Voynichev rukopis

Izvor: Wikipedia
Vojničev rukopis
engl. Voynich manuscript
Biblioteka retkih knjiga i rukopisa Bejneke, Univerzitet Jejl
Voynich Manuscript (170).jpg
Jedna od „rasklopljenih” stranica iz Vojničevog rukopisa
Takođe poznat i kao Bejneke MS 408 (engl. Beinecke MS 408)
Tip kodeks
Datum nastanka rani 15. vek[1][2]
1404—1438[2]
Mesto nastanka Verovatno Severna Italija[1][2]
Jezik nepoznato
moguće da je reč o prirodnom[3] ili planskom jeziku[4][5]
veoma mali broj reči pronađen je na latinskom jeziku[6][4] i visokonemačkom jeziku[6]
Pisari nepoznato
Autori nepoznato
moguće da je reč o Rodžeru Bejkonu,[7]
samom Vilfridu Vojniču,[8]
Jakobu Sinapiju od Tepeneca,[9]
Atansaiju Kirheru,[10]
Rafaelu Mnišovskom,[7]
Antoniju Averlinu Filareteu,[11]
Korneliju Drebelu,[12]
Entoniju Ašamu[4] itd.
Sastavio/la nepoznato
Iluminirao/la nepoznato
Patron nepoznato
Posvećen nepoznato
Materijal velum
(vrsta pergamenta od neštavljene kože sisara)
Veličina ≈ 23,5 cm × 16,2 cm × 5 cm
Format jedna kolona u telu stranice, sa malo uvučenom desnom marginom i sa podelama paragrafa, a neretko i sa zvezdicama u levoj margini;[13]
ostatak rukopisa javlja se u vidu grafika tj. dijagrama ili oznaka za pojedine delove vezane za ilustracije;
rukopis sadržava delove na rasklapanje
Stanje delimično oštećen i nekompletan;
pronađeno 240 od 272 stranice (≈ 88 %)[13][11][6]
tj. pronađeno 18 od 20 araka
(272 stranice od. 20 araka je najmanji procenjeni broj, a sadržano je > 170.000 slova[14])
Pismo nepoznato
moguće da je reč o izmišljenom pismu[15]
veoma mali broj reči pronađen na latinskom pismu[6][4]
Sadržaj herbalna, astronomska, biološka, kosmološka i farmaceutska sekcija + sekcija sa receptima[13]
Iluminacija mastilo u boji se, pomalo sirovo, upotrebljavalo za bojenje figura, i to verovatno nekad kasnije u odnosu na vreme nastanka teksta i samih kontura[6]
Dodaci
Primerci dve kopije rukopisa koje je Bareš u dva navrata slao Kirheru u Rim
Ranije posedovanje ? → Rudolf II, car Svetog rimskog carstva → Jakob od Tepeneca → Jurij Bareš → Atanasije Kirher (kopije) → Jan Marek Marci (Johan Markus Marci) → rektor Univerziteta Čarls u Pragu → Atanasije Kirher → Peter Jan Beks → Vilfrid Vojnič → Etel Vojnič → An Nil → Hans Peter Kraus → Univerzitet Jejl[10][16][4][13][17]
Otkriven najranije informacije o postojanju dolaze iz pisma koje je pronađeno unutar korica rukopisa, a napisano je 1666. godine
Pristupni broj MS 408
Ostalo veoma poznat slučaj u istoriji kriptografije koji do dan-danas nije rešen/dešifrovan od. značenje sadržaja rukopisa još uvek nije otkriveno

Vojničev rukopis (manuskript)[n 1] (engl. Voynich manuscript; rus. Rukopisь Voйniča) ilustrovani je ručno napisani kodeks u nepoznatom sistemu pisanja. Velum — vrsta pergamenta od neštavljene kože sisara — na kome je manuskript napisan, metodom radioaktivnog ugljenika procenjen je na rani 15. vek (1404—1438), a verovatno je sastavljen u Severnoj Italiji tokom italijanske renesanse.[1][2] Rukopis je ime dobio po Vilfridu Vojniču, poljskom trgovcu knjigama koji je isti kupio 1912. godine.[18]

Neke stranice nedostaju, dok je oko 240 stranica pronađeno i sačuvano. Tekst je napisan sleva nadesno, a većina stranica sadržava ilustracije ili dijagrame.

Vojničev rukopis su proučavali mnogi kako profesionalni tako i amaterski kriptografi, uključujući američke i britanske kriptoanalističare iz Prvog svetskog rata i Drugog svetskog rata.[19] Niko do sada nije uspeo da dešifruje tekst, koji je postao veoma poznat slučaj u istoriji kriptografije. Misterija značenja i porekla rukopisa pobudila je maštu u popularnoj kulturi, što je pokrenulo pisanje novela, raznih spekulacija s osvrtom na sadržaj rukopisa i sl. Nijedna od brojnih hipoteza predlaganih tokom poslednjih sto godina nije još uvek zvanično potvrđena.[20]

Hans P. Kraus[21] je Vojničev rukopis donirao Univerzitetu Jejl, tačnije Jejlovoj Biblioteci retkih knjiga i rukopisa Bejneke, godine 1969, gde je trenutno katalogiziran pod pristupnim brojem „MS 408”.[22][13]

Opis[uredi - уреди | uredi izvor]

Kodikologija[uredi - уреди | uredi izvor]

Dimenzije rukopisa su približno 23,5 cm × 16,2cm × 5cm. Sadržava stotine stranica napisanih na velumu, a potom sakupljenih u 18 araka. Ukupan broj stranica je oko 240, ali tačan broj zavisi o tome kako se broje neobični rasklopivi delovi rukopisa.[13] Araci su numerisani brojevima od 1 do 20 na različitim lokacijama, sa ciframa za koje se veruje da potiču iz 1400-ih; gornji desni ugao svake rekto stranice (desna stranica knjige za knjige čiji je tekst napisan sleva nadesno) numerisan je brojevima od 1 do 116, sa ciframa koje potiču iz kasnijeg perioda. Uzimajući u obzir česta preskakanja u numerisanju araka i stranica, velika je mogućnost da je u prošlosti rukopis imao najmanje 272 stranice u 20 araka, od kojih su neke već nedostajale kada je Vilfrid Vojnič došao u posed rukopisa 1912. godine. Postoji čvrst dokaz da su mnoge bifolijske stranice (listovi presavijeni popola da bi se dobile dve polovice, dvolisnice) preraspoređivane u određenim momentima u istoriji rukopisa, te da bi originalni redosled stranica možda bio prilično drugačiji od onoga kakav je danas.[11][6]

Uvezi i korice nisu oni originalni koji su prvobitno bili korišćeni, već im se starost poklapa sa godinom dolaska rukopisa u posed Rimskog koledža.[13]

Svaka stranica rukopisa sadržava tekst, većinom na nepoznatom pismu, sa malim brojem napisa koji su izuzeci jer su napisani na latinskom pismu. Mnoge stranice imaju veoma bitne crteže ili grafike i dijagrame koji su obojeni bojom o čijem se poreklu nešto saznalo. Naime, prema modernim analizama, otkriveno je da se za sav tekst i konture figura koristilo pisaće pero te železno žučno mastilo; mastilo u boji se, pomalo sirovo, upotrebljavalo za bojenje figura, i to verovatno nekad kasnije u odnosu na vreme nastanka teksta i samih kontura.[6]

Tekst[uredi - уреди | uredi izvor]

Stranica na kojoj su prikazane karakteristike teksta

Najveći deo teksta u rukopisu od 240 stranica napisan je na nepoznatom pismu, sleva nadesno. Većina „slova” se sastoji od jednog ili dvaju jednostavnih poteza perom. I dok postoje neki sporovi oko toga da li se pojedina slova razlikuju ili ne, pismo od 20—25 slova moglo bi da se sastavi i upotrebi za skoro ceo tekst; izuzetke predstavlja nekoliko desetaka ređe korišćenih znakova koji se javljaju samo jednom ili dva puta svaki. Ne postoji očigledna upotreba interpunkcije.[4]

Većinski deo teksta napisan je u jednoj koloni u telu stranice, sa malo uvučenom desnom marginom i sa podelama paragrafa, a neretko i sa zvezdicama u levoj margini.[13] Ostatak rukopisa javlja se u vidu grafika tj. dijagrama ili oznaka za pojedine delove vezane za ilustracije. Ne postoje indikacije da su bilo kakve greške ili korekcije na bilo kom mestu u dokumentu naknadno stvarane. Duktus (potezi koji se povlače perom da bi nastalo pojedino slovo) teče glatko, odajući utisak da simboli nisu bili šifrovani, zato što ne postoje „kašnjenja” od. razmaci između slova kao što je to uobičajeno za očekivati u pisanoj formi kodiranog teksta.

