Timbuktu

Izvor: Wikipedia
Timbuktu
Džamija Sankora
Džamija Sankora
Koordinate: 16°46′N 3°00′W / 16.767, -3
Država  Mali
Prve naseobine 10. stoljeće
Vlast
 - Gradonačelnik Saïd Mahmoud
Visina 261 m
Stanovništvo (2006.)
 - Grad 32.414
Karta
Timbuktu (Tombouctou) na karti Malija

Timbuktu (Tombouctou) na karti Malija

Timbuktu (fr. Tombouctou, arap. مدينة تمبكتو, hebr. טימבוקטו) je grad u zapadnoafričkoj državi Mali s 32.414 stanovnika [1]. U ovom gradu je verski univerzitet Sankor (na kojem se proučava Kuran) i druge medrese. Grad je bio kulturni i duhovni centar odakle se islam širio u Afriku u 15. i 16. veku. Na ovo zlatno doba podsećaju tri džamije, Đingarejber, Sankore i Sidi Jahja, kojima, iako se konstantno uređuju i renoviraju, preti opasnost da nestanu u pustinji. Godine 1988. ovaj grad je Unesko uvrstio u listu svetske baštine.[2]

Timbuktu naseljavaju Songai, Tuarezi, Fulani i Mande. Grad se nalazi oko 15 km severno od reke Niger. Takođe se nalazi na raskršću transsaharskih trgovačkih puteva do Araouana. Timbuktu je bio (i još uvek je) važno istorijsko stovarište kamene soli poreklom iz Taghaze, a danas iz Taoudenija.

Geografski položaj Timbuktua učinio ga je prirodnim mestom susreta obližnjih zapadnosaharskih naroda i nomadskih berberskih i arapskih naroda sa severa. Duga istorija Timbuktua kao trgovačke stanice koja je povezivala zapadnu Afriku sa berberskim, arapskim i jevrejskim trgovcima iz severne Afrike, a time i posredno s trgovcima iz Evrope, dala mu je status mitskog grada.

Dugotrajan doprinos Timbuktua islamskoj i svetskoj civilizaciji je učenost. Pretpostavlja se da se u Timbuktuu nalazio jedan od prvih univerziteta na svetu. Od 14. veka, važne knjige su pisane i prepisivane u Timbuktuu, što je uspostavilo grad kao značajan centar pisane tradicije u Africi.


Etimologija[uredi - уреди]

Timbuktu su osnovali Tuarezi negde u 10. veku. Prema narodnom predanju, ime potiče od reči „tin“ što znači mesto, kuća, i „buktu“, imena stare Malijke koja je bila poznata po poštenju i koja je nekada živela u tom regionu. Tuarezi i drugi putnici ostavljali su ovoj ženi stvari koje im nisu bile potrebne na povratku kući. Tako, kad bi stigli kući i kad bi ih neko pitao gde su im stvari, oni bi odgovarali: „Ostavio sam ih kod Tin Buktu“, što je u stvari značilo, „Ostavio sam ih u Buktinoj kući“. Ova dva termina su se vremenom stopila i dala ime gradu Tinbuktu, koji je kasnije postao Timbuktu.

Moguće je izvesti još jednu narodnu etimologiju. Za Timbuktu se veruje i da znači „Buktin bunar“ - prema predanju, Buktu je bila crna robinja koju su Tuarezi ostavili s krdom koza da čuva bunar. Njeno ime, Buktu, neki prevode kao „žena s velikim pupkom“. Neki istoričari u ovoj legendi vide naglašenu socijalnu razliku između vladajućih Tuarega i njihovih crnih podanika.

Francuski lingvista Rene Base (fr. René Basset) izvodi ime „Timbuktu“ iz staroberberskog korena koji znači „daleko“ ili „skriveno“ [3]. Time bi značenje imena bilo „vrlo udaljen bunar“, odnosno, bunar na južnoj ivici pustinje. Nova istraživanja otvaraju mogućnost da grad nisu osnovali Tuarezi, nego Šongaji iz njegove okoline. Ta mogućnost otvara i potrebu razmatranja tumačenja imena koje je dao istraživač Afrike i istoričar Hajnrih Bart pre 150 godina. Prema njemu, ime bi ispravno glasilo Tombutu a značilo bi „mesto među dinama“, što bi u tom slučaju dobilo smisao.

Geografija i klima[uredi - уреди]

Glavni članak: Geografija Timbuktua
Džamija Sankora

Timbuktu leži na južnoj ivici Sahare, čije napredovanje (desertifikacija) predstavlja najveći problem za grad. Pesak se širi ulicama grada. U zadnjih dvadeset godina granica pustinje se proširila oko 100 km prema jugu. Grad ne leži tačno na reci Niger koji u blizini Timbuktua, praveći veliki luk iz područja Masina, ovde dosiže najseverniju tačku svog puta prema severoistoku i menja smer skrećući prema jugoistoku da bi se kasnije, nakon više od 2.000 km, ulila u Gvinejski zaliv. Davno isušeni rukavci Nigera, koji su nekada imali nadimak „kanali nilskih konja“, pune se vodom još samo u vreme vrlo visokih voda, dok su nekada uzrokovali velike poplave u nekim delovima Timbuktua. Još u ranom novom veku Timbuktu je kanalom dugim 13 kilometara bio povezan s mestom Kabara, zapravo lukom Timbuktua. U vreme visokih voda ovaj kanal omogućavao je stanovnicima direktan pristup Nigeru pa time i dovoz i odvoz robe jedrilicama i pirogama do samog grada. Danas je kanal zasut peskom i još se samo nazire.

