Novelas ejemplares

Izvor: Wikipedia

Uzorne novele je zbirka od 12 novela Migela de Servantesa koje su nastale između 1590. i 1612. i koja je objavljena 1613. godine u izdanjeu Huana de la Kueste. Radi se o novelama koje slede italijanski model — novella, proznoj vrsti koja je u Servantesovo vreme bila nova u Španiji. Servantes svoje novele naziva „uzornim“ (ejemplares)[1], baš zbog toga što su, kako i sam Servantes tvrdi u Prologu, prvi primer ove književne vrste na kastiljanskom jeziku, kao i zbog njihovog poučnog i moralizatorskog karaktera koje neke od ovih novela imaju. Servantes u Prologu tvrdi da je on bio prvi pisac u Španiji koji je zaista pisao novele, a da su do tada španski pisci ili prevodili ili podražavali italijanske novele. I naziv, i prozna vrsta novele vode poreklo od BokačovogDekamerona[2].

Karakteristike i podela[uredi - уреди]

Servantes je ovu vrstu prilagodio španskoj sredini i u strukturi i u sadržaju. U italijansku novelu uveo je dijaloge, eliminisao komentare i citate, samu radnju je obogatio i napravio je složenijom, pa samim tim i zanimljivijom, eliminisao je elemente čudesnog i natprirodnog koji je u italijanskoj noveli predstavljao zaostavštinu viteškog romana, uveo je moralizatorski elemenat, a akteri njegovih novela su isključivo španski[3][4].

Hoakin Kasalduero primećuje da je Servantes u svojim novelama prevazišao renesansnu koncepciju života i umetnosti i da njegovi likovi u stvari predstavljaju oličenje baroknog odnosa prema položaju čoveka u svetu[3]. Umesto renesansnog idealizovanja i usavršavanja stvarnosti, u Servantesovim novelama stvarnost se uzdiže na plan bitnog i suštinskog. Ne traže se idealizovana bića, već idealizovane vrline[5]. Ima ih dvanaest:

  1. Cigančica (šp. La Gitanilla)
  2. Širokogrudi udvarač (šp. El amante liberal)
  3. Rinkonete i Kortadiljo (šp. Rinconete y Cortadillo)
  4. Engleska Španjolka (šp. La española inglesa)
  5. Stakleni licencijat (šp. El licenciado Vidriera)
  6. Snaga krvi (šp. La fuerza de la sangre)
  1. Ljubomorni Ekstremadurac (šp. El celoso extremeño)
  2. Slavna sudopera (šp. La ilustre fregona)
  3. Dve devojke (šp. Las dos doncellas)
  4. Gospođa Kornelija (šp. La señora Cornelia)
  5. Brak na prevaru (šp. El casamiento engañoso)
  6. Razgovor pasa (šp. El coloquio de los perros)

Stil[uredi - уреди]

Prema stilu pisanja i odnosu prema realnosti, obično se dele na idealistične i realistične novele. Idealistične su one koje su po sadržaju i stilu bliže italijanskom uzoru i karakterišu se po ljubavnim zapletima sa mnogo događaja, idealizovanim likovima bez psihološke evolucije i priličnom odsustvu odražavanja realnosti. U ovu grupu spadaju: „Širokogrudi udvarač“, „Dve devojke“, „Engleska Španjolka“, „Gospođa Kornelija“ i „Snaga krvi“. Realističke novele više pažnje posvećuju realističkim opisima mesta i likova i sadrže izvesnu notu kritičnosti ka društvu onog doba. To su ujedno i najpoznatije novele iz ove zbirke: „Rinkonete i Kortadiljo“, „Stakleni licencijat“, „Cigančica“, „Razgovor pasa“, ili „Slavna sudopera“. Međutim, oštra granica između ove dve grupe ne postoji, tako da i u najrealističnijim novelama mogu se naći elementi idealizacije.

Tematika[uredi - уреди]

Ljubav je jedna od veoma zastupljenih tema u Servantesovim novelama (prefinjeno ili brutalno zavođenje, uzajamna ljubav, neuzvraćena ljubav, tajna ljubav, ljubomora, ljubav potaknuta lepotom ili vrlinom, i dr.). Sadrže mnoštvo uzbudljivih događaja (brodolomi, trovanja, izdaje, dvoboji, padanje u ropstvo, neočekivani susreti, nezakonita deca, bolni rastanci) koji se dešavaju u različitim zemljama (Turska, Španija, Italija, Engleska) i završavaju se na uobičajen i očekivan način — srećnim brakovima[3]. U ovu grupu se ubrajaju „Širokogrudi udvarač“, „Dve devojke“, „Gospođa Kornelija“, „Snaga krvi“ i „Engleska Španjolka“.

Rinkonete i Kortadiljo. Skulptura sa Španskog trga u Madridu (Federiko Kulo-Valera), dodata spomeniku Servantesu 1960. godine.