Tekst se sastoji od preko 170.000 slova,[14] sa razmacima koji vrše podelu teksta u oko 35.000 grupa različite dužine, koje se obično nazivaju „rečima”. Struktura ovih reči je takva da postoji velika mogućnost da slede fonološke ili ortografske zakone neke vrste; na primer, neka slova moraju da se pojavljuju u svakoj reči (kao što su to srpski ili engleski samoglasnici), neka slova nikada ne mogu da slede druga, neka mogu da budu dvostruka ili trostruka dok druga ne mogu itd. Distribucija slova u rečima je takođe veoma čudna, ali prema nekim uzorcima: neka slova javljaju se samo na početku reči, neka samo na kraju, a neka uvek u sredini. Mnogi istraživači su komentarisali ova veoma strogo uspostavljena pravila u strukturi reči.[23]

Neke reči javljaju se samo u određenim delovima, ili na samo nekoliko stranica; nasuprot tome, druge se javljaju kroz celi rukopis. Postoji veoma malo ponavljanja među hiljadu ili oko hiljadu oznaka vezanih za ilustracije. Praktično nema reči sa manje od dva slova ili sa više od deset slova.[14] Postoje slučajevi gde se pojavljuje ista uobičajena reč i do tri puta zaredom.[14] Reči koje se razlikuju u samo jednom slovu takođe se ponavljaju neobičnom učestalošću, zbog čega metoda jednostruke supstitucije u dešifrovanju alfabeta neminovno vodi ka stvaranju nerazumljivog teksta. Godine 1962, Elizebet Fridman opisao je ovakve pokušaje dešifrovanja kao „osuđene na rađanje frustracije”.[24]

Razni transkripcijski alfabeti stvarani su da bi se Vojničevi karakteri pokušali izjednačiti sa latiničkim slovima, što bi dalje pomoglo u kriptoanalizi. Najznačajniji primer koji treba pomenuti je Evropski Vojničev alfabet. Prvi ovakav veliki alfabet, 1940-ih kreirao je kriptograf Vilijam F. Fridman, gde je svaka linija rukopisa transkribovana na IBM-ovu bušenu (Holerit) karticu da bi se učinila mašinski čitljivom.[25]

Delovi na poznatim pismima[uredi - уреди | uredi izvor]

Za samo nekolicinu reči u rukopisu smatra se da nije napisana na nepoznatom pismu:[17]

  • f1r : Niz latinskih slova kod desne margine paralelne sa slovima nepoznatog pisma. Postoji takođe i trenutno nečitljiv potpis Jakoba od Tepeneca u blizini donje margine.
  • f17r : Linija teksta na latinskom pismu u blizini gornje margine.
  • f70v–f73v : Astrološka serija dijagrama u astronomskom delu rukopisa sadržava imena deset meseci (od marta do decembra) napisana na latinskom pismu, sa pravopisom sličnim onome koji se upotrebljavao u srednjovekovnim jezicima Francuske, severozapadne Italije i Iberijskog poluostrva.[26]
  • f66r : Mali broj reči u donjem levom uglu, u blizini crteža nagog čoveka. Protumačene su kao „der musz del”, što je reč iz visokonemačkog jezika za tzv. „udovičin udeo” tj. elekcioni udeo (termin koji se koristi u američkom zakonu koji se odnosi na nasleđivanje, a koji opisuje deo imanja koje preživeli bračni drug umrlog može da zahteva umesto onoga što je ostavljeno po volji [umrlog] u testamentu; takođe se može nazvati „udovičin udeo”, „zakonski udeo”, „izbor protiv volje” ili „prisilni udeo/učešće”).
  • f116v : Četiri linije teksta napisane su na poprilično izobličenom latinskom pismu, osim dveju reči na nepoznatom pismu. Reči na latinskom pismu se doimaju izobličenim i sa karakteristikama nepoznatog jezika. Slova liče na evropske alfabete kasnog 14. i 15. veka, ali same reči verovatno nemaju smisla ni na kom od trenutno poznatih jezika.[27]

Nije poznato da li su ovi delovi na latinskom pismu bili deo originalnog teksta ili su naknadno dodati.

Ilustracije[uredi - уреди | uredi izvor]

Detalj iz „biološkog” [biologija] dela manuskripta

Pošto tekst ne može da se pročita, za podelu većinskog dela rukopisa u šest različitih sekcija (delova) konvencijalno se koriste ilustracije. Svaka sekcija odlikuje se ilustracijama sa različitim stilovima i tekstom objašnjenom pripadajućom predmetnom tematikom,[14] osim poslednje sekcije u kojoj su jedini „crteži” male zvezde u blizini margine (poslednja sekcija su recepti). Određene sekcije i njihova konvencionalna imena sa opisima sadržaja su:

  • Herbalna sekcija — Svaka stranica prikazuje jednu ili dve biljke te sadržava nekoliko paragrafa teksta, što je tipičan format za evropske herbale (slično herbarijumu) tog doba. Neki delovi ovih crteža su veće i čišće kopije skica koje se mogu pronaći u „farmaceutskoj” sekciji. Nijedna od slikom predstavljenih biljaka nije do sada identifikovana nedvosmisleno od. prepoznata sa prihvatljivom dozom sigurnosti.[13]
  • Astronomska sekcija — Sadržava kružne dijagrame, od kojih su neki sa suncima, mesecima i zvezdama, što ukazuje na astronomiju ili astrologiju. Jedna serija od 12 dijagrama oslikava konvencionalne simbole zodijačkih sazvežđa (dve ribe za sazvežđe Riba, bik za sazvežđe Bika, lovac sa strelom za sazvežđe Strelca itd.). Svaki od ovih dijagrama sadržava 30 ženskih figura poređanih u dve ili više koncentričnih kružnica. Većina žena je barem delimično naga, a svaka od njih u levoj ili desnoj ruci drži objekat nalik na označenu zvezdu ili nešto što je prikazano sa zvezdom prikačenom na objekat koji bi mogao da bude konopac ili kabl neke vrste. Poslednje dve stranice ove sekcije (sazvežđa Jarca /23. decembar — 20. januar/ i Vodolije /21. januar — 18. februar/; grubo rečeno — januar i februar) izgubljena su, dok su sazvežđa Ovna i Bika razdvojena u četiri uparena dijagrama sa 15 žena i 15 zvezda u svakom. Neki od ovih dijagrama su na stranicama koje se rasklapaju.[13]
  • Biološka sekcija — Gusti od. zbijeno napisani kontinuirani tekst protkan figurama koje uglavnom prikazuju male nage žene od kojih neke nose krune, koje se kupaju u bazenima ili kadama povezanim složenom mrežom cevi.
  • Kosmološka sekcija — Više kružnih dijagrama, ali nejasne prirode. Ova sekcija takođe ima rasklopljive delove; jedan od njih zauzima šest stranica i sadržava mapu ili dijagram sa devet „ostrva” ili „rozeta” povezanih „nasipima”; na njima se nalaze zamkovi, kao i nešto što bi moglo da bude vulkan.[13]
  • Farmaceutska sekcija — Mnogo označenih crteža izdvojenih delova biljaka (korenovi, listovi i sl.); drugi predmeti liče na apotekarske tegle i posude, a slike varirajuu u stilu: od realnih do fantastičnih prikaza. Uključeno je i nekoliko paragrafa tj. pasusa sa tekstom.[13]
  • Sekcija sa receptima — Stranice cele prekrivene tekstom koji je razlomljen u manje paragrafe od kojih je svaki obeležen zvezdicom u blizini leve margine.[13]

Namena[uredi - уреди | uredi izvor]

Rasklopljeni deo od tri stranice rukopisa koji uključuje dijagram za koji se veruje da je astronomske prirode

Sveopšti utisak koji daju sačuvani listovi rukopisa je da je rukopis trebalo da posluži kao farmakopeja (zvanični spisak uputstava, izdat od strane sanitetskih državnih organa, kojih moraju da se pridržavaju apotekari pri pravljenju, ispitivanju i skladištenju lekova i pomoćnih lekovitih sredstava) ili da posluži u oslovljavanju tema u srednjovekovnoj ili ranoj modernoj medicini. Međutim, zagonetni detalji ilustracija podstakli su stvaranje mnogih teorija o poreklu ove knjige, sadržaja njenog teksta, te svrhe kojoj služi.[14]

Za prvu sekciju knjige se sa sigurnošću može reći da je skoro sigurno herbal, ali pokušaji da se identifikuju biljke, bilo da je to uz pomoć stvarnih primeraka ili pomoću stilizovanih crteža savremenih herbala, uveliko su bili neuspešni.[28] Samo nekoliko crteža biljaka (kao što je to onaj za maćuhicu (ljubičicu) ili onaj za paprat viline vlasi) može da se identifikuje sa razumnom verovatnoćom tačnosti. One slike herbala koje se poklapaju sa farmakološkim skicama najverovatnije su čiste kopije istih, osim što su delovi koji nedostaju završeni sa detaljima neverovatnog izgleda. U stvari, za mnoge od crteža biljaka u herbalnoj sekciji veruje se da su kompozitni: korenovi jednih vrsta su pridruženi listovima drugih, a sve sa cvetovima trećih vrsta.[28]

Hju O’Nil je verovao da je jedna ilustracija oslikavala „suncokret Novog sveta”, što bi — ako se uzme u obzir — pomoglo u određivanju starosti rukopisa i otvorilo mogućnosti za otkrivanje njegovog porekla; nažalost, identifikacija je samo spekulativne prirode.[14]

Slivnici i cevi u „biološkoj” sekciji ponekad se interpretiraju implicirajući vezu sa alhemijom, iako je očigledno da je sličnost sa opremom alhemičara tog doba veoma mala.

Astrološka razmatranja često su igrala istaknutu ulogu u prikupljanju biljaka, puštanju krvi i drugim medicinskim procedurama tokom najviše verovatnog perioda za koji se veruje da je vreme nastanka rukopisa. Kako god, pored očitih simbola Zodijaka i jednog dijagrama koji verovatno prikazuje klasične planete, interpretacija ostaje na nivou ne višem od spekulacije.[14]

Istorija[uredi - уреди | uredi izvor]

Većina rane istorije knjige je nepoznata,[29] iako su i tekst i ilustracije u celosti karakteristični za Evropu. Istraživači sa Univerziteta u Arizoni sproveli su 2009. godine radiougljenično datiranje veluma rukopisa, ugljenikovim izotopom 14C. Rezultat tog testa je potvrdio ne samo starost već i autentičnost rukopisa, a kao vreme nastanka sa stopostotnom sigurnošću navodi se period 14041438.[2][30][31] Dodatno, Istraživački institut Makroun u Čikagu otkrio je da su boje u rukopisu izrađene od materijala za koje se veruje da potiču upravo iz pomenutog perioda evropske istorije. Takođe je navođeno i da je Istraživački institut Makroun pronašao da je većina mastila naneta na velum nedugo posle nastanka samog pergamenta tj. tog veluma, s tim da zvanični izveštaji ne sadrže nikakve informacije vezane za ovo moguće apsolutno potvrđivanje autentičnosti misterioznog dela.[6]

Johan Markus Marci (1595—1667) poslao je rukopis Atanasiju Kirheru 1666. g.

