, zatim snage JVuO, SDK i SDS. O značaju koje su snage JVuO, SDK i SDS odigrale u ovim borbama kao pomoćne nemačke snage, svedoči jedan sumarni nemački izveštaj iz druge polovine avgusta 1944. u kome se navode gubici SDK, SDS i „lojalnih četnika” (jedinice JVuO koje su sarađivale sa okupatorom u vojnim akcijama) od 15. marta do 15. avgusta 1944. U izveštaju se navodi da su snage „lojalnih četnika” u tom razdoblju imale gubitke od 1.749 poginulih, 2.089 ranjenih i 120 nestalih, snage SDS (skupa sa Srpskom graničnom stražom) su imale gubitke od 160 poginulih, 120 ranjenih i 28 nestalih, dok su dobrovoljci izgubili 140 vojnika, uz 312 ranjenih i 89 nestalih.[301][302][303]

U izvještaju Vojnoprivrednog štaba Jugoistoka upućenom 15. avgusta 1944. komandi Jugoistoka, navodi se sljedeće:

Sada je u toku formiranje nacionalnog srpskog jedinstvenog fronta protiv komunizma sa ciljem potpunog razumevanja između Nedićeve vlade i pokreta D. M. da se zajedničkom borbom spreči boljševizacija Srbije. Za vođenje ove borbe, uz formiranje nacionalne srpske armije, zahteva se od nemačkog Vermahta pomoć u opremi i naoružanju. Dok će onda vojni delovi srpskog nacionalnog pokreta biti spremni da se bezuslovno stave pod nemačku komandu, dotle je držanje političkog sektora još nejasno.[304]

Milan Nedić se 18. avgusta 1944. na zajedničkoj sednici kvislinške vlade sa nemačkim glavnim komandantom za Jugoistok, garantovao je da će se pokret pod komandom generala Mihailovića suzdržati od "neprijateljskih dejstava protiv Nemaca". Nedić je garantovao nemačkom okupatoru:

Ljudstvo Draže Mihailovića u buduće će osiguravati bezbednost cesta, železnice, transporta žita, rudnika i ostale pogone koji su od značaja za Nemce. Srpske nacionalne jedinice su pod Nedićevom komandom, koga priznaje pokret Draže Mihailovića, spremne za odlučnu borbu protiv komunizma. Nedić je istovremeno izjavio da je samo u tom slučaju sposoban da preuzme odgovornost vlade, u koliko bude bezodvlačno potpomognut nemačkim oružjem...[305]

U zabilješkama koje je osoblje komandanta Jugoistoka feldmaršala Maximiliana von Weichsa pripremilo za njegov sastanak s Hitlerom 22. augusta 1944. godine, razmotrena je vojno-politička situacija u Srbiji i Jugoslaviji. U dokumentu se daje ocjena dosadašnjih odnosa generalâ Nedića i Mihailovića i tvrdi da, iako je imao stanovite zadrške prema generalu Mihailoviću, general Nedić sada postao jedan od Mihailovićevih zagovornika pred Nijemcima, tako da se konačno može reći da postoji ujedinjeni srpski antikomunistički front u kojem Mihailović ima podršku više od „90% svih Srba“.[306][307]

U vrijeme kad je von Weichs morao napustiti Beograd da podnese izvještaj Hitleru, došlo je do sastanka između Nedića i Mihailovića. Prema obavijesti koju je primio von Weichs, položaj dvojice generala u ovoj novoj kombinaciji bio je politički uvjetovan:

Iz obzira prema srpskom narodu i s obzirom na budućnost, Draža Mihailović će kao i do sada ostati u pozadini. Borbu protiv komunista vodit će ipak on, dok će političke veze sa okupacionom silom i dalje ostati u domeni predsjednika vlade Nedića.[308][309]

U ratnom dnevniku Vrhovne komande Wehrmachta za 22. avgust 1944. godine, preneseni su zaključci sa sastanka održanog u Berlinu između Adolfa Hitlera, Hermanna Neubachera i Maximiliana von Weichsa. Hitler je odbacio ideju Neubachera i von Weichsa o naoružavanju armije od pedeset hiljada ljudi, zato što je po interese Velikonjemačkog Reicha smatrao opasnim potpuno zbližavanje Nedića i Mihailovića, dozvolivši ipak da se „delimično ispune srpske želje“:

Nojbaher i general fon Vajks (von Weichs) predočili su Fireru stanje u Srbiji: očekivani upad Tita u Srbiju i skoro povlačenje bugarskog okupacione vojske iz Srbije biće veoma nepovoljno po Vermaht, jer naše snage u Srbiji danas nisu dovoljne, da se efikasno suoče sa novonastalom situacijom. Četnici su u Srbiji od marta do avgusta 1944. izgubili u borbama sa komunistima oko 5.000 boraca, a prema nemačkoj okupacionoj sili u poslednje vreme nisu više neprijateljski raspoloženi. Oko 10.000 četnika bore se zajedno sa nemačkim trupama u južnoj Srbiji i to pod komandom nemačkog majora Vajela (Weyel). Da je došlo do jedinstva između Nedića i Mihailovića znači, da je došlo do ujedinjenja svih Srba i obojici to obezbeđuje podršku 90% naroda.[79]

– Ratni dnevnik Vrhovne komande Vermahta

Dakle, uprkos zalaganju nemačke komande Balkana, nemački vrhovni vođa Adolf Hitler je 22. avgusta 1944. odbacio Mihailovićevu inicijativu, ocenjujući da će to oružje "jednom kasnijom prilikom biti upravljeno protiv Nemaca." On je odobrio samo taktičku saradnju sa četnicima.[310]

Nasuprot Hitlerovom mišljenju, Nojbaher je 30. avgusta i dalje tvrdio da Draža Mihajlović, poput Milana Nedića, verno služi nemačkim interesima, i da se "do danas trudio da ne zauzme neprijateljsko držanje prema okupatoru". To isto smatra i za ostale vodeće Srbe, koji su se, pod parolom »dajte nam oružje — onda pripadamo Vama«, lojalno držali.[311]

Posljedice sporazuma[uredi | uredi kod]

26. avgusta 1944. godine Jugoslovenska izbeglička vlada priznala je Tita za svog legitimnog predstavnika i vođu, a Ivan Šubašić je zadržao mesto predsednika Jugoslovenske izbegličke vlade.[79]

Na osnovu sporazuma sa Nedićem, Mihailoviću je isporučena veća količinu oružja, municije i opreme, iz nemačkih magacina.[149]

Odluka o objedinjavanju svih domaćih antipartizanskih snaga i njihovom ulasku u sastav JVuO donijeta je na sastancima između predstavnika kvislinške vlade i kvislinških vojnih formacija sa predstavnicima JVuO, održanim početkom septembra, najprije u Beogradu, potom u Pranjanima pokraj Čačka.

Na inicijativu Nedićevog ministra prosvete Velibora Jonića, 2. septembra održan je u Beogradu sastanak na kome su se okupili komandant SDK general Kosta Mušicki, komandant SDS general Borivoje Jonić, bivši komandant SDS general Stevan Radovanović, povjerenik JVuO za Beograd Ivan Pavlović, Boško Bećarević, šef Antikomunističkog odseka Specijalne policije Uprave grada Beograda, kao i upravnik grada Beograda Dragomir Dragi Jovanović. Prema svjedočenju Velibora Jonića pred istražnim organima nakon rata, glavna tema sastanka je bilo vojničko objedinjavanje i izrada zajedničkog plana za „odbranu Beograda i sprečavanje nereda na taj način što će se onemogućiti pobuna komunista i simpatizera NOP-a u Beogradu, što će se oduzeti od Nemaca vojni i značajni objekti da ne bi bili bačeni u vazduh, jednom rečju da se Beograd vojnički osvoji i na taj način spreči ulazak NOV-a i Crvene Armije... Računalo se posle toga da se pozove i kralj, obrazuje vlada i cela Jugoslavija stavi pod njegovom upravom...“[312]

Istog dana, neposredno nakon ovog sastanka, komandant SDS Borivoje Jonić je izdao „Instrukciju za rad SDS“. General Jonić navodi da se „jednodušno i spontano, ceo Srpski narod opredelio za Kralja, monarhiju i slobodnu i nezavisnu državu, zasnovanu na demokratskim principima“. U „instrukciji“ piše:

U vezi s tim i sve današnje oružane Srpske snage ujedinjene su i bore se na braniku Srpskog nacionalizma. Svaka Srpska nacionalna oružana snaga ima za sobom svoj rad, život i borbu. Svaka od njih imala je i opravdanih razloga za svoje ustrojstvo i današnje postojanje. Sve postojeće male razlike u zadatku i dodeljenoj ulozi u završnici ovog rata nestale su, TAKO DA DANAS IMAMO JEDNU JEDINSTVENU I NEDELJIVU SRPSKU VOJSKU, sa kojom hteli — ne hteli, moraju računati svi naši prijatelji i neprijatelji... U ostvarenju postavljenog jednog cilja, vođeni jednom idejom vodiljom, jednodušni i ujedinjeni, svi Srpski oružani odredi — NACIONALNI ČETNICI, STRAŽARI, GRANIČARI, DOBROVOLJCI I GARDISTI, dobili su i u završnici rata svaki svoju ulogu i svoj zadatak... Na Srpsku državnu stražu se računa da ona u interesu Kralja, Otadžbine i naroda mora svoj zadatak u potpunosti da izvrši.[313][314]

