Štamparstvo

Izvor: Wikipedia
štampanje novina ofset štampom

Štamparstvo je prenošenje teksta ili slike, obično pomoću mastila na podlogu za štampu (uglavnom papir) uz pomoć mašina za štampanje.

Istorija štamparstva[uredi - уреди]

U istoriji je zabeleženo da su stari Egipćani otkrili materijal pod nazivom papirus, na kome se moglo pisati. Papirus je izrađivan lepljenjem i spajanjem osušenih drški biljke papirus. Za beleženje i čuvanje simbola na papirusu, koristilo se mastilo iz sipe, a kao držalja za prenošenje koristila se šuplja stabljika bambusa ili pero. Kasnije su papir otkrili Kinezi, i on se dalje godinama usavršavao.

Dugo su se poruke pisale ručno na papiru ili na životinjskoj koži. Ručno pisanje je bilo isuviše sporo, posebno ako se želelo napraviti više od jedne kopije. Tako su i knjige pisane ručno na papiru, pa su stoga bile prava retkost dostupna malom broju ljudi. Mnogo godina ljudi su tražili način kako da stvore poruku u jednoj formi (obliku), iz koga će biti moguće proizvesti nekoliko kopija, bez potrebe ponovnog pisanja svaki put kada bi se ukazala potreba.

Sa povećanjem broja zahteva za nekoliko kopija (identičnih primeraka) poruke, započeo je razvoj štamparskih tehnika. Jedan od ranijih pokušaja podrazumevao je upotrebu drvenih blokova, u koje bi se klesanjem ucrtavala ili upisivala željena poruka, što je predstavljalo štamparsku formu. Zatim bi se nanela boja, i poruka odštampala na papiru. Međutim, ova procedura se pokazala needikvatnom, jer je ucrtavanje poruke bio spor proces. Ovo je zabeleženo kao prvi pokušaj štampe.

Johan Gutenberg je zaslužan za početak upotrebe pokretnih metalnih slova, koja su se mogla upotrebljavati i po nekoliko puta. Pokretna slova su se lakše i brže sklapala (oblikovala) u nove poruke, nego ručno oblikovani, rezbareni drveni blokovi.

Naj stariji oblici štampe su se izvodili na ručnoj štamparskoj presi. U Evropi je 1445. godine počelo umnožavanje štampom sa pokretnim slovima pa se ova godina označava kao godina izuma štamparstva, odnosno početak savremenog štamparstva. Kod južnoslovenskih naroda za prvu štampanu knjigu se smatra Oktoih, koji je štampan 1494. godine u štampariji Crnojevića.

Nakon Gutenbergovog otkrića, štampa se prvobitno odvijala na zaklopnim štamparskim mašinama, u kojima se koristila forma u obliku ravne ploče, a pritisak se ostvarivao pomoću druge ravne ploče. Ovi prvi oblici štampe predstavljaju tehniku visoke štampe.

Pošto je štampa na zaklopnim mašinama postala neefikasna (bilo je teško ostvariti podjednak pritisak na celoj štampajućoj površini), započela je štampa na mašinama sa rotacionim kretanjem.

Datoteka:Stamparska masina.JPG
Štamparska mašina iz 16. veka

Dalje su u istoriji štamparstva obeleženi sledeći događaji.

  • 1610.- prve štampane novine.
  • 1787.- metalna presa za štampanje (150 otisaka na sat ).
  • 1796.- pronalazak tehnike umnožavanja ravnom štampom (litografija ).
  • 1805.- prva mašina za livenje olovnih slova.
  • 1812.- prva štamparska mašina sa mehanizovanim kretanjem (400 otisaka na sat ).
  • 1839.- pronalazak fotografije.
  • 1843.- početak proizvodnje papira iz drveta.
  • 1862.- prva rotaciona mašina.
  • 1875.- prva novinska rotaciona mašina za velike tiraže.
  • 1881.- počinje upotreba rastera (autotipije )- reprodukovanje višestrukih originala, što predstavlja

osnovu savremene reprodukcije u svim tehnikama štampe.

  • 1884.- prva mašina za slaganje slova.
  • Razdoblje automatizacije (1900 - 1950)
    • primena fotopostupaka.
    • uvođenje automata za ulaganje i izlaganje tabaka (papira ).
    • 1904.- pronalazak ofset štampe.
    • 1930.- prva fotoslagaća mašina.
  • Razdoblje elektronike i kompjutera (od 1950 do danas).

U zavisnosti od tipa štamparske forme, razlikujemo pet osnovnih tehnika štampe:

Štamparske tehnike[uredi - уреди]

Visoka štampa[uredi - уреди]

Visoka štampa kao najraniji oblik štampe, imala je svoje prednosti i nedostatke. Od prednosti treba navesti vrlo značajnu karakteristiku, posebno za štampanje teksta, a to je izuzetna oštrina slova, odnosno jak otisak. Stoga se visoka štampa kao idealna za izradu teksta, i danas koristi u nekim zemljama, u slučaju kada je potrebno ostvariti visok kvalitet slova (na primer u Nemačkoj za štampanje knjiga za decu ).

Glavni nedostaci visoke štampe odnose se na lošu raspodelu pritiska štampanja kod upotrebe ravnih štamparskih formi i zaklopnih mašina, kao i na komplikovanu izradu cilindručnih formi za visoku štampu. Takođe treba istaći da je olovo koje se koristilo za livenje slova bilo i ostalo štetno po zdravlje zaposlenih u štamparijama. Iako pogodna za štampanje teksta, visoka štampa nije mogla da obezbedi zadovoljavajući kvalitet otiska slika i rasterskih tonova. Štampajući elementi su izdignuti tj viši u odnosu na ne štamapjuće tako da i ova tehnika štampanja dobija ime visoka.

Duboka štampa[uredi - уреди]

Duboka štampa je pokazala viskok kvalitet otiska slika i rasterskih tonova. Međutim, izrada štamparske forme za duboku štampu je mnogo skupa i složena. Za duboku štampu zbog tehnike obojavanja štamparske forme, boje se odlikuju tečljivoošću i malim površinskim naponom. Sa druge strane, ove boje se sporije suše pa je za fazu učvršćivanja otiska na materijalu za štampu, potrebno dovesti dodatne količine energije u posebno izvedenim sušačima koji ulaze u sastav svake štamparske jedinice.

Ravna štampa[uredi - уреди]

Za više informacija o ravnoj štampi pogledaj članak ofset štampa.

Ravna (ofset) štampa primenjuje se, najčešće kao indirektna štampa, obzirom da se boja sa forme ne prenosi direktno na podlogu, već se prethodno prenosi na gumenu pokrivku, pa sa nje na podlogu. Štampajući i neštampajući elementi se nalaze u istoj ravni, a međusobno se razlikuju po svojim fizičko-hemijskim karakteristikama (oliofilnost i liofibnost ). Voda, odnosno sredstvo za vlaženje koje se prvo nanosi na formu, prekriva u tankom sloju oliofolne odnosno neštampajuće elemente, dok boja, koja se na formu nanosi posle voda, prekriva samo oleofilne, odnosno štampajuće elemente.

Propusna (sito) štampa[uredi - уреди]

Za više informacija o sito štampi pogledaj članak sitoštampa.

Za propusnu (sito) štampu se koristi forma od svile, najlona ili poliestera, koja se presvlači nepropusnim slojem. U fazi razvijanja forme štampajuće površine se dobijaju tako što se sa njih uklanja nepropusni sloj. Tokom štampe kroz štampajuće površine pomoću odgovarajućeg rakel noža potiskuje se boja u željenom sloju. Mašine za sito štampu su relativno jeftine, a karakteriše ih i visok stepen automatizacije. Ova štamparska tehnika jedanas veoma popularna, jer se pomoću nje nanosi najdeblji sloj boje od svih štamparskih tehnika. Stoga se sito štampa danas može koristiti za nanošenje lakova i slično. Glavne karakteristike sito štampe su jeftina izrada štamparske fome i relativno mala brzina štampe.

Najsavremeniji oblik ove štampe - rotaciona sito štampa, još uvek nije u masovnoj upotrebi u našoj zemlji zbog visoke cene izrade štamparske forme, i specifične štamparske jedinice koja se sreće samo kod nekih štamparskih mašina za štampu uskih rolni.

Digitalna štampa[uredi - уреди]

Digitalna štampa podrazumeva direktnu povezanost računara u kojem se obavlja digitalna priprema i štamparske mašine i obuhvata dve potkategorije. Jedna je statička digitalna štampa computer to press. Ovaj tip štampe praktično predstavlja klasičnu ravnu ofset štampu na mašinama kod kojih je osvetljivač za formu ctplate, postavljen na cilindru forme tako da se forma osvetljava i razvija na samoj štamparskoj mašini. Dalji tok štampe je isti kao i kod ofset štampe.

Druga podvrsta digitalne štampe je dinamička digitalna štampa computer to print, kod nje se štamparska forma stvara za svaki radni ciklus. Najčešće je ova štampa bezkontaktna, odnosno kod nje pritisak nije osnova štamparskog procesa koja omogućava prenošenje boje sa forme na materijal za štampu. Ova tehnika štampe je bazirana na ink-jet postupku, ili štampi sa suvim ili vlažnim tonerom pomoću elektrografije. Razdvajanje štampajućih i ne štampajućih površina kod elektrofotografije zasniva se na naelektrisavanju i razelektrisavanju pojedinih elemenata. Tako su na primer neštampajuće površine i toner istog naelektrisanja, pa se međusobno odbijaju, dok su štampajuće površine razelektrisane, odnosno suprotno naelektrisane u odnosu na toner pa ga privlače. U ovoj tehnici, štamparska forma realno ne postoji, ona je imaginarna, odnosno nalazi se u memoriji računara i prenosi se dorektno na podlogu za štampanje. Stoga boja ili toner koji se u ovoj tehnici koriste, moraju biti naelektrisani, i tek nakon njihovog nanošenja slika postaje prvi put vidljiva.


Vidi još[uredi - уреди]