Najranije istorijske informacije o rukopisu dolaze iz pisma koje je pronađeno unutar njegovih korica (drugo pismo), napisanog 1666. godine da bi se rukopis koji je Johan Markus poslao Atanasiju Kirheru mogao pratiti. (Najranije pominjanje rukopisa je, s druge strane, u pismu koje je napisano pre ovog (1639. g.) i koje je Bareš poslao Kirheru. Više informacija o ovome dato je u sledeća dva pasusa.) Ovime se potvrđuje da je knjiga nekada pripadala vladaru Rudolfu II (1552—1612), koji je za nju platio 600 zlatnih dukata (≈ 2,07 kg zlata). Knjiga je zatim data ili pozajmljena Jakobu Horčickom od Tepeneca (umro 1622), glavnom zaduženom za Rudolfove botaničke bašte u Pragu.

Sledeći potvrđeni vlasnik rukopisa je Jurij Bareš, nepoznati alhemičar takođe iz Praga. Bareš je — navodno — u vezi ove „sfinge” koja je „bespotrebno zauzimala prostor u njegovoj biblioteci” mnogo godina, bio zbunjen kao i ostali moderni naučnici tog doba.[10] Znajući da je Atanasije Kirher, jezuitski učenjak sa Rimskog koledža, objavio koptski (egipatski) rečnik i „dešifrovaoegipatske hijeroglife, Bareš je Kriheru u Rim dva puta slao kopiju rukopisa kao primerak, tražeći dokaze. Bareševo pismo iz 1639. godine upućeno Kirheru (prvo pismo) najranije je pominjanje rukopisa koje je zvanično potvrđeno i koje je otkriveno do sada.[16]

Nije poznato da li je Kirher odgovorio na zahtev, ali je navodno bio zainteresovan u dovoljnoj meri da pokuša doći u posed originala knjige, koju je Bareš uporno odbijao da dȃ (pozajmi). Posle Bareševe smrti, rukopis je prvo pripao njegovom prijatelju Janu Mareku Marciju (1595—1667), poznatijem pod imenom Johan Markus Marci, a potom rektoru Univerziteta Čarls u Pragu, koji je nekoliko godina posle rukopis poslao Kirheru, svom dugogodišnjem prijatelju i korespondentu (dopisniku),[16] koji je konačno uspeo da se domogne originala. Marcijevo pismo u koricama iz 1666. godine (drugo pismo), napisano na latinskom, dobio je i Vojnič zajedno sa rukopisom koji je kupio 1912. godine.[4] U pismu je pisalo sledeće:[4]

"Velečasni i Uvaženi Gospodine, Oče u Hrista:

Ovu knjigu, meni zaveštanu od strane intimnog prijatelja, ja sam predodredio za tebe, moj veoma dragi Atanasije, čim je došla u moj posed, [a] za nju sam bio uveren da ne može biti pročitana od strane ikoga osim tebe.

Bivši vlasnik ove knjige pitao je [za] tvoje mišljenje pismom, kopirajući i šaljući ti deo knjige iz kog bi ti kako je on verovao trebalo da budeš u mogućnosti da pročitaš ostatak, ali on je u to vreme odbijao da pošalje samu knjigu. Za njeno dešifrovanje on je posvetio neumoran trud, što je očigledno iz njegovih pokušaja koje sam ti ja poslao ovim putem, i on je prepustio nadu samo sa svojim životom. Ali njegov trud je bio uzalud, za sfinge kao što su ove poslušaj [mišljenje] nikog [drugog] sem njihovog gospodara, Kirhera. Prihvati sada ovaj znak, kao što jeste i iako je sa velikim zakašnjenjem, moja naklonost za vas, i probi se kroz njegove rešetke [reši misteriju], ako [one] uopšte postoje, sa svojim uobičajenim uspehom.

Dr Rafael, instruktor u bohemijskom jeziku za Ferdinanda III, kralja Bohemije, rekao mi je da je navedena knjiga pripadala vladaru Rudolfu i da je on predstavio donosiocu ko mu je donio knjigu [kupljenu za] 600 dukata. On je verovao da je autor bio Rodžer Bejkon, Englez. Na [U] ovom trenutku ja obustavljam suđenje [prestajem da iskazujem svoje mišljenje]; na tvom je mestu [na tebi je] da definišeš za nas koji pogled bi trebalo da [za]uzmemo o tome, za čiju korist i ljubaznost ja bezrezervno vezujem sebe i ostajem [pri tome]

U službi vašeg [Visokog] Poštovanja,
Johanes Markus Marci od Krounlanda
Prag, 19. avgust 1666.[4]"
Vilfrid Vojnič (1865—1930) je došao u posed manuskripta 1912. godine

Nikakvih zapisa ili zabeleženih pomena knjige u sledećih 200 godina nema, ali po svoj prilici bila je čuvana sa ostatkom Kirherove korespodencije u biblioteci tadašnjeg Rimskog koledža (sada Papinski univerzitet Gregorijana).[16] Tu je verovatno ostala sve dok trupe Vitorija Emanuela II Savojskog nisu zarobile grad 1870. godine i anektirale Papsku državu. Nova italijanska vlada je odlučila da konfiskuje mnogo toga što je pripadalo Crkvi, uključujući i biblioteku Koledža.[16] Prema istragama koje su sproveli Havijer Sekaldi i ostali, baš pre nego što se ovo desilo, mnoge knjige Univerzitetske biblioteke ishitreno su prebačene u lične biblioteke tog fakulteta, te su tako izuzete od konfiskacije.[16] Kirherova korespodencija je bila među ovim knjigama, a tako i navodno Vojničev rukopis, jer isti još uvek nosi eks libris Petera Jana Beksa, poglavara Jezuitskog reda i rektora Univerziteta u to doba.[13][16]

Bekseva „privatna” biblioteka premeštena je u Vilu Mondragone (Fraskati, Italija), veliku državnu palatu u blizini Rima koju je 1866. godine kupila Družba Isusova i koja je služila kao sedište jezuitskog Koledža Gislijeri.[16]

Oko 1912. godine, Rimski koledž je upao u finansijske probleme te je odlučio da diskretno proda nekoliko svojih gazdinstava. Vilfrid Vojnič je tada došao u posed 30 rukopisa, među kojima je i onaj koji trenutno nosi njegovo ime.[16] Vojnič je potrošio sledećih sedam godina pokušavajući da zainteresuje učenjake u dešifrovanje rukopisa, dok je on za to vreme radio na otkrivanju porekla ovog misterioznog dela.[4]

Posle Vilfridove smrti, 1930. godine, rukopis je nasledila njegova udovica, Etel Vojnič (poznata po tome što je autorica novele Obad i što je ćerka matematičara Džordža Bula). Ona je umrla 1960. godine, a rukopis je ostavila svojoj bliskoj prijateljici, gđi An Nil. Posle toga, 1961. godine, Nil je rukopis prodala drugom antičkom (pre)prodavaču knjiga, Hansu Peteru Krausu. U nemogućnosti da pronađe kupca, Kraus je 1969. godine Vojničev rukopis donirao Univerzitetu Jejl, gde je i dan-danas katalogiziran kao „MS 408” (engl. Manuscript 408).[17] U razgovoru, rukopis se ponekad naziva i imenom „Bejneke MS 408”.[13]

Hipoteze o autorstvu[uredi - уреди | uredi izvor]

Mnogi ljudi bili su predlagani kao mogući autori Vojničevog rukopisa, ali prava osoba ostala je nepoznata sve do danas.

Edvard Keli (1555—1597) je možda napravio rukopis kao masovnu obmanu (engl. hoax)

Marcijevo pismo u koricama iz 1666. godine upućeno Kirheru govori da je — prema njegovom ranijem prijatelju Rafaelu Sobjehrdu-Mnišovskom — knjigu jednom kupio Rudolf II, car Svetog rimskog carstva i kralj Bohemije (1552—1612), i to za 600 dukata (2,07 kg stvarne težine zlata — AGW). (Mnišovski je umro 22 godine pre ovoga (1644), a prema tome — dogovor mora da je pao pre Rudolfove abdikacije 1611. godine, što je barem 55 godina pre Marcijevog pisma.) Prema pismu, Mnišovski je (ali ne nužno i Rudolf) spekulisao da je autor bio franjevački kaluđer i polimata Rodžer Bejkon (1214—1294).[7] Iako je Marci u pismu rekao da je „obustavljao suđenje” oko ove tvrdnje, istu je u obzir poprilično ozbiljno uzeo Vilfrid Vojnič, koji je radio mnogo da je potvrdi.[16]

Matematičar Džon Di (1527—1608) je možda prodao rukopis vladaru Rudolfu oko 1600. g.

Pretpostavka da je Rodžer Bejkon autor, Vojniča je dovela do zaključka da je osoba koja je prodala rukopis Rudolfu morala da bude niko drugi do Džon Di (1527—1608), matematičar i astrolog na dvoru kraljice Elizabete I Tjudor od Engleske, za koju je poznato da je u vlasništvu imala veliku kolekciju Bejkonovih rukopisa. Di i njegova kristalomantija (asistent za medijum) Edvard Keli živeli su u Bohemiji (Češkoj) već nekoliko godina, gde su se nadali da će da prodaju svoje usluge caru. Međutim, to se izgleda nije baš sasvim tako desilo, jer Dijevi pažljivo čuvani dnevnici ne pominju takvo nešto.[16] Ako autor Vojničevog rukopisa nije Bejkon, pretpostavljena veza sa Dijem značajno slabi. Do datiranja rukopisa metodom radioaktivnog ugljenika i saznanja da je iz 15. veka, smatralo se da mogućnost da je Di ili Keli možda napisao rukopis postoji, te su se širile glasine da je isti originalno bio rad Bejkona, a sve u nadi da će kasnije da se proda.