Nakon sastanka od 2. septembra, 6. septembra je uslijedio novi sastanak. Na poziv ravnogorske komande Beograda, u selo Pranjani (nedaleko od Ravne gore), došli su predstavnici svih kolaboracionističkih vojnih formacija na sastanak sa Dražom Mihailovićem. Predstavnik SDK je bio kapetan Radoslav Protić, ispred SDS je bio prisutan major Ljubiša Mikić, dok je Srpsku graničnu stražu predstavljao major Dragiša Jevtić. Pored Mihailovića, ispred Vrhovne komande JVuO, sastanku su prisustvovali potpukovnici Mirko Lalatović i Luka Baletić. Kako navodi Ljotićev sekretar Boško Kostić, Mihailović je tada donio odluku o objedinjavanju svih „nacionalnih snaga“ i njihovom ulaženju u sastav Jugoslovenske vojske u otadžbini. Sve tri kolaboracionističke formacije trebalo je privremeno da zadrže svoju strukturu i starješinski kadar.[315]

6. septembra 1944. Srpska državna straža je stavljena pod komandu generala Dragoljuba Mihailovića.[316] Sjutradan je general Miroslav Trifunović Dronja, četnički komandant Srbije, radiogramom obavijestio Mihailovića:

Na dan 6. septembra 1944. javio mi se komandant Srpske državne straže đeneral Borivoje Jonić, koji mi je stavio pod komandu Srpsku državnu stražu. To isto je učinio i đeneral Kosta Mušicki sa svojim dobrovoljcima.[317][318]

Samo dan ranije, general Draža Mihailović primio je u Koceljevi kod Šapca generala Kostu Mušickog i razgovarao s njim o koordiniranju dejstava snagâ JVuO i SDK u borbi protiv NOVJ.[317][319]

Poslije sastanka u Pranjanima, 8. septembra 1944. godine, komandant Srbije JVUO general Miroslav Trifunović izdao je naređenje da se „ništa ne uzima od Srpske državne straže“ jer „ovi delovi oružane sile imaju se smatrati kao naše jedinice. Svako vrbovanje, odvođenje i primanje pripadnika Državne i Granične straže ima se potpuno obustaviti.“[320][321]

U ovom periodu, ravnogorski odredi su pomagali i mobilizaciju snaga Vlade nacionalnog spasa. Prema naredbi od 25. avgusta 1944. ponovo je formiran 1. bataljon SDS u Beogradu. 3. septembra 1944, popunu u ljudstvu za 1. bataljon obezbijedio je kapetan Nikola Kalabić, komandant Gorske garde JVuO. Ovaj je bataljon 5. septembra upućen u Sopot, da bi već sljedećeg dana ušao u sastav JVuO. Na licu mjesta su od ovog bataljona stvorena dva i upućena ka Aranđelovcu, ali su kasnije uništena od strane partizana.[322][323]

I u Šabačkom okrugu, shodno sporazumu sa komandantom III puka SDK, ravnogorske okružne vlasti su po naređenju majora Dragoslava Račića, komandanta Cersko-majevičke grupe korpusa JVuO, odobrile mobilizaciju 520 ljudi za popunu III dobrovoljačkog puka u Šapcu.[324][325]

Kolaboracija jedinica Srpskog dobrovoljačkog korpusa sa snagama JVuO pod komandom Draže Mihailovića dostigla je vrhunac tokom ključne bitke za oslobođenje Srbije. Riječ je o bici na Jelovoj gori, u kojoj su četnici bili poraženi te praktično izbačeni iz Srbije. Naime, u blizini Valjeva, 11. septembra 1944. partizani su napali kolonu u kojoj se nalazio Dragoljub Mihailović, četnička Vrhovna komanda, Centralni nacionalni komitet i američka vojna misija sa pukovnikom McDowellom na čelu.[326] Jedinice NOVJ su nastavile da gone ovu četničku grupu i 13. septembra opkolili su Mihailovića na sektoru DivciMionica. Našavši se u veoma nepovoljnoj situaciji, Mihailović se radio-vezom obratio za pomoć Kosti Mušickom, komandantu SDK. General Mušicki je telefonom naredio III bataljonu Prvog puka SDK iz Valjeva da krene Mihailoviću u pomoć. Ljotićevci su stigli u posljednji čas i znatno pomogli četnicima s Mihailovićem na čelu da se izvuku iz partizanskog obruča i upute prema Koceljevi.[327] Ovom prilikom, partizani su zaplijenili arhive četničke Vrhovne komande i Centralnog nacionalnog komiteta.[328]

Supružnici Dragojla i Milovan Popović u društvu Dimitrija Ljotića prilikom njegove posjete Zavodu za prinudno vaspitanje omladine u Smederevskoj Palanci.

Milovan Popović, upravnik Zavoda za prinudno vaspitanje omladine u Smederevskoj Palanci i simpatizer Ljotićevog ZBOR-a, napustio je Zavod 10. septembra 1944. i pridružio se Mihailovićevim četnicima, dok je Zavod formalno prestao da postoji 3. oktobra 1944.[329] 4. septembra 1944, upravnik Milovan Popović depešom obavještava Velibora Jonića, ministra prosvete i vera u vladi Milana Nedića:

Čast mi je izvestiti Vas da sam u vezi Vašeg strogo poverljivog akta br. 16 od 30 avgusta 1944 godine poslao danas u srpske oružane odrede po dobrovoljnoj prijavi i slobodnom izboru 104 pitomca i to: u Srpski dobrovoljački korpus 53, u Srpsku državnu stražu 26 i u odrede Draže Mihailovića 25.[330]

Prije rata, Milovan Popović se nalazio na čelu Antikomunističke lige,[331] a bio je i asistent na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Popović je bio jedan od organizatora Antimasonske izložbe oktobra 1941. Zavod za prinudno vaspitanje omladine bio je specijalni logor za izolaciju i ideološku indoktrinaciju prokomunističke omladine, formiran od strane kvislinških vlasti u Smederevskoj Palanci, 22. septembra 1942. Osnivanje logora bilo je omogućeno Uredbom o prinudnom vaspitanju omladine (15. jul 1942), koju je potpisao predsednik kvislinške vlade Milan Nedić. Tokom dve godine postojanja logora, kroz to mesto za izolaciju prošlo je 1.270 omladinaca i omladinki, od kojih je skoro polovina bila iz Beograda (mahom aktivisti i aktivni simpatizeri srednjoškolske organizacije SKOJ-a). Zatvorena omladina je bila podvrgnuta sistematskom ideološkom prevaspitanju, koje su vršili logorski „vaspitači“ – pripadnici organizacije NP Zbor. Zamenica upravnika logora i upravnica ženskog dela logora bila je Popovićeva supruga, Dragojla Ostojić Popović.[332] Tretman zatočenika Zavoda upravnik Popović je okarakterisao kao „blag režim, ali uvek pod znakom mača“.[333] U depeši poslatoj 21. marta 1945. vojvodi Momčilu Đujiću, general Mihailović o Popoviću daje kratku karakteristiku: „Potpukovnik Milovan Popović, zabušant, neupotrebljiv.”[334] Popović je ostao u JVuO sve do kraja rata i poginuo je 1945. godine u Bosni kao četnički odmetnik.[335]

U dogovoru sa generalom Miroslavom Trifunovićem, Mihailovićevim komandantom Srbije, jedinice Srpske državne straže (SDS) i Srpske granične straže (SGS) 6. oktobra 1944. okupile su se u Jagodini. Tu je od tih jedinica formiran Srpski udarni korpus (SUK) sa tri divizije. Za komandanta korpusa imenovan je divizijski general Stevan Radovanović, za njegovog pomoćnika brigadni general Borivoje Jonić (komandant SDS), za načelnika štaba major Danilo Dača Stojanović, dok su za komandante divizijâ imenovani: Branimir Brana Živković (do tada načelnik Operativnog odeljenja SDS), Dragutin Redić (do tada komandant SDS Kraljevačke oblasti) i Ljudevit Pogačar (do tada komandant SGS), svi pukovnici. SUK je tada brojao oko 6.800 ljudi.[336] Kao dio Mihailovićeve vojske, SUK se konstantno borio sa jedinicama NOVJ. Zajedno sa nemačkom vojskom i četnicima iz Srbije tokom novembra 1944, SUK učestvuje u proboju Armijske grupe E kroz Sandžak i istočnu Bosnu. Ipak, jedinice SDK nisu se povukle iz Srbije u pravcu Bosne, kako su to učinile objedinjene jedinice JVuO i SDS, već u pravcu Slovenije, preko teritorije Srema i Slavonije odnosno preko teritorije NDH. Jedinice JVuO i SDS napustile su teritoriju Srbije 15-20. oktobra 1944. Nemci su izvršili evakuaciju jedinica SDK kako bi ih spasili od uništenja u sukobu sa Crvenom armijom i NOVJ. Dimitrije Ljotić je 4. oktobra 1944. uputio delegaciju od 33 pripadnika SDK i fašističkog pokreta Zbor u Crnu Goru, kako bi ubedili Pavla Đurišića, komandanta crnogorskih četnika da se evakuišu u pravcu Slovenije, gde je planirano da se povuku i Ljotićeve jedinice.

