Radoslav Đurić

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Radoslav Đurić
Lični podaci
Rođenje 1906 Ilidža, Austrougarska (danas BiH)
Smrt 1980. (dob: 73–74) Beograd, SR Srbija, SFRJ
Nadimak Herman
He-He
Vojna karijera
Vjernost  Kraljevina Jugoslavija (do 1941)
JVUO (1941-1944)
NOVJ/ Jugoslavija (od 1944)
Čin pukovnik
Ratovi i bitke Drugi svetski rat
Komande Južnomoravski korpus JVUO
Civilni život i rad

Radoslav Đurić (četnički pseudonim: Herman[1] ili He-He[2]; 19061980) je u II svetskom ratu bio prvo četnički major i a kasnije pukovnik JNA.

Major Radoslav Đurić se između 1941. i 1944. godine više puta suprostavljao Vrhovnom zapovedniku Jugoslovenske vojske u otadžbini Draži Mihailoviću. Tokom ustanka u Srbiji 1941. godine je odbio napad na partizane u Čačku, potom je više puta obaveštavao Mihailovića o saradnji pojedinih četnika sa Nemcima i protestovao zbog četničkih zločina. 1943. godine kada su u njegov rejon došle britanske misije, general Mihailović je majoru Đuriću branio da vrše sabotaže protiv Vermahta, i umesto toga mu je zapovedao da napada partizane.

U proleće 1944. godine, major Đurić je prešao na stranu Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije.

Predratna biografija[uredi - уреди | uredi izvor]

Rođen je u Ilidži pored Sarajeva 1906. godine. Osnovnu školu i gimnaziju je završio u Sarajevu, a Vojnu Akademiju u Beogradu.

Posle ubistva Kralja Aleksandra bio na raznim dužnostima u vojsci Kraljevine Jugoslavije. 1940. godine bio je načelnik za vezu pri 2. Armiji, a tu ga je i zatekao rat.

Drugi svetski rat[uredi - уреди | uredi izvor]

Za vreme Aprilskog rata bio je načelnik štaba Bosanske pešadijske divizije sa središtem u okolini Banja Luke. Posle raspada fronta na sektoru 2. Armije, major Đurić se povlači prema Sarajevu gde ga sustiže i kapitulacija. Odlazi ilegalnim putevima ka Beogradu i jedno vreme živi pod okupacijom. U Beogradu uspeva da uspostavi obaveštajni punkt jugoslovenske kraljevske vojske koja je izbegla zarobljavanje s namerom da ne priznaju okupaciju.

Tražio je vezu da se poveže sa organizacijom pukovnika Draže Mihailovića koja je tada zajedno sa partizanskim odredima vodila borbe u zapadnoj Srbiji.

Ustanak u Srbiji[uredi - уреди | uredi izvor]

Glavni članak: Ustanak u Srbiji 1941.

Po oslobođenju Čačka u septembru 1941. odlazi na slobodnu teritoriju. Pukovnik Mihailović mu poverava komandu nad svim četničkim snagama u slivu Zapadne Morave, a zatim ga postavlja i za komandanta svih četničkih snaga koje će zajedno sa partizanskim vršiti opsadu Kraljeva početkom oktobra 1941.

Posle opšteg napada četnika na partizane, 2. novembra dobija od pukovnika Mihailovića naređenje skine opsadu Kraljeva, da napadne partizane i zauzme Čačak. Odbija da izvrši ovo naređenje sa izgovorom da ne želi otpočinjanje bratoubilačkog rata i odlazi na nove pregovore sa partizanskim predstavnicima.

Pretsednik: Kako je glasila sadržina tog naređenja?
Svedok Radoslav Đurić: Odmah po prijemu naređenja napasti partizane, a zatim hitno zauzeti Čačak.
Pretsednik: Jeste li vi odmah postupili po tom naređenju?
Svedok: Po tom naređenju nisam postupio. Sazvao sam štab koji je bio sastavljen od komandanata i komesara partizanskih odreda i pokazao im to naređenje.
Pretsednik: Znači u opsadi Kraljeva rukovodstvo je bilo zajedničko, i partizansko i četničko?
Svedok: Bilo je zajedničko, i partizansko i četničko.
Pretsednik: Pa šta je bilo posle povodom tog naređenja?
Svedok: Mi smo se dogovorili da ja i komandant partizanskih odreda odemo u Čačak i pitamo u čemu je stvar.
Pretsednik: Čudo, zašto niste izvršili to naređenje Mihailovića?
Svedok: Nije se moglo izvršiti kada smo vodili jednu veliku borbu sa okupatorom, gde su bile i zajedničke kolone, i zajedničke ambulante i zajednički lekari, i izmešane jedinice. Nije se moglo nikako dopustiti da se u toku borbe s okupatorom napadne jedna strana, jer su borci i jedne i druge strane bili za saradnju.[3]

Đurić na svoju ruku piše pismo partizanskoj Vrhovnoj komandi u Užicu. Nakon što je izbio četničko-partizanski sukob, Đurić je kao četnički oficir i glavni delegat bio na svim pregovorima sa partizanskim delegatima o prestanku sukoba. Kad su partizani počeli da potiskuju četnike ka Ravoj Gori, pukovnik Mihailović je naredio Đuriću telefonom: „Odmah se vratite natrag i napravite sporazum ma pod kojim uslovima".[3] Partizanski delegati Aleksandar Ranković i Petar Stambolić postavili su sledeće uslove: da se obrazuje mešovita istražna komisija od ljudi iz redova četnika i partizana, koji će povesti istragu po pitanjima bratoubilačke borbe. Zatim da se obrazuje mešoviti sud, koji će suditi svim izazivačima bratoubilačke borbe; i da će se produžiti pregovori po svima ostalim pitanjima dok se to ne svrši, a sutra u 12 sati, 21 novembra, prestaju neprijateljstva, sve jedinice ostaju gde su se zatekle i da se zarobljenici jedne i druge strane puste bez obzira na broj. Kad se Đurić vratio u štab, sačekao ga je na vratima Dragiša Vasić i kad mu je rekao da je sporazum potpisan, on je skočio i rekao: „Vi ste nas spasli". Situacija je kod četnika bila takva da bi, verovatno, bili likvidirani i izbačeni sa Ravne Gore da nije došlo do sporazuma.[3]

Poslednji kontakt sa partizanima imao je 27. novembra u Pranjanima kada se nalazio na čelu mešovite komisije za utvrđivanje krivca za početak sukoba.

Slom ustanka u Srbiji[uredi - уреди | uredi izvor]

Posle povlačenja glavnine partizanskih snaga, odlazi na Ravnu goru početkom decembra 1941. godine. U januaru 1942. dobija zadatak da obiđe sve srezove po Srbiji i da obaveštava o tome Vrhovnu Komandu. Jedno vreme boravi u rejonu Knića, zatim u Mionicu i Gornji Milanovac.

Wikiquote „Po povlačenju glavnine partizanskih odreda... spustio se u rejon Ljubića i našao Rakovića sa odredom od 100 ljudi. Kad sam ušao u avliju video sam oko 70 seljaka. Pitao sam: „Šta je to". Saopštio mi je da su to partizani. Ja sam ga pitao da li zna da je sporazum sa partizanima potpisan 27 novembra, našta mi je on odgovorio da zna, ali da ima nova naredba Draže Mihailovića da se ostaci partizana progone i da se razoružavaju na teritoriji Srbije.[3]
(Svedočenje Đurića na suđenju Mihailoviću)

Misija u istočnoj Bosni[uredi - уреди | uredi izvor]

22. januara 1942. ponovo se sastaje sa Mihailovićem i dobija zadatak da ide u istočnu Bosnu da bi obišao četnike Jezdimira Dangića i da odnese tri radio-stanice. 15. marta 1942. stiže u Bratunac, gde se po prvi put susreo sa majorom Dangićem. On ubrzo izveštava Dražu Mihailovića da je Dangić, zbog pregovora sa Nemcima, postao kompromitovan u narodu, pa kada su naišli partizani nije mogao "nije mogao naći ni 100 ljudi koji bi hteli da brane njega i štab":

Dangić održava veze i sa Nemcima i pri mom prolasku kroz Bajinu Baštu bio je na sastanku i ručku sa nekim nemačkim kapetanom doktorom Matlom iz Beograda. Sve ove veze Dangića, mnogo ga kompromituju i daje materijala komunistima za propagandu u njihovu korist, jer zaista uvek raspolažu sa faktima. Njihova nekompromisna akcija protiv Dangića i njegovih oficira, samo je posledica tih svih veza Dangićevih. [...] Izgleda da su komunisti uspeli kod Dangićevih ljudi da ga kompromituju, jer pri nailasku partizana on nije mogao naći ni 100 ljudi koji bi hteli da brane njega i štab.[4] — Izveštaj majora Radoslava Đurića od 26. marta 1942. Draži Mihailoviću o situaciji u istočnoj Bosni i stanju četničkih jedinica

Posle misije u Bosni, major Đurić odlazi na područje planine Čemernik, a zatim u Makedoniju da bi učvrstio četničku organizaciju.