Vojničeva izmišljotina[uredi - уреди | uredi izvor]

Neki su sumnjali da je sam Vojnič izmislio rukopis.[8] Kao antički preprodavač knjiga, on je verovatno imao neophodno znanje i sredstva, a „izgubljena knjiga” Rodžera Bejkona bila bi vredna bogatstva. Štaviše, Bareševo pismo (kao i Marcijevo, takođe) samo određuju postojanje nekog rukopisa, ne nužno da je Vojničev rukopis taj isti o kome se tamo govorilo. Drugim rečima, ova pisma mogla bi verovatno da budu čak motivacija za Vojniča da izmisli svoj rukopis (pod pretpostavkom da je bio svestan da pisma uopšte postoje), a ne da posluže kao dokaz koji bi potvrdio autentičnost originalnog rukopisa. Kako god, mnogi se više oslanjaju na ekspertno datiranje rukopisa i nedavno otkriće Bareševog pisma upućenog Kirheru kao na činjenice koje mogućnost Vojničeve fabrikacije eliminišu u potpunosti.[16][8]

Ostale teorije[uredi - уреди | uredi izvor]

Vojnič je bio u stanju da, negde pre 1921. godine, pročita slabo vidljivo ime napisano pri dnu prve strane rukopisa: „Jakobj od Tepeneca”. Ovo se uzima kao veza sa Jakobom Horčickijem od Tepeneca (1575—1622), takođe poznatim po svom latinskom imenu Jakob Sinapije. Rudolf II je Sinapija oplemenio 1607. godine; potom ga je imenovao svojim Carskim Destilatorom te — pored toga — učinio i kuratorom svojih botaničkih bašti i svojim ličnim lekarom. Vojnič je, kao i mnogi drugi ljudi posle njega, iz ovoga zaključio da je Jakob svojevremeno bio vlasnik rukopisa pre Bareša, a veza sa Rudolfovim sudom se upravo stvorila, što dalje ide u prilog potvrđivanja Mnišovskijeve priče.

Jakobovo ime još uvek je jasno vidljivo pod UV svetlom; međutim, ono ne odgovara kopiji njegovog potpisa u dokumentu koji je 2003. godine pronašao Jan Hurih.[9] Kao rezultat toga, pričalo se da je potpis dodat naknadno, možda čak i na prevaru od strane Vojniča lično. Ipak, zbog toga što bi tekst na strani f1r mogao da bude jedan od znakova koji bi potvrdili vlasništvo, a koji je možda dodao bibliotekar u to vreme, razlika između ova dva potpisa ne mora nužno da opovrgava postojanje mogućnosti da je Horčicki svojevremeno bio vlasnik rukopisa.

Zabeleženo je da Bareševo pismo sa sobom nosi neke sličnosti sa obmanom koju je orijentalista Andreas Miler jednom izvršio nad Kirherom. Naime, Miler je Kirheru poslao neki nerazumljiv tekst sa napomenom koja objašnjava da je isti došao iz Egipta, a od Kirhera se tražio prevod; ovaj je prevod, navodno, nastao „odjednom”. Spekulisalo se da su oba ova primera bili kriptografski trikovi na koje je Kirher naseo, u cilju da ga se napravi budalom. Međutim, Vojničev rukopis je znatno drugačijih razmera ako se uporedi sa nekoliko znakova u pismu, tako da se sagledavajući ove razmere obmana čini zaista neizvodljivim poduhvatom.

Neke stranice rukopisa u rasklopljenom delu prikazuju veće dijagrame

Rafael Mnišovski, prijatelj Marcija koji je bio ugledni izvor za Bejkonovu priču, i sam je bio kriptograf (među mnogim drugim stvarima kojima se bavio), a navodno je izmislio šifru za koju je tvrdio da ju je nemoguće provaliti (oko 1618). Ovo je dovelo do spekulacija da je možda Mnišovski napravio Vojničev rukopis kao praktičnu demonstraciju svoje šifre, te da je posle toga iskoristio Bareša kao svog testnog subjekta koji nije svestan u čemu sudeluje. I zaista, odricanja u Marcijevom pismu iz korica Vojničevog rukopisa moglo bi da znače da je Marci sumnjao na neku vrstu prevare u koju i sam biva upleten. Međutim, definitivan dokaz za ovu teoriju ne postoji.

U svojoj knjizi iz 2006. godine, Nik Peling je naveo da postoji mogućnost da je Vojničev rukopis možda u 15. veku napisao arhitekta iz Severne Italije, po imenu Antonio Averlino (takođe poznat i kao „Filarete”). Ova teorija je uglavnom konzistentna sa radiokarbonskim datiranjem.[11]

Ričard SantaKoloma spekulisao je da je Vojničev rukopis možda povezan sa Kornelijem Drebelom, u početku navodeći da je reč o Drebelovoj šifrovanoj beležnici o mikroskopiji i alhemiji, a kasnije praveći hipoteze da je to fikcijska „konekcija” koja vodi do utopijske novele Fransisa Bejkona pod imenom Nova Atlantida, gde se pominju neki pojmovi vezani za Drebela (npr. „podmornica”, „večiti sat” i sl.).[12]

Hipoteze o jeziku[uredi - уреди | uredi izvor]

Postoji ogroman broj hipoteza o „jeziku” na kom je napisan Vojničev rukopis, a do dan-danas ništa značajno se sa sigurnošću nije potvrdilo.

Šifre[uredi - уреди | uredi izvor]

Vojničev rukopis napisan je na nepoznatom pismu

Prema teoriji dešifrovanja koja se temelji na slovima, Vojničev rukopis sadržava tekst koji ima značenje i koji je napisan na jednom od evropskih jezika, a koji je prvobitno bio nejasno fomiran i kao takav mapiran za „alfabet” Vojničevog rukopisa kroz prisutno šifrovanje neke vrste tj. algoritam koji je upravljao raspoređivanjem pojedinih slova kroz rukopis. Ovo je bila hipoteza kojom se vodila većina onih koji su pokušavali da dešifruju rukopis u 20. veku, uključujući i pokušaj kriptogrāfā Državne bezbednosne agencije koje je predvodio Vilijam F. Fridman ranih 1950-ih.

Glavni argument za ovu teoriju je da je upotreba neobičnog alfabeta od strane evropskog autora previše čudna da bi se objasnila, a jedino što preostaje je da je autor želeo da sakrije informacije. U stvari, čak je i Rodžer Bejkon znao o šiframa, a procenjeni datum za rukopis — igrom slučaja — grubo se poklapa sa rođenjem kriptografije kao relativno sistematične discipline u Evropi.

Protivargument je da skoro svi sistemi šifrovanja konzistentni sa tom erom ne mogu nikako da se poklope sa onim što se zaista vidi u Vojničevom rukopisu. Na primer, jednostavno monoalfabetsko šifrovanje može da se isključi zato što distribucija učestalosti slova ne liči na niti jednu drugu distribuciju u bilo kom (sličnom) jeziku. S druge strane, mali broj različitih oblika slova korišćen u rukopisu implicira odbacivanje nomenklatorskog kao i homofoničnog šifrovanja (zato što ovi načini uglavnom zahtevaju alfabete sa više znakova). Slično tome, polialfabetsko šifrovanje, prvi put upotrebljeno od strane Leona Batiste Albertija u 1460-im, a kasnije unapređeno i Vižnerovim šifrovanjem, takođe ne vodi ka uspehu jer ove šifre sadrže oblike koji se pojavljuju otkprilike sa istim verovatnoćama, što nije nalik na distribuciju slova u jeziku kojim je pisan Vojničev rukopis.

Kako god, prisustvo velikog broja usko grupisanih oblika u Vojničevom rukopisu (kao što su or, ar, ol, al, an, ain, aiin, air, aiir, am, ee, eee itd.) ukazuje na to da bi njegov sistem šifrovanja mogao da koristi tzv. „verbalno šifrovanje”, gde pojedina slova u otvorenom tekstu bivaju šifrovana u grupe ili tzv. „lažna slova”. Na primer, prve dve linije stranice f15v (na slici desno) sadržavaju „or or or” i „or or oro r”, što veoma liči na ono kako bi rimski brojevi izgledali kada bi bili verbalno šifrovani (na primer, „CCC” ili „XXXX”). Međutim, iako je verbalno šifrovanje neosporno najbolji pristup, ono i dalje ne uspeva da u velikoj meri dogura daleko u objašnjavanju svih tekstualnih svojstava Vojničevog rukopisa.

Takođe, sasvim je moguće da je sistem enkripcije počeo od fundamentalno jednostavne šifre, a da se kasnije zakomplikovao i proširio dodavanjem nula (beznačajnih simbola), homofona (duplih simbola), transpozicije šifri (preraspoređivanja slova), lažnih razlamanja reči itd.

Kodovi (šifrarnik)[uredi - уреди | uredi izvor]

Prema teoriji „kodne knjige za šifrovanje” (tzv. šifrarnik), „reči” Vojničevog rukopisa zapravo bi trebalo da budu kodovi koji bi moglo da se pronađu u „rečniku” ili „šifrarniku”. Glavni dokaz za ovu teoriju je to da su unutrašnja struktura i distribucija dužina mnogih reči slične onima zastupljenim kod rimskih brojeva, koji — uzimajući u obzir vreme nastanka rukopisa — mogu da budu prirodan izbor za kodove. Kako god, šifre bazirane na knjigama održive su samo za kratke poruke zato što su veoma glomazne, kako za pisanje tako i za čitanje.

Steganografija[uredi - уреди | uredi izvor]

Ovom se teorijom tvrdi da je tekst Vojničevog rukopisa većinskim delom besmislen tj. bez značenja, ali da sadržava informacije sa značenjem koje su sakrivene u neprimetnim detaljima (na primer, drugo slovo svake reči ili broj slova u svakoj liniji). Ova tehnika šifrovanja — poznata kao steganografija — veoma je stara, a prvi ju je opisao Johan Tritemije godine 1499. Iako se spekulisalo da je otvoreni tekst trebalo da se prvobitno ekstrahuje Kardanskom rešetkom neke vrste, ovo se danas baš i ne čini verovatnim jer reči i slova nisu poređani na način da liče na bilo kakvu pravilnu rešetku. Ipak, steganografske tvrdnje je teško dokazati ili opovrgnuti zato što stegotekstovi mogu da budu proizvoljno teški za pronaći. Argument protiv steganografije je to da posedovati tekst nalik na šifru na samim koricama nagoveštava veoma jasno postojanje tajne poruke, što je samoanulirajuće. Međutim, pošto tekst na koricama ne liči na nešto manje nepoznat prirodni jezik, ovaj argument nije uveliko ubedljiv.