Njemačke vojne vlasti su 1. oktobra izvijestile generala Nedića da je njegova vlada razriješena dužnosti, te da Beograd od 3. oktobra postaje operativna vojna zona. Nakon rata, general Borivoje Jonić će posvjedočiti da je u Nedićevom kabinetu 2. oktobra održan sastanak na kojem su, pored Nedića i Jonića, prisustvovali general Miodrag Damjanović, šef kabineta Milana Nedića, zatim komandant SDK general Kosta Mušicki i pukovnik Ljudevit Pogačar, komandant Srpske granične straže. Na sastanku je Nedić prisutne obavijestio da će se sa članovima vlade evakuisati u Austriju i da su svi oslobođeni položene zakletve. Generalu Joniću je poručio da bi pripadnici SDS i SGS trebalo da se priključe odredima JVuO, budući da „od početka pripadaju njima“.[337]

Trećeg oktobra, Nedić je održao posljednju sjednicu Vlade u Beogradu i tom prilikom saopštio ministrima da njihova evakuacija može početi svakog trenutka. U kakvoj situaciji su se nalazili pripadnici kvislinškog aparata i članovi Mihailovićeve organizacije neposredno prije povlačenja iz glavnog grada, najbolje odslikava jedan primarni izvor. Riječ je o pismu koje je (u ponoć istog dana) sastavio dr Milorad Nedeljković, ministar privrede u Nedićevoj vladi. Pismo je bilo namijenjeno Odeljenju državne propagande pri Predsedništvu Ministarskog saveta, i u njemu, između ostalog, dr Nedeljković navodi:

Gospodin predsednik nam je saopštio da je nemački komandant za Jugoistok večeras proglasio Beograd i Srbiju operativnim područjem u najstrožem smislu. Od ovog trenutka (ponoć) važi opsadno stanje u Beogradu. Funkciju srpske vlade preuzimaju nemačke vlasti. Srpska vlada premešta se u Nemačku da preuzme tamo svoju političku i nacionalnu dužnost, okupljajući oko sebe sve Srbe koji se tamo nalaze (preko 300.000), kao i one koji će se ovih dana evakuisati, i to je sva naša inteligencija, činovništvo i srpski oružani odredi (S.D. straža, S.D. korpus, Granična straža i Srpska garda). Danas su dobili pasoš u Nemačkom poslanstvu i svi članovi Ravnogorskog pokreta i mnogi političari iz demokratskih frakcija.[338][339]

Pripadnici SDS su iz Jagodine, preko Kruševca, 14. oktobra 1944. pristigli u Kraljevo gde su se sastali sa četnicima i stavili se pod Mihailovićevu komandu. Pravac povlačenja SDS i glavnine JVuO išao je od Kraljeva preko Raške, Novog Pazara, Sjenice, Prijepolja i Pljevalja ka istočnoj Bosni, uz učestale sukobe sa NOVJ i evidentne gubitke.[340]

Božidar Boško Bećarević, prije nego što je početkom oktobra 1944. pobjegao iz Srbije u Beč, bio je šef IV (antikomunističkog) odseka Specijalne policije Uprave grada Beograda. U Beču je, po nalogu Gestapoa, radio na organizovanju i pripremanju grupa za izvršenje diverzantsko-terorističkih zadataka u Srbiji. Draža Mihailović je 1. decembra 1944. uputio pismo pukovniku Gojku Boroti, komandantu Romanijskog korpusa JVuO u kome ga obavještava o ubacivanju diverzantsko-terorističkih grupa u Srbiju i ulozi Vrhovne komande JVuO u tome. Pukovnika Borotu, koji je bio četnički oficir za vezu sa njemačkim snagama u Sarajevu, general Mihailović obavještava da bi Bećarević trebalo da bude jedan od organizatora ovih skupina u službi Gestapoa:

Beć.[arević] sa njegovim ljudstvom može biti primljen i prebačen u Srbiju. Veoma je važno da niko ne zna za njihovo ubacivanje u Srbiju, pa čak ni dolazak kod nas. Naš svet suviše mnogo priča i ja dobro krijem još odavde sve one koje ubacujem. Zato ćemo prihvat Beć. sa njegovim ljudima organizovati tako da niko ovde ne zna za njih. Pitanje je samo da li je bolje da ih prebacimo iz oblasti Semberije ili u oblasti Višegrada. To kao i sve detalje dogovorićemo se kad dođete kod mene.[341][342]

Suđenje kolaboracionistima 1946.[uredi | uredi kod]

Glavni članak: Beogradski proces
Optuženi Dragoljub Mihailović na suđenju u Beogradu 1946.

Na posleratnom suđenju u Beogradu 1946. godine Draži Mihailoviću je, između ostalog, stavljena na teret saradnja sa kvislinškom upravom u Srbiji. Mihailović se branio kako je saradnja sa kvislinškom vladom išla slučajno, mimo njegove želje:

Optuženi Mihailović: Sa Nedićem je bio sastanak... je taj sastanak za mene došao neočekivano, nisam ga želeo ni u kom slučaju. To se desilo jedno posle podne kada sam se odlučio da dođem na taj sastanak, da jedanput vidim šta hoće. Bio sam tada u selu Skakavicama. Uveče je došlo do toga sastanka, za koji, ponavljam, nisam nikakve želje imao. Šta me je upravo navelo na to, sam ne znam.
Pretsednik: Ko je bio prisutan na tome sastanku?
Optuženi: Luka Baletić, Mirko Lalatović, a ovde se još pominju i Nikola Kalabić, Dragoslav Račić, Damjanović i Nedić.
Pretsednik: Kakav je bio tok tih pregovora i šta se imalo na tome sastanku da postigne između vas i Nedića?
Optuženi: Ništa. Da kažem svašta i ništa...
Pretsednik: Pa kakvi su onda zaključci?
Optuženi: Nikakvi. Nešto su trabunjali oni koji su doveli do toga sastanka.

Na insistiranje predsednika suda čemu taj sastanak sa Nedićem, Mihailović je na kraju izjavio da je na sastanak otišao "iz dosade":

Pretsednik: Kad na tom sastanku uopšte ništa nije postignuto, tako da je to bio jalov razgovor, zašto vam je bio potreban taj sastanak?
Optuženi: Uopšte je bio nepotreban. Verujem da je to bilo iz dosade, što me je moralo pritiskivati neko traženje, inače nikakvog razloga nije bilo.

U nastavku odbrane, optuženi Mihailović je nastojao da prikaže kako je čak i liferovanje oružja od strane Nemaca išlo gotovo mimo njegove volje:

Pretsednik: Da nastavimo s ovim vašim sastankom sa Milanom Nedićem avgusta 1944 god. Da li vam je Nedić obećao ili se obavezao da će preko Nemaca uspeti da vam se liferuje veća količina oružja?
Optuženi: Ja nisam tražio da se meni liferuje od Nemaca.
Pretsednik: A da li vam je on obećao?
Optuženi: Nisam tražio.
Pretsednik: A da li vam je obećao, Sud to pita, da li vam je Nedić obećao ili se obavezao?
Optuženi: Ja sam kazao da neću od njih.
Pretsednik: Jeste li hteli da primite od SDS.
Optuženi: Uvek. Zato sam kroz sve vreme i uzimao.
Pretsednik: Ko je snabdevao obućom, hranom i odećom SDS?
Optuženi: Sve su to snabdevali Nemci.[149]

Uprkos ovakvoj odbrani, sudsko veće je u članu 3. presude utvrdilo da je Mihailović kriv:

Što je od samog početka svoje izdajničke delatnosti stupio u vezu sa Nedićem i drugim kvislinzima, otvorenim slugama okupatora, u cilju da održi okupaciju i objedini sve izdajničke snage protiv oslobodilačke borbe naroda Jugoslavije;[74]

– Presuda Dragoljubu Mihailoviću

Literatura[uredi | uredi kod]

Reference[uredi | uredi kod]

  1. Milan Radanović: Kolaboracija JVuO sa nemačkim okupatorom u Srbiji 1941-1944.
  2. 2,0 2,1 Tomasevich 1975: str. 127.
  3. Tomasevich 2001: str. 214.
  4. „William Deakin - EMBATTLED MOUNTAIN (Bojovna planina)”. Znaci.net. Pristupljeno 2014-03-16. 
  5. Rade Ristanović, Oblici otpora u okupiranom Beogradu (1941-1944). Doktorska disertacija, Filozofski fakultet Univerziteta u Novom Sadu, 2019, str. 549.
  6. Nebojša Stambolija, Srpska državna straža 1942-1944. Doktorska disertacija, Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu, 2019, str. 306.
  7. Milan Borković, Kontrarevolucija u Srbiji: Kvislinška uprava 1941-1944, I-II, Beograd, 1979. Arhivirano 2022-10-19 na Wayback Machine-u, str. II/209-210.
  8. „Ratko Martinović - OD RAVNE GORE DO VRHOVNOG ŠTABA”. Znaci.net. Pristupljeno 2014-03-16. 
  9. Izvod iz knjige poslatih telegrama Štaba Draže Mihailovica od 29. juna do 5. avgusta 1942. godine
  10. 10,0 10,1 10,2 10,3 RAVNA GORA POSTAJE STOŽER VELIKOSRPSKE BURŽOAZIJE
  11. „Nikola Milovanović, Draža Mihailović, Beograd, 1991”. Znaci.net. Pristupljeno 2014-03-16. 
  12. Milan Borković, n.d., Beograd, 1979. Arhivirano 2022-11-18 na Wayback Machine-u, str. I/375.
  13. Milan Borković, n.d., Beograd, 1979. Arhivirano 2022-10-19 na Wayback Machine-u, str. II/211, fus. 5.
  14. Jovan Marjanović, Ustanak i narodno-oslobodilački pokret u Srbiji 1941, Institut društvenih nauka, Beograd, 1963, str. 127-128.
  15. Милисав Секулић, Пуковник Јован П. Тришић. Ратни дневник и биографија, Београд, 2014, стр. 96-102.
  16. Издајник и ратни злочинац Дража Михаиловић пред судом: Стенографске белешке и документа са суђења Драгољубу-Дражи Михаиловићу, Београд, 1946, стр. 113.
  17. Jovan Marjanović, Ustanak i narodno-oslobodilački pokret u Srbiji 1941, Institut društvenih nauka, Beograd, 1963, str. 193.
  18. Izveštaj komandanta četničke grupe odreda od 6. maja 1942. Draži Mihailoviću o akcijama protiv partizanskih jedinica na širem području Višegrada i stanju četničkih jedinica
  19. Milan Borković, n.d., Beograd, 1979. Arhivirano 2022-09-04 na Wayback Machine-u, str. I/274.
  20. Izveštaj majora Radoslava Đurića od 26. marta 1942. Draži Mihailoviću o vojno-političkoj situaciji u istočnoj Bosni i stanju četničkih jedinica
  21. Branislav Božović – Mladen Stefanović: MILAN AĆIMOVIĆ – DRAGI JOVANOVIĆ – DIMITRIJE LJOTIĆ, Centar za informacije i publicitet, Zagreb, 1985, str. 98.
  22. Herman Nojbaher: SPECIJALNI ZADATAK BALKAN Arhivirano 2022-10-15 na Wayback Machine-u, str. 161.
  23. AVII, Izjava Aleksandra Cincar-Markovića pred istražnim organima 1946.
  24. Nikola Milovanović: DRAŽA MIHAILOVIĆ, poglavlje OBMANE DRAŽE MIHAILOVIĆA
  25. 25,0 25,1 25,2 „Miodrag Zečević: DOKUMENTA SA SUĐENjA DRAŽI MIHAILOVIĆU, Beograd 2001: Saslušanje optuženih” (PDF). Arhivirano iz originala na datum 2023-07-17. Pristupljeno 2014-03-16. 
  26. 26,0 26,1 Zbornik NOR-a, XIV/1, Beograd, 1981., str. 868.
  27. Zbornik NOR-a, XIV/1, Beograd, 1981., str. 17-18, fus. 13.
  28. Arhiv VII, k. 269, reg. br. 35/1.
  29. Jovan Marjanović, Draža Mihailović između Britanaca i Nemaca, knjiga I, Britanski štićenik, Globus/Narodna knjiga/Prosveta, Zagreb—Beograd, 1979, str. 126.
  30. Бранко Латас, Милован Џелебџић, Четнички покрет Драже Михаиловића, Београд, 1979, стр. 77.
  31. 31,0 31,1 Žarko Jovanović, "Kolaboracija Draže Mihailovića sa kvislinzima u Srbiji 1941.", Vojnoistorijski glasnik, 1-2/1998, Beograd, 1998, str. 83.
  32. AVII—Nda—19—5—4.
  33. Jovan Marjanović, Ustanak i narodno-oslobodilački pokret u Srbiji 1941, Institut društvenih nauka, Beograd, 1963, str. 193.
  34. Јован Марјановић, Устанак и НОП у Србији 1941, Београд, 1983, стр. 317.
  35. Zbornik NOR-a, I/1, Beograd, 1949, str. 405-406.
  36. Драгојло Дудић, Дневник 1941, Београд, 1981, стр. 187-189.
  37. OBAVEŠTENJE KOMANDNOG ŠTABA KOMANDANTA SRBIJE OD 16. SEPTEMBRA 1941. KOMANDAMA I USTANOVAMA VERMAHTA O RAZVOJU ORUŽANOG USTANKA - T501 roll 244, frames 334-337.
  38. Zbornik NOR-a, XIV/1, Beograd, 1981., str. 857.
  39. Zbornik NOR-a, XIV/1, Beograd, 1981., str. 869-870.
  40. Nebojša Stambolija, Srpska državna straža 1942-1944. Doktorska disertacija, Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu, 2019, str. 46-47.
  41. AVII—Nda—53—3—48.
  42. Jovan Marjanović, Ustanak i narodno-oslobodilački pokret u Srbiji 1941, Institut društvenih nauka, Beograd, 1963, str. 351.
  43. https://www.znaci.org/00001/4_14_1_27.htm Naređenje Draže Mihailovića od 9. novembra 1941. komandantu bosanskih četničkih odreda za prebacivanje četničkih jedinica iz istočne Bosne u rejon Užica i Kosjerića radi napada na partizane
  44. ASŽ, Ž-28, NOR, kut. 13, f. Sandžački četnici, dok. 5а, str. 2–3.
  45. (Живковић 2017, p. 778)
  46. AVII, arhivski fond Draže Mihailovića, VK—X 13.
  47. Bojan Dimitrijević: Nikola Kalabić između Čiče i Krcuna?!
  48. Nebojša Stambolija, n.d., str. 34. i 60.
  49. Nikola Milovanović: DRAŽA MIHAILOVIĆ, poglavlje NAPAD NA UŽICE I BORBE OKO ČAČKA
  50. Boško N. Kostić, Za istoriju naših dana - Odlomci iz zapisa za vreme okupacije, Lil (Francuska), 1949, str. 66–67.
  51. Станислав Краков, Генерал Милан Недић, Књига прва: На оштрици ножа, Минхен, Штампарија Искра, 1963, стр. 265-266.
  52. Milan Borković, Kontrarevolucija u Srbiji: Kvislinška uprava 1941-1944, I-II, Beograd, 1979., str. I/265-267.
  53. Milan Borković, n.d., str. I/267.
  54. „William Deakin - EMBATTLED MOUNTAIN (Bojovna planina)”. Znaci.net. Pristupljeno 2014-03-16. 
  55. Zbornik NOR-a, tom I, knjiga 1, Vojnoistorijski institut, Beograd, 1949, str. 636—637.
  56. Milan Borković, n.d., str. I/270-271.
  57. Zbornik NOR-a, XIV/1, Beograd, 1981., str. 766-767.
  58. Zbornik NOR-a, XIV/1, Beograd, 1981., str. 90-91.
  59. Коста Николић, Бојан Б. Димитријевић, Генерал Драгољуб Михаиловић 1893-1946. Биографија, Београд, 2011, стр. 174.
  60. Mладен Стефановић, Збор Димитрија Љотића 1934-1945, Београд, 1984, стр. 223.
  61. Milan Borković, n.d., str. I/271, fus. 67.
  62. Коста Николић, Бојан Б. Димитријевић, н.д., стр. 180.
  63. Бојан Б. Димитријевић, Војска Недићеве Србије 1941-1945, Институт за савремену историју, Београд, 2011, стр. 119.
  64. „ZBORNIK DOKUMENATA VOJNOISTORIJSKOG INSTITUTA: TOM XIV, KNJIGA 1”. Znaci.net. Pristupljeno 2014-03-16. 
  65. Станислав Краков, Генерал Милан Недић, Књига прва: На оштрици ножа, Минхен, Штампарија Искра, 1963, стр. 280.
  66. Milan Borković, Kontrarevolucija u Srbiji: Kvislinška uprava 1941-1944, Beograd, 1979. Arhivirano 2022-09-04 na Wayback Machine-u, str. I/296.
  67. „William Deakin - EMBATTLED MOUNTAIN (Bojovna planina)”. Znaci.net. Pristupljeno 2014-03-16. 
  68. „William Deakin, BOJOVNA PLANINA”. Znaci.net. Pristupljeno 2014-03-16. 
  69. NAW, mikrofilm br. T-501, rola 247, snimak 920; rola 257, snimak 1232.
  70. DVOJNA POLITIKA U SRBIJI
  71. 71,0 71,1 Branko Petranović, Srbija u Drugom svetskom ratu, 1939-1945, Beograd, 1992., str. 271.
  72. Milan Borković, Kontrarevolucija u Srbiji: Kvislinška uprava 1941-1944, I-II, Beograd, 1979., str. I/270.
  73. Boško N. Kostić, Za istoriju naših dana - Odlomci iz zapisa za vreme okupacije, Lil (Francuska), 1949, str. 67.
  74. 74,0 74,1 74,2 „Miodrag Zečević: DOKUMENTA SA SUĐENjA DRAŽI MIHAILOVIĆU, Beograd 2001: Presuda Dragoljubu Mihailoviću i ostalima” (PDF). Pristupljeno 2014-03-16. 