Iako je Timbuktu vekovima raskrsnica značajnih trgovačkih puteva i danas je prilaz gradu otežan. Plovidba brodom je moguća samo kad je vodostaj Nigera dovoljno visok. Put koja vodi s juga kroz savanu često je pokriven peskom i tada postaje privremeno neprohodan. Pristup sa severa, kroz pustinju, koriste samo dve grupe putnika: retki tuareški karavani soli i savremeni avanturisti. U novije vreme u grad se može stići i avionom iz glavnog grada Bamaka.

Klima je pustinjska. Iz Sahare neprekidno duva suvi, vrući vetar. Skromna vegetacija sastoji se od tamarisa, akacija i ginstera, baobaba i palmi. Prosečna godišnja temperatura je 28 °C, a najtopliji su maj i jun s oko 34 °C. Prosečna izmerena količina padavina je oko 170 mm/m². Najvlažniji meseci su jul i avgust, s količinom padavina od po 56-66 mm/m² [4]. Pljuskovi u tom razdoblju mogu poprimiti biblijske razmere i biti uzrok vrlo velikih šteta na zgradama i džamijama građenim od gline. Godine 1771. se u vreme jednog takvog nevremena, srušila džamija Al-Han zatrpavši četrdeset osoba.

Stanovništvo[uredi - уреди]

Glavni članak: Stanovništvo Timbuktua
Pogled na Timbuktu, u gornjem desnom delu su jednostavne kuće građene u obliku košnice (prema Bartu, oko 1853.)

Zbog burne istorije i položaja na raskrsnici značajnih trgovačkih puteva, stanovništvo Timbuktua sastoji se od pripadnika različitih naroda i grupa. Između ostalih to su Tuarezi (pripadaju berberskom narodu), Mavri, Songai, Mandinka i Bambar. Delom žive u odvojenim gradskim četvrtima. U okolini grada Tuarezi se susreću s kamilama i stočarski narod Fulbe. Narod Bozo bavi se ribolovom na Nigeru.

Na obali Nigera žive i pripadnici grupe Bela, tamnoputi ribari i sitni zemljoradnici. Pretpostavlja se da su oni potomci prvobitnih stanovnika ovog područja koje su Tuarezi u ranom srednjem veku pokorili. Za ovakvo nešto ima potvrde u predaji o osnivanju Timbuktua i o ženi Buktu. Sve do pre pedesetak godina Tuarezi su se prema Belama odnosili kao prema roblju. Pri tom, pojedine porodice Bela nisu bile „vlasništvo“ konkretnih Tuarega, nego su kao neslobodni kolektivitet radili za Tuarege ili su morali da plaćaju razne namete. Od proglašenja nezavisnosti Malija službeno su slobodni, ali i dalje se uglavnom osećaju delom tradicionalnog tuareškog društvenog poretka i većinom govore Tamašek, jezik nekadašnjih gospodara.

Za sporazumevanje se koristi francuski jezik. Većina stanovništva u oblasti oko Timbuktua kao maternji govori jezik Songai, i to dijalekt „Koyra Chiini“. Desetina stanovništva kao maternji koristi Tamašek ili mavarski dijalekt arapskog jezika.

Tradicionalna arhitektura[uredi - уреди]

Ulaz u medresu Sankore

Izvorni način građenja u Timbuktuu bio je uslovljen nedostatkom kamena, pa se gradilo glinom. Stariji zapisi govore o gradnji koliba u obliku košnice, okruglog oblika, u kojima su pretežno živeli siromašni stanovnici.

Najkasnije u 15. veku nametnuo se zahtevan stil građenja, svojstven pre za kuće bogatog sloja građana (upravni činovnici, trgovci i učeni ljudi). Taj način građenja od gline, koji je postao poznat kao „sudanski stil“, posebno je vidljiv kod džamija koje se prema vrhu sužavaju. Osnovnu konstrukciju čini kostur od drveta, koji se zatim oblaže glinom. Na taj način građeni su objekti s dva sprata. Prizemlja su korišćena kao medrese, prodavnice, radionice ili skladišta, dok je sprat korišćen za stanovanje. U tom delu kuće nalazile su se i biblioteke obrazovanih ljudi i učitelja. Međutim, za vreme velikih kiša znalo se dešavati da građevine pretrpe velike štete ili da se čak sruše. Nakon svakog kišnog razdoblja zidovi bi se morali obnavljati. Kuće, čije se popravljanje više ne bi isplatilo, jednostavno su napuštane[5].

Ulična scena pred kućom Renea Kaijea

Pored tradicionalne gradnje glinom, u Timbuktuu se mogu videti i stambene višespratnice građene od krečnjaka po uzoru na Maroko i Mauritaniju. Ovaj stil su verovatno doneli vojnici Đuder-paše na Nigeru. Fasade su vertikalno podeljene pilasterima i po uzoru na marokanski stil tog vremena ukrašene „andaluzijskim“ prozorima i masivnim drvenim vratima. Prozori prvobitno nisu bili zastakljeni, nego samo zasenjeni drvenim filigranski obrađenim rešetkama. Vrata se odlikuju umetnički ukrašenim oblogama od gvožđa i geometrijskim uzorcima od velikih eksera po ugledu na arhitekturu Al-Andaluza, u to vreme dela Iberskog poluostrva pod muslimanskom dominacijom.[6].