Navođeno je da bi se tekst sa značenjem mogao da dekodira po dužini ili obliku određenih poteza perom.[32] I zaista postoje primeri steganografije iz otprilike tog doba koji koriste oblik slova (kurziv naspram uspravnih slova) da bi skrili informacije. Međutim, kada se pregledaju koristeći velike procente uveličavanja, potezi pisaćim perom u Vojničevom rukopisu čine se poprilično prirodnim te znatno izobličenim zbog neravnomerne debljine veluma tj. ispupčenja na njegovoj površini.

Prirodni jezik[uredi - уреди | uredi izvor]

Statističke analize teksta otkrivaju uzorke slične onim u prirodnim jezicima. Na primer, entropija reči (oko 10 bita po reči) slična je entropiji u engleskim ili latinskim tekstovima.[3] Godine 2013, Dijego Amansio i sur. naveli su mogućnost da je Vojničev rukopis „većinskim delom kompatibilan sa prirodnim jezicima, ali nekompatibilan sa nasumičnim tekstovima”.[33]

Lingvista Žak Gaj jedne prilike je naveo da bi tekst Vojničevog rukopisa mogao da bude malo poznati prirodni jezik, napisan otvorenim tekstom i izmišljenim alfabetom. Struktura reči je slična onoj strukturi koja je prisutna kod mnogih jezičkih porodica Istočne i Centralne Azije, uglavnom strukturi sinotibetanskih (kineski, tibetanski i burmanski), austroazijskih (vijetnamski, kmerski itd.), a možda i tajlandskih jezika (tajlandski, laoski itd.). U mnogim od ovih jezika, reči imaju samo jedan slog, a slogovi imaju poprilično bogatu strukturu, uključujući tonske obrasce.

Ova teorija ima određenu istorijsku verodostojnost. Dok su oni jezici generalno imali izvorna pisma, ovi su bili izuzetno teški za posetioce sa Zapada. Ova teškoća u razmevanju motivisala je pronalazak nekoliko fonetskih pisama, većinom sa latinskim slovima, ali katkad i sa izmišljenim i stvorenim novim alfabetima. Iako stoji da su poznati primeri nastali mnogo kasnije nego Vojničev rukopis, istorija beleži stotine istraživača i misionara koji bi mogli to da urade u vreme nastanka manuskripta — čak i pre putovanja Marka Pola u 13. veku, a naročito nakon što je Vasko da Gama pronašao i preplovio morsku rutu do Orijenta 1499. godine.

Prva stranica uključuje dva velika crvena simbola, koji su poređeni sa naslovima za knjige kineskog stila

Glavni argument za ovu teorju je to da je konzistentna sa svim statističkim svojstvima teksta Vojničevog rukopisa koja su do sada testirana, uključujući dvostruko i trostruko napisane reči (koje su se pronalazile kao česta pojava u kineskim i vijetnamskim tekstovima sa otprilike istom frekvencijom kao i u Vojničevom manuskriptu). Takođe se objašnjava i očigledni manjak cifara i zapadnjačkih sintaktičkih odlika (kao što su članci i kopule), te generalna zagonetnost ilustracija. Drugi mogući nagoveštaj su dva velika crvena simbola na prvoj stranici, koji su poređeni sa naslovima za knjige kineskog stila i koji su obrnuti i loše iskopirani. Takođe, jasna podela kalendarske godine na 360 dana (a ne na 365 dana), u grupama od po 15 i počinjući od Riba, odlika je Kineskog poljoprivrednog kalendara (kin: 節氣, jie qi). Glavni argument protiv teorije je činjenica da niko (uključujući i učenjake na Kineskoj akademiji nauka u Pekingu) nije bio u stanju da pronađe niti jedan primerak azijskog simbolizma ili azijske nauke u ilustracijama.

Džejms R. Čajld iz Državne bezbednosne agencije — takođe lingvista, za indoevropske jezike1976. godine je naveo da je manuskript napisan na „dosad nepoznatom severnonemačkom dijalektu”.[34] U manuskriptu je identifikovao „skeletnu sintaksu nekoliko elemenata od kojih neki podsećaju na [tačno] određene germanske jezike”, dok je sam sadržaj izražen koristeći „ogromnu količinu opskurnosti”.[35]

Pred kraj 2003. godine, Poljak Zbignjijev Banasik rekao je da je rukopis otvoreni tekst napisan na jeziku manču (mandžurijski jezik), uz šta je priložio i parcijalni („deo po deo”) prevod prve stranice rukopisa.[36]

Februara 2014. godine, profesor Stiven Baks sa Univerziteta u Bedfordširu objavio je u javnost svoje istraživanje u kom je koristio metodologiju „odozdo prema gore” (engl. bottom up) da bi razumeo rukopis. Njegova metoda uključuje traženje i prevođenje vlastitih imenica, a u vezi sa relevantnim ilustracijama i u kontekstu drugih jezika iz istog perioda. Papir koji je postavio na internet nudi tentantivni (provizorni, privremeni, okvirni) prevod za 14 slova i za 10 reči rukopisa.[37][38][39][40] Baks misli da je tekst traktat o prirodi napisan na prirodnom jeziku, a ne kao kod.

Artur O. Taker i Reksford H. Talbert su 2014. godine objavili hartiju na kojoj se tvrdila pozitivna identifikacija 37 biljaka, 6 životinja i 1 minerala navedenih u Vojničevom rukopisu, s tim da je poklapanje pronađeno sa crtežima iz Knjige o indijskom lekovitom bilju (lat. Libellus de Medicinalibus Indorum Herbis), odnosno sa crtežima iz Badijanusovog rukopisa (kako se knjiga još naziva po svom prevodiocu) odnosno sa crtežima iz Kodeksa de la Kruz-Badijano (kako se knjiga još naziva po svom originalnom autoru i prevodiocu) odnosno sa crtežima iz Kodeksa Barberini (kako se knjiga još naziva po katoličkom kardinalu Frančesku Barberiniju koji je u njen posed došao u ranom 17. veku).[41] Reč je o astečkom herbalu iz 15. veka.[41] Taker i Talbert misle da rukopisi potiču iz kolonijalne Nove Španije i da su napisani na navatlu (astečki jezik), dok kao godinu nastanka navode period od 1521. godine (godina Osvajanja) do oko 1576, što je očigledno u kontradikciji sa dokazima koje je za velum i mnoge druge elemente manuskripta pružio veoma pouzdani metod radioaktivnog ugljenika. Analiza ovog dvojca je bila kritikovana od strane drugih istraživača Vojničevog rukopisa,[42] koji su tvrdili — između ostalog — da bi vešt falsifikator mogao konstruisati biljke koje imaju prolaznu sličnost sa postojećim biljkama koje upravo zbog toga do tada nisu ni otkrivene.[43]

Planski jezik[uredi - уреди | uredi izvor]

Čudna unutrašnja struktura reči Vojničevog rukopisa dovela je Vilijama F. Fridmana do nagađanja da bi tekst mogao da bude konstruisani od. planski jezik. 1950. godine, Fridman je pitao britanskog vojnog oficira Džona Tiltmana za pomoć. Želeo je da Tiltman analizira nekoliko stranica teksta, ali ovaj je to odbio jer nije delio isto mišljenje sa Fridmanom u vezi planskog jezika. U dokumentu iz 1967. godine, brigadir Tiltman je napisao:

"Posle čitanja mog izveštaja, g. Fridman mi je obelodanio svoje verovanje da je osnova [manu]skripta bila veoma primitivna forma sintetičkog univerzalnog jezika kao što je [na primer] razvijeno u formi filozofske klasifikacije ideja od strane episkopa [Džona] Vilkinsa 1667. i [Džordža] Dalgarnoa nešto kasnije. Bilo je jasno da su proizvodi ova dva čoveka bili poprilično dosta sistematični, a bilo šta slično bi bilo gotovo odmah prepoznat[ljiv]o. Moja analiza mi se činila kao takva da otkriva glomaznu mešavinu različitih vrsta supstitucije.[4]"


Koncept veštačkog jezika je poprilično star; 1668. godine „atestiralo” ga je delo episkopa Džona Vilkinsa po imenu Esej prema stvarnom liku i filozofski jezik (engl. An Essay towards a Real Character and a Philosophical Language), ali bez obzira na njegovu starost — i dalje premašuje generalno prihvaćeno vreme nastanka Vojničevog rukopisa, za oko dva veka. U većini poznatih primera, kategorije se dele na manje delove dodajući sufikse; kao posledica, tekst za određeni subjekat imao bi i mnogo reči sa sličnim prefiksima — na primer, sva imena biljaka bi počinjala sa sličnim slovima, što bi se slično preslikalo i na sve bolesti itd. Ova odlika bi tada mogla da objasni ponavljajuću prirodu Vojničevog teksta. Kako god, još niko nije uspeo da pridruži verodostojno značenje bilo kom od prefiksa ili sufiksa u Vojničevom rukopisu.[5]

Masovna obmana (houks)[uredi - уреди | uredi izvor]

Cvetna ilustracija na stranici 32; boje su još uvek žive

Bizarne odlike teksta Vojničevog rukopisa (kao što su dvostruke ili trostruke reči), kao i sumnjiv sadržaj njegovih ilustracija, podržavaju ideju da je celi rukopis u stvari masovna obmana (engl. hoax). Drugim rečima, ako se još uvek nije našao niko sposoban da uz pomoć svih savremenih sredstava i aparature ekstrahuje značenje iz knjige, to je verovatno zato što dokument zapravo nema nikakav sadržaj sa značenjem, na prvom mestu. Razne teorije o obmani su kroz istoriju predlagane kao univerzalno rešenje misterije.