  75. „Pismo delegata Draže Mihailovića od 8. decembra 1941. komandantu četničkog Rasinsko-bistričkog bataljona povodom poziva Draže Mihailovića da Pavle Đurišić dođe kod njega i o situaciji u Srbiji”. Arhivirano iz originala na datum 2022-08-23. Pristupljeno 2022-09-09. 
  76. Kosta Nikolić, Istorija ravnogorskog pokreta (knjiga I), Beograd 1999., str. 213-214.
  77. AVII, NAV-N-T-501, S. 825 i 864, r. 247.
  78. Milan Borković, Kontrarevolucija u Srbiji: Kvislinška uprava 1941-1944, Beograd, 1979. Arhivirano 2022-09-04 na Wayback Machine-u, str. I/246.
  79. 79,00 79,01 79,02 79,03 79,04 79,05 79,06 79,07 79,08 79,09 „Nikola Živković, Srbi u Ratnom dnevniku Vrhovne komande Vermahta”. Scribd.com. Arhivirano iz originala na datum 2016-08-03. Pristupljeno 2014-03-16. 
  80. „Izvod iz knjige poslatih i primljenih telegrama Štaba Draže Mihailovića od 25. aprila do 3. maja 1942. godine”. Znaci.net. Pristupljeno 2014-03-16. 
  81. Izveštaj kapetana Žarka Milurovića od 13. februara 1942. majoru Bošku Todoroviću o pokušaju organizovanja četničkih jedinica u Slavoniji
  82. Izvod iz knjige primljenih telegrama Štaba Draže Mihailovića od 20. aprila do 10. maja 1942. godine
  83. Arhiv Srbije, fond Ž-30, Zbirka fotografija, kut. 206, sl. 158.
  84. (Живковић 2017, p. 589—590)
  85. „William Deakin - EMBATTLED MOUNTAIN (Bojovna planina)”. Znaci.net. Pristupljeno 2014-03-16. 
  86. Lawrence, Christie (1946). Irregular Adventure. London: Faber and Faber, pp. 228—233.
  87. Jovan Marjanović, Draža Mihailović između Britanaca i Nemaca, knjiga I, Britanski štićenik, Globus/Narodna knjiga/Prosveta, Zagreb—Beograd, 1979, str. 230.
  88. Izvod iz knjige primljenih i poslatih telegrama Štaba Draže Mihailovića od 5. do 14. maja 1942. godine
  89. Izvod iz knjige primljenih telegrama Štaba Draže Mihailovića od 12. do 27. maja 1942. godine
  90. Arhiv Vojnoistorijskog instituta, Četnička arhiva, kutija 99, registarski broj 8/1 (S-V-16550/2).
  91. Izveštaj delegata Štaba Draže Mihailovića za istočni sektor od 19. maja 1942. Draži Mihailoviću o radu na organizaciji četničkih jedinica i saradnji sa jedinicama Koste Pećanca
  92. Izveštaj majora Petra Baćovića s kraja maja 1942. Draži Mihailoviću o borbama četničkih, italijanskih i Nedićevih jedinica protiv partizanskih snaga u Crnoj Gori i Sandžaku maja 1942. godine
  93. Jozo Tomasevich: ČETNICI U DRUGOM SVJETSKOM RATU 1941-1945, poglavlje DVOJNA POLITIKA U SRBIJI
  94. Vojni arhiv, Nedićeva arhiva, kutija 29, fascikla 2, dokument br. 22, str. 1.
  95. ASŽ, fond Ž-30, Zbirka fotografija, kut. 206, sl. 37.
  96. (Живковић 2017, p. 556)
  97. AVII, NAV, N-T-120, 200/153725—27.
  98. Milan Borković, Kontrarevolucija u Srbiji: Kvislinška uprava 1941-1944, I-II, Beograd, 1979., str. I/299-300.
  99. AVII, br. 9/2-1, k. 1a.
  100. Milan Borković, n.d., str. I/285.
  101. Izvod iz knjige primljenih telegrama Štaba Draže Mihailovića od 29. juna do 18. jula 1942. godine
  102. Obaveštenje Gorskog štaba bosanskih četničkih odreda od 17. jula 1942. kapetanu Milivoju Kovačeviću o razlozima neslaganja sa politikom Draže Mihailovića prema četnicima u istočnoj Bosni
  103. Izveštaj kapetana Pavla Grubača od 23. jula 1942. majoru Petru Baćoviću o radu Gorskog štaba bosanskih četničkih odreda i situaciji u istočnoj Bosni
  104. Izvod iz knjige poslatih telegrama štaba Draže Mihailovića od 29. juna do 5. avgusta 1942. godine
  105. „ZBORNIK DOKUMENATA VOJNOISTORIJSKOG INSTITUTA: TOM XIV, KNJIGA 1”. Znaci.net. Pristupljeno 2014-03-16. 
  106. Izvod iz knjige poslatih telegrama Štaba Draže Mihailovica od 5. do 21. avgusta 1942. godine
  107. Izvod iz knjige poslatih telegrama Štaba Draže Mihailovica od 22. do 28. avgusta 1942. godine
  108. Izvod iz knjige poslatih telegrama štaba Draže Mihailovića od 3. do 9. septembra 1942. godine
  109. Zbornik dokumenata i podataka o Narodnooslobodilačkom ratu naroda Jugoslavije, tom XIV, knjiga 1: Dokumenti četničkog pokreta Draže Mihailovića, Vojnoistorijski institut, Beograd, 1981, strana 886.
  110. Izveštaj majora Miodraga Paloševića od 5. novembra 1942. Draži Mihailoviću o radu na organizovanju četničkih jedinica od 21. marta do 4. novembra 1942. godine
  111. Коста Николић, Историја равногорског покрета, I-III, Београд, 1999, стр. II/21.
  112. Nebojša Stambolija, Srpska državna straža 1942-1944. Doktorska disertacija, Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu, 2019, str. 309.
  113. Tomasevich 2001: str. 215.
  114. Albert Sajc, »Mihailović — šarlatan ili heroj?« Kolumbija, Ohajo, 1953.
  115. Nikola Milovanović: DRAŽA MIHAILOVIĆ, poglavlje MIHAILOVIĆEVI KORPUSI POD KOMANDOM OKUPATORA
  116. Nikola Milovanović, Kroz tajni arhiv Udbe (drugo izdanje), Sloboda, Beograd, 1975, str. 144.
  117. Milan Borković, Kontrarevolucija u Srbiji: Kvislinška uprava 1941-1944, Beograd, 1979. Arhivirano 2022-09-04 na Wayback Machine-u, str. I/269-270.
  118. Nikola Milovanović: DRAŽA MIHAILOVIĆ, poglavlje LEGALIZACIJA MIHAILOVIĆEVIH ODREDA
  119. „Izvod iz knjige poslatih telegrama Štaba Draže Mihailovića od 21. marta do 26. aprila 1942. godine”. Arhivirano iz originala na datum 2022-09-02. Pristupljeno 2022-09-02. 
  120. Izvod iz knjige primljenih telegrama Štaba Draže Mihailovića od 3. do 18. avgusta 1942. godine http://www.znaci.org/00001/4_14_1_145.htm Arhivirano 2022-09-02 na Wayback Machine-u
  121. Izvod iz knjige poslatih telegrama Štaba Draže Mihailovica od 5. do 21. avgusta 1942. godine http://www.znaci.org/00001/4_14_1_149.htm Arhivirano 2022-09-02 na Wayback Machine-u
  122. Документа са суђења Равногорском покрету, књига 2, Београд, 2001, стране 1571–1572, 2427.
  123. Бранислав Божовић, Специјална полиција у Београду 1941-1944, Завод за уџбенике, Београд, 2014, стр. 233.
  124. Milan Borković, Kontrarevolucija u Srbiji: Kvislinška uprava 1941-1944, Beograd, 1979. Arhivirano 2022-09-04 na Wayback Machine-u, str. II/220.
  125. Nikola Milovanović: DRAŽA MIHAILOVIĆ, poglavlje PORAZ MIHAILOVIĆEVIH SNAGA U SRBIJI I NOVI SPORAZUMI SA OKUPATOROM I KVISLINGOM MILANOM NEDIĆEM
  126. Arhiv Vojnoistorijskog instituta, Nedićeva arhiva, br. 19/7, kut. 1, str. 38.
  127. Nikola Milovanović: DRAŽA MIHAILOVIĆ, poglavlje PORAZ MIHAILOVIĆEVIH SNAGA U SRBIJI I NOVI SPORAZUMI SA OKUPATOROM I KVISLINGOM MILANOM NEDIĆEM
  128. „ZBORNIK DOKUMENATA VOJNOISTORIJSKOG INSTITUTA: TOM XIV, KNJIGA 1”. Znaci.net. Pristupljeno 2014-03-16. 
  129. Kosta Nikolić, Istorija ravnogorskog pokreta (knjiga I), Beograd 1999., str. 222.
  130. Arhiv VII, Ča, k. 299, reg. br. 14/1: knjiga predatih telegrama Štaba Draže Mihailovića od 7. do 23. novembra 1942.
  131. NAW, Mf, T—312, Roll 468, fr. 8057753—56.
  132. Jovan Marjanović, Draža Mihailović između Britanaca i Nemaca, knjiga I, Britanski štićenik, Globus/Narodna knjiga/Prosveta, Zagreb—Beograd, 1979, str. 328.
  133. Milan Borković, n.d., str. I/272-273.
  134. AVII, Nća, k. 125, reg. br. 1/17-16.
  135. Milan Borković, Kontrarevolucija u Srbiji: Kvislinška uprava 1941-1944, Beograd, 1979. Arhivirano 2022-09-04 na Wayback Machine-u, str. I/274-276.
  136. Milan Borković, n.d., str. I/279.
  137. Milan Borković, n.d., str. I/277.
  138. AVII, Mikroteka, N-T-501, rol. 256, mf. 1136-1140. Zapisnik sa sastanka između Nedića i Badera od 19. I 1942, kome su prisustvovali i Nedićev savetnik Miloš Banković i šef komandnog štaba vojnoupravnog komandanta Srbije Erih Keviš.
  139. NARA, T501, Roll 256, frame no. 001138.
  140. Zbornik NOR-a, XII/2, Beograd, 1976. str. 111.
