Martovski pregovori

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Grupa boraca 2. proleterske brigade sa zarobljenim nemačkim majorom Šterkerom, za vreme Četvrte neprijateljske ofenzive 1943.

Martovski pregovori su bili pregovori između predstavnika NOVJ i Wehrmachta o razmeni zarobljenika i eventualnom prekidu neprijateljstva, započeti početkom marta 1943. godine. Partizani, opkoljeni sa svih strana u sred četvrte neprijateljske ofanzive, ponudili su Nemcima primirje i borbu protiv četnika.

Partizansko-nemački pregovori su potom nastavljeni u Sarajevu i Zagrebu. Partizanski pregovarači, najistaknutiji ljudi pokreta - Milovan Đilas, član Politbiroa, Koča Popović, komandant Prve proleterske divizije i Vladimir Velebit - pregovarali su ne samo o razmeni zarobljenika već i o obustavljanju operacija, izjavljujući da bi se čak tukli protiv Engleza ukoliko se oni iskrcaju u Jugoslaviji.[1]

Pregovori su prekinuti zbog Hitlerovog protivljenja, pa je ubrzo usledila peta neprijateljska ofanziva. Bez obzira na to, partizanima je faktički bio "polupriznat status ratujuće strane". I pored Hitlerove direktive da su partizani »obični banditi«, njegovi komandanti u Jugoslaviji bili su, po Kočinim rečima, "elastičniji i mnogo realističniji". Po Velebitu, NOVJ tih pregovora nije imala značajnijih koristi, ali su neki niži nemački komandanti pokazivali više spremnosti da poštuju odredbe međunarodnog ratnog prava (da ne streljaju zarobljenike, ne masakriraju ranjenike, pristaju na razmene zarobljenika).[2]

Pregovori su naišli na oštru osudu Kominterne, koja je preneta Josipu Brozu Titu.[1]

Pozadina[uredi - уреди | uredi izvor]

Još u jesen 1941. godine, kada je izbio četničko-partizanski sukob, Velika Britanija je podržala vladu u egzilu i četnike. Od tada Engleska je pomagala četnike oružjem i municijom, koju su oni koristili u borbi protiv partizana. Među partizanima je prvih godina rata nastala strahovita mržnja na Engleze, što se ogleda i u jednoj od pesama: „Partizani, spremite mitraljeze da čekamo kralja i Engleze".[1] Koča Popović je u svom dnevniku pisao da "posle Nemačke, drugo mesto u našoj mržnji zauzima Engleska", jer je učinila je sve da izazove građanski rat u Jugoslaviji, i da se narodnooslobodilački pokret ne održi.[3]

U vreme dok je besnela osovinska operacija Vajs, očekivalo se i iskrcavanje Engleza na jadranskoj obali. Partizani se tome nisu radovali, jer su strepeli da će cilj eventualnog britanskog iskrcavanja u Jugoslaviji biti ne samo potiskivanje Nemaca nego i uništenje partizanskog pokreta, uz pomoć četnika:

Punomoćje za pregovore sa Nemcima, koje je partizanski Vrhovni Štab 8. marta 1943. godine izdao Koči Popoviću, komandantu 1. proleterske divizije.
Wikiquote

„Mi smo, kako sam kasnije obavešten, na osnovu uhvaćene britanske depeše, tada navodno znali, odnosno bili uvereni da su Englezi bili odobrili četnicima da nas napadnu. Front protiv nas se, znači, širio. Postalo je neophodno da mi pokušamo da neutralizujemo Nemce, da otupimo ti njihov vojni pritisak usmeren na naše uništenje u trenutku kad nam preti povećana opasnost s drugih strana. Istovremeno, taj dogovor Engleza i četnika prisiljavao nas je da razmišljamo o mogućnosti koordinacije sa eventualnim britanskim iskrcavanjem na našu obalu Jadrana čiji bi cilj bio ne samo potiskivanje Nemaca nego i uništavanje našeg pokreta.