Komandant Južnomoravskog korpusa (1942)[uredi - уреди | uredi izvor]

Po formiranju prvih korpusa u Srbiji, major Đurić je postavljen za komandanta Južnomoravskog korpusa, sa Gorskim Štabom br 110. Istovremeno je bio komandnat beogradske četničke organizacije koja je mobilisala ljude da se priključuju četnicima.

Po dolasku na područje južne Srbije, boravi na teritoriji Jablaničkog sreza, a potom vrši organizaciju i u Vlasotinačkom, Vranjskom i Kumanovskom srezu. 7. aprila 1942. dolazi na području Vlasotinca i počinje sa organizacijom Vlasotinačkog korpusa. 23. juna 942. godine šalje izveštaj generalu Mihailoviću:

Wikiquote „Preduzeo mere da uhvatim vezu sa major Vidanovićem i Reljićem. Dosada formirano 12 brigada. Organizacija se potpuno raširila do Skoplja. Sad šaljemo organizatore u prilepski kraj Poreč. U gnjilanskom srezu Arnauti se pridobijaju a prema Prištini se buši. U južnoj Srbiji vrlo težak rad zbog stalnih potera od Bugara. Potrebna bi bila r. stanica da imam vezu sa Kozjakom gde je sve spremljeno za smeštaj i rad.[5]
()

U jesen 1942. godine dobija naređenje da uhvati vezu sa Damnjanom Velčevim u Bugarskoj i pukovnikom Zervasom u Grčkoj i da ih mobiliše za borbu protiv Nemaca. Početkom 1943. godine organizovao je obaveštajnu službu u Nišu. Naredio je nekoliko manjih diverzija na pruzi Niš-Skoplje, kod Bele Palanke i Ostrovice.

Komandant Južnomoravskog korpusa (1943)[uredi - уреди | uredi izvor]

Radoslav Đurić je iz svog obaveštajnog centra u Beogradu 1943 godine doznao da je Jevrem Simić u službi Gestapoa i da je plaćen 500.000 dinara. On je izvestio generala Mihailovića da je Simić u službi Gestapoa i da ga na osnovu tih podataka ne može primiti kao inspektora i ako se pojavi na njegovoj teritoriji da će kao nemački špijun biti uhapšen. Mihailović je odgovorio da dobro poznaje Simića, da je njegov klasni drug, ali Simić se nije pojavio na Đurićevom sektoru.[3]

Vrhovni zapovednik Jugoslovenske vojske u otadžbini Draža Mihailović je majoru Đuriću branio da napada nemačke komunikacije u Srbiji, i umesto toga mu je zapovedao da napada partizane, što je ostalo zabeleženo u britanskim dokumentima. Šef britanske misije pukovnik Bejli je 24. avgusta 1943. uputio generalu Mihailoviću pismo u kome kaže:

Wikiquote „I pored uveravanja datih meni ranije, major Đurić nije dobio naređenje za saradnju u napadima na neprijateljske komunikacije... Naprotiv, major Đurić tvrdi da je dobio naređenje kojim mu se zabranjuje svaka protivosovinska delatnost, osim na terenu južno od linije od Uroševca... Major Đurić sada se bori sa partizanima na svojoj teritoriji sa tri hiljade boraca naoružanih od strane Vrhovne komande na Srednjem istoku... Ova akcija ide čisto na štetu opštejugoslovenskog otpora Osovini.[6]
(Pismo pukovnika Bejlija generalu Mihailoviću)

Pod optužbama da sarađuje s partizanima, Đurić počinje da gubi Mihailovićevo poverenje. Zbog toga je Mihailović, po dolasku u Srbiju, sredinom 1943. odlučio da Đurićeve korpuse postepeno stavi pod direktnu sopstvenu komandu. Sprovođenje ove odluke pogoršalo je njihove međusobne odnose.[7] U jesen 1943 godine je odbio Mihailovićevo naređenje da napadne partizanski bataljon, koji su sačinjavali Albanci, sa kojim se nalazila saveznička britanska misija.[3]