  141. NARA, T501, Roll 256, frame no. 001090.
  142. Izveštaj Opunomoćenog komandanta u Srbiji od 11. februara 1942. komandantu Jugoistoka o toku pregovora s majorom Dangićem u Beogradu
  143. Zbornik NOR-a, XII/2, Beograd, 1976. str. 143-146.
  144. Zbornik NOR-a, XIV/1, Beograd, 1981. Arhivirano 2023-01-01 na Wayback Machine-u, str. 151-154.
  145. DDI, Mameli a Ciano, serie IX, vol. VIII, d. 283, 319.
  146. Бојан Симић, Окупирана Србија у извештајима италијанског посланства у Београду (1941-1943). Војноисторијски гласник, Институт за стратегијска истраживања - Одељење за војну историју Министарства одбране Републике Србије, 2017, стр. 100-101, фус. 46.
  147. Milan Borković, n.d., str. I/283-284.
  148. Izvod iz knjige poslatih i primljenih telegrama štaba Draže Mihailovića od 20. aprila do 10. maja 1942. godine
  149. 149,0 149,1 149,2 149,3 „Miodrag Zečević: DOKUMENTA SA SUĐENjA DRAŽI MIHAILOVIĆU, Beograd 2001: Saslušanje optuženih” (PDF). Pristupljeno 2014-03-16. 
  150. Kosta Nikolić, Istorija ravnogorskog pokreta, knjiga I, Beograd 1999., str 312-313.
  151. Arhiv VII, Ča, k. 289, reg. br. 9/1.
  152. Izveštaj komandanta 2. ravnogorskog korpusa od 3. marta 1943. Draži Mihailoviću o borbi protiv pripadnika NOP-a i pregovorima sa predstavnicima nemačkih okupacionih trupa
  153. Arhiv VII, Ča, k. 297, reg. br. 1/1.
  154. Zbornik NOR-a, tom XIV, knjiga 4, Vojnoistorijski institut, Beograd, 1985, str. 441, fus. 4.
  155. Istorijski arhiv Beograda, BDS, B- 921, dosije Babac Pavle.
  156. Rade Ristanović, Oblici otpora u okupiranom Beogradu (1941-1944). Doktorska disertacija, Filozofski fakultet Univerziteta u Novom Sadu, 2019, str. 463, 675.
  157. Jozo Tomasevich: ČETNICI U DRUGOM SVJETSKOM RATU 1941-1945, poglavlje DVOJNA POLITIKA U SRBIJI
  158. Милутин Живковић, Ратни пут војводе сухопланинског Машана Ђуровића 1941-1943, Лесковачки зборник LIX, Народни музеј Лесковац, 2019, стр. 320.
  159. AVII, NAV—T-501, r. 249, s. 98—104.
  160. Zbornik dokumenata i podataka o Narodnooslobodilačkom ratu naroda Jugoslavije, tom XII, knjiga 3, Dokumenti jedinica, komandi i ustanova Nemačkog rajha: 1. januar — 31. decembar 1943, Vojnoistorijski institut, Beograd, 1978, dok. 40, str. 184.
  161. AVII, ČA, kut. 132, reg. br. 7/4.
  162. Zbornik dokumenata i podataka o Narodnooslobodilačkom ratu naroda Jugoslavije, tom XIV, knjiga 2: Dokumenti četničkog pokreta Draže Mihailovića 1943, Vojnoistorijski institut, Beograd, 1983, dok. 142, str. 651.
  163. Sima Begović, Logor Banjica 1941-1944, Institut za savremenu istoriju, Beograd, 1989, knj. 2, str. 14.
  164. Milan Radanović: Viktimizacija zločinaca
  165. Nebojša Stambolija, Srpska državna straža 1942-1944. Doktorska disertacija, Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu, 2019, str. 372.
  166. Zbornik NOR-a, tom XIV, knjiga 2, dokument br. 182, Vojnoistorijski institut, Beograd, 1983, str. 869—878.
  167. Arhiv Vojnoistorijskog instituta, Četnička arhiva, kutija 127, registarski broj 1/12 (S-X-214).
  168. Zbornik dokumenata i podataka o Narodnooslobodilačkom ratu naroda Jugoslavije, tom XIV, knjiga 2: Dokumenti četničkog pokreta Draže Mihailovića 1943, Vojnoistorijski institut, Beograd, 1983, dokument 194, strane 914—922.
  169. Nebojša Stambolija, n.d, str. 310, fus. 823.
  170. Nebojša Stambolija, n.d., str. 310-311, fus. 824.
  171. Zbornik dokumenata i podataka o Narodnooslobodilačkom ratu naroda Jugoslavije, tom XIV, knjiga 2: Dokumenti četničkog pokreta Draže Mihailovića 1943, Vojnoistorijski institut, Beograd, 1983, dok. 201, str. 936—937.
  172. Zbornik dokumenata i podataka o Narodnooslobodilačkom ratu naroda Jugoslavije, tom XII, knjiga 3: Dokumenti Nemačkog rajha 1943, Vojnoistorijski institut, Beograd, 1978, dok. 156, str. 622.
  173. Procena komandanta Jugoistoka feldmaršala Vajksa od 1. novembra 1943. vojno-političke situacije na području Jugoslavije krajem oktobra 1943. godine
  174. NARA, T314, Roll 566, frame no. 000340.
  175. Mikrofilm br. T-314, rola 566, snimak 340. (njem. "Der Cetnik—Vojvode Djujic ist Anhänger der Ljotic—Bewegung. In seiner näherer Umgebung sind wohl älteren Pravoslaven die zur D.M.—Bewegung neigen, jedoch derzeitig unter Führung von D. keinerlei Einfluss besitzen. D. bemüht sich seit einiger Zeit, junge, der Ljotic—Bewegung nahestehende Pravoslaven als Einheitsführer anzusetzen.")
  176. Obaveštenje Ministarstva inostranih poslova Velike Britanije od 7. decembra 1943. svom ambasadoru u Vašingtonu o saradnji četnika sa okupatorima i razlozima za prekid odnosa sa Dražom Mihailovićem
  177. „Nikola Milovanovic - DRAZA MIHAILOVIC”. Znaci.net. Pristupljeno 2014-03-16. 
  178. Tajna i javna saradnja četnika i okupatora 1941—1944 — Dokumenti, Arhivski pregled, Beograd, 1976, str. 84.
  179. Izvod iz knjige poslatih depeša štaba Draže Mihailovića u vremenu od 7. novembra do 3. decembra 1943. godine
  180. Milan Radanović, Kazna i zločin: Snage kolaboracije u Srbiji: odgovornost za ratne zločine (1941-1944) i vojni gubici (1944-1945), Rosa Luxemburg Stiftung Southeast Europe, Beograd, 2015, str. 114.
  181. AVII, arhivski fond Draže Mihailovića, D—XLI—12077.
  182. AVII, arhivski fond D. M., D—30—538, 541.
  183. Nikola Milovanović: DRAŽA MIHAILOVIĆ, poglavlje VEZE SA BUGARSKIM REAKCIONARIMA I OKUPATORIMA
  184. 184,0 184,1 Milan Borković, n.d., str. II/223-224.
  185. Olivera Milosavljević, Potisnuta istina. Kolaboracija u Srbiji 1941-1944. Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2006, str. 377.
  186. Nacionalni arhiv Vašington, T313, rolna 196, frejm 7457118. Dodatak dnevnom izvještaju obavještajnog odjeljenja za 3.10.43
  187. 187,0 187,1 Izvod iz knjige primljenih depeša štaba Draže Mihailovića u vremenu od 16-30. decembra 1943. godine
  188. Nikola Milovanović, Kroz tajni arhiv UDB-e, I-II, Beograd, 1986, str. I/152-153.
  189. Milan Radanović, n.d., str. 128.
  190. VA, NdA, 24А–2–3.
  191. Nebojša Stambolija, n.d., str. 313.
  192. Istorijski arhiv Beograda, fond BDS, Ј-423, Borivoje Jonić.
  193. Nebojša Stambolija, n.d., str. 333-334.
  194. VA, ČA, k. 121, f. 4, d. 39.
  195. Rade Ristanović, n.d., str. 550-551.
  196. IAB, BIA, F. XII, P. 1, Gubarev Nikola.
  197. Rade Ristanović, n.d., str. 478.
  198. IAB, OSB, istražni predmet Božidara Bećarevića, zapisnik o saslušanju od 14. jula 1949, str. 60.
  199. Бранислав Божовић, Специјална полиција у Београду 1941-1944, Завод за уџбенике, Београд, 2014, стр. 595.
  200. Радосав Р. Туцовић - Полицијски репресивни апарат нацистичке Немачке и његови домаћи инструменти: Анализа делатности Драгомира Јовановића и Аугуста Мајснера у окупираној Србији (1941–1944). Докторска дисертација, Филозофски факултет Универзитетa у Београду, 2021, стр. 187-188.
  201. Sima Begović, Logor Banjica 1941-1944, knjiga II, Institut za savremenu istoriju, Beograd, 1989, str. 14.
  202. Istorijski arhiv Beograda, fond monografije o Beogradu, inv. br. 8, I, str. 123—125; istražni predmet Dragomira Jovanovića.
  203. Бранислав Божовић, н. д., стр. 337.
  204. Izjava Radomira Milinkovića »Džeka« pred istražnim organima 1945. (M—572).
  205. Nikola Milovanović: DRAŽA MIHAILOVIĆ, poglavlje »OBAVEŠTAJNI CENTAR ŠTABA BR. 2«
  206. Бранислав Божовић, н. д., стр. 314.
  207. Herman Nojbaher: SPECIJALNI ZADATAK BALKAN Arhivirano 2022-10-15 na Wayback Machine-u, str. 161.