Istorija[uredi - уреди]

Osnivanje i počeci[uredi - уреди]

Glavni članak: Istorija Timbuktua

Timbuktu su, prema kasnijim hronikama, osnovali pre 1100. godine nomadski Masufa Tuarezi na mestu s vodom u blizini luke Nigera. Pretpostavlja se da osnivanje grada seže u 9. ili 10. vek a pretpostavlja se da su njegovi osnivači Songai, stanovnici „crne“ Afrike. Arheološki nalazi na samom mestu su kontradiktorni, tako da nedvosmislenih zaključaka još uvek nema [7]. Na prelazu milenijuma mesto je bilo značajan trgovački centar na važnom karavanskom putu od Egipta preko Gaoa do Kumbi Salaha u tadašnjem zapadnoafričkom kraljevstvu Gani.

Hajnrih Bart blizu Timbuktua (7. septembar 1853.)

Islam je do Nigera verovatno došao s trgovcima iz područja današnjeg Alžira. U početku Timbuktu nije imao ni izdaleka tako veliki značaj kao raskršće trgovačkih puteva i središte muslimanskog obrazovanja kako to danas tvrde različite knjige i članci na internetu. Čini se da je Timbuktu u svojim ranim danima bio konkurencija Tiraki, drugom trgovačkom gradu smeštenom 25 km od Timbuktua, i bio i najzapadnija tačka carstva Gana. Nakon propasti Gane, trgovci su se okrenuli Timbuktuu, koji je zbog blizine Nigera pružao bolje mogućnosti za razmenu i pretovar robe.

Vreme velikih zapadnoafričkih carstava[uredi - уреди]

Malijsko kraljevstvo[uredi - уреди]

Timbuktu je u 13. ili ranom 14. veku postao deo Malijskog carstva. Ne zna se da li je ovo pripajanje usledilo nakon direktnog osvajanja ili se grad dobrovoljno, radi zaštite od Tuarega na severu i Mosija (eng. Mossija) u Sudanu, priključio Maliju. Ali, ni vladar Malija nije mogao sprečiti napad Mosija 1328. Timbuktu je u to vreme već bio središte trgovine solju i zlatom. i imao je između 10.000 i 15.000 stanovnika.[8]

Prikaz arapskog putnika, možda Ibn Batute

U to vreme za grad se znalo i u južnoj Evropi. Sredinom 14. veka pojavljuje se na portolanima, katalonskim odnosno majorkanskim kartama sveta, kao Grad Meli (katal. Ciutat de Melli) kralja Malija (lat: Rex Melli). Na poznatoj karti Abrama Kreskesa (eng. Abrahama Cresquesa) iz 1375. godine bogati kralj Malija prikazan je s grudom zlata u ruci. Time se mislilo na crnog kralja Mansa Musu (eng. Mansa Munsu) koji je 1324. bio na tada već legendarnom hadžiluku u Meki. Na hodočašće ga je, prema predaji, pratila posluga od 60.000 podanika, i sa sobom je poneo dve tone zlata koje je, navodno, velikodušno podelio u Egiptu.[9] Ova predaja doprinela je stvaranju legende o beskrajnom bogatstvu Timbuktua. Nakon povratka iz Meke, Musa je zadužio jednog muslimanskog arhitektu iz Andaluzije da sagradi džamiju Đindžer (eng. Djinger) i jednu rezidenciju.

Do Evropljana su došli brojni izveštaji severnoafričkih trgovaca i voditelja karavana. Pored toga, postojali su i pismeni opisi putnika, što je sve poticalo maštu Evropljana. Ibn Batuta (eng. Ibn Battuta) (1304-1368?), Marokanac rođen u Tunisu, putovao je u 14. veku brojnim islamskim zemljama. Put ga je vodio preko istočne Afrike sve do Indije, pa je tako 1352. stigao i u Timbuktu. Potvrđuje da je u tom gradu islam potpuno potisnuo stara afrička verovanja, pa nije mogao razumeti da u gradu žene ulicama hodaju „gole“ (otkrivenog lica). Međutim, ne izveštava puno o značenju grada. Očigledno su u to vreme Valata i Gao bili puno značajniji u privrednom i obrazovnom smislu[10].

Kraljevstvo Songai[uredi - уреди]

Timbuktu je na vrhuncu bio u 15. i 16. veku, nakon propasti Valate (eng. Oualata), mavarske trgovačke metropole. Timbuktu postaje karavansko središte na Nigeru i bio je u to vreme najveći grad u regionu, a imao je 15.000 do 25.000 stanovnika[11]. U određeno doba godine, kad su u Valatu stizale karavane soli sa severa, a s juga i zapada dolazili kupci, broj ljudi u gradu mogao se i udvostručiti.

Ali brojke od 100.000 ili čak 200.000 ljudi, kako se navodi u popularnonaučnoj literaturi, čista su spekulacija. Okolina Timbuktua nije mogla, čak ni u vreme kad pustinja još nije doprla tako daleko na jug kao danas, nikako prehraniti tako velik broj ljudi.

Nemačka mapa iz 1855.