Pikareskni tematski elementi su zastupljeni u tri novele. „Rinkonete i Kortadiljo“ se smatra ne samo najboljom novelom ove zbirke, već i nejuspelijom novelom čitave španske književnosti[3]. Radnje u pravom smislu reči, u ovoj noveli, zapravo nema, jer je ona opis kratkog razdoblja života dvojice pikara, bez uvoda i bez zaključka. Radnja se odvija u Sevilji u pikarskom okruženju — besposličari, lopovi, siledžije, prostituke. Novela odiše vedrinom i živošću, kao i vešto korišćenim pikarskim žargonom. Servantes stvara komične situacije uvođenjem pogrešno izgovorenih učenih ili stranih reči i na taj način ismeva težnju mnogih svojih savremenika, bez obzira na društveni stalež, da izgledaju otmeno i učeno po svaku cenu.

„Brak na prevaru“ i „Razgovor pasa“ su u stvari dva dela jedne duže novele[3]. Prvi deo („Brak na prevaru“) govori o ljudima koji prevarom pokušavaju da izvuku neku korist za sebe — siromašni vojnik i siromašna žena sumnjivog morala predstavljaju se lažno jedno drugom i nakraju se venčavaju. Radnja i pikarska sredina je opisana uverljivo sa mnošvom detalja i pričom prevarenog mladoženje u prvom licu, kako je to uobičajeno u pikarskim romanima. Drugi deo („Razgovor pasa“) se dešava u bolnici gde je završio prevareni mladoženja koji je iz svog kratkotrajnog braka izvukao samo neprijatnu bolest i gde on jedne noći, pošto nije mogao da zaspi, sluša razgovor dva psa kroz koji se oživljava mnogo šira pikarska sredina. Pas Berganza priča svoju život koji je proveo kao pravi pikaro, menjajući gospodare, i kroz njegovu priču se sagledava naličje španskog društva onog vremena[3].

Cigančica. Skulptura sa Španskog trga u Madridu (Federiko Kulo-Valera), dodata spomeniku Servantesu 1960. godine.

„Cigančica“ i „Slavna sudopera“ su dve novele u kojima se obrađuju slične teme: u prvoj mlada Ciganka, u drugoj siromašna i lepa devojka, izazivaju veliku ljubav plemića koji se prerušavaju u siromašne sluge kako bi mogli da budu bliže ženama koje vole, da bi se na kraju ispostavilo da je devojka plemenitog roda, što omogućava brak između dvoje zaljubljenih koji vraća glavne junake u okvire staleža kome po rođenju pripadaju. U „Cigančici“ posebnu vrednost imaju takođe i opisi načina života u ciganskoj sredini[3].

Tema starca koji se ženi mladom devojkom je već bila dosta obrađivana u renesansi, a Servantes je obrađuje u „Ljubomornom Ekstremaduracu“. U ovoj noveli, stari ljubomorni muž, povratnik iz Amerike, iz velike ljubomore svoju mladu ženu zatvara u kuću, izoluje je od sveta i obasipa je poklonima i pažnjom. Međutim, i pored sve predostrožnosti, u taj briživo čuvani svet ipak uspeva da prodre mangup Loajsa, a ljubomorni starac shvata da ne može slobodu jednog bića ograničiti zidovima. Kraj je neočekivan jer do preljube ipak nije došlo, ali starac umire od razočarenja, a mlada žena odlazi u manastir. U ranijoj verziji, kraj je bio klasičan - žena je prevarila muža, i taj kraj servantisti smatraju uverljivijim[3]. Ova tema je ranije obrađivana obično na komičan način, međutim, Servantes joj je u ovoj noveli dao tragičnu dimenziju.

Reference[uredi - уреди]

  1. Pridev ejemplar do sada prevođen kao „uzoran“, mada bi možda tačniji prevod bio „primeran“, Lj. Pavlović-Samurović u: Lj. Pavlović-Samurović, D. Soldatić. Španska književnost, Nolit, Beograd, 1985. str. 296.
  2. Miguel de Cervantes Saavedra, «Prólogo» a sus Novelas ejemplares, Madrid, Juan de la Cuesta, 1613, na Juan Bautista Avalle Arce, «La gitanilla», en Bulletin of the Cervantes Society of America 1.1-2 (1981), pág. 9.
  3. 3.0 3.1 3.2 3.3 3.4 3.5 3.6 3.7 Pavlović-Samurović Lj, Soldatić D. Španska književnost, Nolit, Beograd, 1985. str. 296-304.
  4. González de Amezúa A. Cervantes, creador de la novela corta española, I, II, C.S.I.C., Madrid, 1956—58.
  5. J. Casalduero. Sentido y forma de las Novelas ejemplares. Gredos, Madrid, 1969. str. 22

Spoljašnje veze[uredi - уреди]

Vikizvornik
Vikizvornik ima originalan tekst povezan sa ovim člankom: