Internet

Izvor: Wikipedia
Vizualizacija količine puteva na internetu.

Internet je svetski sistem umreženih računarskih mreža koji je transformisao način na koji funkcionišu komunikacioni sistemi. Počeci interneta se vežu za stvaranje ARPANET-a, 1969. godine, mreže računara pod kontrolom Ministarstva odbrane SAD. Danas, internet povezuje milijarde računara širom sveta na jedan nehijerarhijski način. Internet je proizvod spoja medija, računara i telekomunikacija. Međutim, internet nije samo proizvod tehnološkog napretka, nego takođe društvenih i političkih procesa, uključujući naučnu zajednicu, politiku i vojsku. Od svojih korjena kao jedno neindustrijsko i neposlovno okruženje vezano za naučnu zajednicu, internet se vrlo brzo proširio na svet trgovine i poslovanja. Ipak, bilo je potrebno skoro 30 godina da se internet nametne kao tehnološka inovacija koja konstantno transformiše društvo i ekonomiju. Internet je javno dostupna globalna paketna podatkovna mreža koja povezuje računare i računarske mreže korištenjem internet protokola (IP). To je "mreža svih mreža" koja se sastoji od milijuna kućnih, akademskih, poslovnih i vladinih mreža koje međusobno razmjenjuju informacije i usluge kao što su elektronička pošta, chat i prijenos datoteka te povezane stranice i dokumente World Wide Weba.

Pojam internet znači mreža unutar mreže, ili internkonekcija između više računara. Internet je globalna mreža. Strukturno postoje male mreže koje se međusobno vezuju, i time čine ovu strukturu. Broj računara na internetu se trenutno procenjuje na oko 150.000.000.000. Količina informacija koju ti serveri poseduju je ogromna, i teško je proceniti i prikazati realno kolika je ona zaista.

Istorija[uredi - уреди]

Prenošenje instrukcija između računskih mašina se prvi put desilo 1940. godine kada je George Stibitz iskoristio TTY, odnosno tele-mašinu za kucanje, pomoću koje je poslao instrukcije sa njegovog Model K iz Darthmouth univerziteta u Nju Hempširu na njegom "Complex Number Calculator"-u u Njujorku, te također primio rezultate istim putem. Tek 1964. godine, istraživali sa Dartmoutha su izumili glavnu mašinu sa dijeljenim vremenom sa priključenim terminalima. U osnovi terminali su iskorištavali resurse glavnog računara, te pomoću glavnog računara na kojeg su prikopčani dobijali rezultate natrag na terminal.

Već od prvih dana pa sve do danas, Internet je proslavio mnogo "rođendana", ali koji je pravi teško će se složiti i najbolji poznavaoci istorije informatike. Neki tvrde kako je to 1961. kad je dr. Leonard Klajnrok na univerzitetu MIT prvi put objavio rad o packet-swiching tehnologiji. Neki navode 1969. godinu kao godinu rođenja Interneta jer je tada Ministarstvo odbrane SAD-a odabralo Advanced Research Project Agency Network, poznatiju kao ARPANET, za istraživanje i razvoj komunikacija i komandne mreže koja će preživeti nuklearni napad. Sedamdesete godine donele su nekoliko veoma važnih otkrića koja su obeležila razvoj Interneta kakvog danas znamo, a potom se dogodilo i odvajanje ARPANET-a iz vojnog eksperimenta u javni istraživački projekt.

Godine 1969. godine Univerzitet Kalifornija u Los Angelesu, SRI u Stanfordu, Univerzitet Kalifornije u Santa Barbari te Univerzitet Utaha su bili prikopčani na ARPANet mrežu koja je koristila 50 kbit/s mrežna kola. ARPANet je ustvari preteča današnjeg Interneta, iako je bila puno ograničenija nego globalna mreža – Internet, ipak je bila prva mreža takve vrste. Kasnije će se tehnologija sve više razvijati te prerasti u današnju mrežu kakvu poznajemo. Internet je globalno dostupna mreža koju čini više međusobno povezanih manjih i većih mreža koje komuniciraju pomoću Internet Protokola (IP), a koji su povezani bakrenim kablovima, optičkim kablovima i drugim. Prva Internet mreža je stvorena 1. januara 1983, što se smatra i stvaranjem Interneta kada je Američka Nacionalna Naučna Fondacija (((en))) (NSF) napravio univerzitetsku mrežu koja će kasnije postati NSFNet. Brz razvoj Interneta je pomogla mogućnost TCP/IP-a (Internet protokola) da radi preko već postojećih mreža i komunikacija (kao što su telefonske žice itd).