U to vreme grad je pripadao kraljevstvu Songai i smatrao se bogatim. Kralj Songaija, Soni Ali, osvojio je 1468. Timbuktu i dao smaknuti deo intelektualaca jer su ostali lojalni kraljevstvu Malija. Grad je imao upravnika koga su strani putnici često smatrali vladarom celog kraljevstva. Pored trgovine solju i zlatom - koji su u to vreme bili gotovo jednako skupi - sa severa su u grad stizali metali, konji, svila, nakit, knjige, urme. Pored zlata, razmenjivali su se robovi, slonovača, mošus, biber, guma, kožni proizvodi kao i ječam s juga Zapadne Afrike. Pored toga, Timbuktu se razvio u najvažnije središte islamskog duhovnog života Zapadne Afrike.[12] Džamija Sankore (eng. Sankoré) je imala medresu, koja se može uporediti sa srednjovekovnim univerzitetom, gde se podučavao arapski jezik, govorništvo, astrologija, sudstvo i tekstovi Kurana. Tamo su se čitali i analizirali tekstovi vodećih evropskih filozofa, kao na primer Renea Dekarta[13]. Pored toga, postojalo je još 150 do 180 škola Kurana na kojima je samo jedan nastavnik podučavao o religioznim i pravnim temama. Iz vremena Songai kraljevstva, koje je okončano marokanskim osvajanjem 1591, potiče većina džamija u Timbuktuu. Džamija Sankore, koja potiče iz 14. veka, dovršena je u svojoj današnjoj veličini 1581. (989. islamskog kalendara)[14].

Jedan od važnijih izvora je putopis Lea Afrikanusa (eng. Leo Africanusa) (1485. - 1556.?). Rođen u Granadi, proteran je u severnu Afriku, gde je po nalogu marokanskog sultana putovao tim područjem. Prema njegovim navodima, do grada na Nigeru stigao je 1510./1512. Ali, da li je zaista bio u Timbuktuu, ostaje sporno jer navodi, na primer, pogrešno smer u kojem teče Niger. Kasnije dospeva kao rob u Italiju i opisuje za evropske čitaoce Sudan i naročito Timbuktu. Njegov rukopis, koji prvobitno nije bio predviđen za štampu, objavljen je 1550. u Veneciji. Izdavač Ramusio dopunio je rukopis fantastičnim preterivanjima i time zapečatio mit o neizmerno bogatom gradu u Africi. Brojevi koji se odnose na trgovinu zlatom bili su očigledno svesno krivotvoreni radi povećanja prodaje knjige.

Timbuktu početkom novog veka[uredi - уреди]

Različiti su razlozi radi kojih je marokanski sultan Ahmad al Mansur (eng. Ahmad al Mansur) (15781603) odlučio vojskom osvojiti Timbuktu. S jedne strane, hteo je trgovinu zlatom, koja se počela usmeravati ka evropskim trgovačkim centrima na zapadnoj obali Afrike (Senegal, Zlatna obala), ponovo vratiti u severnu Afriku. S druge strane, sultan iz dinastije Sadi (eng. Saadi), koji je za sebe zahtevao titulu kalifa (potomak proroka Muhameda) video je u Osmanskom carstvu, koje se proširilo sve do Alžira, opasnog rivala, budući da su osmanski sultani sebe smatrali vladarima svih muslimanskih vernika.

Kuća Hajnriha Barta u Timbuktuu (u leto 1908.)

Ali, čini se i da je Al Mansur u svojoj elitnoj trupi, koja se sastojala od španskih renegata, vidio određenu opasnost za vlastiti položaj. Zbog toga je na pohod za Timbuktu poslao jedinicu od 4.000 ljudi, opremljenu modernim vatrenim oružjem. Uprkos tome što je trupa raspolagala tada najmodernijim instrumentima za orijentaciju (kompas, sekstant), tromesečni marš kroz zapadnu Saharu bio je vrlo naporan i s mnogo ljudskih gubitaka[15].

Prema predanju, kraljevstvo Songai pobeđeno je poslednjeg dana 999. odnosno prvog dana 1000. godine prema muslimanskom kalendaru (sredina oktobra 1591. prema gregorijanskom kalendaru). Novoosnovani marokanski vojni garnizoni u Gaou i Timbuktuu nisu se trajno mogli odupreti napadima Tuarega i naroda koji su živeli južno od kolena Nigera. Zato su svoje aktivnosti ograničili samo na neposrednu okolinu gradova. Zadnji marokanski paša morao je odustati od Timbuktua 1828.

Timbuktu, koji nikada nije bio glavni grad neke od zapadnoafričkih kraljevina, izgubio je značaj i nikada nije povratio stari sjaj i važnost. Transsaharska trgovina je vremenom zamrla budući da je zapadnoafričko zlato sad odlazilo na obalu Atlantika (otuda i naziv Zlatna obala za područje gde se danas nalazi država Gana).

Trka za Timbuktu[uredi - уреди]

Malo je podataka o dolasku Evropljana u Timbuktu pre 1800. Nepouzdani podaci kažu da je u oblast reke Niger u 15. veku stigao Italijan Benedeto De (eng. Benedetto De), ali taj podatak nije potvrđen. I putovanje Francuza Anselma d'Izalgjea (fr. Anselmo d'Ysalguier) između 1402. i 1410. u Gao i Timbuktu (gde je navodno živeo) nije dokazano. Pretpostavlja se da ni američki mornar Robert Adams, koji je 1816. napisao knjigu o vremenu koje je proveo kao mavarski zarobljenik, nije nikada bio u Timbuktuu, već je samo prepričao opise mavarskih trgovaca. Prvi Evropljanin za kojeg se pouzdano zna da je stigao u Timbuktu i to 1826. godine bio je škotski oficir Aleksandar Gordon Lejng (eng. Alexander Gordon Laing). Na povratku su ga ubili Mavri, a njegovi zapisi su netragom nestali.

