Prijeđi na sadržaj

Davorjanka Paunović

Izvor: Wikipedija
DAVORJANKA PAUNOVIĆ
Davorjanka Paunović Zdenka
Mesto rođenjaKučevo
 Kraljevina SHS
Datum smrti1. 5. 1946. (25 godina)
Mesto smrtiGolnik, kod Kranja
NR Slovenija,
FNR Jugoslavija
Profesijastudent francuskog jezika
Članica KPJ od1938.
Članica SKOJ od1936.
Učešće u ratovimaNarodnooslobodilačka borba
U toku NOB-asekretarica
maršala Jugoslavije
Josipa Broza Tita
SlužbaNOV i PO Jugoslavije
Činmajor NOVJ
Odlikovanja
jugoslovenska odlikovanja:
Orden bratstva i jedinsta
Orden bratstva i jedinsta
Partizanska spomenica 1941.
Partizanska spomenica 1941.
sovjetska odlikovanja:
Orden Otadžbinskog rata prvog stepena
Orden Otadžbinskog rata prvog stepena

Davorjanka Paunović Zdenka (Kučevo, 19. januar 1921. – Golnik, kod Kranja, 1. maj 1946) bila je studentkinja, učesnica Narodnooslobodilačke borbe i ljubavnica Josipa Broza Tita.

Kao gimnazijalka uključila se 1936. godine u omladinski revolucionarni pokret i postala član SKOJ-a, a 1939. godine je postala član Sreskog partijskog povereništva u Požarevcu. Juna 1940. postala je član Sreskog komiteta SKOJ-a za Požarevac, a iste godine i član Partijskog biroa na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je studirala francuski jezik.

Neposredno pred početak Drugog svetskog rata, 1941. godine postala je kurir Politbiroa CK KPJ. Nakon okupacije, pratila je Josipa Broza Tita prilikom njegovog prelaska iz Zagreba u Beograd, u maju, a potom i prilikom njegovog odlaska na oslobođenu teritoriju, u septembru 1941. godine. Sve vreme rata provela je sa Josipom Brozom Titom, kao njegov lični sekretar.

U toku rata se razbolela od tuberkuloze, pa je u leto 1944. godine otišla u SSSR na lečenje. Po povratku u zemlju živela je zajedno sa Titom u Rumunskoj 15 i Belom dvoru, gde je radila kao njegov lični sekretar. Početkom 1946. ponovo se razbolela i izvesno vreme se lečila na Golniku, u Sloveniji, gde je i umrla. Sahranjena je po ličnoj želji u dvorištu Belog dvora.

Davorjanka Paunović se smatra jednom od najvećih ljubavi Josipa Broza Tita, sa kojim je punih pet godina živela u vanbračnoj zajednici.

Biografija

[uredi | uredi kod]

Davorjanka Paunović rođena je 19. januara 1921. godine u Kučevu.[1] Polovinom 1922. godine njena porodica se preselila u Požarevac.[n 1]

Njen otac Milan (1876–1955) bio je učitelj i ugledna ličnost, kao učesnik Prvog svetskog rata i nosilac mnogih odlikovanja, među kojima i Ordena Karađorđeve zvezde. Majka Bisenija Bisa (1893–1983), rođena Miletić, bila je domaćica. Pored Davorjanke imali su još jednu stariju ćerku Branku, rođenu 1912. godine, koja je 1932. godine nakon velike mature umrla od malarije.[n 2][5][1] Davorjanku su u porodici od milošte zvali „Dara” i „Darica”.[6]

Nakon preseljenja u Požarevac, Davorjanka i njena starija sestra Branka su tu pohađale osnovnu školu i gimnaziju. Davorjanka je u školu krenula 1927. godine, sa šest godina. Od malena se interesovala za knjigu i sve vreme školovanja je bila odlična učenica. Nakon osnovne škole pohađala je Požarevačku gimnaziju.[1]

Revolucionarni pokret

[uredi | uredi kod]

Kao gimnazijalka, zajedno sa svojom sestrom od ujaka Verom Miletić, koja joj je bila i najbolja drugarica, uključila se 1936. godine u revolucionarni omladinski pokret.[7] Iste godine je primljena i u članstvo tada ilegalnog Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ). Pošto je poticala iz ugledne porodice, kada je bila u višim razredima gimnazije, direktor gimnazije je posetio njene roditelje i rekao im da će je morati izbaciti iz gimnazije, zbog njenog učešća u komunističkom pokretu.[1]

