Miguel de Cervantes

Izvor: Wikipedia
Miguel de Cervantes Saavedra

Portret za koga se govori da ga je naslikao Juan Martínez de Jáuregui y Aguilar (cca. 1600). .
Osnovni podaci
Rođenje Alcalá de Henares, Španija
Smrt 16. april 1616. (dob: 68)
Madrid, Španija
Počivalište Samostan Bosonogih trinitarijanaca, Madrid
Zanimanje romanopisac, pjesnik i dramatičar
Nacionalnost španska
Djelo


Migel de Servantes Saavedra (šp. Miguel de Cervantes Saavedra; Alkala de Enares, 29. septembar 1547. — Madrid, 23. april 1616) je bio španski pesnik, dramaturg i iznad svega prozni pisac. Smatra se jednom od najvećih figura španske književnosti. Prema svojim delima, pripada kako renesansi, tako i baroku i Zlatnom veku španske književnosti i na neki način predstavlja sintezu ova dva pravca[1]. U svetu je poznat kao autor prvog modernog romana i najprevođenije knjige posle Biblije, Veleumnog plemića, Don Kihota od Manče[2]. Bio je svedok vrhunca moći i početka opadanja velike španske imperije koja se u to doba prostirala na tri kontinenta.

Biografija[uredi - уреди]

Život Migela Servantesa je do 18. veka bio nepoznanica i postavljao je mnoge nedoumice[3]. Sistematsko istraživanje javnih i privatnih arhiva počelo je tek u 18. veku i nastavilo se do danas, čiji je rezultat obimna dokumentacija koju danas posedujemo o ovom velikom španskom piscu, pesniku i dramaturgu. Međutim, još uvek postoje delovi Servantesovog života o kojima se malo ili gotovo ništa ne zna[3], kao npr. period između 1597. i 1604. koji obuhvata vreme od njegovog odlaska u zatvor u Sevilji do prelaska u Valjadolid, ili na primer o motivima mnogih presudnih odluka koje je doneo u životu: odlazak u Italiju, odabir vojničke službe, povratak u Španiju koji je bio osujećen gusarskim napadom, njegovo lutanje po Andaluziji između 1587. i 1597. kao sakupljač poreza, definitivan povratak u Madrid 1608. i povratak pisanju. Odatle i mnoga pogrešna namerna ili nenamerna nadomeštanja mračnih laguna u Servantesovom životnom putu često pogrešnim tumačenjima Servantesovog diskursa u delima koji bi se mogao protumačiti kao davanje autobiografskih podataka[3]. Servantes je retko govorio u svoje ime i više je voleo da daje podatke o sebi preko izmišljenih likova kao što je to bio mavarski pripovedač Sid Benandželija iz Don Kihota, ili u svojim prolozima, posvetama i u „Putu na Parnas“, gde daje škrte i razbacane opise autora, tj. sebe, koji se ne mogu tumačiti sa sigurnošću[3]. Tako se zna da je kršten 9. oktobra 1547. godine[4] u crkvi Santa Marija del Major (šp. Santa María la Mayor), ali se tačan datum rođenja nije mogao utvrditi. Pretpostavlja se da je to bilo 29. septembra, na dan sv. Mihajla[3] (Migel — Mihajlo/Mihailo na španskom), ali i po tom pitanju postoje mnoge nedoumice.

Takođe treba napomenuti da je svoje drugo prezime, Saavedra, verovatno uzeo od nekog daljeg rođaka nakon povratka iz alžirskog zarobljeništva[3][5]. Najraniji dokument na kom se Servantes potpisuje sa ova dva prezimena (Servantes Saavedra), datira nekoliko godina nakon što se vratio u Španiju. Počeo je da dodaje drugo prezime, Saavedra, oko 1586. ili 1587. u zvaničnim dokumentima kao što je na primer bio dokument u vezi sa njegovim brakom sa Katalinom de Salazar[6].

Detinjstvo[uredi - уреди]

Servantes se rodio u Alkali de Enares kao treće od petoro dece (Andrea i Luisa su bile starije, a Rodrigo i Magdalena mlađi od Migela[7]) Leonor de Kortinas (šp. Leonor de Cortinas) i Rodriga Servantesa (šp. Rodrigo de Cervantes) porodičnog lekara i hirurga za koga se smatra da je verovatno bio jevrejskog porekla (novi hrišćanin)[7][8]. Bio je kršten u crkvi Santa Marija la Major (šp. Santa María la Mayor). Otkriće njegove krštenice iz te crkve u 18. veku, konačno je razrešilo misteriju mesta njegovog rođenja. Porodica se stalno selila tako da se ne zna mnogo o Servantesovom detinjstvu.

Servantesova kuća u Valjadolidu

Godine 1551. porodica Servantes se definitivno preselila u Valjadolid u potrazi za boljim životom. Nakon entuzijazma novog početka, Rodrigo Servantes je zapao u dugove zbog kojih je više puta dospevao i u zatvor, a cela imovina mu je bila konfiskovana. Nakon nekoliko veoma teških godina, godine 1553. Rodrigo Servantes se vratio s porodicom u Alkalu na kratko, da bi potom otišao sam u Kordobu, u pratnji samo svoje majke. Tamo je, zahvaljujući svom ocu (s kim isprva nije bio u dobrim odnosima), dobio posao lekara i hirurga u zatvoru Inkvizicije. Ubrzo zatim je doveo i svoju porodicu iz Alkale da mu se pridruže u Kordobi.

U Kordobi je Migel krenuo da se školuje na akademiji Alonsa de Vijerasa (šp. Alonso de Vieras). Ubrzo će pokazati veoma veliko interesovanje za književnost. Nešto kasnije nastavio je školovanje kod kordopskih jezuita. U to doba će videti prve predstave Lopea de Ruede (šp. Lope de Rueda) koje će, kao i kordopska pikareska, ostaviti dubok trag na mladog Servantesa. Nakon smrti Migelovih dede i babe, Servantesov otac je odlučio da krene opet na put — prvo u Granadu a zatim u Sevilju, grad koji je u ono doba bio u punom razvoju i smatrao se najvažnijim gradom u Španiji. U Sevilji Migel je nastavio svoje školovanje kod seviljskih jezuita. Njegov profesor je bio otac Asevedo (šp. Padre Acevedo) u čijim su komedijama igrali njegovi studenti. Otac Asevedo će takođe veoma mnogo uticati na formiranje budućeg dramaturga Servantesa. U to doba će Servantes početi da piše i svoje prve pozorišne komade realističnog karaktera.

Spomenik Servantesu u Madridu

Početkom 1566. godine porodica se preselila u Madrid, grad koji je bio u usponu i doživljavao je demagrafsku eksploziju zahvaljujući tome što se u to doba tamo preselio dvor Filipa II. U to doba Serantes je napisao svoje prve stihove — sonet u čast rođenja druge kćerke Filipa II i njegove druge žene, Izabel de Valoa. Huan Lopez de Ojos (šp. Juan López de Hoyos), profesor u školi „Estudio de la Vilja“ (šp. Estudio de la Villa), koju je Servantes pohađao, objavio je čak neke Servantesove stihove (nuestro caro y amado discípulo[7] — „našeg nam dragog i voljenog učenika“) u svojoj knjizi o bolesti i smrti Izabele de Valoa.

Prema dokumentima nađenim u Arhivu Simankas (šp. Archivo de Simancas), zbog navodnog učešća u dvoboju u kom je bio ranjen izvesni Antonio de Segura[9] (šp. Antonio de Sigura), 15. septembra 1569. godine Migel Servantes je osuđen na proterivanje na 10 godina i na odsecanje desne šake, zbog čega će Servantes pobeći prvo u Sevilju, a odatle u Italiju.

Mladost — Italija, Bitka kod Lepanta i alžirsko zarobljeništvo[uredi - уреди]

Bitka kod Lepanta. Paolo Veroneze (ulje na platnu, 1572)

U Italiji je stupio u službu kardinala Akvavive (šp. Acquaviva). Prošao je Italiju uzduž i popreko, i video nekoliko italijanskih pozorišnih remek-dela. Godine 1570. ipak je odlučio da napusti palatu svog gospodara i da se prijavi kao vojnik u Špansku armadu. Otišao je u Napulj gde se pridružio četi koju je predvodio Alvaro de Sande (šp. Álvaro de Sande). U maju 1571. godine osnovana je Sveta liga, kao i vojska don Huana od Austrije, kraljevog polubrata, a španske snage se užurbano spremaju za odlučujući sukob sa Turcima. U leto 1571. u Italiju je pristigla i četa Dijega de Urbine (šp. Diego de Urbina) u kojoj je služio Migelov mlađi brat, Rodrigo i kojoj se Migel pridružio, ne toliko iz ubeđenja koliko iz privatnih razloga.

Učestvovao je u čuvenoj bici kod Lepanta, 7. oktobra 1571. u kojoj je izgubio levu ruku i zbog čega su ga zvali Jednoruki sa Lepanta (šp. Manco de Lepanto)[8]. Servantes je bio izuzetno ponosan na svoje učešće u ovom zajedničkom vojnom poduhvatu mletačkih, papskih i španskih snaga pod vrhovnim vođstvom Huana od Austrije u kom je učestvovalo više od 200 galija, 50 fregata i 80.000 ljudi, što će više puta naglasiti u svojim delima. Nakon pobede koja je označila kraj osmanskog preimućstva na moru, Migel, teško ranjen, prebačen je u Mesinu u bolnicu na lečenje i oporavak, gde je proveo nekoliko meseci da bi u aprilu 1572. godine ponovo stupio u službu, kada je bio unapređen u „elitnog vojnika“ (šp. soldado aventajado) zbog zasluga u bici kod Lepanta. Potom će učestvovati u vojnim ekspedicijama protiv Turaka na Krfu i u Tunisu, da bi 1574. godine definitivno napustio vojnu službu[9].