Tek je Rene Kaije (eng. René Caillié) 1828, stigavši u Timbukti prerušen u Arapina, uspeo Evropljanima predstaviti grad u pravom svetlu. Ali, njegovi izveštaji su bili potpuno suprotni dotadašnjoj slici koju su Evropljani imali o tom gradu da čak i danas neki, posebno u Velikoj Britaniji, tvrdoglavo poriču da je Lejng bio u Timbuktuu. Sve njegove izveštaje potvrdio je 25 godina kasnije Nemac Hajnrih Bart (nem. Heinrich Barth), istraživač Afrike. On je po britanskom nalogu došao u Timbuktu u septembru 1853. i tamo se zadržao do aprila 1854. boravivši pod zaštitom vrhovnog gradskog učitelja Kurana, Sidi Ahmad al Bakaja (eng. Ahmad al Baqqai.). Sa šeikom i vođama Tuarega isposlovao je sporazum kojim se Velika Britanija obavezuje štititi grad i okolinu od napada Francuza. Ali, kako je u to vreme došlo do političkog približavanje Francuza i Britanaca, sporazum, na razočarenje Al Bakaja, u Londonu nije ratifikovan.

Velik dobitak za nauku bila je činjenica da je Bart mogao proučavati brojne istorijske tekstove pohranjene u Timbuktuu i time dokazati neke od teorija Evropljana o istoriji Afrike. Njegov izveštaj s tog putovanja bio je osnov za sva kasnija istraživanja istorije oblasti oko Nigera, a naročito Timbuktua.

Timbuktu u kolonijalnom i postkolonijalnom vremenu[uredi - уреди]

Uprkos snažnom otporu Tuarega i protiv volje vlade u Parizu, francuske kolonijalne trupe su početkom 1894, pod komandom kasnijeg maršala Žofrea (fr. Joseph Joffre), definitivno pripojile Timbuktu Francuskoj zapadnoj Africi (fr. Afrique Occidentale Française). Prva vojna jedinica koja je, bez obzira na zabranu novog civilnog upravnika Francuske zapadne Afrike, krenula u pohod na Timbuktu upala je u zasedu Tuarega i bila potpuno uništena.

Kasnije, kako bi opravdala vojno i politički besmisleno osvajanje ovog područja, francuska vlada je iz Pariza poslala novinara Feliksa Diboa (fr. Félix Dubois), koji je napisao izveštaj s puta pod nazivom „Tajanstveni Timbuktu“ u kojem je situaciju u Sudanu i starim trgovačkim gradovima Đene (fr. Djenné) i Timbuktu prikazao vrlo privlačnom, a to područje kao buduću „Indiju“ Francuske.

Razna tuareška plemena, pojedinačno i združeno, često su iz Mauritanije organizovala pobune i upade u ovo područje. Nakon proizvoljno povučene granice između Alžira i Francuske zapadne Afrike preko područja koje su nastanjivali Tuarezi, trgovačke veze sa severom se prekidaju, a Timbuktu sve više gubi na značaju, dok Dene i Mopti, trgovački gradovi uz unutrašnju deltu Nigera, jačaju. Poslednji veliki karavan sa više hiljada kamila stigao je iz oaze Tafilalet u Timbuktu 1937. godine.[16] Jedino je opstala trgovina solju sa severom Malija.

Vladar Malija, Mansa Musa (Katalonski atlas, 1375)

Nakon konačnog potčinjavanja nomada francuskoj vlasti, Timbuktu gubi na značaju. Premeštanje francuskog namesnika u Timbuktu bilo je ravno kažnjavanju. Još 1880, za vreme kolonijalne vladavine, planirana je gradnja transsaharske železnice koja je trebalo da poveže Alžir s francuskom zapadnom Afrikom, ali ta zamisao nikad nije ostvarena. Između dva svetska rata nekoliko puta se razmatrala mogućnost realizacije tog projekta, ali se svaki put odustajalo od gradnje budući da su nadležne komisije uvek dolazile do zaključka da obim trgovine tom železnicom ne bi mogao da pokrije troškove njene izgradnje i održavanja.

Nakon 22. septembra 1960. Timbuktu postaje deo nezavisne Republike Mali. Još u 1950im godinama došlo je do sukoba između Tuarega i crnih činovnika u službi francuske kolonijalne vlasti. Nakon sticanja nezavisnosti, ponovo je došlo je do sukoba između pustinjskih nomada i predstavnika državne vlasti koji su nomadske Tuarege hteli trajno naseliti na određenim područjima kako bi ih lakše mogli kontrolisati. Tuarezi 1990ih organizuju pobunu sa ciljem proglašenja samostalne države. Pobuna je okončana 1996. simboličnim spaljivanjem oružja. Na istorijski mirovni sporazum podseća „Plamen mira“, spomenik u Timbuktuu[17].

Religija[uredi - уреди]

Ulica u Timbuktuu

Iz nepouzdanih arapskih dokumenata može se zaključitie da je islamizacija Timbuktu počela u 13. veku, kada je carstvo Mali zauzelo Timbuktu.