Računarski stručnjak i naučnik Gordon Rag je 2003. godine pokazao da bi tekst sa karakteristikama sličnim onima koje se mogu prepoznati u Vojničevom rukopisu mogao da bude proizveden koristeći tabelu sa prefiskima reči, maticama te sufiksima za iste, što bi bilo odabirano i kombinovano posredstvom perforiranja (isprobadanja) preklopljenih papira.[44][45] Uređaj za izvođenje poslednjeg pomenutog koraka, poznat kao već pomenuta Kardanska rešteka, izmišljen je oko 1550. godine kao alatka za enkripciju, što je više od 100 godina posle procenjenog vremena nastanka Vojničevog rukopisa. Neki se i dalje drže toga da je sličnost između pseudotekstova generisanih u eksperimentima Gordona Raga i Vojničevog rukopisa površna, a da bi metoda rešetke mogla da bude korišćena za emulaciju bilo kog jezika do određenog stepena.[46]

U aprilu 2007. godine, studija koju je sproveo austrijski istraživač Andreas Šiner i koja je objavljena u žurnalu-tromesečniku Kriptologija (engl. Cryptologia), podržala je hipotezu o masovnoj obmani.[47] Šiner je pokazao da su statistička svojstva teksta rukopisa više konzistentna sa beznačajnim „trtljanjem” (engl. gibberish) i besmislicama proizvedenim upotrebom kvazistohastičke metode kao što je ona koju je opisao Rag, nego sa latinskim i srednjovekovnim nemačkim tekstovima.[47]

Argument za autentičnost je to da se rukopis doima previše sofisticiranim da bi bio masovna obmana. Dok su obmane tog perioda težile da budu poprilično grube, Vojničev rukopis eksponira mnoge suptilne karakteristike koje se pojavljuju samo posle pažljive statističke analize. Međutim, postavlja se potom pitanje zašto bi autor upotrebio tako kompleksan i naporan algoritam pri pravljenju jednostavne obmane, ako niko u očekivanoj „publici” (misli se na tvorčeve savremenike) ne bi mogao da primeti razliku. Marselo Montemuro, teorijski fizičar sa Univerziteta u Mančesteru, koji je proveo godine analizirajući lingvističke uzorke i obrasce koji mogu da se nađu u Vojničevom rukopisu, pronašao je semantičke mreže kao što su reči koje nose osnovni sadržaj, a koje se pojavljuju unutar posmatranog grupisanog obrasca, te nove reči koje bivaju korišćene kada dolazi do promene u temi.[48] Sa ovim dokazom, on veruje da je malo verovatno da su ove odlike jednostavno „inkorporisane” (ugrađene) u tekst kako bi se obmana učinila više realističnom, ponajviše zato što većina akademskog znanja ovih struktura nije postojala u vreme nastanka Vojničevog rukopisa. Ovi „fini radovi” zahtevali su mnogo više vremena nego što bi to bilo potrebno za jednostavnu krivotvorinu, dok su — s druge strane — neke kompleksnosti (složenosti) vidljive samo uz pomoć modernih alatki.[49]

Glosolalija[uredi - уреди | uredi izvor]

Stranica iz „biološke” sekcije koja prikazuje „nimfe

U njihovoj knjizi iz 2004. godine, Džeri Kenedi i Rob Čerčil ukazuju na mogućnost da je Vojničev rukopis možda slučaj glosolalije, izazovne (medijumske), ili pak marginalne umetnosti.[15]

Ako je ovo tačno, onda se autor osećao primoranim da napiše velike količine teksta na način koji nekako liči na struju svesti, ili zbog glasova koje je čuo, ili zbog čiste potrebe. Dok se kod glosolalija ovo najčešće događa sa izmišljenim jezicima (uglavnom napravljenim od fragmenata maternjeg jezika autora), izmišljena pisma za ovu namenu su retka. Kenedi i Čerčil koriste radove Hildegarde Bingenske da bi ukazali na i istakli sličnosti između ilustracija koje je ona crtala kada je patila od nekoliko intenzivnih napada migrene — što može da indukuje stanje nalik transu i podložno nastanku glosolalije, te tako i Vojničevog rukopisa. Istaknute odlike koje se pronalaze u crtežima obeju strana su obilne „struje zvezda”, te ponavljajuća priroda „nimfi” u biološkoj sekciji rukopisa.

Teoriju je praktično nemoguće dokazati ili opovrgnuti, sve dok nedostaje dešifrovani tekst; sami Kenedi i Čerčil nisu uvereni u hipotezu koju su postavili, ali je smatraju verodostojnom. U kulminirajućem delu njihovog rada, Kenedi iskazuje svoje mišljenje da je reč o masovnoj obmani ili falsifikatu. Čerčil priznaje mogućnost da je manuskript sintetički i zaboravljeni jezik (što ide u prolog Fridmanu), ili da je reč o falsifikatu, što smatra dvema najpreeminentnijim (najistaknutijim) teorijama. Međutim, on zaključuje da u slučaju ako je rukopis autentičan — mentalna bolest ili deluzija mora da su uticale na autora dok je pisao tekst i crtao ilustracije rukopisa.[15]

Istorijske tvrdnje o dešifrovanju[uredi - уреди | uredi izvor]

Otkako je rukopis otkriven u novo doba godine 1912, mnogo ljudi je tvrdilo da su izvršili uspešno dešifrovanje. Kako god, svi pokušaji pokazali su se neupešnima.

Vilijam Romejn Njubold[uredi - уреди | uredi izvor]

Jedan od najranijih napora uloženih da bi se tajne rukopisa otključale (i prva od mnogih preuranjenih tvrdnji o dešifrovanju) napravio je 1921. godine Vilijam Romejn Njubold sa Univerziteta u Pensilvaniji. Njegova jedinstvena hipoteza bila je da je sam vidljivi tekst beznačajan, ali da je svako očiglednoslovo” u stvari konstruisano od serije sitnih označavanja primetnih samo pri većim postocima uveličavanja. Ova označavanja je trebalo da budu bazirana na starogrčkoj stenografiji, čime bi se formirao drugi nivo skripta koji bi tako čuvao stvarni sadržaj tj. značenje teksta. Njubold je tvrdio da je on iskoristio ovo (sa)znanje da bi napisao cele pasuse koji dokazuju autorstvo Bejkona i njegovu upotrebu optičkog mikroskopa četristo godina pre Van Levenhuka. Jedan kružni crtež u „astronomskoj” sekciji oslikava objekte nepravilnog oblika sa četiri zakrivljene ruke, a Njubold ga je interpretirao kao sliku galaksije, što bi moglo da se postigne samo korišćenjem teleskopa.[4] Slično tome, on je interpretirao druge crteže kao ćelije koje se vide kroz mikroskop.

Međutim, Njuboldova analiza je odonda bila odbacivana, i to kao „analiza prekomerno spekulativnog karaktera”.[50] Naime, Džon Metjuz Manli sa Univerziteta u Čikagu, prvi je istakao ozbiljne nedostatke u njegovoj teoriji. Svaki stenografski karakter smatralo se da ima više interpretacija, bez pouzdanog načina da se odredi koja od njih je namenjena kom određenom slučaju. Njuboldova metoda je takođe zahtevala preraspoređivanje slova po svojoj volji da bi se proizveo latinski jezik koji je shvatljiv i razumljiv. Samo ovi faktori osiguravaju sistemu dovoljnu fleksibilnost da bi skoro pa bilo šta moglo da se nazre iz mikroskopskih označavanja. Iako korišćenje mikrografije koja upotrebljava hebrejski jezik može da se prati unazad i do 9. veka,[51] nije ni blizu kompaktna ili kompleksna kao oblici koje je Njubold izmislio. Pomnim proučavanjem rukopisa otkriveno je da su označavanja u stvari artefakti za čiji je nastanak uzrok pucanje mastila kako se vremenom suši na grubom velumu. Opažajući značaj za ove artefakte može da se pripiše pareidoliji. Zahvaljujući Manlijevim temeljnim demantacijama, mikrografska teorija se sada generalno ignoriše.[52]

Džousef Martin Fili[uredi - уреди | uredi izvor]

Džousef Martin Fili je 1943. godine objavio Šifru Rodžera Bejkona: Pravi ključ pronađen (engl. Roger Bacon's Cipher: The Right Key Found), delo u kom je tvrdio da je knjiga tj. rukopis naučni dnevnik (engl. scientific diary). Filijeva metoda je bila stajališta da je tekst bio „visoko skraćeni srednjovekovni latinski [jezik] napisan jednostavnim supstitucionim šifrovanjem”. On je, pored toga, tvrdio da je pisac rukopisa bio Rodžer Bejkon.[17]

Leonel S. Strong[uredi - уреди | uredi izvor]

Leonel S. Strong, naučnik koji se bavi istraživanjem raka i amaterski kriptograf, verovao je da je rešenje za Vojničev rukopis „čudnovati dupli sistem aritmetičke progresije višestrukog alfabeta”. Strong je tvrdio da je otvoreni tekst otkrio kako je Vojničev rukopis napisao engleski autor iz 16. veka po imenu Entoni Ašam, čiji radovi uključuju i Mali herbal (engl. A Little Herbal) objavljen 1550. godine. Glavni argument protiv ove teorije je to da se kriptografija ravne štampe koju ona zagovara kosi sa svim kompleksnim unutrašnjim strukturama prezentovanim u tekstu.

Robert S. Brambo[uredi - уреди | uredi izvor]

Robert Brambo, profesor srednjovekovne filozofije na Univerzitetu Jejl, tvrdio je da je rukopis bio falsifikat s namerom da se prevari vladar Rudolf II koji bi ga kupio. Tekst je na latinskom jeziku, ali je šiforvan kompleksnom, dvofaznom metodom.[17]

Džon Stojko[uredi - уреди | uredi izvor]

Džon Stojko je 1978. godine objavio Pisma Božjem oku (engl. Letters to God's Eye),[53] delo u kom je tvrdio da je Vojničev rukopis bio serija slova napisanih na ukrajinskom jeziku, ne koristeći samoglasnike.[54] Međutim, datum koji je Stojko dao za slova, nedostatak povezanosti između teksta i slika, kao i generalna „opuštenost” u metodi dekripcije, ne idu u korist Stojkove teorije.[54]

Leo Levitov[uredi - уреди | uredi izvor]

Leo Levitov je u svojoj knjizi iz 1987. godine, Rešenje Vojničevog rukopisa: Liturgijski priručnik za obred enduru iz katarijske hereze, kulta Izide (engl. Solution of the Voynich Manuscript: A Liturgical Manual for the Endura Rite of the Cathari Heresy, the Cult of Isis),[55] naveo da je rukopis priručnik za katarijski (albižanski) obred po imenu endura i da je napisan na flamanskom jeziku, koji je baziran na kreolskom jeziku. Dalje je tvrdio da je katarizam bio opstanak kulta Izide.[56]

Međutim, Levitovo dešifrovanje je pobijeno po nekoliko osnova, ali ni najmanje se nije dokazalo da je u celosti neistorijsko. Naime, Levitov je imao loše poznavanje istorije Katara, a njegovo oslikavanje endure kao razrađenog ritualnog samoubistva u suprotnosti je sa pronađenim i sačuvanim dokumentima koji ga opisuju kao brz obred.[56] Slično tome, ne postoji poznata veza između katarizma i Izide.

Kulturni uticaj[uredi - уреди | uredi izvor]

Mnoge knjige i članci napisani su o rukopisu. Prvo faksimil izdanje objavljeno je 2005. godine, a ime mu je bilo Vojničev kod (fr. Le Code Voynich). To je bio celi rukopis objavljen u formi krakte prezentacije na francuskom jeziku.[57]

Rukopis je takođe poslužio i kao inspiracija za nastanak mnogih knjiga fikcije, uključijući Knjigu krvi i senke (engl. The Book of Blood and Shadow) Robina Vasermana, Putnike kroz vreme: Kod Sudnjeg dana (engl. Time Riders: The Doomsday Code) Aleksa Skaroua, Kodeks (engl. Codex) Leva Grosmana, PopKo (engl. PopCo) Skarlet Tomas, Prajm (engl. Prime) Džeremija Robinsona sa Šonon Elis, Mojsijev mač (engl. The Sword of Moses) Dominika Selvuda iz 2013. godine, Povratak Lojgora (engl. The Return of the Lloigor) Kolina Vilsona, Daturu, ili deluziju koju svi vidimo (engl. Datura, or a delusion we all see) Lene Kron /finska verzija/ iz 2001. godine, Atentatorov kod (engl. Assassin's Code) Džonatana Maberija i Izvor (engl. The Source) Majkla Kordija.

Između 1976. i 1978. godine,[58] italijanski umetnik Luiđi Serafini napravio je Kodeks Serafinijanus (engl. Codex Seraphinianus), koji sadrži sve pogrešne tekstove i slike imaginarnih biljaka u stilu koji podseća na Vojničev rukopis.[59][60][61]

Savremeni kompozitor klasične muzike Hanspeter Kiburc, objavio je komorni rad pod nazivom Vojničev šifrirani rukopis, za hor i ansambl (engl. The Voynich Cipher Manuscript, for chorus & ensemble), inspirisan originalnim rukopisom.[62]

U igrici Broken Sword: The Sleeping Dragon, Vojničev rukopis sadržava informacije o geomagnetskoj energiji koju su koristile stare civilizacije. Kult zmaja (engl. The Cult of the Dragon) bio je u stanju da dešifruje rukopis i upotrebi ga za ponovno dobijanje pristupa geomagnetskoj energiji.

U igrici Assassin's Creed IV: Black Flag, igrač može da sakuplja stranice Vojničevog rukopisa kako prolazi kroz svet igrice. U igrici se otkriva da je rukopis napisala rasa koja je preteča današnjoj (engl. Precursor Race), a koju su činile vrste visoko naprednih humanoida koji su stvorili današnju ljudsku rasu pre nego što su bili uništeni u apokalipsi. U nastavku video-igrice, Assassin's Creed: Rogue, otkriva se da je rukopis ključ za aktiviranje moćnog artefakta poznatog kao Kutija Prethodnika (engl. Precursor Box), koja pokazuje mapu koja detaljno locira hramove napravljene od strane rase koja je preteča današnjoj.

Veb-sajt xkcd.com, koji je u stvari internetska zbirka većinom šaljivih stripova, jedan je strip posvetio i Vojničevom rukopisu (v. VOYNICH MANUSCRIPT). Šala u stripu vezana je za igru fantazijskih likova Lagumi i zmajevi (engl. Dungeons & Dragons, skr. D&D; DnD). Ova šala iskomentarisana je i na forumu xkcd-a.

Vidi još[uredi - уреди | uredi izvor]

Napomene[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Jerković, Jovan; Pižurica, Mato; Pešikan, Mitar (2010) (PDF). Pravopis srpskoga jezika. Redakcija: Mato Pižurica (glavni redaktor), Milorad Dešić, Branislav Ostojić, Živojin Stanojčić; Recenzenti: Ivan Klajn, Drago Ćupić (Izmenjeno i dopunjeno ekavsko ed.). Novi Sad: Matica srpska. p. 366. ISBN 978-86-7946-079-0. 256189191. Pristupljeno 3. januar 2016. »manuskript (bolje rukopis)«