18. novembra 1943. britanski potpukovnik Koup (Cope) izveštava pretpostavljene da je od majora Đurića obavešten o saradnji četnika sa Nedićevom vladom protiv partizana. Potpukovnik Koup izveštava da većina ljudi pod Đurićevom komandom neće tolerisati ovu saradnju i neće se boriti protiv partizana u savezu sa Nedićem, i da je Đurić, uprkos suprotnim Mihailovićevim naređenjima, već kontaktirao lokalne partizane.[8]

21. novembra 1943. godine stupili su na snagu prvi Ugovori o saradnji četnika i Vermahta, koji su četnicima nametali obavezu "da prekinu sve veze sa silama koje se nalaze u ratu sa Nemačkom i da izruče štabove za vezu tih sila koji se nalaze kod njih".[9] 24. novembra 1943. godine general Mihailović naređuje majoru Đuriću da batali sabotaže ukoliko Englezi ne plate, da sve snage usmeri protiv partizana i da likvidira kanadskog antifašistu Čarlsa Robertsona:

Wikiquote „Na Solunu je postojala grčka izreka: Nema pari, nema traka truka. Prema ovome ako nam ne pošalju avione nećemo rušiti objekte... Što se tiče komunista mi smo u stavu nužne odbrane na celoj teritoriji Jugoslavije, i to je opravdanje za akciju protiv njih. U pogledu komunista nastavite akciju do potpunog njihovog uništenja... Pazite dobro da li vaš šef misije održava vezu sa Robertsonom. Robertsona ako uhvatite odmah ga likvidirajte.[2]
(Depeša generala Mihailovića majoru Đuriću od 24. novembra 1943.)

Komandant Južnomoravskog korpusa (1944)[uredi - уреди | uredi izvor]

27. januara 1944. major Radoslav Đurić javlja generalu Mihailoviću da je britanskim komandosima dosta čekanja i da će krenuti sami da vrše diverzije na nemačkim komunikacijama:

Wikiquote „Moj šef misije saopštio je da će 28-I uputiti svoja tri oficira radi sabotaže na pruzi bez obzira da li za ovo ima našu saglasnost ili ne. Mesto na kome ima nameru sabotažu da izvrši, nije kazao. Molim instrukcije po ovome.[10]
()

28. januara 1944. Draža Mihailović javlja generalu Miroslavu Trifunoviću, komandantu Srbije, da Britancima neće dozvoliti sabotaže:

Wikiquote „Đurić javio da mu je šef engleske misije saopštio da će od 28. preduzeti sabotaže, bez obzira na našu pomoć. Javio sam Đuriću da ne dozvoli Englezima vršljanje i da akcije sabotaže ne mogu vršiti bez nas.[11]
()

4. februara 1944. general Mihailović ipak nevoljno pristaje da dozvoli sabotaže Englezima, ali javlja majoru Đuriću da ih ne pomaže:

Wikiquote „Englezi koji su kod Vas, a koji insistiraju toliko da sami vrše sabotaže možete ih pustiti da sami to vrše, ali da ih apsolutno niko od naših ili iz naših jedinica nesme osiguravati u toku tih njihovih sabotažnih akcija.[11]
()

16. januara major Đurić od generala Mihailovića traži objašnjenje o saradnji četnika sa Nemcima, za koju je saznao:

Wikiquote „Od SS višeg vođe i generala policije Majksnera 3-XII-1943 god. dobiveno je saopštenje: Vojni zapovednik G. I. zaključio je sa izvesnim brojem četničkih vođa D. M. sporazum u cilju zajedničke borbe protivu komunista, zbog toga u pojedinim prostorijama više neće doći do akcije od strane okupatorskih trupa kao i od strane S. D. S. ... Molim za obavetenje po ovome, jer je prodrlo u narod da bi parirali ili objasnili.[10]
()

Radoslav Đurić je 16. februara 1944. godine poslao oštar protest generalu Mihailoviću zbog klanja ljudi i žena, u Vraniću i u Boleču i drugde:

Wikiquote

„U poslednje vreme mnogo se komentariše kako u Beogradu tako i unutrašnjosti pa čak i u vozovima postupci naših ljudi u okolini Beograda, a naročito na teritoriji smederevskog korpusa. Najviše se govori o klanju ljudi i žena, što narod strašno osuđuje i gnuša se svega. Proveravajući sve na terenu prikupio sam mnogo podataka i utvrdio porazne činjenice.