Pripadala je najaktivnijoj grupi revolucionalne omladine u Požarevcu. Zajedno sa njom delovale su i njene sestre od ujaka – Vera, Olga i Branka Miletić, pa su ih u Požarevcu zvali „crvene devojke”.[8] Godine 1938. primljena je u članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ).[9] Naredne, 1939. godine postala je član Sreskog povereništva KPJ u Požarevcu, zadužena za rad među ženama.[2] Iste godine je završila veliku maturu i upisala fakultet u Beogradu. Njena želja je bila da studira agronomiju, ali je pod uticajem oca upisala Filozofski fakultet,[n 3] gde je studirala francuski jezik i književnost.[1]

Zajedno sa sestrom, Verom Miletić, odmah po dolasku na studije u Beograd, uključila se u revolucionarni studentski pokret na Beogradskom univerzitetu. Davorjanka je bila je član Udruženja studenata Požarevljana, član Međufakultetskog ženskog aktiva Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) i član Upravnog odbora Doma studentkinja,[2] dok je Vera, od strane Mesnog komiteta KPJ za Beograd, bila angažovana u Komisiju za rad sa srednjoškolskom omladinom.[10] U prvim godinama studija, Davorjanaka je često odlazila u Požarevac, gde je takođe bila politički aktivna. Juna 1940. godine je postala član novoformiranog Okružnog komiteta SKOJ-a za Požarevac. U jesen iste godine je postala sekretar partijskog biroa na Filozofskom fakultetu i sekretar Udruženja studenata Filozofskog fakulteta.[2]

Davorjanka je bila veoma obrazovana, pored francuskog, govorila je nemački i češki jezik. Oblačila se moderno i ženstveno, pošto je bila iz bogate porodice.[8] Sve ovo ju je preporučilo da postane partijska kurirka. Zbog ilegalnog rada KP Jugoslavije, posao partijskih kurira, koji su često prenosili važna partijska dokumenta i informacije, bio je veoma složen i opasan. Kako bi izbegli da kuriri, zajedno sa dokumentima, padnu u ruke policije, rukovodstvo KPJ je za kurire počelo da angažuje mlade devojke, u koje policiji nije bilo lako da posumnja da su ilegalni partijski kuriri. Februara 1941. godine u Zagrebu je pohađala ilegalni radio-telegrafski kurs. Tom prilikom je upoznala generalnog sekretara KPJ Josipa Broza Tita, koji je pratio kurs i upoznao sve učesnike, među kojima je bila i Davorjanka.[11]

Nakon toga, Davorjanka je postala kurir za vezu između Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju i Centralnog komiteta KPJ, koji se nalazio u Zagrebu. Ubrzo potom, marta 1941. je prešla u Zagreb, gde je postala specijalni kurir Politbiroa CK KPJ i prešla u ilegalnost uzevši ilegalno ime – „Zdenka Horvat”.[2]

Drugi svetski rat

[uredi | uredi kod]

Aprila 1941. godine je otpočeo Drugi svetski rat u Jugoslaviji, a mesec dana kasnije, 8. maja 1941. godine bila je u pratnji Josipa Broza Tita prilikom njegovog prelaska iz Zagreba u Beograd.[12]

Tokom Titovog boravka u okupiranom Beogradu, od maja do septembra 1941. godine, Davorjanka je bila njegova specijalna kurirka. Tito je boravio na Dedinju, u vili porodice Nenadović, a Davorjanka je boravila u neposrednoj blizini u Rumunskoj ulici.[n 4] Pored Davorjanke, kurirske poslove vezane za Tita su obavljale i Mileva Lula Planojević, Grozdana Zina Belić i Ljubinka Đurđević Buba. Ljubinka je bila sestra vlasnice kuće u kojoj je stanovao Tito, pa je i ona boravila u toj kući. Preko nje i Davorjanke Tito je održavao vezu sa ostalim kuririskim punktovima, a preko Lule i Zine je održavao kontakt sa ostalim članovima Centralnog komiteta.[13]

Prilikom Titovog prelaska iz Beograda na oslobođenu teritoriju zapadne Srbije, 16. septembra 1941. godine, Davorjanka se zajedno sa Jašom Rajterom i Veselinkom Malinskom, nalazila u njegovoj pratnji. Zajedno sa njima, putovao je i sveštenik Dragoljub Milutinović, koji je bio prijatelj Vladislava Ribnikara.[13] Nakon dolaska na oslobođenu teritoriju – najpre u okolinu Valjeva i potom u Krupanj, a kasnije u Užice, koje je bilo centar oslobođene teritorije tzv. „Užičke republike”, Davorjanka se stalno nalazila u pratnji Vrhovnog komandanta, kao njegova lična sekretarica. Pored poslova sekretarice, ona je vršila i posao daktilografkinje i domaćice.[2]

U toku čitavog Narodnooslobodilačkog rata, Davorjanka je bila uz Tita i Vrhovni štab NOV i POJ – prošla je ratni put od Užica, preko boravka u Sandžaku i Foči, pohoda u Bosansku krajinu, bitaka na Neretvi i Sutjesci, desanta na Drvar do dolaska na Vis. Učešće u dugim i napornim marševima, kao i u neprijateljskim ofanzivama, izlagalo je posebnim naporima i uticalo na njeno krhko zdravlje.[8] Juna 1944. godine, kada je Vrhovni štab prešao na ostrvo Vis, Tito je uspeo da je ubedi da pođe u Sovjetski Savez na lečenje.[14]

Tokom boravka u Sovjetskom Savezu, lečena je u sanatorijumu u Moskvi. Pored lečenja bavila se i političkim radom. Obilazila je organizacije žena i omladine i držala predavanja o oslobodilačkoj borbi u Jugoslaviji. U Moskvi je bila delimično izlečena, jer se nije u potpunosti htela podvrći savetima lekara. Svojevoljno se vratila u Jugoslaviju, početkom oktobra 1944. godine, prilikom Titove posete Moskvi, neposredno pred oslobođenje Beograda.[8]

Posleratni period

[uredi | uredi kod]

Nakon oslobođenja Jugoslavije, Davorjanka je postala lična sekretarica maršala Jugoslavije i stanovala je u najpre u rezidenciji u Rumunskoj 15, a potom u Belom dvoru, gde je preuzela i ulogu domaćice. Početkom 1946. godine, ponovo se razbolela i dobila zapaljenje desne plućne maramice. Najpre je lečena u Beogradu, a onda je bila upućena u sanatorijum u Golniku, kod Kranja, gde je umrla 1. maja 1946. godine.[6][2][15] Po ličnoj želji, sahranjena je u krugu Dvorskog kompleksa na Dedinju, u blizini Belog dvora.[16]

Imala je čin majora Jugoslovenske armije. Nosilac je Partizanske spomenice 1941, a odlikovana je jugoslovenskim Ordenom bratstva i jedinstva i sovjetskim Ordenom Otadžbinskog rata prvog stepena.[6]

Ljubav sa Titom

[uredi | uredi kod]

Ljubav Davorjanke Paunović i Josipa Broza Tita bila je velika i tragična.[17] Njihov prvi susret bio je početkom 1941. godine u hotelu „Esplanada” u Zagrebu. Davorjanka je pohađala ilegalni partijski kurs, a Tito je kao generalni sekretar KPJ upoznao sve polaznike kursa.[8][18] Ona je tada bila u emotivnoj vezi sa Jovom Kapičićem, studentom medicine, s kojim se upoznala krajem 1939. godine,[19] a Tito je bio u vanbračnoj vezi sa Hertom Has, koja je bila u drugom stanju.[20]

Josip Broz Tito je tada živeo u Zagrebu pod ilegalnim imenom inženjer Slavko Babić. Kako bi izbegao da ga otkriju agenti zagrebačke policije, on se služio raznim metodama, a jedna od njih je bila veoma elegantno oblačenje. Kako bi dodatno zavarao trag policiji, od potčinjenih partijskih rukovodstava je tražio da kontakt sa njim održavaju preko partijskih kurira, koje su bile mlade i lepo obučene devojke.[n 5] Na taj način, policijskim agentima je bilo teško da posumnjaju da je elegantni gospodin u pratnji mlade devojke ustvari generalni sekretar ilegalne KPJ, a da je devojka partijski kurir.[13]

Nakon ove direktive, Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju je svog dotadašnjeg kurira za vezu sa Centralnim komitetom KPJ Filipa Macuru zamenio mladom studentkinjom Davorjankom Paunović. Davorjanka je izabrana jer je bila veoma obrazovana i oblačila se moderno i elegantno. Zbog svog modernog oblačenja, ona je u početku bila kritikovana od strane partijskih drugova, koji su smatrali da se komunisti moraju oblačiti skromnije.[21] Tako se dogodio novi susret Davorjanke i Tita, a neki smatraju da se tada između njih dogodila „ljubav na prvi pogled”.[8] Ubrzo nakon ovog susreta, Davorjanka je postala specijalni kurir Politbiroa CK KPJ i morala je preći u Zagreb. Pretpostavlja se da su Tito i Aleksandar Ranković opazili njene sposobnosti za poverljiv ilegalni rad zbog njene inteligencije i spretnosti,[n 6] ali i poznavanja stranih jezika.[22] Krajem marta 1941. godine, posetila je svoje roditelje u Požarevcu i rekla im da odlazi na sigurno mesto i da ne brinu.[6] Potom se u Beogradu oprostila od svog dotadašnjeg momka i saopštila mu da je partija poslala na zadatak.[n 7] Njihova rastanak bio je veoma emotivan, jer su se veoma voleli.[23]

Nakon prelaska u Zagreb, Davorjanka je prešla u ilegalnost i uzela ilegalno ime – „Zdenka Horvat”, studentkinja Zagrebačkog sveučilišta.[2] Kao specijalna kuririka Politbiroa CK KPJ održavala je vezu između Zagreba, Beograda i Ljubljane. Ubrzo potom izbio je vojni puč, a potom i napad Sila Osovina na Jugoslaviju. Zagreb je za nekoliko dana bio okupiran i u njemu je proglašena ustaška Nezavisna Država Hrvatska. Nova ustaška vlast otpočela je progon svih antifašista, pa je dalji boravak rukovodstva KPJ u gradu bio veoma rizičan. Stoga su otpočele pripreme za njihov prelazak u Beograd. Nakon održanog Majskog savetovanja CK KPJ, Josip Broz Tito je 8. maja 1941. godine prešao u okupirani Beograd.[24] U Zagrebu je tada ostavio Hertu Has, koja je bila u poodmakloj trudnoći i koja je nekoliko dana kasnije rodila njihovog sina Mišu.[20]

Prilikom Titovog prelaska iz Zagreba u Beograd, u njegovoj pratnji bila je samo Davorjanka Paunović. Oni su putovali vozom do Zemuna, gde su se kratko zadržali. Tito je odseo u bašti hotela „Central”, dok je Davorjanka posetila Vladimira Dedijera i predala mu dokumenta, koja je on trebao da ilegalno prebaci u Beograd. Nakon toga, Tito i Davorjanka su se istog dana brodom prebacili u Beograd.[12] Prvih dana boravka u Beogradu, Tito je izmenjao nekoliko ilegalnih stanova, da bi se krajem marta uselio u vilu porodice Nenadović, na Dedinju. Davorjanka je tada boravila u stanu, koji se nalazio u neposrednoj blizini u Rumunskoj ulici. Pored nje, kurirske poslove vezane za Tita obavljale su i Mileva Lula Planojević, Grozdana Zina Belić i Ljubinka Đurđević Buba. Preko Davorjanke i Bube Tito je održavao vezu sa ostalim kuririskim punktovima, a preko Lule i Zine je održavao kontakt sa ostalim članovima Centralnog komiteta.[13]

U toku Titovog boravka u Beogradu, od početka maja do polovine septembra 1941. godine, razvila se ljubav između njega i Davorjanke. Bila je to „zabranjena ljubav” između skojevke i generalnog sekretara KPJ, koji je od nje bio stariji više od 28 godina.[25] Titu se svidelo što je ona bila impulsivna i odlučna, a istovremeno nežna i emotivna devojka. Njena lepota, elegancija i postupci činili su je pravom damom. Tito je zbog njene hrabrosti, odvažnosti, temperamenta, otmenosti i poznavanja stranih jezika, osećao da će sa njom lakše obavljati zadatke koji su mu predstojali.[26]

Prilikom Titovog prelaska iz Beograda na oslobođenu teritoriju, 16. septembra 1941, Davorjanka se nalazila u njegovoj pratnji. Pored nje u Titovoj pratnji su bili Jaša Rajter, Veselinka Malinska i sveštenik Dragoljub Milutinović. Nakon dva dana putovanja, oni su 18. septembra stigli na oslobođenu teritoriju zapadne Srbije, koju je kontrolisao Valjevski partizanski odred.[27] Davorjanka je bila jedina od pratilaca, koja je znala pravi Titov indentitet. Prilikom putovanja vozom od Beograda do Stalaća, lokomotiva je drmnula vagone nešto jače pa je Titov kofer umalo sleteo na njihove glave. Davorjanka je to primetila, pa je nepromišljeno uzviknula: „Tito, pazi kofer!” Tada je Rajter doznao ko je čovek koga je pratio.[28]