Krajem srednjeg veka, a naročito u 16. veku, Timbuktu je bio značajno sedište islamske učenosti, mada ne toliko značajan kao Meka, Medina ili Jerusalim. Poznavaoci islama smatraju da je marokansko osvajanje grada 1591. godine uzrokovalo siromašenja grada i centara učenja, samim tim i slabljenja islama i jačanja starih, predislamskih verovanja. Po mišljenju orijentalista, marokansko osvajanje okuke Nigera dovelo je do doseljavanja severnoafričkih vernika, koji su, nasuprot učenim poznavaocima Kurana iz Timbuktua, propovedali narodnu verziju islama (na primer, kult svetaca, upotreba amajlija, egzorcizam). Početkom 19. veka Timbuktu je zapao u vrtlog islamske obnove oličene u Fulbe-džihadu što dovodo do jačanja islamističkih obrazovnih institucija i do strože primene verskih propisa. Od ranog 19. veka verskim životom dominiraju mavarske Kunte - između 1830. i 1895. pod klanom Al-Bakai. Njihovi šeici, pre svih Sidi Ahmad al-Bakai, važili su za veoma obrazovane ljude, koji su verovali u mirno sprovođenje inače strogih zakona, a istovremeno su se dosledno suprotstavljali širenju vere oružanim putem, za razliku od Fulba od Masine, koju su postali gospodari Timbuktua.

Oblast oko Timbuktua danas je naseljena pretežno muslimanima. Kod naroda Songaisu sve do sredine 20. veka opstala su predislamska verovanja i običaji. I kod Tuarega se mogu naći magijski obredi i verovanja koja su u sukobu sa islamom, a koja obrazovani islamisti žestoko kritikuju.

Privreda[uredi - уреди]

Pretkolonijalno doba[uredi - уреди]

Glavni članak: Privreda Timbuktua

Timbuktu je još od svog osnivanja opstao kao trgovinski centar. Neplodno zemljište oko grada nije dozvoljavalo intenzivniju proizvodnju namirnica pa su se one moralie dovoziti iz regiona Đene-Mopti na Nigeru do Kabare. Troškovi transporta su bili visoki što je značajno poskupljivalo hranu. Tuarezi su meso dovozili iz okoline grada, ali, kako su nomadi životinje ubijali samo u krajnjoj nuždi, meso je postalo luksuz dostupan sam dobrostojećem trgovačkom sloju i predstavnicima kraljeve administracije. Timbuktu je imao značajnu ulogu u trgovini solju. U Kabari su velike ploče soli pripremane za transport rekom. Dolazak „acelaja“, velikih karavana soli iz Taoudenija na severa današnjeg Malija, bio je značajan događaj u privredi grada.

Datoteka:Kabara-Bild.jpg
Niger pored Kabare (1885; po Hajnrihu Bartu)

Kanal, koji od 17. veka povezuje Kabaru i Timbuktu, u novije vreme je ponovo presušio, tako da su trgovci robu morali da prevoze kopnom, što je dovelo do povećanja broja napada Tuarega koji su želeli da kontrolišu trgovinu solju. Svaki, pa i kraći put, karavani su morali da prevale sa naoružanim stražarima kako bi se odbranili od napada. Na pola puta između dva mesta nalazila se udolina koja je često korišćena za zasede. Tuarezi su je zvali „Ug-umaira“ („ništa se ne čuje“). Ko je tu pao u ruke razbojnika, više se nije mogao nadati pomoći (prema Hajnrihu Bartu).

Danas[uredi - уреди]

Danas je Timbuktu siromašan grad, čiji je istorijski centar, uz nekoliko izuzetaka, u lošem stanju. Ulice prekriva pesak i đubre. Malo toga je preostalo od slave starih vremena. Narod je siromašan i najvećim delom nezaposlen. Grad se još nije oporavio od posledica građanskog rata sa Tuarezima.

Manju zaradu donosi turizam, a najbrojniji su američki turisti koji žele lično da istraže mitska mesta ovog legendarnog grada. Većina ode odmah sutradan, vidno razočarana. Od tradicionalne izvozne robe ostala je samo so, koja se još uvek vadi na severu i dovozi u Timbuktu preko Kabare, pa se prodaje trgovcima koji je čamcima odvoze uz reku.

Ulaganjem oko 900.000.000 CFA franaka 2003. godine podignuta je pijaca „Jobu ber“ koja sada ima preko dvadeset pet radnji, jednu mesaru, sanitetsku službu i kancelarijske prostorije. Uz kanadsku pomoć rekonstruisana je kanalizacija ispod pijace.

Svetska baština[uredi - уреди]

Aerodrom u Timbuktuu

Najpoznatiji simboli grada - tri džamije (Đingereber, Sankor i Sidi Jahja) kao i 16 grobalja i mauzoleja uvršćeni su od 1988. u UNESKO-v spisak svetske baštine. Vlada Malija tražila je da se na spisak uvrste i istorijska jezgra grada sa svojim tipičnim načinom gradnje od gline kao i brojne džamije građene od 13. do 15. veka. Ali, prema mišljenju Uneskove komisije, moderan način gradnje je toliko prodro u samo gradsko jezgro da očuvanje izvornog jezgra time više nije bilo moguće[18].

Godine 2001. ISESKO, muslimanska verzija Uneska, proglasio je Timbuktu „Islamskim glavnim gradom svetske kulturne baštine“ na području Afrike za 2006. godinu[19].

Gradovi pobratimi[uredi - уреди]

Hronologija istorije Timbuktua[uredi - уреди]

Datum Događaj
900. — 1100. Prvo naseljavanje naroda Songai (seljaci i ribari)
oko 1100. Tuarezi osnivaju prvo trgovinsko „zastupništvo“ (prema hronikama)
oko 1320. Uključivanje Timbuktua u carstvo Mali (verovatno mirnim putem)
1324. Hodočasničko putovanje malijskog vladara Mansa Muse u Kairo i Meku, povratak preko Timbuktua
nakon 1327. Osnivanjem džamije Sankor započinje laabavo povezivanje škola Kurana (takozvani „Univerzitet Sankor“)
1328. Na kratko vreme Mosi iz Jatenga osvajaju i delom uništavaju grad
1352. Ibn Batuta posećuje Timbuktu i carstvo Malija
oko 1440. Mali gubi prevlast, Tuarezi postaju vladari Timbuktua
oko 1468. Soni Ali osvaja Timbuktu i pripaja ga carstvu Songai
oko 1500. Kadi Mahmud Akjuit ne primenjuje antijevrejske instrukcije Askija Muhamada
1512. Leo Afrikanus u diplomatskoj misiji u Timbuktuu
1556. Rodio se Ahmad Baba kao Abu al-'Abas Ahmad Ibn Ahmad al-Takrui al-Masufi u Aravanu
1581. Dogradnja džamije Sankor
1591. Grad osvajaju marokanski plaćenici i deportuju učene ljude u Marakeš
1627. Umro naučnik Ahmad Baba
1640. Delovi grada uništeni poplavom
1737. Tuarezi u bici kod Toja pobeđuju Arma
1752. i 1754. Jak zemljotres uništava jedan deo grada
1770. Pobeda Auliminidan Tuarega nad vojskom Timbuktua
1771. Ruši se džamija al-Hana, mnogo žrtava
1806. Mungo Park prolazi uz Kabaru putujući nizvodno Nigerom
oko 1820. Al-Bakaijev Kunta-klan naseljava se severno od Timbuktua i postaje vodeća duhovna i politička snaga
1826. Masinove Filbe osvajaju vrhovnu vlast nad Timbuktuom
1826. Britanac Aleksandar Gordon Lejng kao prvi Evropljanin dokazano stiže u Timbuktu, ali je po povratku ubijen
1828. Rene Kaije boravi u Timbuktuu prerušen u muslimana
1831. Masinove Filbe vojskom osvajaju Timbuktu
1844. — 1848. Konflikt između Filbe-vladara Masina i Kunta al-Bakaja oko prevlasti u Timbuktuu
1853. — 1854. Hajnrih Bart kao štićenik šeika al-Bakaija provodi pola godine u Timbuktuu i bližoj okolini
1859. — 1864. Prisustvo jevrejskih trgovaca iz južnog Maroka i kratkotrajno osnivanje jevrejske kulturne zajednice koju tolerišu u skladu s „dimi“-Statusom
1862. / 1863. Kraj vladavine Masina, Timbuktu dospeva pod kontrolu carstva Tukulor hadžije Umara
1864. Širenje Tukulora izvan Timbuktua i Masina vojskom sastavljenom od Fulba, Kunta i Tuarega koju vodi Ahmad al-Bakaji
1865. Smrt Sidi Ahmad al-Bakaija; Timbuktu ponovo dospeva pod vlast Tuarega
1880. Oskar Lenz posećuje Timbuktu
1893. Pukovnik Bonijer s Masakerima kratkotrajno preuzima vlast nad gradom od Tuarega
1894. Pukovnik Džofer trajno preuzima vlast i počinje ustanak pod vodstvom Zain al-Abidin al-Bakaija (do oko 1923.)
1910. Mavarski ustanici uništavaju karavan
19131915 Katastrofa izazvana sušom u Azavadu severno od Timbuktua i ustanak Auliminidan-Tuarega protiv Francuza
19151918 Ustanak Auliminidan-Tuarega protiv Francuza (tzv. „Ustanak haosa“)
1923. Dolazak Transsaharske ekspedicije Sitroena
1960. Mali dobija nezavisnost
1963. Vojni sukobi s Tuarezima u području severno od Timbuktua
1967. UNESKOva konferencija u Timbuktuu, početak osiguravanja rukopisa i knjiga sačuvanih u Timbuktuu
1973. Osnivanje CEDRAB (fr. Centre de Documentation et de Recherches Ahmad Baba)
1988. Timbuktu je uvršćen u spisak mesta svetske baštine
1990. Eskalacija sukoba između Malija i Tuarega
1996. Mirovni sporazum između države Mali i Tuarega
2003. Poplave teško oštetile istorijske vrednosti grada
2006. Timbuktu postaje svetski glavni grad islamske kulture

Literatura[uredi - уреди]

  • Michel Abitbol: Tombouctou et les Arma : de la conquête marocaine du Soudan nigérien en 1591 à l'hégémonie de l'Empire Peulh du Macina en 1833. Paris 1979 ISBN 2-7068-0770-9
  • Heinrich Barth: Reisen und Entdeckungen in Nord- und Centralafrika in den Jahren 1849 bis 1855. Gotha 1857-58, bes. Bd. 4 u. 5.
  • Tor A. Benjaminsen u. Gunnvor Berge: Une histoire de Tombouctou. Arles 2004 ISBN 2-7427-4908-X
  • Sékéné Mody Cissoko, Tombouctou et l'empire Songhay: Épanouissement du Soudan nigérien aux XVe - XVIe siècles. Paris 1996. ISBN 2-7384-4384-2
  • Robert Davoine: Tombouctou : fascination et malédiction d'une ville mythique. Paris 2003 ISBN 2-7475-3939-3
  • Felix Dubois: Tombouctou la mystérieuse. Paris 1897.
  • Augustin Hacquard: Monographie de Tombouctou. Paris 1900.
  • John Hunwick: „Timbuktu.“ In: Encyclopédie de l'Islam. Nouvelle édition. Leiden 2002, Bd. 10, S. 544-546 (Artikel von einem führenden Kenner der Geschichte Timbuktus, allerdings in französischer Sprache)
  • John Hunwick (Hg.): Timbuktu & the Songhay Empire: Al-Sadi's Tarikh al-sudan down to 1613 and other Contemporary Documents. Leiden 2002 (2. Aufl.) - Hervorragende Übersetzung eines der wichtigsten Quellenwerke, mit zahlreichen Anmerkungen.
  • Joseph Joffre: My March to Timbuctoo. London 1915.
  • Friedrich Kunstmann: Die Handelsverbindungen der Portugiesen mit Timbuktu im 15. Jahrhundert. München 1850.
  • Horace Miner: The Primitive City of Timbuctu. Princeton 1953 (verb. Aufl. New York 1965)
  • Regula Renschler: „Am Schnittpunkt großer Handelsstraßen. Leben in der Wüste – am Beispiel Timbuktu.“ In: Katja Böhler u. Jürgen Hoeren (Hgg.): Afrika. Freiburg im Breisgau – Wien 2003, S. 96-103. ISBN 3-89331-502-0 (eher journalistisch, ursprünglich aus einer Publikation der Bundeszentrale für politische Bildung)
  • Elias N. Saad: Social History of Timbuctu: The Role of Muslim Scholars and Notables, 1400-1900. Cambridge 1983.
  • Anthony Sattin: The Gates of Africa: Death, Discovery, and the Search for Timbuktu. New York 2003 (über die ersten Forschungsreisen nach Timbuktu, vor allem Mungo Park, Alexander Gordon Laing und René Caillié) ISBN 0-312-33643-8.
  • John Spencer Trimingham: A History of Islam in Western Africa. London - Oxford - New York 1962.

Reference[uredi - уреди]

  1. [1] [2] Stanje 1. januara 2006.
  2. Zvaničan sajt Unesko: Svetska baština
  3. René Basset, Mission au Sénégal. Paris, 1909, str. 198.
  4. [3] Prosečne klimatske vrednosti za Timbuktu
  5. René Gardi. Auch im Lehmhaus läßt sich’s leben: Traditionelles Bauen und Wohnen in Westafrika, Graz, 1973.
  6. Thomas Krings, Sahelländer. Geographie, Geschichte, Wirtschaft, Politik, Darmstadt 2006
  7. [4] Pogledati članak prof. Tim Insol (Kembridž)
  8. Videti James L. A. Webb, Desert Frontier: Ecological and Economic Chance along the Western Sahel 1600-1850. Madison, Wisc. 1995., strana 16.
  9. John Hunwick ove brojeve naziva „grossly inflated (beskrajnim preterivanjem)“. Vidi Nakvik, Timbuktu & the Songay Empire, str. 9. Egipatski hroničari 14. i 15. veka ne znaju ništa o tako velikoj grupi putnika za Meku. Vrlo sporna je i količina zlata s kojm su putovali.
  10. Said Hamdun i Noel King (Hgg.), Ibn Battuta in Black Africa. London 1975, str. 52
  11. Na osnovi vazdušne arheološke studije, francuski arheolog Remon Mauni procenjuje broj stanovnika Timbuktua na najviše 25.000. Međutim, po malijskom istoričaru Sekeneu Kisokou, Timbuktu je u to vreme imao čak 100.000 stanovnika. E. Sad procenio je broj stanovnika na 50.000, što bi bilo gornja granica ozbiljnih procena. Vidi Sad, Social History of Timbuktu, str. 27 i 90. Afrikanac Veb polazi od procena između 30.000 do 50.000 stanovnika. Vidi Džejms L. A. Veb, Desert Frontier, str. 16
  12. Postoje neslaganja o tome da li treba Timbuktu smatrati najznačajnijim središtem islamskog obrazovanja u regionu ili ne. Britanski stručnjak za Zapadnu Afriku Džon Spenser Trimidžan zastupa mišljenje da je mesto Timbuktua u literaturi prilično precenjeno, i da je Dene kao središte crnog islamskog učenja imao na tom polju važniju ulogu. Vidi Trimidžan: A History of Islam in West Africa, London, Oxford, 1970, str. 98.
  13. [5]FAZ članak o „afrikaniše Oksford“ (afričkom Oksfordu) od 2004.
  14. Na mnogim internet stranicama se kao datum izgradnje navodi 989. godina, ali to je godina po islamskom kalendaru, u kojem je brojanje godina različito od hrišćanskog. Inače bi džamija bila starija nego sam grad.
  15. [6] Sultanovi plaćenici
  16. Herbert Kaufmann, Wirtschafts- und Sozialstruktur der Iforas-Tuareg. (Privreda i socijalna struktura Iforas Tuarega) Keln 1964. (phil. Diss.), str. 218
  17. O istoriji sukoba videti rezultate višegodišnjeg istraživanja Pjera Boleja [7]
  18. [8] Evalucioni izveštaj komisije IKOMKS za komitet UNESKOa, 1981. i 1988., i [9] Tekst odluke
  19. [10] Službena veb stranica „Tombouctou 2006“



Koordinate: 16° 46' 24" SG Š, 3° 0' 26" ZGD

Spoljašnje veze[uredi - уреди]

Turizam[uredi - уреди]

Timbuktu informacije na Wikiputovanjima