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. 1.0 1.1 1.2 Steindl, Klaus; Sulzer, Andreas (2011). "The Voynich Code — The World's Mysterious Manuscript" (video). Arhivirano iz originala 9. 3. 2012. http://web.archive.org/web/20120309095747/http://www.newyorkfestivals.com/winners/tvf2011winners/pieces.php?iid=413203&pid=1. pristupljeno 6. 11. 2011. 
  2. 2.0 2.1 2.2 2.3 2.4 Stolte, Daniel (10. 2. 2011). "Experts determine age of book 'nobody can read'". PhysOrg. http://www.physorg.com/news/2011-02-experts-age.html. pristupljeno 10. 2. 2011. 
  3. 3.0 3.1 Landini, Gabriel (oktobar 2001). "Evidence of linguistic structure in the Voynich manuscript using spectral analysis". Cryptologia 25 (4): 275—295. doi:10.1080/0161-110191889932. Retrieved 6. 11. 2006. 
  4. 4.00 4.01 4.02 4.03 4.04 4.05 4.06 4.07 4.08 4.09 4.10 4.11 Tiltman, John H. (leto 1967). "The Voynich Manuscript: "The Most Mysterious Manuscript in the World"" (PDF) XII (3). NSA Technical Journal. Retrieved 30. 10. 2011.  Check date values in: |date= (help)
  5. 5.0 5.1 Kahn, David (1967). The Codebreakers: The Story of Secret Writing (1. izd.). New York: Macmillan. str. 870—871. 
  6. 6.0 6.1 6.2 6.3 6.4 6.5 6.6 6.7 Barabe, Joseph G. (McCrone Associates) (1. 4. 2009). "Materials analysis of the Voynich Manuscript" (PDF). Beinecke Library. http://beinecke.library.yale.edu/sites/default/files/voynich_analysis.pdf. 
  7. 7.0 7.1 7.2 "Philip Neal's analysis of Marci's grammar". Voynich Central. http://www.voynichcentral.com/users/philipneal/seventeenthcentury/raphael_sentence.html. pristupljeno 17. 11. 2011. 
  8. 8.0 8.1 8.2 "Origin of the manuscript". Voynich MS. http://www.voynich.nu/origin.html. pristupljeno 7. 11. 2006. 
  9. 9.0 9.1 "The New Signature of Horczicky and the Comparison of them all". http://hurontaria.baf.cz/CVM/b12.htm. pristupljeno 21. 8. 2008. 
  10. 10.0 10.1 10.2 „Letter, Georg Baresch to Athanasius Kircher, 1639”. Archives of the Pontificia Università Gregoriana in Rome. Shelfmark APUG 557. Fol. 353.
  11. 11.0 11.1 11.2 11.3 Pelling, Nicholas John (2006). The Curse of the Voynich: The Secret History of the World's Most Mysterious Manuscript. Compelling Press. ISBN 0-9553160-0-6
  12. 12.0 12.1 H. Richard SantaColoma. "New Atlantis Voynich Theory". santa-coloma.net. http://www.santa-coloma.net/voynich_drebbel/voynich.html. pristupljeno 20. 2. 2013. 
  13. 13.00 13.01 13.02 13.03 13.04 13.05 13.06 13.07 13.08 13.09 13.10 13.11 13.12 13.13 13.14 Shailor, Barbara A. „Beinecke MS 408”. Yale University. Beinecke Rare Book And Manuscript Library. General Collection Of Rare Books And Manuscripts. Medieval And Renaissance Manuscripts. Pristupljeno 24. 6. 2013.
  14. 14.0 14.1 14.2 14.3 14.4 14.5 14.6 14.7 Schmeh, Klaus (januar—februar 2011). "The Voynich Manuscript: The Book Nobody Can Read". Skeptical Inquirer. http://www.csicop.org/si/show/the_voynich_manuscript_the_book_nobody_can_read. pristupljeno 5. 9. 2013. 
  15. 15.0 15.1 15.2 Kennedy, Gerry; Churchill, Rob (2004). The Voynich Manuscript. London: Orion. ISBN 0-7528-5996-X. 
  16. 16.00 16.01 16.02 16.03 16.04 16.05 16.06 16.07 16.08 16.09 16.10 16.11 John Schuster (27. 4. 2009). Haunting Museums. Tom Doherty Associates. str. 175—. ISBN 978-1-4299-5919-3. http://books.google.com/books?id=mBvnz9i0h8sC&pg=PA175. pristupljeno 24. 6. 2013. 
  17. 17.0 17.1 17.2 17.3 17.4 D'Imperio, M.E. (1978). "The Voynich Manuscript: An Elegant Enigma" (PDF). National Security Agency. Retrieved 31. 10. 2011. 
  18. Brumbaugh, Robert S. (1977). The World's Most Mysterious Manuscript. London: Weidenfeld & Nicolson. 
  19. Hogenboom, Melissa (21. 6. 2013). „Mysterious Voynich manuscript has 'genuine message'”. BBC News. Pristupljeno 24. 6. 2013.
  20. Pelling, Nick. "Voynich theories". ciphermysteries.com. http://www.ciphermysteries.com/the-voynich-manuscript/voynich-theories. pristupljeno 4. 12. 2011. 
  21. "MS 408". Yale Library. http://www.bibliotecapleyades.net/ciencia/imagenes_manuscrito/manuscrito002.jpg. pristupljeno 10. 6. 2014. 
  22. "Voynich Manuscript". Beinecke Library. http://beinecke.library.yale.edu/digitallibrary/voynich.html. pristupljeno 4. 12. 2011. 
  23. Zandbergen, Rene. "Analysis Section (3/5) — Word structure". http://www.voynich.nu/a3_para.html. pristupljeno 28. 11. 2014. 
  24. Friedman, Elizebeth (5. 8. 1962). The Most Mysterious MS. — Still an Enigma. Washington D.C. Post. E1, E5. [Quoted in Mary D'Imperio's Elegant Enigma]. str. 27 (odeljak 4.4) »doomed to utter frustration«
  25. Reeds, Jim (7. 9. 1994). "William F. Friedman's Transcription of the Voynich Manuscript" (PDF). AT&T Bell Laboratories. Retrieved 2. 11. 2011. 
  26. Palmer, Sean B. (2004). "Voynich Manuscript: Months". Inamidst.com. http://inamidst.com/voynich/months. pristupljeno 17. 11. 2011. 
  27. Palmer, Sean B. (2004). "Notes on f116v's Michitonese". Inamidst.com. http://inamidst.com/voynich/michitonese. pristupljeno 17. 11. 2011. 
  28. 28.0 28.1 Kennedy, Gerry; Churchill, Rob (14. 1. 2011). The Voynich Manuscript: The Mysterious Code That Has Defied Interpretation for Centuries. Inner Traditions International, Limited. str. 12—. ISBN 978-1-59477-854-4. http://books.google.com/books?id=qRiNsvWPGcMC&pg=PA12. pristupljeno 24. 6. 2013. 
  29. "Voynich MS — Long tour: Known history of the manuscript". Voynich.nu. http://www.voynich.nu/history.html. pristupljeno 17. 11. 2011. 
  30. „Mysterious Voynich manuscript is genuine”. Evidence in 2009 showing that the manuscript is indeed old as had been suspected arhivirano rujan-септембар 28, 2013 na Wayback Machine
  31. "University of Arizona announcement of radiocarbon result". http://uanews.org/node/37825. 
  32. "Michael James Banks, A Search-Based Tool for the Automated Cryptoanalysis of Classical Ciphers". Arhivirano iz originala 5. 3. 2012. http://web.archive.org/web/20120305223855/http://www-users.cs.york.ac.uk/~mbanks/pub/mjb503_report.pdf. pristupljeno 17. 11. 2011. 
  33. Amancio, Diego R.; Altmann, Eduardo G.; Rybski, Diego; Oliveira Jr, Osvaldo N.; Costa, Luciano da F. (jul 2013). "Probing the statistical properties of unknown texts: application to the Voynich Manuscript". PlosOne. doi:10.1080/01611190601133539. Retrieved 17. 2. 2014. 
  34. Child, James R. (leto 1976). "The Voynich Manuscript Revisited" XXI (3). NSA Technical Journal.  Check date values in: |date= (help)
  35. Child, Jim (16. 6. 2009). "Again, The Voynich Manuscript (2007).". Web.archive.org. Arhivirano iz originala 16. 6. 2009. http://web.archive.org/web/20090616205410/http://voynichmanuscript.net/voynichpaper.pdf. pristupljeno 17. 11. 2011. 
  36. "Zbigniew Banasik's Manchu theory". Ic.unicamp.br. 21. 5. 2004. http://www.ic.unicamp.br/~stolfi/voynich/04-05-20-manchu-theo/. pristupljeno 17. 11. 2011. 
  37. "600 year old mystery manuscript decoded by University of Bedfordshire professor". University of Bedfordshire. 14. 2. 2014. http://www.beds.ac.uk/news/2014/february/600-year-old-mystery-manuscript-decoded-by-university-of-bedfordshire-professor. pristupljeno 18. 3. 2014. 
  38. Bax, Stephen (1. 1. 2014). "A proposed partial decoding of the Voynich script". Stephen Bax. http://stephenbax.net/wp-content/uploads/2014/01/Voynich-a-provisional-partial-decoding-BAX.pdf. pristupljeno 18. 3. 2014. 
  39. "Breakthrough over 600-year-old mystery manuscript". BBC News Online. 18. 2. 2014. http://www.bbc.co.uk/news/uk-england-beds-bucks-herts-26198471. pristupljeno 18. 3. 2014. 
  40. "British academic claims to have made a breakthrough in his quest to unlock the 600-year-old secrets of the mysterious Voynich Manuscript". The Independent. 20. 2. 2014. Retrieved 18. 3. 2014. 
  41. 41.0 41.1 Tucker, Arthur O.; Talbert, Rexford H. (zima 2013). "A Preliminary Analysis of the Botany, Zoology, and Mineralogy of the Voynich Manuscript". HerbalGram (100): 70—75. 
  42. Pelling, Nick (14. 1. 2014). "A Brand New New World / Nahuatl Voynich Manuscript Theory…". http://www.ciphermysteries.com/2014/01/21/brand-new-new-world-nahuatl-voynich-manuscript-theory. pristupljeno 22. 1. 2014. 
  43. Grossman, Lisa (3. 2. 2014). "Mexican plants could break code on gibberish manuscript". http://www.newscientist.com/article/dn24987-mexican-plants-could-break-code-on-gibberish-manuscript.html. pristupljeno 5. 2. 2014. 
  44. Gordon Rugg. "Replicating the Voynich Manuscript". UK: Keele. http://www.scm.keele.ac.uk/staff/g_rugg/voynich/. pristupljeno 17. 11. 2011. 
  45. McKie, Robin (25. 1. 2004). "Secret of historic code: it's gibberish". UK: The Observer. Retrieved 17. 1. 2009. 
  46. D'Agnese, Joseph. „Scientific Method Man” (septembar 2004). Wired. Pristupljeno 10. 3. 2008.
  47. 47.0 47.1 Andreas Schinner (april 2007). "The Voynich Manuscript: Evidence of the Hoax Hypothesis". Cryptologia 31 (2): 95—107. doi:10.1080/01611190601133539. ISSN 0161-1194. Retrieved 22. 8. 2007. 
  48. Montemurro, Marcelo A.; Zanette, Damián H. (20. 6. 2013). "Keywords and Co-Occurrence Patterns in the Voynich Manuscript: An Information-Theoretic Analysis". PLoS ONE 8 (6): e66344. doi:10.1371/journal.pone.0066344. 
  49. Melissa Hogenboom (22. 6. 2013). "Mysterious Voynich manuscript has 'genuine message'". BBC News. Retrieved 22. 6. 2013. 
  50. "University of Pennsylvania archives". Archives.upenn.edu. 6. 9. 1926. http://www.archives.upenn.edu/people/1800s/newbold_wm_romaine.html. pristupljeno 17. 11. 2011. 
  51. "Micrography: The Hebrew Word As Art". Jtsa.edu. http://www.jtsa.edu/prebuilt/exhib/microg/index.shtml. pristupljeno 17. 11. 2011. 
  52. Kahn 1967, str. 867—869
  53. Stojko, John (1978). Letters to God's Eye: The Voynich Manuscript for the first time deciphered and translated into English. New York: Vantage Press. 
  54. 54.0 54.1 Zandbergen, Rene. "Voynich MS — History of research of the MS". http://www.voynich.nu/solvers.html. pristupljeno 27. 11. 2014. 
  55. Levitov, Leo (1987). Solution of the Voynich Manuscript: A Liturgical Manual for the Endura Rite of the Cathari Heresy, the Cult of Isis. Laguna Hills, California: Aegean Park Press. 
  56. 56.0 56.1 Stallings, Dennis. "Catharism, Levitov, and the Voynich Manuscript". http://ixoloxi.com/voynich/levitov2.htm. pristupljeno 28. 11. 2014. 
  57. Gawsewitch, Jean-Claude (2005). Le Code Voynich. ed. Jean-Claude. ISBN 2-35013-022-3.
  58. Corrias, Pino (5. 2. 2006). "L'enciclopedia dell'altro mondo" (PDF) (in italijanskom). IT: La Repubblica. p. 39. .
  59. "Codex Seraphinianus". rec.arts.books. Google. http://groups.google.com/group/rec.arts.books/msg/25e55b7771903c1d?rnum=1. pristupljeno 17. 11. 2011. 
  60. "Codex Seraphinianus: Some Observations". BG: Bas. 29. 9. 2004. http://www.math.bas.bg/~iad/serafin.html. pristupljeno 17. 11. 2011. 
  61. Berloquin, Pierre (2008). Hidden Codes & Grand Designs: Secret Languages from Ancient Times to Modern Day. Sterling. str. 300. ISBN 1-4027-2833-6. http://books.google.ca/books?id=F9q8BAsXTWEC&pg=PA300&dq=Codex+Seraphinianus%2Bbase+21&cd=1#v=onepage&q&f=false. pristupljeno 10. 6. 2014. 
  62. „The Voynich Cipher Manuscript, for chorus & ensemble”. nytimes.com.

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]