Ne treba, međutim, smetnuti s uma važnu činjenicu koja, na žalost, nije bila poznata našem Vrhovnom štabu. Nismo, naime, znali da se nemačka operacija »Vajs« završava tu na obali Neretve, da Nemci nisu ni planirali da nas gone preko reke, na jug, gde su se protiv nas okupljale goleme četničke snage. Polazili smo, drugim recima, od pretpostavke da će nas i Nemci goniti, da nam preti blokada sa svih strana i zato smo se osećali prinuđenim da preduzimamo protivmere. To su, ukratko, okolnosti u kojima je donesena odluka da s Nemcima stupimo u pregovore.[2]
(Jedan od učesnika pregovora, Koča Popović)

Vladimir Velebit, jedan od učesnika pregovora, veruje da je veliki uticaj na ulazak u pregovore s Nemcima imala jedna vrsta anglofobije koja je bila uzela maha u Vrhovnom štabu NOV i POJ. Velebit smatra da Velika Britanija nije ni pomišljala da na jadransku obalu iskrcava svoje jedinice jer za takav poduhvat, sve da je i htela, nije imala snage. Velebit takođe ne veruje da su Englezi podsticali četničke jedinice, koncentrisane na levoj obali Neretve, da napadaju partizane, još manje da su se i formalno usaglašavali s četničkom komandom oko toga.[2]

Tok pregovora[uredi - уреди | uredi izvor]

Koča Popović.jpg
"Što se mene lično tiče mogao bih jedino dodati da se, prilikom dogovaranja o tome kako da nastupimo pred Nemcima, nisam slagao da treba govoriti da su nam četnici glavni neprijatelji. Smatrao sam da ne bi trebalo ići toliko daleko. Ali Tito je bio za to; bili smo ugroženi, morali smo činiti najviše što se može da bismo neutralisali Nemce."[2]

Krajem februara ili početkom marta, 1943. godine, partizani su zarobili nemačkog majora Štrekera (nem. Strecker), komandanta 3. bataljona 738. puka, i oko 25 vojnika. Pošto su se nalazili u teškom položaju i trebao im je dobitak u vremenu za prelaz preko Neretve, odlučili su da to iskoriste za pregovore sa Nemcima o razmeni zarobljenika, ne bi li tako bar nakratko nemački pritisak popustio. Pregovori su započeli 11. marta 1943. godine u Gornjem Vakufu.

Vrhovni komandant Tito je pripremio razgovore, ali je ovlašćenje pregovaračima potpisao v.d. načelnika Vrhovnog štaba Velimir Terzić.[1] Partizanska delegacija bila je na najvišem nivou i činili su je: Koča Popović, komandant Prve proleterske divizije, Milovan Đilas (pod pseudonimom Miloš Marković), član Vrhovnog štaba NOVJ i Politbiroa CK KPJ, i dr. Vladimir Velebit (pod pseudonimom Vladimir Petrović). Nemce su predstavljali general-lajtnant Benignus Dipold, komandant 717. divizije, jedan mlađi oficir i jedan predstavnik Hitlerjugenda.

Partizanski delegati su u pismenoj izjavi naznačili koje ljude nude a koje žele dobiti u zamenu. Sporni deo predloga ugovora je tačka 3., koja glasi:[4]

a) Da u sadašnjoj situaciji nema razloga zbog kojeg bi nemački Vermaht vršio ratne akcije protiv Narodnoslobodilačke vojske Jugoslavije, pogotovo u svetlu položaja, neprijatelja i interesa obe strane - prema tome, bilo bi u interesu obe strane kad bi neprijateljstva prestala. U vezi s tim, nemačka komanda i ova delegacija trebaju odrediti svoje predloge koji se tiču eventualne zone i navesti ciljeve ekonomskih i drugih interesa.

b) Narodnoslobodilačka vojska Jugoslavije smatra četnike glavnim neprijateljima.


Tačka 4. predlagala je primirje za vreme trajanja pregovora, a tačka 5. je govorila da će svaki eventualni trajniji sporazum regulisati više komande. Partizanski delegati su nemačkim predstavnicima napomenuli da bi oni, za razliku od četnika, napali i Britance ako bi se ovi iskrcali na jugoslovensko tlo.

O ovim pregovorima je nemački poslanik u NDH Zigfrid Kaše 17. marta 1943. godine obavestio svoje ministarstvo u Berlinu. U međuvremenu su nemačkim avionom u Zagreb stigli Đilas i Velebit i nastavili pregovore sa Kašeom i generalom Glaiseom vor Horstenauom, nemačkim vojnim izaslanikom u NDH. Kaše je Berlinu predložio sklapanje trajnijeg sporazuma sa partizanima. Ovo je odbijeno od pretpostavljenih. Na kraju su samo zarobljenici razmenjeni.

Reakcija Moskve[uredi - уреди | uredi izvor]

Kada je Tito obavestio generalnog sekretara Kominterne Georgi Dimitrova o razmeni ratnih zarobljenika s Nemcima, došlo je do drame. O tome je raspravljala komisija koju su sačinjavali B. N. Ponomarjov, ideolog Kominterne, Firnber, predstavnik austrijske KP, Geminder, predstavnik češke KP, i Đuro Salaj, predstavnik jugoslovenske KP.[5] Izvršni komitet Komunističke internacionale je 31. marta 1943. uputio Titu prekorni telegram sledeće sadržine:

Georgi Dimitrov, generalni sekretar Kominterne.

"Nas iritira okolnost, što ste vi izvršili razmenu s nemačkim ratnim zarobljenicima, što ste poslali delegaciju, koja je izvršila pregovore s Nemcima, kao i činjenica da je nemački ambasador u Zagrebu izrazio želju da se s Vama lično sretne. Šta se to događa? Narod se nalazi u jednoj ogorčenoj borbi protiv okupatora, kad iznenada - takvi odnosi između vas i Nemaca. Da li je to u skladu s politikom Nemaca, koji žele da izazovu među Jugoslovenima bratski razdor kako bi što lakše razbili narodnooslobodilačku armiju? Ja vas molim za objašnjenje ovoga pitanja. Dalje: Činjenica je razumljiva što nezadovoljstvo naroda protiv Engleza raste. Ali, zar ne razmišljate o tome, da u sadašnjem trenutku izazivati nezadovoljstvo protiv Engleza škodi narodnooslobodilačkoj borbi, i da mržnja protiv okupatora, u prvoj liniji protiv Nemaca, mora da se potpiruje? Svaka vrsta povezivanja s nemačkim moćnicima može ovu toliko potrebnu narodnu mržnju slabiti. Očekujem vaš odgovor."[5][6]

Telegram Izvršnog komiteta Komunističke internacionale Titu od 31. marta 1943.

Tito je istog dana objasnio Moskvi razloge pregovora sa Nemcima oko razmene zarobljenika. Telegram je shvatio kao postojanje „izvjesnog nepovjerenja i sumnje prema našim akcijama". Pod tač. 4. svog odgovora odbacio je da želi da se sretne sa nemačkim predstavnikom u Zagrebu.

Wikiquote „„Što njemački predstavnik u Zagrebu želi da govori sa mnom i pored svih svinjarija koje su napisane u njemačkim i hrvatskim novinama o meni - za to niko nije kriv, i znači da ja ne želim s njim da razgovaram, čak i ne mislim na to".“
()

Zaključio je da „prekore mi nismo zaslužili i oni su nam vrlo teško pali".[7]

Razvoj događaja[uredi - уреди | uredi izvor]

Nakon partizanskog protivudara na nemačke položaje kod Gornjeg Vakufa tokom 3. i 4. marta, zarobljen je major Arthur Strecker, prvi visoki oficir Vermahta zarobljen od jugoslovenskih partizana. Koča u svom dnevniku pominje da je došlo do kratkotrajnog primirja:

Wikiquote

„Brigada je prošla kroz neprijateljski položaj i izbila prema Gračanici u bok i pozadinu neprijateljskih jedinica. Dva dana vodila je teške borbe i presudno uticala na ishod borbe u protivudaru kod Gornjeg Vakufa.

Dan posle toga nastalo je primirje!![8]
(Ratni dnevnik Koče Popovića za mart 1943.)

Nakon protivudara kod Gornjeg Vakufa, Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije je nastupila ka Neretvi. Noću 6/7. marta 2. dalmatinska i 2. proleterska prebacile su se preko reke, razbile 2. durmitorsku četničku brigadu koja je držala taj sektor, i uspostavile mostobran.[9] Partizani su tokom bitke na Neretvi razbili glavninu četničkih snaga u istočnoj Hercegovini.

U međuvremenu, iako neki govore o primirju, borbe sa Nemcima nisu obustavljene:

Borbena grupa Anaker (naišla na) snažan otpor neprijatelja. Sopstveni gubici: 6 Nemaca poginulo, 14 ranjeno (među njima poručnik Hercog iz 5. čete 738. puka).[10]

Izveštaj nemačke 718. pešadijske divizije od 17. marta 1943.

Borbena grupa Anaker vodi napad preko Medaskovic - G. Bijela... Sopstveni gubici: 1 Nemac oficir (natporučnik Ot iz 9. čete 750. puka), 2 ranjena. Hrvati: 3 ranjena, izgubljena 1 oklopna kola.[11]

Izveštaj nemačke 718. pešadijske divizije od 21. marta 1943.

Ukoliko je bilo lokalnog primirja sa partizanima, to je bilo mimo znanja viših nemačkih instanci. U izveštaju Komande Jugoistoka Vrhovnoj komandi Vermahta od 1. aprila 1943. godine, prekid neprijateljstava ili primirje ne spominje ni jednom rečju.[12] Štaviše, komanda Jugoistoka izražava ubeđenje da će u slučaju iskrcavanja Saveznika i partizani i četnici ratovati protiv Nemaca:

Wikiquote „U slučaju iskrcavanja Saveznika na Balkan sa sigurnošću treba očekivati opšti ustanak uz učešće obeju neprijateljskih grupa. Izgleda da Mihailović i Tito očekuju takvo iskrcavanje.[13]
()

Borbe partizana i Nemaca nastavljene su i u aprilu, pa tako izveštaj 11. lovačke divizije za april 1943. navodi gubitke od 40 ubijenih, 76 ranjenih i 17 nestalih u akciji.[14] 14. aprila Koča Popović je predložio Vrhovnom komandantu Titu da Prva proleterska brigada napadne Goražde i dođe do municije[15], ali je Tito naredio načelniku Vrhovnog štaba Terziću da nikako ne napadaju Goražde da se ne zakače sa Nemcima prema Sarajevu:

Wikiquote „Javi drugu Koči da ni pod koju cijenu još za sada ne dolazi u obzir zauzimanje Goražda, na lijevoj obali Drine. Druže Terziću tvoje je mišljenje nepravilno, jer šta bi se dogodilo da se sada zakačimo sa ovima prema Sarajevu, kad znaš da imamo ovdje dve bolesne divizije sa ogromnim brojem ranjenika? Javi ovo Koči i reci da dobro pazi da ne napravi neku nepravilnost.[16]
(Naređenje Vrhovnog komandanta)

Ovim naređenjem Tito upozorava Koču da se pridržava »sporazuma« sa Nemcima.[8] Krajem aprila je 1. proleterska divizija orijentisana ka Limu (italijanska okupaciona zona). Početkom maja je razbila jake grupacije oko 2.300 četnika Drinskog i Romanijskog korpusa, Bjelopoljske i Kalničke brigade, dva jurišna bataljona iz Vasojevića i Golijanske brigade iz Srbije.[17] U dolini Lima uništena je italijanska kolona od 18 kamiona. Vrhovni štab je 14. maja naredio 2. proleterskoj diviziji da oslobodi Kolašin, a 1. proleterskoj da zauzme Ribarevine i preseče komunikacije Bijelo PoljeBerane.[18] Obe divizije su 15. maja krenule da izvrše naređenja.

Neočekivano za partizane, nemački komandant Jugoistoka izdao je zapovest za koncentrični napad 15. maja protiv svih oružanih jedinica na ovom prostoru![19] Rano 15. maja 1943. godine sudarile su se nemačka 1. brdska divizija i jedinice 1. i 2. proleterske divizije — počela je Operacija Schwarz. Sudar je bio veoma snažan. Po vatri, upornosti neprijatelja, sadejstvu pešadije, artiljerije, tenkova i avijacije, komandant 1. proleterske divizije Koča Popović je procenio da to nije samo ispad ili »kršenje sporazuma« nego dobro pripremljena ofanziva.[20] Nakon par dana, Vrhovni štab NOVJ je, ocenivši da ne može nastupati ka Srbiji i da nema »sporazuma sa Nemcima«, odlučio da proboj izvrši prema Foči.[8]

Tumačenja[uredi - уреди | uredi izvor]

Jedan od učesnika, partizanski komandant Koča Popović, prisećajući se pregovora kaže:

Adolf Hitler je izričito naredio „da sa banditima ne sme biti pregovora".[21]
Wikiquote „Tačno je da je da su [zbog Hitlerovog protivljenja] pregovori prekinuti ali nemojte smetnuti s uma da su i naši i njihovi pregovarački ciljevi bili sasvim ograničeni. Mi smo, po mom mišljenju, te ciljeve ostvarili: postigli smo rasterećenje u času kad nam je to bilo najpotrebnije. S druge strane, nemački komandanti u Jugoslaviji, želeli su to isto za svoje jedinice: osećali su našu snagu, težili su da ublaže svoje gubitke. Zato su se, uprkos Hitlerovom krutom naređenju, trudili da bar privremeno održe reč koju su u tim pregovorima s nama dali.[2]

Istoričar Branko Petranović smatra da martovski pregovori otkrivaju suštinu "građanskog rata", odnosno četničko-partizanskog sukoba:

Wikiquote „Pregovori partizana sa Nemcima marta 1943. takođe otkrivaju suštinu građanskog rata, jer je za partizane bilo važnije da unište četnike kao glavne, najopasnije sutrašnje protivnike, jednako kao što je četnicima bilo stalo da uz pomoć okupatora u okvirima drugog svetskog rata unište partizane.[1]

Petranović ocenjuje da su se Titova očekivanja od pregovora sa Nemcima "samo delimično ispunila", jer je naredni udarac, posle poraza četnika u operaciji Švarc, bio namenjen NOVJ. On poredi "kolaboraciju partizana" sa kolaboracijom četnika:

Wikiquote „Nemci su sa partizanima, uz njihovu saglasnost, pokušavali da u tekućem ratu u Jugoslaviji postignu ono što su Italijani već duže vreme radili sa četnicima. Razlike postoje u tom smislu što je kolaboracija partizana bila epizoda, sasvim je kratko trajala, jer su je prekinuli Nemci, te u drugoj fazi, kao što pokazuje operacija „Švarc" protiv operativne grupe divizija, nije ni poštovana, za razliku od četničke kolaboracije koja je bila trajna i proisticala iz četničke strategije; bila je izazvana u više nego teškim uslovima za snage NOVJ pritisnute u kanjonu Neretve, opkoljene sa svih strana, s bolnicom ranjenika i bolesnika (tifusara), iznurenih posle dva meseca više nego teških bitaka sa Nemcima od Grmeča do Prenja. S druge strane, očekivalo se iskrcavanje Britanaca koji bi, kao što se pretpostavljalo, dali podršku četnicima.[1]

Petranović zaključuje da je dogmatsko istrajavanje samo na narodnooslobodilačkoj dimenziji rata uticalo da se nakon rata pregovori s Nemcima dugo skrivaju. Kada je u Jugoslaviji prevedena knjiga Joze Tomaševića o četnicima, prethodno izašla u SAD, izostavljene su neke strane o pregovorima.[1]

O izvesnoj "taktičkoj saradnji" partizana sa Nemcima od kraja 1943 u svojim memoarima govori i specijalni nemački izaslanik za Balkan Hermann Neubacher:

Wikiquote „Od kraja 1943. postojao je na prostoru Hrvatske stalni kontakt između Štaba nemačkog generala u Hrvatskoj Glaize-Horstenau (Glaise-Horstenau) i hrvatskog štaba Titovih partizana. Praktičan rezultat tih razgovora bila je razmena zaroboljenika, a posebno ranjenika. Do razmene je došlo u više navrata. Godine 1944. bilo je trenutaka kada je partizanima izgledalo da im je okupator daleko manje opasan nego Saveznici, koji bi se, ako se iskrcaju na Balkan, verovatno teško pomirili sa tim da komunisti odnesu potpunu pobedu. Partizani su tada vodili borbe na nekoliko odlučujućih frontova i našli su se u nezavidnoj situaciji. Možda su iz taktičkih razloga sklapali dogovore sa Nemcima, kako bi, pre svega, dobili na vremenu, ali pri tom nisu nikada gubili iz vida svoj glavni cilj - osvajanje potpune vlasti u Jugoslaviji. Isto tako, nema govora o tome da je Tito ozbiljno shvatao sklapanje ugovora sa Nemcima. Ta saradnja mu je služila samo taktički, u odredenom trenutku. Dugoročno, on je razmišljao o svojoj istorijskoj ulozi i legendi i pazio je, kada je saradivao sa Nemcima, da se ne kompromituje.[22]
()

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 Branko Petranović: Srpski narod u ustanku
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 ALEKSANDAR NENADOVIĆ: RAZGOVORI S KOČOM
  3. http://www.znaci.net/00001/29_6.htm
  4. Tomasevich 1975, str. 244–245.
  5. 5,0 5,1 Tito između Hitlera i Staljina
  6. ACKSKJ, Fond CK KPJ - Kl, 1943/73.
  7. ACKSKJ, Fond CK KPJ - Kl, 1943/74.
  8. 8,0 8,1 8,2 KOČA POPOVIĆ: BELEŠKE UZ RATOVANJE
  9. Bitka na Neretvi - kratak pregled
  10. Zbirka dokumenata komande nemačke 718. pešadijske divizije, T315 roll 2271 "Gruppe Annacker starken Feindwiederstand... Eigene Verluste: Deutsche 6 Tote, 14 Verwundete, darunter Lt. Herzog 5./738"
  11. Zbirka dokumenata komande nemačke 718. pešadijske divizije, T315 roll 2271 "Gruppe Annacker führt Unternehmen Medaskovic - G. Bijela durch... Eigene Verluste: Deutsche 1 Offizier (Oblt. Ott 9./750) gefallen, 2 Verwundete. Kroaten: 3 Verwundete, 1 Panzerkraftwagen ausgefallen."
  12. Izveštaj komande jugoistoka vrhovnoj komandi Vermahta od 1. aprila 1943, Nacionalna arhiva Vašington, T78, rolna 332, frejmovi 6290035-72
  13. Izveštaj komande jugoistoka vrhovnoj komandi Vermahta od 1. aprila 1943, Nacionalna arhiva Vašington, T78, rolna 332, frejmovi 6290035-72, strana 23:
    Wikiquote „Ein allgemeiner Volksaufstand gegen die Besatzungsmächte unter Beteiligung beider Feindgruppen ist im Falle einer Landung der Alliierten im Balkanraum mit Sicherheit zu erwarten. Mihailovic und Tito scheinen mit einer solchen Landung zu rechnen.“
    ()
  14. http://znaci.net/images/NARA/T315_1294/0332.jpg
  15. Predlog komandanta 1. prol. divizije, A-VII, k. 13, f. 8. d. 53.
  16. Naređenje Vrhovnog komandanta, Zbornik, tom II, knj. 9, d. 111, s. 143.
  17. Žarko Vidović, 3. sandžačka brigada, s. 218.
  18. Naređenje Vrhovnog štaba, Zbornik, t. II, knj. 9, d. 186, s. 256.
  19. Zapovest komandanta za Jugoistok, Zbornik, t. IV, knj. 13, d. 178, s._247.
  20. Depeša k-ta 1. divizije, A-VII, k. 394, f. 2, d. 10.
  21. Mišo Leković: Martovski pregovori 1943.
  22. Herman Nojbaher: SPECIJALNI ZADATAK BALKAN

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

Vanjske veze[uredi - уреди | uredi izvor]