Verovatno je najvažniji trenutak bio 1983. kad je tadašnja mreža prešla sa NCP-a (Network Control Protocol) na TCP/IP (Transmission Control Protocol / Internet Protocol), što je značilo prelazak na tehnologiju kakva se i danas koristi.

Protokoli su standardi koji omogućavaju komunikaciju računara putem mreže, a 1983. godine manje od 1000 računara je bilo spojeno sa ARPANET koristeći relativno primitivni Netvork Kontrol Protokol, koji je uprkos mnogim ograničenjima, bio upotrebljiv u malim mrežama, i nije bio dovoljno fleksibilan za širu upotrebu. Kako se ARPANET eksponencijalno povećavao, videlo se kako je potreban opštiji pristup komunikacionom protokolu kako bi mogli biti udovoljeni sve veći zahtevi i stvarana sve komplikovanija mreža računara.

Vinton Cerf koji je sa Robertom Kanom stvorio TCP/IP protokol, jednom je rekao: "Stvorili smo protokol koji će se koristiti i u velikom mrežama s velikom brojem računara, protokol koji će nositi Internet budućnosti, što je značilo da mora biti fleksibilan kako bi različite mreže mogle funkcionisati u zajedničkom okruženju". Naime već je tada bilo jasno kako će Internet biti velika mreža sastavljena od velikog broja manjih mreža. Ali tada je prelaz na TCP/IP bio kontraverzan: neki delovi informatičke zajednice želeli su prihvatanje drugih standarda, a najviše se pominjao Open System Interconection Protocol. ARPANET je pre službenog prelaza na TCP/IP u nekoliko navrata isključio NCP prenos podataka kako bi uverio «neverne tome» da se NCP može isključiti po želji.

Vinton Cerf i Robert Kan počeli su rad na novom protokolu puno pre 1983. godine, tačno 10 godina ranije javila se ideja o novom protokolu, a sledećih godina su se razvijali i usavršavali detalji protokola koji će promeniti istoriju. Implementacija TCP/IP-a u tadašnje vreme i operativne sisteme trajala je skoro 5 godina, dok je na ARPANET bilo spojeno oko 400 računara. Situaciju je pojednostavio detalj što su mnogi računari koristili Packet Radio i Packet Satellite koje su već nekoliko godina radile sa TCP/IP protokolom.

Prvo predstavljanje javnosti je doživio 1990-tih godina. U augustu 1991 CERN u Švicarskoj je predstavio veb sajt, dok je već prije tri godine Tim Berners-Lee počeo stvaranje HTML, HTTP te prve web stranice na CERN-u u Švicarskoj. Nacionalni Centar za "Supercomputing Applications" je objavio Mosaic web preglednik, a 1994 godine se povećava interes javnosti za Internet koji je do sad bio isključivo akademsko/tehničke prirode. Internet je sve više uzimao maha, tako da je 1990-tih integrisao većinu tadašnjih postojećih javnih računarskih mreža, što je ostvareno najviše zahvaljujući nedostatku mjerodavne centralne administracije što je omogućilo nesmetan rast mreže, kao i prilično slobodnu prirodu Interneta i njegovih protokola. Do juna 2008 oko 1,46 milijardi ljudi koristi Internet u čitavom svijetu.[1]

"Internet" ili "internet"[uredi - уреди]

U srpskohrvatskom je bilo dosta rasprave piše li se riječ "internet" velikim ili malim početnim slovom. Odgovor glasi: i jedno i drugo.
Naime, "internet" je naziv za bilo koju mrežu koja koristi IP. Ta mreža može biti samo u jednoj zgradi ili se prostirati cijelim svijetom, ali biti potpuno odvojena od svih ostalih mreža.

S druge strane, riječ "Internet" označava ime mreže: globalne, javno dostupne mreže koja se sastoji od međusobno povezanog mnoštva drugih mreža. No nisu svi interneti povezani u Internet. Postoje privatne, specijalizirane mreže koje su zasnovane na IP, ali nisu povezane u Internet. Također, lako se može zamisliti, pa i očekivati, da će u budućnosti postojati i druge mreže, odvojene od današnjeg Interneta ili zasnovane na drugim protokolima.

Zato, kad govorimo o globalnoj, javnoj mreži koja nas danas povezuje, ispravno je pisati "Internet" jer je to naziv mreže, dok je svaka druga, izolirana (privatna) mreža koja koristi IP, bez obzira kako ju vlasnik zvao, istovremeno i "internet".

Pristup internetu[uredi - уреди]

Internet kao globalna svjetska mreža nema cenzuru i nema prepreka. Dostupna je na svakom djeliću planete Zemlje, naravno, uz odgovarajuću opremu. Da bi pristupili ovoj mreži moramo imati jedan od sistema za komunikaciju kao što su:

  • Analogna telefonska linija
  • ISDN
  • ADSL
  • kablovski
  • bežični
  • satelitski

Analogna telefonska linija[uredi - уреди]

Ovaj sistem podrazumijeva infrastrukturu javne komutirane telefonske mreže (PTNS-Public Telephon Network System) ili jednostavnije rečeno upredenu paricu do telefonske centrale kakvu imaju gotovo svako domaćinstvo. Ovim sistemom se, kroz spojne vodove, vrši prenos analognih signala (prvobitno namijenjeno isključivo za govorne informacije) u vrlo uskom spektru od 400 do 4000 Hz što je sasvim dovoljno za prenos govora. Ako se između računara i ovakve linije postavi uređaj koji će vršiti konverziju digitalnih u analogne signale i obrnuto modem moguće je ostvariti uvezivanje računara sa brzinom prenosa do 56 kbps. (Teoretski 64 kbps).

ISDN[uredi - уреди]

Ovaj sistem također koristi upredenu paricu kao fizički prenosnik digitalnih signala a opseg je proširen i uključuje dva analogna kanala tako da su brzine do 128 kbps. Naziv je dobio kao skraćenica engleskog termina Integrated System of Digitaly Network. Prenos podataka kroz spojne vodove je digitalni.

ADSL[uredi - уреди]

Kao varijanta DSL (Digitaly Subscriber Line) ili u slobodnom prevodu digitalna pretplatnička linija koristi osobinu uvezivanja više "kanala" od po 64 kbps u željenu (bolje rečeno plaćenu) širinu prenosa. Oznaka ADSL znači da je protok informacja asimetričan tj prema potrebi količina dolaznih informacija (Download) sa servera prema klijentu se uvećava na račun odlaznih (Upload)količina bita. Komunikacija kroz spojne vodove je digitalna.

Kablovski internet[uredi - уреди]

U naseljenim mjestima gdje je uspostavljen sistem tzv. kablovske televizije moguće je ostvariti istim vodovima prenos podataka i konekcija na internet. Ovaj sistem ima veoma veliku propusnu širinu podataka koja ide i do 1 Gbps. Veoma često se koristi jedini problem je što brzina prenosa direktno ovisi o broju korisnika (pretplatnicima)

Bežični internet[uredi - уреди]

Iako termin možda nije najadekvatniji uspostavljen je prema originalnoj engleskoj verziji Wireless. Danas se koristi više različitih varijanti a najčešće komunikacije na ultra visokim frekvencijama od 2,4 i 5 GHz. Zbog osobina prostiranja ove vrste talasa (pravolinijski i ne prolaze niti se odbijaju od fizičke prepreke) ograničenja su velika: mora postojati optička vidljivost između antena pristupne stanice i korisnika a daljina se kreće do nekoliko kilometara. Brzine koje se mogu postići na ovim frekvencijama su velike i kreću se od 2 Mbps do 54 Mbps.

Satelitski internet[uredi - уреди]

Iako najskuplji sistem ipak predstavlja najpouzdaniji i najbrži sistem za prenos podataka pa tako i za pristup internetu. Kao posrednik u komunikaciji koristi se geostacionarni satelit pozicioniran na visini od oko 35000 km iznad zemlje. Pošto se kreće ugaonom brzinom identičnoj brzini rotacije Zemlje to je njegov položaj u odnosu na određeni prostor na Zemlji uvijek isti. Prostor koji je pokriven signalom satelita naziva se "Footprint".

Tehnologija[uredi - уреди]

Protokoli[uredi - уреди]

Komunikacionu infrastrukturu Intereta čine njegova hardverska komponenta i sistem softverskih slojeva koji kontrolišu različite aspekte te arhitekture. I dok se hardver često može koristiti da podrži druge softverske sisteme, dizajn i strogi proces standardizacije softverske arhitekture odlikuju Internet i pružaju temelj za njegovu skalabilnost i uspeh. Odgovornost za dizajn internetskih softverskih sistema je preneta Grupi za internet inženjering (Internet Engineering Task Force (IETF). IETF vodi radne grupe da postavljanje standarda o različitim aspektima Interenet arhitekture, otvorene za svakog pojedinca. Rezultati diskusija i konačni standardi se objavljuju u nizu radova, koji se svaki zove Zahtev za komentar (Request for Comments (RFC)) i dostupni su besplatno na veb-sajtu IETF. Glavni metodi umrežavanja koji omogućavaju Internet se sadrže u specijalnim zahtevima za komentare, koji čine internet standarde. Drugi manje rigorozni dokumenti su čisto informativni, eksperimentalni ili istorijski ili dokumentuju najbolje trenutne prakse u implementaciji internet tehnologija.

Usluge[uredi - уреди]

Najpoznatije usluge za na Internetu su:

  • World Wide Web - koristi HTTP za prijenos web stranica napisanih u HTML-u - to je noviji servis, ali i najbrže rastući, često se pogrešno koristi kao sinonim Internet
  • razgovor ili čavrljanje (chat) - koji može biti komunikacija glasom (oba računala trebaju imati zvučne kartice, mikrofone i zvučnike/slušalice) ili pismena komunikacija - primjeri su IRC, ICQ i u zadnje vrijeme sve popularniji Skype
  • elektronička pošta - koristi POP, SMTP i druge protokole, jedna od prvih usluga na Internetu
  • prijenos datoteka - uz standardni FTP danas se sve više koristi peer to peer protokoli
  • Usenet - mreža namijenjena razmjeni poruka u interesnim grupama

World Wide Web[uredi - уреди]

Ovaj NeXT računar je koristio Tim Berners-Lee na CERN institutu. To je bio prvi veb server.

Mnogi ljudi sinonimno koriste termine Internet i World Wide Web, ili samo Web, mada ta dva termina nisu sinonimi. World Wide Web je samo jedan od stotina servisa koji se koriste na Internetu. Web je globalni set dokumenata, slika i drugih resursa, logički međusobno povezanih hiperlinkovima i referenciranih sa uniformnim resursnim identifikatorima (URI). Ovi identifikatori simbolično identifikuju servise, servere, i druge baze podataka, i dokumente i resurce koje oni mogu da pruže. Hipertekst transfer protokol (HTTP) je glavni pristupni protokol na mreži. Veb servisi isto tako koriste HTTP za omogućavanje komunikacije između softverskih sistema da bi se delila i razmenjivala poslovna logika i podaci.

World Wide Web pretraživači, kao što su Majkrosotov Internet Explorer, Mozilla Firefox, Opera, Aplov Safari, i Google Chrome, omogućavaju korisnicima da navigiraju sa jedne veb stranice na drugu putem hiperlinkova koji su ugrađeni u dokumente. Ti dokumenti isto tako mogu da sadrže bilo koju kombinaciju računarskih podataka, uključujući grafiku, zvuk, tekst, video, multimedijski i interaktivni kontent koji je dostupan dok je korisnik u interakciji sa stranicom. Skriptovanje na strani klijenta može da obuhvati animacije, igra, poslovne aplikacije i naučne demonstracije. Putem Internet pretraga vođenih ključnim rečima koristeći pretraživače poput Yahoo! i Google, korisnici širom sveta imaju lak, momentalni pristup ogromnim i raznovrsnim količinama onlajn informacija. U poređenju sa štampanim medijima, knjigama, enciklopedijama i tradicionalnim bibliotekama, World Wide Web je omogućio decentralizaciju informacije velih razmera.

Veb je isto tako omogućio pojedincima i organizacijama da objavljuju ideje i informacije za potencijalno veliki auditorijum onlajn sa znatno redokovanim troškovima i vremenom kašnjenja. Objavljivanje veb strane, bloga, ili pravljenje vebsajta obuhvata mali inicijalni trošak i mnogi besplatni servisi su dostupni. Međutim, objavljivanje i održavanje velikih, profesionalnih veb sajtova sa atraktivnim, raznovrsnim i aktuelnim informacijama je još uvek teška i skupa propozicija. Mnoge osobe i neke kompanije i grupe koriste veb logove ili blogove, koje se uglavnom koriste kao onlajn dnevnici koji se lako održavaju. Neke komercijalne organizacije motivišu osoblje da komuniciraju savete u oblastima u kojima su specijalizovani jer smatraju da će posetioci biti impresionirani ekspertnim znanjem i slobodnim informacijama, te da će ih to privući datoj korporaciji.

Jedan primer takve prakse je Majkrosoft, čiji programeri objavljuju svoje lične blogove da bi podstakli javni interest u njivov rad. Kolekcije ličnih veb stranica koji objavljuju veliki provajderi su i dalje popularne, i postaju sve sofisticiranije. Dok su operacije kao što su Angelfire i GeoCities postojale od ranih dana mreže, novije ponude od, na primer, Fejsbuka i Tvitera trenutno su najpopularnije. Te operacije često brandiraju sebe kao društveni mrežni servisi.

Oglašavanje na popularnm veb stranama može da bude unosno, i elektronska privreda ili prodaja produkata i servisa direktno preko veba je i dalje u porastu.

Kad je Veb razvijen tokom 1990-tih, tipična veb stranica je čuvana u svojoj završnoj formi na serveru, formatirana u HTML jeziku, spremna za transmisiju na veb pretraživač u odgovoru na zahtev. Tokom vremena, proces kreiranja i isporuke veb stranica je postao dinamičan, čime je kreiran fleksibilni dizajn, raspored, i kontent. Veb sajtovi se često kreiraju koristeći softver za menadžment kontenta sa, inicijalno, veoma malo kontenta. Saradnici tih sistema, koji mogu da budu plaćeno osoblje, članovi neke organizacije ili pripadnici javnosti, unose u ishodišnu bazu podataka kontent koristeći stranice za uređivanje koje su dizajnirane za tu svrhu, dok obični posetioci pristupaju i čitaju taj kontent u HTML formi. U zavisnosti od sajta, može ili ne mora da postoji sistem za uređivanje, odobravanje i obezbeđenje koji je ugrađen u proces prihvata novo unetog sadržaja i davanja dotupa ciljnim posetiocima.

Komunikacije[uredi - уреди]

Emejl je važan komunikacioni servis koji je dostupan na Internetu. Koncept slanja elektronskih tekstualnih poruka između osoba koje komuniciraju na način koji je analogan slanju pisama ili memoranduma je prethodio formiranju Interneta. Slike, dokumenti i drugi fajlovi se šalju kao prilozi emejla. Emejlovi se mogu slati na više adrase istovremeno.

Internet telefonija je još jedan široko zastupljeni komunikacioni servis koji je omogućen nastankom Interneta. VoIP je skraćenica za engl. Voice-over-Internet Protocol - protokol za prenos glasa preko Interneta. To je protocol koji je u osnovi Internet komunikacije. Ideja je zaživela tokom ranih 1990-tih sa aplikacijama sličnim voki-tokiju za personalne računare. Zadnjih godina mnogi VoIP sistemi su postali jednako jednostavni i laki za upotrebu kao i normalni telefon. Korist od korišćenja Internata za prenos glasa je da VoIP može da bude besplatan ili znatno jeftiniji od tradicionalnih telefonskih poziva, posebno na dugim rastojanjima i za korisnike kojima je uvek dostupna Internet konekcija kao što je kablovski ili ADSL prikljućak. VoIP je kompetativna alternativa tradicionalnom telefonskom servisu. Interoperabilnost između različitih provajdera je vremenom povoljšana i moguće je pozivati i primati pozive sa tradicionalnih telefona. Jednostavni, jeftini VoIP mrežni adapteri su dostupni, i oni eliminišu potrebu za personalnim računarom. Kvalitet zvuka još uvek može da varira od poziva do poziva, mada je obično jednak ili bolji od tradicionalnih poziva. Preostali problemi korišćenja VoIP obuhvataju pozive brojeva za hitne slučajeve i pouzdanost.

Prenos podataka[uredi - уреди]

Razmena fajlova je primer transfera velikih količina podataka preko Interneta. Računarski fajl se može poslati imejlom kupcima, kolegama i prijateljima kao prilog. On se može poslati na vebsajt ili FTP server da bi ga drugi korisnici mogli na jednostavan način preuzeti. On se može staviti u „zajedničku lokaciju“ ili na fajl server. Opterenje pri masovnom preuzimanju velikih količina podataka se može umanjiti upotrebom servera koji služe kao "ogledala" ili putem peer-to-peer mreža. U bilo kojem od tih slučajeva, pristup fajlu može da bude kontrolisan putem autentikacije korisnika, tranzit fajla preko Interneta može da bude zaštićen enkripcijom, i naplata se može vršiti za davanje pristupa fajlu. Naplata se može na primer vršiti putem kreditne karte, čiji detalji su isto tako u kodiranom obliku. Poreklo i autentičnost primljenog fajla se može proveriti pomoću elektronskog potpisa ili MD5 koda ili drugih sumarnih prezentacija poruke. Ova jednostavna svojstva Interneta, na globalnoj osnovi menjaju produkciju, prodaju, i distribuciju svega što se može redukovati do računarskog fajla za transmisiju. Time su obuhvaćeni svi oblici štampanih publikacija, softverskih proizvoda, vesti, muzike, filma, videa, fotografije, grafike i drugih umetnosti. To je uzrokovalo sajzmička pomeranja u svim postojećim industrijama koje su ranije kontrolisale produkciju i distribuciju tih produkata.

Streaming media je isporuka digitalnih medija u realnom vremenu za neposrednu upotrebu ili uživanje krajnjih korisnika. Mnogi radio i televizijski distributeri pružaju internetski pristup svojim živim audio ili video produkcijama. Oni isto tako omogućavaju odloženo gledanje ili slušanje putem sistema kao što su Preview, Classic Clips i Listen Again. Tim provajderima se pridružio niz drugih koji vrše distribuciju samo putem Interneta i koji nikad nisu imali dozvole za druge oblike distribucije. To znači da se uređaj koji je povezan sa Internetom, kao što je računar, može koristiti za pristup onlajn medijima na skoro isti način kao što je ranije bilo moguće samo sa televizorom ili radio prijemnikom. Opsed dostupnih tipova kontenta je daleko širi, od specijalizovanih tehničkih vebkasta do multimedijskih servisa koji se isporučuju po zahtevu. Podkastiranje je varijacija te teme, gde se – obično audio – materijal preuzme i reprodukuje na računaru ili se prenese na portabilni medijski plejer da bi se slušao u pokretu. Te tehnike koje koriste jednostavnu opremu omogućavaju svakom uz neznatnu cenzuru ili kontrolu da emituje audio-vizuelni materijal širom sveta.

Prenos digitalnih medija povećava potražnju za mrežnim protokom. Na primer, za standardni kvalitet slike neophodna je veza brzine 1 Mbit/s za SD 480p, za HD 720p kvalitet je neophodno 2,5 Mbit/s, i HDX kvalitet zahteva 4,5 Mbit/s za 1080p.[2]

Veb kamere su finansijski pristupačne ekstenzije tog fenomena. Dok neke veb kamere mogu da pruže video pune brzine, slika je obično mala ili su obnavljanja spora. Video pričaonice i video konferenciranje su isto tako popularni kod velikog broja korisnika sa personalnim veb kamerama, sa ili bez dvosmernog zvuka. YouTube koji je osnovan 15. februara 2005, je danas vodeći vebsajt za slobodni video striming sa ogromnim brojem korisnika. Taj sajt koristi flaš-bazirani veb plejer za prenos i prikazivanje video fajlova. Registrovani korisnici mogu da pošalju neograničene količine video materijala i da izgrade svoje personalne profile. YouTube tvrdi da njihovi korisnici gledaju stotine miliona, i pošalju stotine hiljada video snimaka dnevno. Trenutno, YouTube koristi HTML5 plejer.[3]

Sigurnost[uredi - уреди]

Internet je zbog svoje raširenosti najveći izvor malicioznog softvera. Najveći dio malicizonog softvera dolazi s pornografskih stranica (znatno rjeđe kod onih čije se korištenje plaća) te većine internetskih stranica s torrentima, crackovima, generatorima ključeva (keygeni), serijskim brojevima i sl. Doduše, neke stranice s torrentima (Demonoid, TorrentLeech i slične) ograničavaju registraciju te se na njima vrlo rijetko postavlja sadržaj s malicioznim softverom. Korisnik može dobiti neku vrstu malicioznog softvera pokretanjem zaražene datoteke skinute s interneta a ponekad i jednostavnim posjećivanjem maliciozne internetske stranice (to se zovedrive-by download). Dosta su česte i alatne trake (toolbars) koje sadržavaju različite oblike spywarea i adwarea, od kojih prvi prate korisnikovo korištenje Interneta i njegove navike u korištenju računala, dok adwarei dostavljaju reklame i oglase, a ponekad također prikupljaju podatke o korištenju Interneta.

Internetske stranice čiji URL počinje s https:// a ne s http:// imaju šifrirane veze, što prevenira mogućnost da netko drugi pročita informacije koje je korisnik unio na tim stranicama. Ipak, to ne znači da te stranice nisu maliciozne, već samo da su njihove veze šifrirane, što znači da prefiks https:// nikako ne može biti garancija u sigurnost stranice.

Osim malicioznog softvera, postoje i zlonamjerni ljudi. Oni često u sobama za chat maltretiraju i/ili vrijeđaju ostale korisnike, a ponekad se predstavljaju kao djeca ili tinejdžeri da bi namamili najmlađe korisnike Interneta.

Internet slang[uredi - уреди]

Internet slang je neformalni žargon razvijen (i još u razvoju) s ciljem ubrzanja i pojednostavljenja tekstualne komunikacije među korisnicima Interneta. Mnogi izrazi ovog žargona strukturirani su tako da štede vrijeme korisnika prilikom pisanja poruka, a temelje se na engleskom govornom području. Neki primjeri: 2 = to, 4 = for, 2B = to be, BTW/btw = by the way, FYI = for your information, FTW = for the win, LOL = laughing out loud, NOYB = none of your business, r8 = right, TY = thank you, THX = thanks, SU = shut up, STFU = shut the f*ck up (vulgarno), w8 = wait, BRB = be right back.

Na Internetu se za izražavanje emocija koriste emotikoni (smajliji, smajlići), koji se na engleskom nazivaju smileys ili emoticons. Najčešći su:

  •  :-) ili :) - sreća
  •  :-D ili :D - osmeh
  •  :-( ili :( - tuga
  •  ;-) ili ;) - namigivanje
  •  :-P ili :P - plaženje jezika (obično u šali)
  •  :-O ili :o - šok, iznenađenost, zaprepaštenost
  •  :-@ ili :@ - ljutnja
  • 3:-) ili 3:)- djavolak
  • <]:-)}}}}}} -deda mraz
  • ^.- -podignuta obrva
  •  :-* ili :* - poljubac
  • <3 - srce
  • O:) - andjelčić
  • ^_^ - duša

Vidite još[uredi - уреди]

Reference[uredi - уреди]

Literatura[uredi - уреди]

  • Jannis Androutsopoulos: Neue Medien – neue Schriftlichkeit? In: Mitteilungen des Deutschen Germanistenverbandes 1/07, 2007, S. 72–97 (PDF).
  • Holger Bleich: Bosse der Fasern. Die Infrastruktur des Internet. In: c't 7/2005, S. 88–93 (21. März 2005)
  • Christine Böhler: Literatur im Netz. Triton, Wien, 2001. ISBN 3-85486-103-6.
  • Manuel Castells: Die Internet-Galaxie - Internet, Wirtschaft und Gesellschaft. Wiesbaden 2005, ISBN 3-8100-3593-9.
  • Johannes Fehr (Hg.): Schreiben am Netz. Haymon, Innsbruck, 2003. ISBN 3-85218-422-3.
  • Christiane Heibach: Literatur im Internet: Theorie und Praxis einer kooperativen Ästhetik. Dissertation, Heidelberg 1999, ISBN 3-89825-126-8.
  • Philip Kiefer: Internet & Web 2.0 von A bis Z einfach erklärt. Data Becker, Düsseldorf 2008. ISBN 978-3-8158-2947-9.

Vanjske veze[uredi - уреди]