Ovo se najviše odnosi na rad kapetana Lazovića gde je glavni akter svega negativnog. Njegov komandant brigade kapetan Božidar Lazarević rđav čovek, izgleda da uopšte nije ---(nejasno) i više poroka. Pravi aheološki tip, početkonja i varalica. Ja sam Vam, gospodine ministre, izrazio bojazan za rad kapetana Lazovića, jer sam još tada osećao da ide stranputicom što se i obistinilo.

Akcija Lazarevića ka Beogradu i prelaz njegovih delova u Banat nisu naš uspeh, već najveća sramota, jer je za vreme ove vršena ordinarna pljačka i klanje nevinog stanovništva. Sve se radilo u ime Nj. V. Kralja i Vaše lično. To se naročito naglašavalo. Kvislinzima došlo je ovo kao poručeno da koriste za svoju propagandu. O svemu imam tačne podatke koje ću dostaviti kurirom.

U interesu opšte stvari, molim preduzmite hitne mere da se spreči dalja samovolja i tiranija, jer su i naši aktivni saradnici prvih dana počeli da beže u Beograd i druga mesta, bojeći se za svoj život posle svega što su čuli i videli. Kapetana Lazarevića treba hitno ukloniti sa dužnosti i staviti pod istragu, da narod ne izgubi veru u nas, jer je jednodušan sa nama. Kraj.[12]
()

Na području južne Srbije ostaje sve do polovine 1944. godine. Tada mu je u štab stigla i prva britanska vojna misija koji su predvodili majori Džordž Lou (George Low) i Eli Popović (Elly Popovich).

Prelazak partizanima[uredi - уреди | uredi izvor]

Glavni članak: Bitka za Srbiju
Članovi Glavnog štaba Srbije sa četničkim majorom Đurićem, koji je prešao partizanima 1944.

U martu mesecu 1944. uveliko se sprema da ode u partizane. Poslednji sastanak koji je imao sa majorom Dragutinom Keserovićem 17. marta 1944. ticao se toga da Đurić učestvuje sa svojim korpusom u odbrani područja Jablanice i Toplice od partizanskih snaga, koje su pokušavale da razviju front u Srbiji. Ovo je odbio, s obrazloženjem da nema dovoljno ljudi za takvu široku akciju.

Obavešten o Đurićevim planovima o napuštanju četničke organizacije, general Mihailović je naredio da se Đurić razoruža i uhapsi. Nekolicina oficira je 18. maja 1944. napala Đurićev štab. Međutim, u toku borbe između četnika i jedinica NOVJ, koja je tih dana vođena u oblasti Jablanice, Đurić je uspeo da pobegne i da se priključi NOVJ.[7] Major Radoslav Đurić je već 27. maja uspeo da se priključi najbližim partizanskim odredima.

Po prelasku Radoslava Đurića u partizanski pokret, on postaje komandant Južnomoravske divizije NOV i POJ-a. Učestvovao je u razbijanju četničkih i ljotićevskih snaga u Jablanici i Toplici. Ubrzo je kao iskusan oficir postavljen za pomoćnika načelnika Glavnog Štaba za Srbiju i prvog zamenika generala Koče Popovića.

U završnim operacijama za oslobođenje Srbije učestvuje u borbama protiv Četvrte grupe jurišnih korpusa kod Ibra, Kopaonika, Toplice i Jablanice. Nakon kraljevog govora od 9. septembra, radio je na mobilizaciji doskorašnjih četnika u partizane po čitavoj južnoj Srbiji.

Posleratni period[uredi - уреди | uredi izvor]

Iz rata je izašao sa činom pukovnika Jugoslovenske Armije. Posle rata, obavljao razne dužnosti u vojsci. Bio je na službi u Nišu, Aleksincu, Prokuplju, Prištini itd.

Svedočio je na suđenju protiv Draže Mihailovića 1946. godine. Penzionisan je 1948. godine. Povukao se u svoj stan u Beogradu gde je i umro 1980. godine.

Objavio je za života knjigu svojih sećanja iz rata.

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]