  208. Herman Nojbaher: SPECIJALNI ZADATAK BALKAN - Službeni list SCG, Beograd, 2005, str. 154-155.
  209. AII—T, X 1v—60 (44), Pismo majora Blaža Gojnića Petru Baćoviću iz januara 1944.
  210. Dr Radoje Pajović, Kontrarevolucija u Crnoj Gori: Četnički i federalistički pokret 1941-1945, Istorijski institut SR Crne Gore u Titogradu, Obod, Cetinje, 1977, str. 455-456.
  211. Boško N. Kostić, Za istoriju naših dana - Odlomci iz zapisa za vreme okupacije, Lil (Francuska), 1949, str. 139–142.
  212. „ZABELEŠKA OBAVEŠTAJNOG ODELJENJA KOMANDE JUGOISTOKA OD 18. AVGUSTA 1944. POVODOM PONUDE DRAŽE MIHAILOVIĆA ZA SARADNJU U BORBI PROTIV JEDINICA NOVJ”. Arhivirano iz originala na datum 2022-10-15. Pristupljeno 2022-08-09. 
  213. NARA, T311, Roll 192, frame no. 000571.
  214. Izvod iz knjige primljenih depeša štaba Draže Mihailovića u vremenu od 15. do 31. januara 1944. godine
  215. Izvod iz knjige poslatih depeša štaba Draže Mihailovića u vremenu od 23. januara do 4. februara 1944. godine
  216. Zbornik NOR-a, tom XIV, knj. 3, Vojnoistorijski institut, Beograd, 1983, str. 210.
  217. Izvod iz knjige primljenih depeša štaba Draže Mihailovića u vremenu od 15. do 31. januara 1944. godine
  218. Boško Živanović — Damnjan Popović — Miodrag Jovanović: Pomoravlje u narodnooslobodilačkoj borbi 1941—1945, Svetozarevo 1961, str. 340—342.
  219. Pismo komandanta Timočkog korpusa od 14. januara 1943. Branivoju Petroviću o potrebi zajedničke akcije protiv pripadnika Narodnooslobodilačke vojske na relaciji Zaječar—Niš
  220. 220,0 220,1 220,2 220,3 Izvod iz knjige primljenih depeša štaba Draže Mihailovića u vremenu od 13. do 29. februara 1944. godine
  221. Vojni arhiv, Nedićeva arhiva, 1–1/2–9, Pregled opšte situacije u zemlji po okruzima od 11. do 17. februara 1944.
  222. Nebojša Stambolija, Srpska državna straža 1942-1944. Doktorska disertacija, Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu, 2020, str. 221.
  223. Milan Borković, Kontrarevolucija u Srbiji: Kvislinška uprava 1941-1944, I-II, Beograd, 1979. Arhivirano 2023-06-04 na Wayback Machine-u, str. II/325.
  224. Izveštaj komandanta 1. brigade Bosanskokrajiškog četničkog korpusa od 10. februara 1944. komandantu korpusa o saradnji četnika i Nemaca u Dalmaciji
  225. Zbornik dokumenata i podataka o Narodnooslobodilačkom ratu naroda Jugoslavije, tom XIV, knjiga 3: Dokumenti četničkog pokreta Draže Mihailovića septembar 1943. — jul 1944, Vojnoistorijski institut, Beograd, 1983, dok. 84, str. 419.
  226. Zbornik dokumenata i podataka o Narodnooslobodilačkom ratu naroda Jugoslavije, tom XIV, knjiga 3, Vojnoistorijski institut, Beograd, 1983, str. 428.
  227. Izveštaj komandanta Cerskog korpusa od 2. marta 1944. o borbama protiv delova 4. vojvođanske brigade kod s. Ravnje
  228. Milan Borković, n.d. Arhivirano 2023-06-04 na Wayback Machine-u, str. II/326.
  229. Бојан Б. Димитријевић, Војска Недићеве Србије 1941-1945, Београд, 2014, стр. 418.
  230. Milan Radanović, Kazna i zločin: Snage kolaboracije u Srbiji: odgovornost za ratne zločine (1941-1944) i vojni gubici (1944-1945), Rosa Luxemburg Stiftung Southeast Europe, Beograd, 2015, str. 317-318.
  231. „Nikola Milovanovic - DRAZA MIHAILOVIC”. Znaci.net. Pristupljeno 2014-03-16. 
  232. Младен Стефановић, Збор Димитрија Љотића, Београд, Народна књига, 1984, стр. 280.
  233. Jozo Tomasevich: ČETNICI U DRUGOM SVJETSKOM RATU 1941-1945, poglavlje KOLABORACIJA IZVAN SRBIJE DO OKTOBRA 1944.
  234. Dr Radoje Pajović, Kontrarevolucija u Crnoj Gori: Četnički i federalistički pokret 1941-1945, Obod, Cetinje, 1977, str. 472.
  235. Izveštaj komandanta Vučedolske brigade od 22. maja 1944. Komandi operativnih jedinica istočne Bosne i Hercegovine i Komandi Trebinjskog korpusa o teškoj situaciji kod četničkih jedinica u Crnoj Gori
  236. „Mihailo Olćan”. Zanimljiva istorija. Arhivirano iz originala na datum 23. 09. 2021. 
  237. Vladimir Jovanović — Novi četnički parastos: Mićović i Ostojić krivotvore istoriju, sada na Krnovu
  238. Maclean 1957: str. 210.
  239. Milan Borković, n.d. Arhivirano 2023-06-04 na Wayback Machine-u, str. II/329.
  240. NAW, T501, roll 256, frame 000691.
  241. Milan Borković, n.d. Arhivirano 2023-06-04 na Wayback Machine-u, str. II/327.
  242. AVII, ČA, kut. 18, reg. br. 10/7—2.
  243. Branko Latas, Četničko-nemački sporazumi o saradnji u Srbiji 1943—1944, Vojnoistorijski glasnik br. 2/1978, Beograd, str. 356.
  244. Izveštaj obaveštajca Radovana od 27. marta 1944. Draži Mihailoviću o dobijenoj municiji od okupatora u Užicu
  245. Arhiv Vojnoistorijskog instituta, Četnička arhiva, kut. 101, reg. br. 10/3.
  246. Obaveštenje brigadira Armstronga od 8. aprila 1944. Draži Mihailoviću o poruci generala Padžeta da četnički komandanti sarađuju sa Nemcima i opasnosti da članovi britanske misije kod četnika padnu u ruke Nemaca
  247. NARA, T501, Roll 255, frame no. 000807.
  248. Jozo Tomasevich: ČETNICI U DRUGOM SVJETSKOM RATU 1941-1945, poglavlje NEFORMALNA KOLABORACIJA U SRBIJI
  249. NARA, T501, Roll 256, frame no. 000549.
  250. Jozo Tomasevich: ČETNICI U DRUGOM SVJETSKOM RATU 1941-1945, poglavlje NEFORMALNA KOLABORACIJA U SRBIJI
  251. Коста Николић, „О неким проблемима у раду организације Југословенске војске у отаџбини на југу Србије 1942-1944.“, Лесковачки зборник, LI, Лесковац, 2011, стр. 263.
  252. Milan Radanović, Kazna i zločin: Snage kolaboracije u Srbiji: odgovornost za ratne zločine (1941-1944) i vojni gubici (1944-1945), Rosa Luxemburg Stiftung Southeast Europe, Beograd, 2015, str. 151.
  253. Vojni arhiv, Četnička arhiva, 87-2-12.
  254. Коста Николић, „О неким проблемима у раду организације Југословенске војске у отаџбини на југу Србије 1942-1944.“, Лесковачки зборник, LI, Лесковац, 2011, стр. 272.
  255. Rade Ristanović, Oblici otpora u okupiranom Beogradu (1941-1944). Doktorska disertacija, Filozofski fakultet Univerziteta u Novom Sadu, 2019, str. 545.
  256. Nebojša Stambolija, Srpska državna straža 1942-1944. Doktorska disertacija, Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu, 2020, str. 312-313.
  257. Петар Мартиновић Бајица, Милан Недић, Београд, 2003, стр. 362-364.
  258. Звонимир Вучковић, Сећања из рата. Од отпора до грађанског рата, Ваљево, 2005, стр. 384.
  259. Nebojša Stambolija, n.d, str. 313.
  260. National Archive Washington, T78, Roll 331, frame no. 6288808.
  261. NARA, T501, Roll 256, frame no. 000767.
  262. Kosta Николић, Бојан Б. Димитријевић, н.д., стр. 380.
  263. Бранислав Божовић, Специјална полиција у Београду 1941-1944, Завод за уџбенике, Београд, 2014, стр. 323.
  264. Milan Borković, n.d., Beograd, 1979., str. II/327-328.
  265. Josef Matl, Jugoslawien im zweiten Weltkrieg, Osteuropa Handbuch, Bd. 1, Jugoslawien, hg. v. Werner Markert, Köln—Graz 1954, s. 99—119.
  266. Venceslav Glišić, Teror i zločini nacističke Nemačke u Srbiji 1941-1945, Institut za istoriju radničkog pokreta Srbije, Rad, Beograd, 1970, str. 225, fus. 44.
  267. Бранислав Божовић, Специјална полиција у Београду 1941-1944, Завод за уџбенике, Београд, 2014, стp. 344.
  268. Arhiv VII, Ča, k. 127, reg. br. 2/17.
  269. Naređenje komandanta Cersko-majevičke grupe korpusa od 6. maja 1944. komandantu azbukovačkog sreza da se razgovori sa Nemcima vode po odobrenju Štaba Grupe korpusa
  270. Arhiv VII, Ča, k. 276, reg. br. 2/1—20.
  271. Tajna i javna saradnja četnika i okupatora 1941-1944, (priredio Jovan Marjanović), Beograd, 1976, str. 101.