...Ali nisam mogao da ne osetim što me je nazvao matorim i jednorukim, kao da je do mene stojalo da zadržim vreme, te da za me ne protiče, kao da sam moju ruku izgubio u kakvoj krčmi, a ne u najuzvišenijoj prilici što su je videla prošla stoleća i sadašnja, i špto će je budući vekovi videti. Ako moje rane ne blistaju u očima onoga koji ih gleda, bar ih poštuju oni koji znaju gde sam ih zadobio; a vojniku bolje dolikuje da je mrtav u boju negoli slobodan u bekstvu; pa o tome ja mislim, kad bi mi sad predložili i ostvarili nešto nemoguće, ja bih više voleo što sam se našao u onom divnom boju negoli da sam sad izlečen od mojih rana, a da nisam bio u njemu...
Don Kihot (II deo), „Predgovor čitaocima“. Prevod: Đorđe Popović[10])

Tada će nastati i neka od njegovih značajnih dela — Put na Parnas (šp. Viaje del Parnaso), Galateja (šp. La Galatea), Uzorne novele (šp. Novelas Ejemplares), Pustolovine Persilesa i Sihismunde (šp. Los trabajos de Persiles y Segismunda). U tom periodu, glavni uticaji koje je Servantes primio na polju književnosti bili su Petrarka, Bokačo, Ariosto i Bojardo, iako se njegova kasnija dela ne ograničavaju samo na imitaciju ovih velikana italijanske renesansne književnosti. Godine 1575. Servantes se ukrcao na brod u Napulju i krenuo ka Barseloni, kući. Sa sobom je nosio preporuke Huana od Austrije i vojvode od Sese. Međutim, brod je pao u ruke berberskih gusara, koji su njega i njegovog brata (koji je s njim putovao) odveli u Alžir, gde je u zarobljeništvu proveo pet godina (15751580). Smatra se da je Servantes toliko godina proveo u zarobljeništvu upravo zbog preporuka tako visokih ličnosti koje je nosio sa sobom — naime, gusari, videvši te preporuke, bili su ubeđeni da im je neka veoma uvažena ličnost dopala šaka, te su uporno tražili preveliki otkup za njega i njegovog brata, a koji njegova porodica nije mogla da plati. Iskustvo iz ovog perioda Servantesovog života će se reflektovati u njegovim delima Alžirske dogodovštine (šp. El trato de Argel) i Alžirske tamnice (šp. Los baños de Argel)[11]. U toku tih pet godina, Servantes je bezuspešno pokušao četiri puta da pobegne iz zatočeništva[11].

U aprilu 1576. godine Servantesov otac je saznao da mu je sin zatočen u Alžiru, te je pokušao da skupi novac za otkup, ali bez uspeha. Tražio je pomoć od Kraljevskog saveta (šp. Consejo Real) i Saveta Kastilje (šp. Consejo de Castilla), ali je bio odbijen. Onda je Servantesova majka, Leonor, izašla pred Krstaški savet (šp. Consejo de la Cruzada) i pod lažnim izgovorom da je udovica, uspela da dobije pomoć u vidu pozajmice. Međutim, suma nije bila dovoljna, a Migel, siguran u beg koji je bio planirao, odrekao se prava prvorođenog sina u korist svog brata, te je tako Rodrigo, a ne Migel bio oslobođen na osnovu poslatog otkupa. Beg međutim, nije uspeo, a Servantes, pošto je priznao da je on bio vođa, morao je da provede pet meseci u kraljevskim tamnicama. Ovo nije bio ni prvi ni poslednji put da je Servantes pokušao da pobegne. Samo ga je status privilegovanog zatočenika koji je imao zahvaljujući pismu Huana od Austrije koje je nosio sa sobom u trenutku zarobljavanja spasao od sigurne smrti.

U maju 1580. godine u Alžir je stigao fra Huan Hil (šp. Fray Juan Gil), glavni prokurator religioznog reda sv. Trojice. Sa sobom je nosio otkup koji se jednim delom sastojao od sume koju je priložila Servantesova majka (280 eskuda) i delom od novca koji je dat kao pomoć ekspediciji (220 eskuda). Servantes je u septembru bio oslobođen, ali pre nego što je pošao za Španiju, morao je da se odbrani od optužbi da je sarađivao sa muslimanskim gusarima[3].

Dana 27. oktobra 1580. Servantes se iskrcao u Deniji, na severu Alikantea. Prošavši prvo kroz Valensiju, stigao je konačno u Madrid mesec dana kasnije.

Zrelost — Povratak u Španiju i zatvor[uredi - уреди]

Litografija Servantesovog portreta. Ne postoje portreti napravljeni za Servantesovog života. Postoje samo portreti načinjeni nakon njegove smrti na osnovu šturih opisa sebe koje je sam autor davao u svojim delima

Nakon dolaska u Španiju, Servantes je prvo pokušao da sredi pozajmicu sa Savetom Kastilje koju je njegova porodica dobila za njegov otkup. Takođe želeo je da bude siguran da je pomilovan za dvoboj sa Segurom zbog koga je pre deset godina bio osuđen. U Valensiji će posetiti Timonedu, izdavača dela Lopea de Ruede, a takođe će se družiti sa tamošnjim pesnicima i piscima. Po dolasku u Madrid, svoju porodicu je našao u veoma teškoj situaciji. Otac je bio do guše u dugovima i gluv, a majku je grizla savest zbog toga što je morala da laže zarad svojih sinova. Njegov brat Rodrigo je zbog takve materijalne situacije opet bio u službi vojvode od Albe. U tom periodu je odlučio da ode na dvor i zato će putovati prvo u Oran, zatim Kartahenu i na kraju u Lisabon, ali ne uspeva. Na kraju se vratio u Madrid gde je takođe pokušao da izdejstvuje da ga pošalju u Ameriku, ali takođe bez uspeha. U Madridu je po svoj prilici bio u vezi sa izvesnom Anom de Viljafranka (šp. Ana de Villafranca)[12] koja mu je rodila jednu vanbračnu kćerku, a 1585. godine se oženio sa Katalinom de Salazar i Palasios (šp. Catalina de Salazar y Palacios) koja je bila 22 godine mlađa od njega[12]. Bila je kćerka idalga iz Eskivijasa (šp. Esquivias) gde se Servantes nakon ženidbe trajno nastanio.

Iako van Madrida, nije prekinuo veze sa književnim svetom. Obnovio je prijateljstvo sa svojim starim profesorom, Lopezom de Ojosom, koji će biti blisko upoznat sa delom koje je tada počeo da piše, pastoralnim romanom „Galateja“. Takođe se ponovo našao sa svojim starim prijateljima piscima, Pedrom Lajnezom i Fransiskom Figeroom, a sklopio je i nova prijateljstva sa pesnicima Pedrom Padiljom, Huanom Rufom i Galvezom de Montalvom. U delima ovih pesnika se pojavljuju Servantesovi soneti, a i Servantes takođe uključuje u svoj pastoralni romanGalateja“ neke od soneta ovih pesnika. U ovakvom pozitivnom okruženju, Servantes je 1585. u Alkali objavio pastoralni roman, „Galateja“ koju je finansirao Blas de Robles (šp. Blas de Robles), a štampao Huan Gracijan (šp. Juan Gracian). Pod Montalvovim uticajem, koristiće pseudonime i igraće se sa izmišljenim likovima, a kao referencu će više puta pomenuti Montemajorovu Dijanu, delo koje je u to doba bilo popularno. Kasnije će u svom „Don Kihotu“ kritikovati ovu proznu vrstu, smatrajući je lažnom i neodgovarajućom realnosti. „Galateja“ je, međutim, imala uspeha. U madridskim literarnim krugovima mnogi su je hvalili, uključujući i samog Lopea de Vegu. Pet godina kasnije, pojaviće se drugo izdanje. Takođe je i u Francuskoj imala dosta uspeha, mada će tamo biti prvi put objavljena 1611. Međutim, iako je u više navrata obećavao, nikad nije napisao drugi deo.

Tih godina se stvaraju mnoge glumačke družine koje prikazuju kako svetovne tako i crkvene pozorišne prikaze po gradovima, nastaju prva improvizovana ali stalna pozorišta koja su se nazivala korali za komedije (šp. corrales de comedias), a uporedo nastaje i nova dramska vrsta, nova komedija, koja je po temama i stilu bliža običnom narodu, a po formi totalno razbija klasičnu koncepciju dramske vrste. U tim počecima nastanka „narodnog“ pozorišta, određeni autori, među kojima je bio i Servantes, pokušavaju da spasu klasični teatar[12]. S tim u vezi, Servantes će napisati nekoliko klasičnih tragedija, od kojih su dve preživele do danas: „Alžirske dogodovštine“ i „Opsada Numansije“. Ne zna se, međutim, ništa o drugih dvadeset ili trideset komedija za koje on sam tvrdi da je napisao u tom periodu[12].

Godine 1587. Servantes se oprostio od svoje žene iz nepoznatih razloga i otišao u Sevilju. Tamo je stupio u službu španske Armade kao intendant. Putovao je Andaluzijom i nabavljao žito za vojsku. Godine 1590. opet je pokušao da izdejstvuje da ga pošalju u Ameriku, ali opet bez uspeha. Godine 1592. Servantes je dopao zatvora zbog lažnih optužbi da je ilegalno prodavao žito, gde će ostati dve godine, do 1594[13].

Servantes će u ovom periodu napisati mnoge od svojih Uzornih novela (Ljubomorni Ekstremadurac, Rinkonete i Kortadiljo, Razgovor pasa), kao i druge novele koje su uključene u „Don Kihota“ (Rob). Takođe je napisao i nešto poezije, a postoje dokazi o postojanju ugovora koji je potpisao 1592. godine sa izvesnim Rodrigom Osorijem (šp. Rodrigo Osorio) prema kome se obavezao da će napisati šest komedija „kad bude stigao“, obaveza koju očigledno nije ispunio[13].

Godine 1594. Servantes je dobio posao sakupljača poreza. Posao je obavljao u provinciji Granada i kad ga je konačno završio i vratio se u Sevilju, trgovac Simon Frejre (šp. Simón Freire) kod koga je deponovao sakupljeni porez, je bankrotirao, a sam Servantes bio optužen i osuđen da je prisvojio novac koji je sakupio[14].

U tom zatvoru u Sevilji Servantes je imao prilike da dođe u bliski kontakt sa najnižim slojevima društva i njihovim žargonom, pravilima, hijerarhijom, što će kasnije iskoristiti u svojim delima. U tom istom zatvoru će nastati i prvo poglavlje „Don Kihota“, kako sam tvrdi u Prologu prvog dela[14].

Ne zna se sa sigurnošću kada se Servantes ponovo našao na slobodi, ali se zna da je 1600. godine definitivno napustio Sevilju, i da je iste godine zabeleženo njegovo prisustvo u Toledu, a potom 1602. godine u Eskivijasu[14].

Poslednje godine — godine književnog stvaralaštva[uredi - уреди]

Naslovna strana prvog izdanja Don Kihota iz 1605. godine

Godine 1604. Servantes se nastanio sa svojom ženom u Valjadolidu, gde se iste godine preselio i dvor Filipa III. Tu je našao i izdavača Fransiska de Roblesa, sina Blaska de Roblesa koji mu je pre mnogo godina izdao „Galateju“[15].

Krajem decembra 1604. godine izašao je iz štampe prvi deo „Don Kihota“ koji su prethodno najvili Lope de Vega i Lopez de Ubeda. Već u prvim mesecima sledeće godine primećivao se uspeh dela: U martu Servantes je dobio proširenje dozvole štampanja na Portugal i Aragon (prethodno je dobio samo za Kastilju). Pojavila su se i dva piratska izdanja u Portugalu i drugo izdanje u Kastilji. Pojavljuju se prve narudžbine iz Amerike, a na maskembalima ljidi su počeli da se prerušavaju u Don Kihota i Sanča Pansu kao popularne literarne ličnosti[15].

Posle izlaska Don Kihota iz štampe, Servantes je postao poznat i van granica Španije. Izlaze nova izdanja „Kihota“: u Briselu (1607) i Madridu (1608). Tomas Šelton prevodi „Don Kihota“ na engleski jezik koji će se pojaviti 1612[16]. Sezar Uden 1611. počinje francuski prevod koji će završiti četiri kodine kasnije[17].

Servantes se definitivno vratio u Madrid februara 1608. Prvo je živeo u ulici Magdalena, a zatim se preselio u ulicu Leon, u, kako se tada zvao, „kvart muza“, gde su živeli i Lope de Vega i Fransisko de Kevedo i Velez de Gevara. Godine 1612. preselio se u ulicu Uertas, da bi konačno 1615. prešao u kuću na uglu ulica Leon i Frankos[18].

Svoje poslednje godine života Servantes uglavnom je provodio u Madridu, iz kog je odlazio samo na kratka putovanja u Alkalu ili Eskivijas. U proleće 1610. grof od Lemosa bio je imenovan vicekraljem Napulja i Servantes (kao i Gongora) se nadao da će biti pozvan da mu se pridruži kao dvorski pesnik, ali od toga na kraju ništa nije bilo[18].

U ovim poslednjim godinama života Servantesa su ophrvali porodični problemi i tri smrti: njegove sestre Andreje u oktobru 1609, njegove unuke, Izabele Sans šest meseci kasnije i njegove druge sestre, Magdalene, januara 1610[18]. Pozne godine su Servantesu takođe donele osećaj bliskosti s Bogom: aprila 1609. godine postao je član „Kongregacije slugu svetog sakramenta“ (šp. Congregación de los Esclavos del Santísimo Sacramento), iako se ništa ne zna o tome da li se striktno pridržavao njihovih pravila (postovi i apstinencija određenih dana, svakodnevno prisustvovanje misama, spiritualne vežbe i posete bolnicama). U julu 1613. postao je iskušenik, a zaredio se 2. aprila 1616, nekoliko meseci pre smrti[18].

U međuvremenu, Servantes je završio i svoje „Uzorne novele[17]. Neke su najverovatnije nastale u doba njegovih putešestvija po Andaluziji, kao Rinkonete i Kortadiljo ili Ljubomorni Ekstremadurac, druge su pak nastale u periodu njegovog boravka u Valjadolidu, a druge su, opet, nešto kasnije napisane, kao Razgovor pasa, ili Cigančica i u kojima se jasno vide aluzije na rastuću netrpeljivost prema moriskosima koji su 1609. bili proterani kraljevskim dekretom. Delo izlazi iz štampe u izdanju Huana de la Kueste 1612. godine, sa posvetom grofu od Lemosa sa kojim je Servantes mislio da će ići u Italiju[17]. Odmah su doživele uspeh: za deset meseci u Španiji su štampana četiri izdanja, posle kojih će doći još 23 izdanja do kraja veka, a Rose d'Odigije (fr. Rosset y D'Audiguier) ih prevodi na francuski 1615. godine. Francuski prevod je doživeo osam izdanja tokom 17. veka[17].

Godine 1613. počeo je da piše i „Put na Parnas“ po ugledu na istoimeno delo Čezarea Kaporalija (it. Cesare Caporali)[17]. Delo će izaći iz štampe 1614. godine.

Nakon kratke pauze kada su se sva pozorišta zatvorila zbog smrti Filipa II, španski teatar doživljava pravi procvat. Stvorila se atmosvera koje je bila inspiracija za mnoge pesnike i dramaturge, a plodni i maštoviti „monstrum prirode“[19], Lope de Vega, okružen grupom pristalica i učenika, pretvorio se u idola običnog priprostog naroda[17]. Godine 1609. Lope objavljuje svoju čuvenu „Novu umetnost pravljenja komedija“ (šp. Arte nuevo de hacer comedias) u kojoj izlaže svoju poetiku, podvlačeći njegova formula o ugađanju prostom narodu daje više nego dobre rezultate. Kroz usta lika sveštenika u „Don Kihotu“, Servantes nevoljko priznaje genijalnost Lopeu, ali izražava i svoje negodovanje zbog ugađanja ukusima prostog naroda[17]. Verovatno da je to bio i razlog bojkota koji je doživeo kad se vratio u Madrid — naime, nije mogao da nađe ni jednog vlasnika pozorišta (koji su u velikoj većini ujedno bili i pisci novih komedija) koji bi uvrstio na repertoar njegova dela. Svoje razočarenje izrazio je u prologu „Osam komedija i osam entremesa“:

"...pensando que aún duraban los siglos donde corrían mis alabanzas, volví a componer algunas comedias; pero no hallé pájaros en los nidos de antaño; quiero decir que no hallé autor que me las pidiese, puesto que sabían que las tenía, y así las arrinconé en un cofre y las consagré y condené al perpetuo silencio...

...misleći da još uvek traje ono vreme kad su me hvalili, opet sastavih neke komedije, ali ne nađoh ptiće u gnezdima ranijih vremena; hoću da kažem, ne nađoh nikog ko bi mi ih tražio, jer su znali da ih imam, tako da ih pohranih u kovčeg, posvetih ih i osudih na večitu tišinu...[3]"


U „Dodatku na Parnas“, Servantes objašnjava kako je odlučio da svoje komedije „publici predstavi u knjizi, kad već ne može u pozorištima“ i tako se septembra 1615. godine pojavila zbirka „Osam komedija i osam novih međuigri“ u izdanju Huana de Viljaroela (šp. Juan de Villarroel)[17]. Ove komedije su sastavljene u različito doba i ne može se utvrditi njihov hronološki sled, ali jedno je sigurno — njihovo objavljivanje ih je spaslo od zaborava.

Naslovna strana prvog izdanja „Pustolovina Persilesa i Sihismunde“

Iako je još u prvom delu „Don Kihota“ obećavao nastavak dogodovština veleumnog plemića i njegovog konjušara, Sanča, Servantes je ispunio obećanje tek nakon 10 godina i to tek nakon izlaska apokrifnog drugog dela čiji je autor bio izvesni Alonso Fernandez de Aveljaneda (šp. Alonso Fernández de Avellaneda), rodom iz Tordesiljasa[20]. Apokrifni drugi deo „Don Kihota“ izašao je u Taragoni, u izdanju izvesnog Felipea Roberta (šp. Felipe Roberto). Ovo delo je bilo totalni falsifikat, počev od odobrenja knjige, preko dozvole za štampanje do imena štampača i mesta izdanja. Čak je i ime samog autora bilo lažno. Martin Riker (šp. Martín de Riquer) je relativno skoro uspeo da na osnovu analize teksta iznese pretpostavke da se radi o izvesnom Heronimu de Pasamonteu (šp. Jerónimo de Pasamonte), vojniku i piscu koji je mogao biti inspiracija za lik galijaša Hinesa de Pasamontea koji se pojavljuje u 32. poglavlju prvog „Don Kihota“. Prolog apokrifnog „Don Kihota“, koji se pripisuje Lopeu de Vegi, veoma je povredio Servantesa, u kome mu se preporučuje da „spusti nos i da bude skromniji“, i gde se ismevaju njegove godine uz optužbe da ima „više jezika nego ruku“[20], aludirajući na Servantesovu sakatost.

Servantes mu je odgovorio s merom u Prologu drugog dela „Don Kihota“, rekavši kako je svoje rane zaradio u „najuzvišenijoj prilici što su je videla prošla stoleća i sadašnja, i što će je budući vekovi videti“. Zatim je na elegantan način dao i svoju ocenu o samom apokrifnom delu — u samoj knjizi dok Don Kihot prelistava Aveljanedinu knjigu, tu se zadese dva čitaoca koji razočarano komentarišu „budalaštine koje su upravo pročitali“, a potom Servantes ubacuje u radnju i jedan lik iz apokrifnog dela i daje mu priliku da upozna pravog „Don Kihota“ i da uvidi da je Aveljanedin lik jedan običan prevarant[20].

U novembru 1615. godine, posvećen grofu od Lemosa, izašao je drugi deo „Veleumnog plemića, Don Kihota od Manče“, u kome Servantes opisuje nastavak dogodovština plemenitog idalga i njegovog konjušara, ali ovaj put ga vodi do kraja, do same samrtničke postelje i time uklanja svaku dalju mogućnost pojave novih apokrifnih nastavaka[20].

Nekoliko meseci pred smrt, Servantes poslednjim snagama uspeva da završi svoje poslednje delo, „Pustolovine Persilesa i Sihismunde[21], koje je verovatno počeo još 1609. i najavljivao ga je više puta u svojim ranijim delima[22]. Po tematici, „Persiles“ pripada podvrsti pustolovnog romana koji ima elemente viteškog i ljubavnog romana, veoma popularnog u 16. i 17. veku[22].

Servantes je bio sahranjen 23. aprila 1616. godine. Parohija San Sebastijan je zabeležila samo datum sahrane, prema tadašnjim običajima, i taj datum je do danas ostao zabeležen kao dan smrti Servantesa, na koji se u Španiji i celom svetu slavi Dan knjige[21].

Miguel de Cervantes Saavedra

Dela[uredi - уреди]

Servantes pripada, kako svojim životom, tako i svojim delom, koliko renesansi, toliko i baroku. Živeo je u jednom prelomnom vremenu, kako političkom, tako i na polju književnosti, koje je nastojao da razume i objasni. Renesansni ideali i način razmišljanja, kao i književne forme polako ali sigurno se menjaju ili nestaju. Na temeljima evropske renesanse formira se tipično španski barok, sa samo sebi svojstvenim i nigde u svetu ponovljivim karakteristikama. Servantes je stvarao u svim književnim rodovima — bio je pesnik, dramaturg i iznad svega, prozni pisac[23].

Pesničko delo[uredi - уреди]

Servantes je u toku celog svog stvaralačkog života negovao poeziju i voleo je, iako ga njegovi savremenici nisu smatrali naročitim pesnikom, čega je i on sam bio svestan. Poezija je bila prvi književni rod u kom se Servantes ogledao. Tematski, metrički i stilski sledio je uzore popularni renesansnih pisaca — Petrarka, Bokačo, Ariosto — da bi u poznim godinama i sam učestvovao u stvaranju barokne poezije[24].

Servantesova poezija je sinteza dve glavne struje koje su u na kraju renesanse i početku baroka vladale u španskom pesništvu[24]:

  • poezija pod italijanskim uticajem i
  • tradicionalistička poezija.

Servantesova poezija se može razvrstati na nekoliko tematskih grupa[24]:

  • Pastoralno-ljubavne pesme.
  • Prigodne pesme.
  • Pesme po ugledu na narodnu poeziju.
  • Pesme o poeziji i o pesnicima.

Pastoralna tematika je veoma prisutna u Servantesovom pesničkom opusu, naročito pesme uključene u njegova prozna dela. U toj grupi, ljubav je najčešći motiv. U prigodnim pesmama je opevao niz poznatih ličnosti onog doba, kao i neke aktuelne događaje. Zatim, pisao je pesme po ugledu na narodnu usmenu poeziju koje je takođe uključivao u svoja prozna dela, kao i pesme posvećene poeziji i drugim pesnicima[24].

Pastoralno-ljubavne pesme[uredi - уреди]

Ovaj vid poezije Servantes je pisao pod jakim uticajem italijanskih pesnika, na početku svoje književne karijere, u doba kad je pisao Galateju, a zatim i u doba kad je sastavljao prvi deo „Don Kihota“[25]. Pastoralna tematika, koja je glavna tema ovih pesama je Servantesu bila posebno draga. „Galateja“, koja je bila pisana prema tada vladajućim pravilima, obiluje delovima napisanim u stihu. Zaljubljeni pastiri i pastirice pevaju ili recituju stihove uz pratnju instrumenata i kroz njih izražavaju svoja razmišljanja i osećanja[25]. Metričke forme koje se najčešće koriste su renesansne metričke forme poezije pod italijanskim uticajem: soneti, ekloge, kao i petrarkističke pesme. Potom, sekstine (šest strofa od po šest stihova i jedna strofa od tri stiha), glose. Od strofa, najčešći su terceti i oktave. Idealizovana slika pastoralnog sveta se provlači kao glavna tema u ovim pesmama, u kojima se pojavljuju idealizovani pastiri i pastirice obuzeti prefinjenim, skoro posvećenim kultom ljubavi. Stihovima se u „Galateji“ izražavaju teme kao što su tuga zbog neuzvraćene ljubavi, ljubomora, beznadežnost, sumnja, strepnja, neizvesnost, buđenje nove nade, žudnja za smrću koja jedino može da donese utehu onom ko je beznadežno zaljubljen, kao i pohvale dami (u pastoralnim romanima, pastirice su bile u stvari dame prerušene u pastirsku odeću, prema tome, bile su oličenje lepote, čednosti i vrline[25].

U „Don Kihotu“ takođe postoje stihovi ovog tipa. Stihovi Grisostoma, studenta preobučenog u pastira, sročeni su prema pravilima renesansne poetike. Italijanski uticaj u ovoj tipično renesansnoj tvorevini se vidi u aluzijama na ličnosti iz antičke književnosti i mitologije, sintagmama koje su se tada koristile i imale dekorativnu funkciju („zamoran život“, „zlobna svetina“, „duboka provalija“, itd.), stilske figure kao što je antiteza („mrtvog jezika i živih reči“) ili stilska inverzija[25].

Prigodne pesme[uredi - уреди]

U Servantesovo doba bio je običaj da se pišu prigodne pesme posvećene poznatim ličnostima, a povodom nekog posebnog događaja[26]. Servantes je napisao nekoliko takvih pesama, posvećenih raznim ličnostima (Lope de Vega, Huan Rufo i dr.) i uglavnom pohvalnih, ali i izvestan broj satiričnih pesama, kao što su „Grobu kralja Filipa u Sevilji“ (šp. Al túmulo del rey Felipe en Sevilla) ili „Jednom uobraženku koji je postao prosjak“ (šp. A un valentón metido a pordiosero). Posebno se ističu dve pesme koje su upućene španskoj tzv. Nepobedivoj armadi, pre i nakon katastrofalnog poraza 1588[26].

Takođe vredi pomenuti i „Poslanicu Meteu Vaskezu“ (šp. Epístola a Mateo Vázquez), jedinu pesmu prigodnog karaktera na autobiografskoj osnovi. Radi se o dugoj lirskoj pesmi sa narativnim elementima koju je Servantes pisao Mateu Vaskezu, sekretaru Filipa II, dok je bio u alžirskom zatočeništvu. Cilj ove poslanice bio je da se privuče pažnja dvora i kralja na mnogobrojne španske zarobljenike koji su čamili po alžirskim tamnicama i čekali da im kralj pomogne. Poslanica sadrži dva tipa pesničkog govora: prvi, konvencionalni, koji je inače korišćen pri upućivanju neke molbe visokim zvaničnicima, i drugi, lirski, kojim je Servantes opisao biografske detalje. Servantes u ovoj pesmi izražava svoje poverenje u španski dvor i govori kako veruje da vojnička požrtvovanost nije bila uzaludna i da u španskom društvu postoji pravda, međutim, ipak kroz određene formulacije kao što je „promašena mladost“ (la mal lograda juventud) provejava naslućivanje uzaludnosti sopstvene hrabrosti[26]. Poslanica je jedna od malobrojnih Servantesovih književnih tvorevina u kojima govori na relativno otvoren način, u prvom licu, o svom životu. Smatra se najboljom lirskom tvorevinom u pesništvu Španije u poslednjih 20 godina 16. veka[26].

Pesme po ugledu na narodnu poeziju[uredi - уреди]

Ne postoje samostalne Servantesove pesme pisane po ugledu na narodnu poeziju, već samo u okviru njegovih proznih dela. U Uzornim novelama se mogu naći takvi stihovi, a ponekad se ne radi ni o celim pesmama, već samo o fragmentima — nekoliko stihova pisanih u duhu narodne poezije. Bile su uglavnom namenski uključivane u prozna dela. Npr. u noveli Cigančica ima nekoliko romansi kao i pesmica sa puno deminutiva karakterističnih za narodnu poeziju kojom je ona lećila glavobolju. Takođe možemo naći segidilje u noveli Rinkonete i Kortadiljo, u sceni zabave pikara i njihovih devojaka, a u Slavnoj sudoperi mazgari i služavke počinju da improvizuju uz gitaru melodične i ritmične stihove nalik na narodnu poeziju[27].

Od metričkih formi prenetih iz narodne poezije, Servantes je negovao romansu u tradicionalnom obliku i viljansiko, kao i varijantu viljansika, letrilju[27].

Pesme o poeziji i o pesnicima[uredi - уреди]

Ovo je Servantesova najznačajnija tematska grupa pesničkih tvorevina u koju spadaju dve dugačke pesme, „Kaliopina pesma“, koja čini sastavni deo pastoralnog romana „Galateja“ i „Put na Parnas“.

Kaliopina pesma je pohvalna lirsko-epska pesma u svečanom, čak ponekad patetičnom tonu. Nimfa Kaliopa u idealizovanom pastoralnom pejzažu i u društvu drugih idealizovanih pastira i pastirica peva hvale određenom broju pesnika Servantesovih savremenika. Što se metrike tiče, pisana je u jedanaestercima grupisanim u 111 strofi od osam stihova, tzv. kraljevske oktave (šp. octavas reales) sa konsonantskom rimom. Najveći broj imena koja se u ovoj pesmi pominju, danas nemaju nikakvog značaja, ali se pominju i neka koja su veoma bitna imena u španskoj književnosti (Alonso de Ersilja, Lope de Vega, Luis de Gongora)[28].

Nakon skoro tri decenije, Servantes će napisati još jednu pesmu u istom stilu i tematici — Put na Parnas, objavljen 1614. godine[28].

Put na Parnas[uredi - уреди]
Naslovna strana prvog izdanja Puta na Parnas
Glavni članak: Put na Parnas

Ova satirično-didaktična poema se sastoji od osam poglavlja i pisana je u jedanaesteracima organizovanim u strofe od tri stiha — tercetima. Tema ove poeme je veoma slična kao i u „Kaliopinoj pesmi“: kritički osvrt na pesnike i pesnišvo onog vremena. U ovoj pesmi, mnoštvo španskih pesnika hrli sa Merkurom ka Apolonu koji ih čeka na planini Parnas. Međutim, za razliku od Kaliopine pesme, koja je prepuna hvalopseva, „Put na Parnas“ je pisan u satiričnom tonu, a kritika je upućena mnogima koji se nalaze u Merkurovoj pratnji, za koje kaže da su nedostojni da ponesu naziv pesnika i za koje koristi niz pogrdnih naziva — „beskorisni ološ“ (canalla inútil), „izgladnela družina“ (mesnada hambrienta), ili pak kovanice kao što je poetahambre, teško prevodiva reč koja se sastoji iz dve reči — poeta (pesnik) i hambre (glad)[28]. U ovoj poemi, očigledno je Servantesovo razočarenje u pesnike, međutim, vera u vrednost prave poezije ostala je netaknuta[28].

Posebno bitan elemenat ove poeme je i autobiografska sadržina. Cela poema je napisana u prvom licu. Servantes na jedan uzdržan i skroman način daje svoje mišljenje o svojoj poeziji i o svom mestu među svim tim mnogobrojnim pesnicima, a o sebi i svojim delima govori na uzdržan, jednostavan i samokritičan način[28].

Dramsko delo[uredi - уреди]

Servantes je u periodu od 1580. do 1587. godine intenzivno pisao za pozorište, koji su po svoj prilici bili prikazivani u madridskim pozorištima. Nakon 1587. godine, Servantes je prestao da se bavi pozorištem, a u isto vreme na špansku pozorišnu scenu stupio je Lope de Vega i počeo da uvodi korenite promene u celokupnoj koncepciji teatra španskog Zlatnog veka stvaranjem nove komedije. Iz razdoblja kada su se Servantesovi komadi prikazivali u madridskim pozorištima, sačuvana su samo dva dela: komedija Alžirske dogodovštine i tragedija Opsada Numansije. To je bilo vreme kada je u španskom teatru još uvek vladala klasična podela na komediju i tragediju i kada su se pisci pridržavali klasičnih pravila pri pisanju[29].

Nakon pauze od skoro 30 godina, 1615. godine iz štampe izlazi zbirka pozorišnih komada — Osam komedija i osam novih međuigri, koje su napisane ili prilagođene novom pozorišnom konceptu Lopea de Vege[29].

Alžirske dogodovštine[uredi - уреди]

Glavni članak: Alžirske dogodovštine

Pun naslov ove komedije je „Komedija nazvana Alžirske dogodovštine sačinjene od Migela de Servantesa koji je tamo bio zatočen sedam godina“ (šp. Comedia llamada El trato de Argel hecha por Miguel de Cervantes, que estuvo cautivo el él siete años)[30]. Smatra se da je Servantes ovaj komad pisao neposredno nakon što je izašao iz zatočeništva u Alžiru, tačnije, sredinom 1580. godine i da su mu kao inspiracija poslužila iskustva i još uvek sveži utisci koja je stekao tamo stekao. Ruiz Ramon kaže:

"Kao pozorišni komad to je zbir slika iz života u zatočeništvu u kome glavnu ulogu ima nekoliko ličnosti čiji je zadatak predstavljanje nekih od osnovnih vidova života u zatočeništvu. Dvostruka intriga povezuje ličnosti i čini da napreduje radnja koja je mnogo manje važna od stavova koje otelotvoruju ličnosti. Delo postavlja niz političkih, patriotskih i religioznih problema čija važnost počiva više u njihovoj ideološkoj sadržini nego u njihovom dramskom ostvarenju. Gladalac prisustvuje sudaru hrišćanstva i islama koji se smatraju kao nepomirljivi, uzdizanju junaštva španskih zatočenika, njihovih nevolja i iskušenja i konačno oslobađanja od kaluđera Trojstva koji dolaze da ih otkupe.[31]"


Opsada Numansije[uredi - уреди]

Glavni članak: Opsada Numansije

„Opsada Numansije“ je klasična tragedija pisana prema pravilima antičkog pozorišta koja obrađuje istinit istorijski događaj iz 2. veka pne. koji se desio u doba rimskih osvajanja na Iberijskom poluostrvu[32]. Ovo delo je bilo otkriveno tek u 18. veku, tačnije, 1784.[33]

Numansija je bila keltiberski grad čiji su stanovnici, nakon višegodišnje opsade rimskih legija Scipiona Afrikanca Mlađeg, izvršili kolektivno samoubistvo samo da ne bi pali živi u ruke neprijatelju, i time osujetili trijumf rimskih legija. Ovaj događaj, o kome govori više istorijskih izvora, obrađivan je već ranije u književnosti. Servantes je napisao izuzetno jaku tragediju o pojedinačnim ljudskim sudbinama[32].

Što se forme tiče, napisana je u stihu i ima četiri čina. Glavnog junaka nema, postoji samo Numansija, kao kolektivni junak[32]. Tragedija opisuje poslednje dane opsade u gradu, užasnu glad koja je harala, neizvesnost i neizbežno približavanje trenutka konačne odluke — sramna predaja ili slavna smrt. Očajanje, strah, želja za životom, odbijanje poniženja pred neprijateljem, pokazano je kroz različite likove. Scena u kojoj dolazi do vrhunca dramske napetosti je kad Markino, vrač, pokušava da sazna šta ih očekuje u budućnosti. Proročanstvo je nemilosrdno — predskazuje se smrt Numansije, ali ne i poraz, što je Numantincima bio dovoljan znak šta im je činiti. Nakon niza vrlo potresnih scena kolektivnog ubistva, Rimljani ulaze u opusteli grad. u tom trenutku, Servantes opet dovodi do vrhunca napetost pojavljivanjem dečaka Barijata na zidinama. Scipion mu obećava slobodu i bogatstvo ako se preda, jer mu je potrebno da dovede makar jednog zarobljenika kako bi trijumf bio njegov, međutim, Barijato se ipak baca sa zidina i umire, ne dozvolivši da žrtva Numantinaca bude uzaludna[32]. U tragediji se takođe pojavljuju i tzv. „moralne figure“ — Rat, Glad, Bolest, Španija i Slava. Slava se pojavljuje na kraju tragedije i obećava da će numantinsko herojstvo ostati zabeleženo za večna vremena.

Servantes predstavlja Numantince kao slavne i hrabre pretke Španaca koji su dostojni potomci numantinske požrtvovanosti i junaštva. Prema mišljenju mnogih kritičara, Opsada Numansije je najbolja španska tragedija svih vremena[32].

Opsada Numansije nije bila objavljena za Servantesovog života. Prvi put je štampana 1784. godine. U moderno doba, „Opsada Numansije“ je prikazivana 1937. u Parizu, 1949. godine u Saguntu, 1952, 1953, 1955. u Francuskoj, 1956. i 1966. u Madridu, 1958. i 1965. u Parizu[32].

Osam komedija i osam novih međuigri[uredi - уреди]

Iako se pred kraj života ipak povinovao novim pravilima koje je postavio Lope de Vega u svojoj „Novoj umetnosti pisanja komedija“ (šp. Arte nuevo de hacer comedias) (1609), izgleda da nije postojalo interesovanje za Servantesove komedije u tadašnjim pozorištima. Zato je on odlučio da ih, kad već ne može u pozorištu, da ih da ih publici predstavi u obliku knjige. Tako je 1615. godine izašla iz štampe zbirka njegovih komedija i međuigri „Osam komedija i osam novih međuigri“[34].

Smatra se da je Servantes pred kraj života neke od svojih starih komedija preradio i prilagodio novim pravilima, a neke je napisao prema istim tim pravilima. Teme koje je obradio u komedijama su manje više iste teme koje je obrađivao i u svojim proznim i pesničkim delima — teme o sužnjima, ljubavne teme, pikarske teme.

Sudbina zatočenika je obrađena u tri komedije. Alžirske tamnice je kompleksna priča o španskom roblju u alžirskim tamnicama, borbi za očuvanje vere, rađanju ljubavi između pripadnika različitih veroispovesti, odnosu između gospodara i njihovih zarobljenika. Takođe sadrži i dosta pikarskih elemenata. Srčani Španac je komedija zasnovana na autobiografskim[34], dok je Velika sultanija zasnovana na pseudoistorijskim elementima, sa složenim dramskim zapletima punim neočekivanih obrta i scenskih efekata, što su osnovne karakteristike nove komedije.

Pod jakim italijanskim uticajem su pisane dve komedije: Kuća ljubomore i Ljubavni lavirint. Osetan je Ariostov uticaj (Besni Orlando), a likovi neodoljivo podsećaju na likove iz viteških romana[34].

Pedro de Urdemalas je komedija sa pikarskom tematikom i smatra se jednom od najuspelijih Servantesovih komedija. Nakon mnogobrojnih živopisnih scena pikarskog života, Pedro na kraju odlučuje da postane glumac jer mu se čini da je to jedina profesija gde može da postane što god poželi u čemu ga neće sputavati njegovo poreklo i njegov materijalni položaj. Srećni propalica takođe sadrži elemente pikareske. Ovaj pozorišni komad pripada komedijama o svecima (šp. comedia de santos), dramska vrsta koja je bila veoma popularna u Servantesovo vreme. Glavni junak, Kristobal de Lugo je bio istorijska ličnost. Servantes prikazuje njegov životni put pikara koji je na kraju završio u Meksiku i postao izuzetno pobožan kaluđer čija će bogougodna dela učiniti da na kraju završi kao svetac. Prvi čin obrađuje na vrlo živopisan način Kristobalov pikarski život i seviljsko podzemlje, a drugi i treći su posvećeni Kristobalovom preobraćenju, pobedi nad iskušenjima i trijumfu vere i napisani su na veoma konvencionalan način[34].

Zabavna komedija je jedina komedija intrige u ovoj zbirci. Poštujući pravila koja je postavio Lope de Vega, Servantes je napisao komediju u kojoj će do zapleta doći zbog nesporazuma oko istog imena dve dame. Sekundarni zaplet, tipičan za komediju intrige, je odnos služavke i trojice njenih udvarača, koji je vođen mnogo prirodnije i spontanije nego glavni. Međutim, iako je sledio Lopeove postulate, ipak, Servantes ne završava ovu komediju obaveznom svadbom[34].

Entremesi[uredi - уреди]

Servantesu je svakako mnogo više ležao entremes[35], kratka međuigra vesele sadržine koji se obično prikazivao između prvog i drugog čina komedije. Servantesovi entremesi su puni scena iz stvarnog života Španaca onog doba, prikazanih takvima kakvi su bili. Iako ih je napisao mnogo više, sačuvano ih je samo osam, dva u stihu i šest u prozi. Očigledan je uticaj Lopea de Ruede i njegovog španskog nacionanog kratkog komada, paso (šp. paso). Servantes je smatrao da komedija treba da bude „ogledalo ljudskog života, primer običaja i slika istine“[35] i to mu je pošlo za rukom u entremesima. Birao je situacije i likove iz realnog života, opisivao ih je čas ironično, čas satirično, a ponekad blagonaklono, ponekad sa gorčinom, ali nikad sa zlobom. Teme koje je obrađivao su bile licemerje i ispraznost starih hrišćana (Izbor kmetova u Daganzu), bračne nesuglasice (Sudija za razvod braka), ljubomora starca oženjenog mladom ženom (Ljubomorni starac), žene iz najnižih slojeva društva (Lažni Biskajac), tragedija bivšeg vojnika nesposobnog da se uklopi novonastaloj situaciji (Brižna straža), društvene predrasude (Pozornica čudesa), pikarske teme (Propalica udovac) lakovernost prevarenog muža (Pećina u Salamanki)[35].

Ljiljana Pavlović-Samurović kaže:

"Sočan i vešto korišćen govorni jezik, jednostavni, ali efektni zapleti, ubedljiva karakterizacija likova iz naroda, čine da ove jednočinke intenzivno dočaravaju čitaocu vreme i sredinu čiji tako verni, a umetnički uobličen odraz ne postoji ni u jednom proznom ili dramskom delu nekog drugog pisca, Servantesovog savremenika.[34]"


Prozna dela[uredi - уреди]

Servantes je ipak, bio prvenstveno prozni pisac. Prozno delo koje je ostavio za sobom je najznačajniji deo njegovog stvaralaštva. Prozna dela koja je napisao veoma se razlikuju po tematici, stilu, strukturi i načinu obrade teme. Servantes se takođe smatra tvorcem prvog modernog romana u Evropi[36].

Galateja[uredi - уреди]

Glavni članak: Galateja (roman)
Naslovna strana prvog izdanja „Galateje“

„Galateja“ je prvi Servantesov roman, objavljen 1585. godine koju je finansirao Blas de Robles (šp. Blas de Robles), a štampao Huan Gracijan (šp. Juan Gracian). Pripada književnoj vrsti koja se zove ekloga (šp. égloga).

„Galateja“ je imala više uzora: SanacarovuArkadiju“, MontemajorovuDijanu“ i „Zaljubljenu Dijanu“ Gaspara Hila Pola (šp. Gaspar Gil Polo). Kroz uzvišenu i veliku ljubav pastira Elisija prema lepoj i punoj vrlina pastirici Galateji Servantes obrađuje temu ljubavi shvaćenoj na tipično renesansni filozofski način. Koncepcija neoplatonske ljubavi koju je Servantes usvojio od Leona Jevrejina i njegovog dela Dijalozi o ljubavi izlaže se preko komplikovane ljubavne priče prerušenih pastira i pastirica[37] koji vode duge razgovore o ljubavi i drugim filozofskim temama. Pastoralna sredina u kojoj se odvija radnja Galateje takođe je idealizovana kao i pastiri i pastirice.

Servantes će kasnije u Don Kihotu kroz usta paroha kritikovati i ovo svoje delo:

"Taj Servantes mi je od toliko godina veliki prijatelj i znam da se bolje razume u nedaćama negoli u stihovima. U njegovoj knjizi zamišljaj može da podnese, gdešto započinje, a ne dovršava ništa. Valja pričekati drugi deo koji obećava; da ako se popravi i potpuno zasluži pomilovanje, koje mu se sada odriče, a dok se to ne vidi, držite ga, kume, zatvorena u svojoj kući.[38]"


Uzorne novele[uredi - уреди]

Glavni članak: Uzorne novele
Razgovor pasa. Ilustracija iz prvog izdanja

„Uzorne novele“, je zbirka od 12 novela objavljena 1613. godine. Novela je prozna vrsta koja je u Servantesovo vreme bila nova u Španiji. Servantes je toga bio svestan i u Prologu tvrdi da je on bio prvi pisac u Španiji koji je zaista pisao novele, a da su do tada španski pisci ili prevodili ili podražavali italijanske novele. I naziv, i prozna vrsta novele vode poreklo od BokačovogDekamerona“. Servantes je ovu vrstu prilagodio španskoj sredini i u strukturi i u sadržaju. Servantes je u italijansku novelu uveo dijaloge, eliminisao komentare i citate, samu radnju je obogatio i napravio je složenijom, pa samim tim i zanimljivijom, eliminisao je elemente čudesnog i natprirodnog koji je u italijanskoj noveli predstavljao zaostavštinu viteškog romana, uveo je moralizatorski elemenat, a akteri njegovih novela su isključivo španski[39][40].

Servantes svoje novele naziva „uzornim“ (ejemplares)[41] Hoakin Kasalduero primećuje da je Servantes u svojim novelama prevazišao renesansnu koncepciju života i umetnosti i da njegovi likovi u stvari predstavljaju oličenje baroknog odnosa prema položaju čoveka u svetu[39]. Umesto renesansnog idealizovanja i usavršavanja stvarnosti, u Servantesovim novelama stvarnost se uzdiže na plan bitnog i suštinskog. Ne traže se idealizovana bića, već idealizovane vrline[42].

Ima ih dvanaest:

  1. Cigančica (šp. La Gitanilla)
  2. Širokogrudi udvarač (šp. El amante liberal)
  3. Rinkonete i Kortadiljo (šp. Rinconete y Cortadillo)
  4. Engleska Španjolka (šp. La española inglesa)
  5. Stakleni licencijat (šp. El licenciado Vidriera)
  6. Snaga krvi (šp. La fuerza de la sangre)
  1. Ljubomorni Ekstremadurac (šp. El celoso extremeño)
  2. Slavna sudopera (šp. La ilustre fregona)
  3. Dve devojke (šp. Las dos doncellas)
  4. Gospođa Kornelija (šp. La señora Cornelia)
  5. Brak na prevaru (šp. El casamiento engañoso)
  6. Razgovor pasa (šp. El coloquio de los perros)

„Širokogrudi udvarač“, „Dve devojke“, „Gospođa Kornelija“, „Snaga krvi“ i „Engleska Španjolka“ su novele u kojima dominira ljubavna tematika (prefinjeno ili brutalno zavođenje, uzajamna ljubav, neuzvraćena ljubav, tajna ljubav, ljubomora, ljubav potaknuta lepotom ili vrlinom, i dr.). Sadrže mnoštvo uzbudljivih događaja (brodolomi, trovanja, izdaje, dvoboji, padanje u ropstvo, neočekivani susreti, nezakonita deca, bolni rastanci) koji se dešavaju u različitim zemljama (Turska, Španija, Italija, Engleska) i završavaju se na uobičajen i očekivan način — srećnim brakovima[39].

Skulptura sa Španskog trga u Madridu (Federiko Kulo-Valera), dodata spomeniku Servantesu 1960. godine.

„Rinkonete i Kortadiljo“, „Brak na prevaru“ i „Razgovor pasa“ su tri novele u kojima ima elemenata pikarskog romana. „Rinkonete i Kortadiljo“ se smatra ne samo najboljom novelom ove zbirke, već i nejuspelijom novelom čitave španske književnosti[39]. Radnje u pravom smislu reči, u ovoj noveli, zapravo nema, jer je ona opis kratkog razdoblja života dvojice pikara, bez uvoda i bez zaključka. Radnja se odvija u Sevilji u pikarskom okruženju — besposličari, lopovi, siledžije, prostituke. Novela odiše vedrinom i živošću, kao i vešto korišćenim pikarskim žargonom. Servantes stvara komične situacije uvođenjem pogrešno izgovorenih učenih ili stranih reči i na taj način ismeva težnju mnogih svojih savremenika, bez obzira na društveni stalež, da izgledaju otmeno i učeno po svaku cenu. „Brak na prevaru“ i „Razgovor pasa“ su u stvari dva dela jedne duže novele[39]. Prvi deo („Brak na prevaru“) govori o ljudima koji prevarom pokušavaju da izvuku neku korist za sebe — siromašni vojnik i siromašna žena sumnjivog morala predstavljaju se lažno jedno drugom i nakraju se venčavaju. Radnja i pikarska sredina je opisana uverljivo sa mnošvom detalja i pričom prevarenog mladoženje u prvom licu, kako je to uobičajeno u pikarskim romanima. Drugi deo („Razgovor pasa“) se dešava u bolnici gde je završio prevareni mladoženja koji je iz svog kratkotrajnog braka izvukao samo neprijatnu bolest i gde on jedne noći, pošto nije mogao da zaspi, sluša razgovor dva psa kroz koji se oživljava mnogo šira pikarska sredina. Pas Berganza priča svoju život koji je proveo kao pravi pikaro, menjajući gospodare, i kroz njegovu priču se sagledava naličje španskog društva onog vremena[39].

Cigančica. Skulptura sa Španskog trga u Madridu (Federiko Kulo-Valera), dodata spomeniku Servantesu 1960. godine.

„Cigančica“ i „Slavna sudopera“ su dve novele u kojima se obrađuju slične teme: u prvoj mlada Ciganka, u drugoj siromašna i lepa devojka, izazivaju veliku ljubav plemića koji se prerušavaju u siromašne sluge kako bi mogli da budu bliže ženama koje vole, da bi se na kraju ispostavilo da je devojka plemenitog roda, što omogućava brak između dvoje zaljubljenih koji vraća glavne junake u okvire staleža kome po rođenju pripadaju. U „Cigančici“ posebnu vrednost imaju takođe i opisi načina života u ciganskoj sredini[39].

„Ljubomorni Ekstremadurac“ obrađuje temu koja je bila već mnogo puta obrađivana u renesansi — starac koji se ženi mladom devojkom. U ovoj noveli, stari ljubomorni muž, povratnik iz Amerike, iz velike ljubomore svoju mladu ženu zatvara u kuću, izoluje je od sveta i obasipa je poklonima i pažnjom. Međutim, i pored sve predostrožnosti, u taj briživo čuvani svet ipak uspeva da prodre mangup Loajsa, a ljubomorni starac shvata da ne može slobodu jednog bića ograničiti zidovima. Kraj je neočekivan jer do preljube ipak nije došlo, ali starac umire od razočarenja, a mlada žena odlazi u manastir. U ranijoj verziji, kraj je bio klasičan - žena je prevarila muža, i taj kraj servantisti smatraju uverljivijim[39]. Ova tema je ranije obrađivana obično na komičan način, međutim, Servantes joj je u ovoj noveli dao tragičnu dimenziju.

Don Kihot[uredi - уреди]

Glavni članak: Don Kihot
Spomenik Dulsineji i Don Kihotu u Tobozu

„Don Kihot“ je jedno od remek-dela španske i svetske književnosti, najviše objavljivana i najprevođenija knjiga na svetu posle Biblije[43]. Smatra se kamenom temeljcem zapadnoevropske književnosti i jednim od najboljih, ikad objavljenih dela fikcije, kao i najvažnijim delom španskog Zlatnog veka (šp. Siglo de Oro) [44].

Kako ga je sam pisac predstavio, „Don Kihot“ je pisan kao parodija na viteški roman koji je u španskom društvu 17. veka s jedne strane, još uvek imao pristalica, a s druge strane je bio žestoko kritikovan i ismevan u delima mnogih pisaca. Po temi i formi, Don Kihot podseća na viteški roman sa elementima pikareskog, ljubavnog, pastoralnog i italijanskog romana. Međutim, u isto vreme sve je bilo drugačije, kao da je bilo izmešteno iz dotad poznatih okvira. Nakon mnogih napisanih studija tokom više vekova, na kraju je zaključeno da Don Kihot jednostavno ne može biti svrstan ni u jednu podvrstu romana koje su tada postojale i da su sve te vrste u stvari objedinjene u njemu. Zbog toga se „Don Kihot“ smatra prvim modernim romanom ne samo španske, već i evropske književnosti[45].

Tema romana je bila više nego poznata i ranije već obrađivana u literaturi — ličnost koja poludi od preteranog čitanja, te uobrazi da je nešto što nije. Tema ludila je međutim veoma filozofski obrađena. Ludilo daje „Don Kihotu“ mogućnost da se iščupa iz krutih društvenih okvira i da radi ono što voli. Na neki način, ludilo ga oslobađa društvenih obaveza i obzira na koje ga inače teraju njegov stalež i položaj. Ludilo Don Kihota takođe je dalo mogućnost samom Servantesu da izrekne određene kritike društva (odnos starih i novih hrišćana, na primer) koje u to doba nisu mogle biti izrečene od strane zdravorazumske osobe jer bi inače morala da snosi posledice. Moderna servantistika, naročito počev od romantizma, nalazi u Don Kihotu jednu dublju, skriveniju filozofsku osnovu, kao na primer Amerigo Kastro, koji kao pravu temu „Don Kihota“ vidi „umetnički, moralno i intelektualno opravdano suprotstavljanje jednog protiv mnogih“[45].

Za razliku od viteškog romana koji ima linearnu strukturu radnje, „Don Kihot“ ima kružni tok radnje koji je ujedno i posledica Servantesove misaone osnove dela. Kako prof. dr. Pavlović-Samurović kaže:

"Don Kihot može da pokuša bekstvo u svoj idealni svet, ali ne može u njemu da ostane. Čak ne može u njemu ni da umre. On će morati da se vrati na svoj početak, da prizna da je ipak Alonso Kihano, sputan konkretnim okolnostima svoga stvarnog života, a da je Don Kihot bio samo njegovo toliko željeno, ali nikada stvarno dosegnuto drugo ja koga će se, pomiren sa sudbinom, smireno odreći na samrtnoj postelji[45]."


„Don Kihot“ je prvi put preveden na srpski 1895. godine pod naslovom „Veleumni plemić Don Kihot od Manče“. Prevodilac je bio Đorđe Popović-Daničar, u izdanju Zadužbine I. M. Kolarca. To je istovremeno bio i prvi prevod na jedan od južnoslovenskih jezika[46].

Drugi prevod je uradio Duško Vrtunski (prevod stihova D. Vrtunski i Branimir Živojinović) pod naslovom „Oštroumni plemić Don Kihot od Manče,“ a objavljen je 1988. godine u izdanju Matice srpske i beogradske izdavačke kuće Vajat[46].

Treći prevod je uradila Aleksandra Mančić, koji je objavljen 2005. godine u izdanju kuće „Rad“. Mančićka je knjizi dala i novi naslov: „Maštoglavi idalgo Don Kihote od Manče“[47].

Pustolovine Persilesa i Sihismunde[uredi - уреди]

„Pustolovine Persilesa i Sihismunde“ je poslednje Servantesovo delo koje je posthumno objavljeno 1617. godine. Ovaj obimni roman Servantes je započeo još 1609. godine i najavljivao ga je više puta u svojim drugim delima. Po tematici i strukturi, ovaj roman pripada pustolovnim romanima koji su u 16. veku bili veoma popularni, međutim, interesovanje za njih je naglo opalo u 17. veku. Kao uzor, Servantes je koristio Heliodorov roman „Doživljaji Heagena i Harikleje“[48].

Glavna tema „Pustolovina Persilesa i Sihismunde“ je uzvišena i sudbinska ljubav koju je nemoguće uništiti. Dvoje prelepih i punih vrlina mladih ljudi kreće iz neke zemlje na krajnjem severu Evrope i kreće se ka samo njima poznatom cilju. Nakon mnogobrojnih pustolovina u kojima će im biti ugroženi i čast i život, napokon stižu u Rim preko Portugala, Španije i Francuske, gde će se pustolovina završiti njihovim brakom[48].

Roman je podeljen na četiri knjige. Prve dve opisuju događaje u hladnim severnim krajevima nekih nepoznatih zemalja gde su i priroda i ljudi potpuno drugačiji od onih u mediteranskim zemljama. Druge dve knjige obuhvataju pustolovine u krejevima koje je Servantes bolje poznavao i u koje ubacuje elemente geografske i društvene realnosti. Radnja je linearna — pustolovine su svaka za sebe posebna celina i dešavaju se jedna za drugom[48].

Po formi i sadržini, ovo delo ima jasnu osnovu u evropskoj kulturnoj tradiciji. Osnovna misao koja se provlači kroz ceo roman je neoplatonska koncepcija ljubavi, a sam roman sadrži elemente fantastike, neočekivanog i natprirodnog. Pored Persilesa i Sihismunde (koji su idealni — puni vrlina, požrtvovani, pošteni itd.), pojavljuju se i drugi likovi koji su sušta suprotnost - lažljivci, prevaranti, lopovi, ljudi koji su lakomisleni, povodljivi, zavidljivi, poročni i koji na kraju, dobijaju ono što su zaslužili — loši i zli su kažnjeni, a oni koji su uzor hrišćanske vrline su nagrađeni[48].

Izgubljena i pripisana dela[uredi - уреди]

Servantes je u svojim delima takođe pominjao i druga dela koja je pisao ili koja je nameravao da piše, kao i da su se neke od njegovih komedija prikazivale sa uspehom, a čiji su tekstovi izgubljeni.

Tri dela Servantes pominje kao nedovršena u posveti u Pustolovinama Persilesa i Sihismunde, a za koja se i dan danas ne zna da li ih je uopšte napisao. To su drugi deo Galateje, „Slavni Bernardo“ (šp. El famoso Bernardo), koji je verovatno viteški roman u kome je glavni junak Bernardo del Karpio i „Sedmice u bašti“ (šp. Las semanas del jardín)[33].

Dramska dela za koja se pretpostavlja da su izgubljena i koje Servantes pominje u „Putu na Parnas“[33]:

  • „Velika Turkinja“ (šp. La gran Turquesca),
  • „Pomorska bitka“ (šp. La batalla naval), koje pominje u
  • „Jerusalim“ (šp. La Jerusalén),
  • „Amaranta ili ona od maja“ (šp. La Amaranta o la del Mayo),
  • „Ljubavna šuma“ (šp. El bosque amoroso),
  • „Jedina“ (šp. La única),
  • „Bizarna Arsinda“ (šp. La bizarra Arsinda)

Od dela koja se pripisuju Servantesu, neka se pripisuju s više, a neka sa manje osnova. Među najpoznatije spadaju:

  • „Lažna tetka“ (šp. La tía fingida), prozni tekst u stilu Uzornih novela. Otkriven i predstavljen u 18. veku, ovaj tekst je smatran kao trinaesta uzorna novela, međutim, i dan danas servantisti ne mogu da se slože oko autorstva ovog dela[33].
  • „Auto o vladarki Devici od Gvadalupea“ (šp. Auto de la soberana Virgen de Guadalupe) auto sakramental koji se odnosi na pronalazak slike Naše Gospe od Gvadalupea, međutim, ova teorija danas nema mnogo onih koji je podržavaju[33].
  • Entremes romansi“ (šp. Entremés de los romances), entremes koji govori o čoveku koji je poludeo od čitanja romansi, i koji je očigledno u tesnoj vezi sa Don Kihotom. Neki smatraju da je to bio prvi nacrt za Don Kihota, od koga je kasnije potekla ideja o romanu o poludelom hidalgu iz Manče, međutim, ne postoji slaganje među servantistima oko autorstva ovog dela[33].
  • „Dijalog između Selanija i Silenije o životu na selu“ (šp. Diálogo entre Selanio y Cilenia) — smatra se delom Servantesovog izgubljenog romana „Sedmice u bašti“. Ovu tezu su izložili Ševil i Bonilja, kao i Ajzenberg[49].
  • Topografija i opšta istorija Alžira“ (šp. La Topografía e historia general de Argel), delo koje je pod svojim imenom izdao i štampao fra Dijego de Aedo u Valjadolidu 1612. Servantisti kao Luis Astrana Marin, Emilio Sola, Žorž Kamami i Muhamed Munir Salah smatraju da ovo delo nije napisao Servantes, već jedan njegov prijatelj, sveštenik benediktinac dr Antonio de Sosa, koji je zajedno za Servantesom bio zatočen u Alžiru između 1577. i 1581, mada ima i drugačijih mišljenja, kao na primer Danijel Ajzenberg[50] sa Državnog univerziteta Florida, koji u svojoj studiji Servantes, autor Topografije i opšte istorije Alžira, objavljene od Dijega Aeda[49]. Prvi pripisuju ovo delo Sosi zbog ogromne količine informacija o Servantesu koje ovo delo sadrži, dok Ajzenberg u korist svoje teze navodi jezik, a posebno stil izuzetno sličan Servantesovom — autor ovog dela iskreno saoseća sa španskim sužnjima u Alžiru i piše delo s namerom da se o njihovim patnjama sazna u Evropi. Delo takođe sadrži kritiku politike Filipa II koji je u to doba bio više okrenut ratovima protiv protestanata[49].

Servantesov uticaj[uredi - уреди]

Ilustracija Gistava Dorea

Servantesov roman Don Kihot izvršio je ogroman uticaj na razvoj prozne književnosti. Preveden je na sve moderne jezike i doživeo je preko 700 izdanja. Prvi prevod je bio na engleski, koji je uradio Tomas Šelton 1608. godine, ali nije objavljen sve do 1612[16]. Don Kihot je poslužio kao uzor za nastanak mnogobrojnih umetničkih dela, uključujući opere italijanskog kompozitora Đovanija Paisijela, francuskog kompozitora Žila Masenea i Španca Manuela de Falje. Rihard Štraus je takođe pretočio priču o Vitezu Tužnoga Lika u muzičku poemu. Na filmu, Don Kihot se pojavljuje 1933. godine u režiji Nemca G. V. Pabsta i 1957. Rusa Grigorija Kozinceva; balet sa koreografijom Žorž Balanšin (1965), američki mjuzikl „Čovek iz Manče“ (1965) Dejla Vasermana, Miča Lija i Džoa Dariona.

Takođe je dosta uticao na radove Smoleta, Defoa, Fildinga i Sterna, kao i klasike 19. veka, Skota, Dikensa, Flobera, Melvila i Dostojevskog, zatim na Džejmsa Džojsa i Horhea Luisa Borhesa. Tema ludog idalga iz Manče je takođe inspirisala i Domijea i Gistava Dorea.

Osim „Don Kihota“, i druga Servantesova dela su bila uzor kasnijim piscima širom sveta. Jedna od uzornih novela, Cigančica, poslužila je kao ideja Viktoru Igou za njegovo roman Bogorodičina crkva u Parizu[51].

Servantesovi biografi[uredi - уреди]

Prvi Servantesov biograf je bio Gregorio Majans i Siskar (šp. Gregorio Mayáns y Siscar). Prvi radovi Majansa i Siskara pojavili su se 1738. godine i prethodili su izdanju „Don Kihota“ na španskom u četiri toma, u izdanju Džejkoba i Ričarda Tonsona, knjižara iz Londona[4].

Benediktinac fra Martin Sarmijento (šp. Fray Martín Sarmiento) je u Aedovoj „Topografiji“ (delo čije autorstvo neki servantisti pripisuju samom Servantesu) naleteo na podatak („španski idalgo iz Alkale de Enares“[49]) koji je navodio na zaključak da je Servantes rođen u Alakali de Enares. Na osnovu tog otkrića pregledane su parohijske knjige rođenja i smrti u Alkali i tako je i nađena Servantesova krštenica, koja je bila prvi put objavljena 1753. godine[4].

Tokom vladavine Fernanda VII, Fernandez de Navarete je pronašao i objavio seriju dokumenata koji će baciti dodatnog svetla na Servantesovu biografiju[52].

Tokom 19. veka, romantičari pokušavaju da prikažu autora „Don Kihota“ u autentičnom obliku, sa svim intimnim i ličnim detaljima. Na početku Restauracije, 1876, Ramon Leon Majnez pokušava da napiše Servantesovu biografiju, ali bez uspeha zbog nedostatka podataka. Takođe treba napomenuti druge Servantesove biografe, kao što su Kristobal Perez Pastor i Fransisko Rodrigez Marin, koji su delovali početkom 20. stoleća[52].

Veoma značajno delo koje i dan danas služi kao dragoceni izvor informacija o Servantesovom životu je „Primerni i junački život Migela de Servantesa“ (šp. Vida ejemplar y heroica de Miguel de Cervantes) Luisa Astrane Marina (šp. Luis Astrana Marín). Astrana Marin je ovo delo koje sadrži nekih 1410 do tada neobjavljenih dokumenata[52] o piščevom životu objavio u sedam tomova između 1948. i 1958. godine[53]. Međutim, iako objedinjuje neverovatno mnogo podataka, Astrana Marin ne uspeva da izradi nikakvu šemu koja bi nas odvela dalje od stereotipnog viđenja Servantesa kao primernog junaka[52].

Servantes na filmu[uredi - уреди]

U filmu Migel i Vilijam (šp. Miguel y William) iz 2007. godine, u režiji Ines Paris (šp. Inés París), Servantesa glumi Huan Luis Galijardo (šp. Juan Luis Galiardo).

Zanimljivosti[uredi - уреди]

  • Vlada mišljenje da su Servantes i Šekspir umrli istog dana, što naravno, nije tačno. Iako se smrt i jednog i drugog beleži istog datuma, u Engleskoj je u to doba još uvek bio u upotrebi julijanski kalendar, dok se u Španiji koristio gregorijanski kalendar.
  • Ne postoje portreti Servantesa urađeni u doba kad je on živeo. Samo postoje slike urađene na osnovu šturih opisa samog sebe koje je sam autor dao na mnogobrojnim mestima u svojim delima.

Izvori[uredi - уреди]

  1. Pavlović-Samurović Lj. Soldatić D. Španska književnost 1. Nolit, Beograd 1985. str.275-6
  2. Virtuelni muzej Don Kihot
  3. 3.0 3.1 3.2 3.3 3.4 3.5 3.6 3.7 Prof. Jean Canavaggio. Miguel de Cervantes Saavedra (1547-1616). Cervantes en su vivir
  4. 4.0 4.1 4.2 ¿29 de septiembre o 9 de octubre?
  5. Španci imaju dva prezimena, prvo je od oca, drugo od majke. Po svoj prilici, Servantes je iz nepoznatih razloga odbacio majčino prezime i uzeo prezime nekog daljeg rođaka, kako to navodi Karavađo.
  6. Garcés, María Antonia. An Erotics of Creation. Cervantes in Algiers: a Captive's Tale. Vanderbilt University Press. ISBN 0-8265-1470-7. str. 191-192
  7. 7.0 7.1 7.2 Prof. Jean Canavaggio. Miguel de Cervantes Saavedra (1547-1616). Cervantes en su vivir. Infancia
  8. 8.0 8.1 Artehistoria: Biografía de Miguel de Cervantes Saavedra
  9. 9.0 9.1 Prof. Jean Canavaggio. Miguel de Cervantes Saavedra (1547-1616). Cervantes en su vivir. Lepanto
  10. Servantes M. Don Kihot (II deo). Veselin Masleša, Sarajevo, 1988 (prevod: Đorđe Popović)
  11. 11.0 11.1 Prof. Jean Canavaggio. Miguel de Cervantes Saavedra (1547-1616). Cervantes en su vivir. Cautiverio
  12. 12.0 12.1 12.2 12.3 Prof. Jean Canavaggio. Miguel de Cervantes Saavedra (1547-1616). Cervantes en su vivir. Retorno a las letras
  13. 13.0 13.1 Prof. Jean Canavaggio. Miguel de Cervantes Saavedra (1547-1616). Cervantes en su vivir. Comisiones andaluzas
  14. 14.0 14.1 14.2 Prof. Jean Canavaggio. Miguel de Cervantes Saavedra (1547-1616). Cervantes en su vivir. Encarcelamiento
  15. 15.0 15.1 Prof. Jean Canavaggio. Miguel de Cervantes Saavedra (1547-1616). Cervantes en su vivir. El ingenioso hidalgo
  16. 16.0 16.1 Prevod „Don Kihota“ na engleski jezik Tomasa Šeltona. Prvi deo. Drugi deo. Virtuelna biblioteka Servantes.
  17. 17.0 17.1 17.2 17.3 17.4 17.5 17.6 17.7 Prof. Jean Canavaggio. Miguel de Cervantes Saavedra (1547-1616). Cervantes en su vivir. El taller cervantino
  18. 18.0 18.1 18.2 18.3 Prof. Jean Canavaggio. Miguel de Cervantes Saavedra (1547-1616). Cervantes en su vivir. En la Villa y Corte
  19. Servantes je Lopea de Vegu u „Don Kihotu“ nazvao monstrumom prirode (šp. monstruo de la naturaleza) zbog velike književne plodnosti. Smatra se da je Lope de Vega za života napisao oko 1800 komedija, od kojih je sačuvano nekih 500.
  20. 20.0 20.1 20.2 20.3 Prof. Jean Canavaggio. Miguel de Cervantes Saavedra (1547-1616). Cervantes en su vivir. Avellaneda
  21. 21.0 21.1 Prof. Jean Canavaggio. Miguel de Cervantes Saavedra (1547-1616). Cervantes en su vivir. Agonía y muerte
  22. 22.0 22.1 Pavlović-Samurović Lj, Soldatić D., str. 316-8
  23. Pavlović-Samurović Lj, Soldatić D., str. 275-6
  24. 24.0 24.1 24.2 24.3 Pavlović-Samurović Lj, Soldatić D., str. 277-8
  25. 25.0 25.1 25.2 25.3 Pavlović-Samurović Lj, Soldatić D., str. 278-9
  26. 26.0 26.1 26.2 26.3 Pavlović-Samurović Lj, Soldatić D., str. 280-2
  27. 27.0 27.1 Pavlović-Samurović Lj, Soldatić D., str. 282-3
  28. 28.0 28.1 28.2 28.3 28.4 Pavlović-Samurović Lj, Soldatić D., str. 283-6
  29. 29.0 29.1 Pavlović-Samurović Lj. Soldatić D. Španska književnost, Nolit, Beograd, str. 287
  30. Pavlović-Samurović Lj. Soldatić D. Španska književnost, Nolit, Beograd, str. 287-9
  31. F. Ruiz Ramón. Historia del tratro español I. Alianza Editorial, Madrid, 1971. str. 132. navedeno u: Pavlović-Samurović Lj. Soldatić D. Španska književnost. Nolit, Beograd, 1985. str.288-9.
  32. 32.0 32.1 32.2 32.3 32.4 32.5 Pavlović-Samurović Lj. Soldatić D. Španska književnost, Nolit, Beograd, str. 289-90
  33. 33.0 33.1 33.2 33.3 33.4 33.5 Daniel Eisenberg.¿Qué escribió Cervantes? Obras ¿perdidas? Virtuelna biblioteka Servantes
  34. 34.0 34.1 34.2 34.3 34.4 34.5 Pavlović-Samurović Lj. Soldatić D. Španska književnost, Nolit, Beograd, str. 290-92
  35. 35.0 35.1 35.2 Pavlović-Samurović Lj. Soldatić D. Španska književnost, Nolit, Beograd, str. 292-93
  36. BBC News: Don Quijote gets authors' votes izvor
  37. Sam Servantes kaže da su mnogi od njegovih pastira i pastirica to „samo po odelu“.
  38. Servantes M. Don Kihot (I deo). Veselin Masleša, Sarajevo (prevod: Đorđe Popović) str. 82
  39. 39.0 39.1 39.2 39.3 39.4 39.5 39.6 39.7 Pavlović-Samurović Lj, Soldatić D. Španska književnost, Nolit, Beograd, 1985. str. 296-304.
  40. González de Amezúa A. Cervantes, creador de la novela corta española, I, II, C.S.I.C., Madrid, 1956—58.
  41. Pridev ejemplar do sada prevođen kao „uzoran“, mada bi možda tačniji prevod bio „primeran“. Lj. Pavlović-Samurović u: Lj. Pavlović-Samurović, D. Soldatić. Španska književnost, Nolit, Beograd, 1985. str. 296.
  42. J. Casalduero. Sentido y forma de las Novelas ejemplares. Gredos, Madrid, 1969. str. 22
  43. Virtuelni muzej Don Kihota izvor
  44. BBC News: Don Quijote gets authors' votes izvor
  45. 45.0 45.1 45.2 Pavlović-Samurović Lj, Soldatić D. Španska književnost 1. Nolit, Beograd, 1985. str. 304-18.
  46. 46.0 46.1 Zbirka eseja o književnosti „Ogledalo zagonetki”. Svetovi, Novi Sad, 1995.
  47. Najnoviji prevod Don Kihota (2005) u prevodu Aleksandre Mančić
  48. 48.0 48.1 48.2 48.3 Pavlović-Samurović Lj. Soldatić D. Španska književnost 1. Nolit, Beograd 1985. str. 316-8
  49. 49.0 49.1 49.2 49.3 -{Daniel Eisenberg. Cervantes, autor de la «Topografía e historia general de Argel» publicada por Diego de Haedo.}- Rad predstavljen na 6. skupu Udruženja servantista u Alkali de Enares, 1993. godine
  50. Danijel Ajzenberg, servantista
  51. Lj. Pavlović-Samurović u: Lj. Pavlović-Samurović, D. Soldatić. Španska književnost, Nolit, Beograd, 1985. str. 298.
  52. 52.0 52.1 52.2 52.3 Prof. -{Jean Canavaggio. Miguel de Cervantes Saavedra (1547-1616). Cervantes en su vivir. Posterioridad}-
  53. Enciklopedija Britanika onlajn. Luis Astrana Marin


Eksterni linkovi[uredi - уреди]