  272. Izvod iz knjige poslatih depeša štaba Draže Mihailovića u vremenu od 1. do 24. maja 1944. godine
  273. AVII, arhivski fond Draže Mihailovića, S—W—1200.
  274. Nikola Milovanović: DRAŽA MIHAILOVIĆ, poglavlje »OBAVEŠTAJNI CENTAR ŠTABA BR. 2«
  275. Arhiv Vojnoistorijskog instituta, Četnička arhiva, kut. 71, reg. br. 4/5.
  276. Бојан Б. Димитријевић, Војска Недићеве Србије 1941-1945, Институт за савремену историју, Београд, 2011, стр. 322.
  277. NAW, T501, roll 255, frame 001232.
  278. Glez fon Horstenau, Između Hitlera i Pavelića: Memoari kontroverznog generala, Nolit, Beograd, 2007, str. 508.
  279. Izveštaj komandanta Jugoistoka od 5. jula 1944. Vrhovnoj komandi Vermahta o vojno-političkoj situaciji u Srbiji i mogućnostima saradnje sa četnicima
  280. National Archive Washington, T311, Roll 191, frames 000770-773.
  281. Milan Borković, Kontrarevolucija u Srbiji: Kvislinška uprava 1941-1944, I-II, Beograd, 1979., str. II/330.
  282. Boško N. Kostić, Za istoriju naših dana - Odlomci iz zapisa za vreme okupacije, Lil (Francuska), 1949, str. 157-158.
  283. Arhiv Vojnoistorijskog instituta, Četnička arhiva, kutija 18, registarski broj 7/22.
  284. Бојан Б. Димитријевић, Војска Недићеве Србије 1941-1945, Институт за савремену историју, Београд, 2011, стр. 334.
  285. Arhiv Vojnoistorijskog instituta, Nedićeva arhiva, 121–4–21
  286. Herman Nojbaher: SPECIJALNI ZADATAK BALKAN Arhivirano 2023-04-15 na Wayback Machine-u, str. 26.
  287. Бранко Латас, Милован Џелебџић, Четнички покрет Драже Михаиловића 1941-1945, Београд, 1979, стр. 311-312.
  288. Коста Николић, Бојан Б. Димитријевић, н.д., стр. 389, фус. 79.
  289. Радосав Р. Туцовић, Полицијски репресивни апарат нацистичке Немачке и његови домаћи инструменти: Анализа делатности Драгомира Јовановића и Аугуста Мајснера у окупираној Србији (1941–1944). Докторска дисертација, Филозофски факултет Универзитетa у Београду, 2021, стр. 292.
  290. Wredeova zabeleška str.1
  291. Wredeova zabeleška str.2
  292. Wredeova zabeleška str.3
  293. Wredeova zabeleška str.4
  294. Nemački zapisnik sa pregovora sa četnicima 11.8.1944.[mrtav link]
  295. Zbornik NOR-a, XIV/4, Beograd, 1985., str. 1069.
  296. Zbornik NOR-a, XIV/4, Beograd, 1985. Arhivirano 2023-08-18 na Wayback Machine-u, str. 1070.
  297. Zbornik NOR-a, XIV/4, Beograd, 1985., str. 1072.
  298. Zbornik NOR-a, XIV/4, Beograd, 1985., str. 1072-1080.
  299. DSUP FNRJ, Nemačka obaveštajna služba, knjiga VIII, Beograd, 1956, str. 903-921.
  300. Herman Nojbaher: SPECIJALNI ZADATAK BALKAN, Službeni list SCG, Beograd, 2005, strane 158—159.
  301. NARA, T311, Roll 195, frame no. 000968.
  302. Tajna i javna saradnja četnika i okupatora 1941-1944. — Dokumenti (priredio Jovan Marjanović), Arhivski pregled, Beograd, 1976, str. 116.
  303. Milan Radanović, Kazna i zločin: Snage kolaboracije u Srbiji: odgovornost za ratne zločine (1941-1944) i vojni gubici (1944-1945), Rosa Luxemburg Stiftung Southeast Europe, Beograd, 2015, str. 200.
  304. Izveštaj Vojnoprivrednog štaba Jugoistoka od 15. avgusta 1944. komandantu Jugoistoka o vojno-političkoj i privrednoj situaciji u Srbiji
  305. Zbornik NOR-a, XIV/4, Beograd, 1985., str. 1081.
  306. Mikrofilm br. T-311, rola 195, snimak 961.
  307. Jozo Tomasevich: ČETNICI U DRUGOM SVJETSKOM RATU 1941-1945, poglavlje NEFORMALNA KOLABORACIJA U SRBIJI
  308. NARA, T311, Roll 195, frame no. 000963.
  309. (njem. "DM will sich aus Rücksicht auf die eigene Bevölkerung und im Hinblick auf die Zukunft wie bisher zurückhalten. Er will den Kampf gegen den Kommunismus führen, die politischen Bindungen zur Besatzungsmacht sollen Reservat des Minister-präsidenten sein und bleiben.")
  310. Službena beleška sa referisanja Hitleru o planu saradnje sa četnicima od 22.8.1944.[mrtav link]
  311. „Zabeleška obaveštajne grupe nemačkih komandi na Jugoistoku od 30. avgusta 1944. sa savetovanja u štabu komande Jugoistoka o aktuelnim pitanjima saradnje sa Dražom Mihailovićem i razvoju celokupne situacije na području Jugoistoka”. Znaci.net. Pristupljeno 2014-03-16. 
  312. Nebojša Stambolija, Srpska državna straža 1942-1944. Doktorska disertacija, Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu, 2020, str. 240-241.
  313. Vojni arhiv, Nedićeva arhiva, 140–4–3, Instrukcija za rad SDS, 2. septembar 1944.
  314. Nebojša Stambolija, n.d., str. 241.
  315. Nebojša Stambolija, n.d., str. 242-243.
  316. Zbornik NOR-a, XIV/4, Beograd, 1985. Arhivirano 2022-10-24 na Wayback Machine-u, str. 211-212.
  317. 317,0 317,1 Milan Borković, Kontrarevolucija u Srbiji: Kvislinška uprava 1941-1944, I-II, Beograd, 1979. Arhivirano 2023-06-04 na Wayback Machine-u, str. II/337.
  318. OBMANE DRAŽE MIHAILOVIĆA
  319. Boško N. Kostić, Za istoriju naših dana - Odlomci iz zapisa za vreme okupacije, Lil, Francuska, 1949. str. 166.
  320. Vojni arhiv, Četnička arhiva, 77–4–10.
  321. Nebojša Stambolija, n.d., str. 312, fus. 831.
  322. Kоста Николић, Историја Равногорског покрета 1941-1945, књига друга, Београд, 1999, стр. 243-244, 268.
  323. Борис Томанић, Горска гарда Њ. в. краља Петра Другог у орашачком срезу. Формација, борбе, злочини. Војноисторијски гласник, Институт за стратегијска истраживања - Одељење за војну историју Министарства одбране Републике Србије, 2017, стр. 129.
  324. AVII, Ča, kut. 77, reg. br. 42/3.
  325. Бојан Б. Димитријевић, Војска Недићеве Србије 1941-1945, Београд, 2011, стр. 346.
  326. SLOM NJEMAČKO-ČETNIČKE OBRANE U ZAPADNOJ SRBIJI
  327. Младен Стефановић, Збор Димитрија Љотића, Београд, Народна књига, 1984, стр. 287.
  328. Đorđe Orlović, Šesta Lička proleterska brigada „Nikola Tesla“, Vojnoizdavački i novinski centar, Beograd, 1990, str. 424.
  329. Александар Стојановић, Завод за принудно васпитање омладине у Смедеревској Паланци: старе контроверзе и нова тумачења. Институт за новију историју Србије, 2016, стр. 61.
  330. Dokumenti o izdajstvu Draže Mihailovića — knjiga 1, Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih pomagača, Beograd, 1945, dok. br. 653, str. 548.
  331. Бранислав Божовић, Специјална полиција у Београду 1941-1944, Завод за уџбенике, Београд, 2014, стр. 498, фус. 187.
  332. Mesta stradanja i antifašističke borbe u Beogradu 1941–44. Priručnik za čitanje grada. Rosa Luxemburg Stiftung Southeast Europe, Beograd, 2016, str. 71-72.
  333. Александар Стојановић, н.д., стр. 52.
  334. Izvod iz Knjige poslatih depeša štaba Vrhovne komande od 12. decembra 1944. do 7. aprila 1945. godine
  335. Branislav Božović – Mladen Stefanović: MILAN AĆIMOVIĆ – DRAGI JOVANOVIĆ – DIMITRIJE LJOTIĆ, Centar za informacije i publicitet, Zagreb, 1985, str. 298.
  336. Zbornik NOR-a, tom XIV, knjiga 4, Vojnoistorijski institut, Beograd, 1985, str. 211, fus. 2.
  337. Nebojša Stambolija, n.d., str. 263.
  338. AVII, Nedićeva arhiva, reg. br. 2/2, fascikla 2, kutija 164.
  339. Бранислав Божовић, Специјална полиција у Београду 1941-1944, Завод за уџбенике, Београд, 2014, стр. 369.
  340. Milan Borković, n.d., Beograd, 1979., str. II/355-359.
  341. Pismo Draže Mihailovića od 1. decembra 1944. komandantu Komande Sarajeva o ubacivanju četničkih i gestapovskih diverzantsko-terorističkih grupa u Srbiju
  342. Milan Radanović, Kazna i zločin: Snage kolaboracije u Srbiji: odgovornost za ratne zločine (1941-1944) i vojni gubici (1944-1945), Rosa Luxemburg Stiftung Southeast Europe, Beograd, 2015, str. 515, fus. 1385.

Vidi još[uredi | uredi kod]

References[uredi | uredi kod]