Na oslobođenoj teritoriji, poznatoj kao Užička republika, Tito i Davorjanka su najpre do polovine oktobra boravili u Krupnju, a potom do kraja novembra u Užicu. Prelazak na slobodnu teritoriju, još više je zbližio Tita i Davorjanku. Kasnije, tokom boravka u oslobođenoj Foči,[n 8] od januara do maja 1942. godine, doživeli su svoje najlepše trenutke.[31]

Nakon napuštanja Foče, Vrhovni štab je sa glavninom snaga krenuo ka Bosanskoj krajini. Na tom putu, početkom jula 1942. godine Marijan Stilinović, koji je bio jedan od najstarijih komunista i tadašnji sekretar partijske organizacije pri Vrhovnom štabu, prišao je Titu i preneo mu šta se u Vrhovnom štabu govori o Davorjanki.[32] Zbog njenog lošeg ponašanja, većina ljudi iz Vrhovnog štaba i njegovih pomoćnih službi, Davorjanku nisu voleli ni podnosili.[18] Kritiku na Davorjankino ponašanje Tito je primio mirno, obećavši Stilinoviću da će uticati na nju da se promeni. U jednom trenutku tokom razgovora, Tito je uzviknuo: „Šta ću Marijane, ja bez nje ne mogu!”[32]

Nov problem između članova i saradnika Vrhovnog štaba i Tita i Davorjanke, izbio je zbog njihovog nepridržavanja partizanske etike. U partizanima je bio strogo zabranjen svaki ljubavni ili seksualni odnos između boraca. Za nepoštovanje ove direktive bila je propisana čak i smrtna kazna, koja je ponekad i izvođena. Od ovog pravila nisu bili pošteđeni čak ni bračni parovi, pa su oni uglavnom bili razdavajani, da ne budu u istim jedinicama.[18] Tito i Davorjanka nisu se pridržavali ovog pravila, pa je ostalim članovima i saradnicima Vrhovnog štaba smetalo glasno stenjanje koje je dolazilo iz Titovog šatora. Ovom njihovom odnosu bio je posvećen čak i jedan sastanak partijske ćelije pri Vrhovnom štabu.[33] Titu su zamerali što živi sa Zdenkom i pojedini su čak tražili da bude isključen iz KPJ. Tito je rekao da je spreman da bude isključen iz partije, ali da nije spreman da napusti Davorjanku. Intervencijom pojedinih članova Vrhovnog štaba, pre svega Aleksandra Rankovića i Moše Pijade, ovaj sastanak je završen Titovim i Davorjankinim obećanjem da će se službeno venčati nakon završetka rata.[34][35]

Kada je tokom bitke na Sutjesci, 9. juna 1943. godine Tito bio ranjen u ruku od gelera avionske bombe, Davorjanka mu je prva pritekla u pomoć. Zajedno sa pratiocem Radetom Ristanovićem, pružila mu je prvu pomoć i previla ranjenu ruku.[36] Zajedno sa Titom, prošla je kroz najgora iskušenja partizanskog ratovanja. Marširala je u koloni zajedno sa ostalima, gladovala, pešačila, spavala na zemlji. Sve ovo je bilo veoma teško za njeno krhko zdravlje, jer je bila bolesna na plućima. Razvoj njene bolesti uticao na to da bude nervno labilna, zbog čega je često ulazila u sukobe sa mnogima iz Vrhovnog štaba.[37] Uprkos njenom lošem odnosu sa drugima, Tito je bio veoma pažljiv prema Davorjanki. Prema tvrdnji Vlatka Broza, Tito je jednom u Drvaru, aprila 1944. godine dao instrukcije Davorjanki kako da odgovori na neko pismo, a kada se ona vratila sa tekstom, Tito ga je pažljivo pročitao i bio je pun hvale kako ga je Davorjanka lepo napisala.[32]

Novembra 1943. godine, u vreme priprema za drugo zasedanje AVNOJ-a, u oslobođeno Jajce, gde se tada nalazio Vrhovni štab NOV i POJ, zajedno sa slovenačkom delegacijom stigla je i Herta Has, Titova nevenčana supruga. Ona se nalazila u ustaškom zatvoru, ali je bila zamenjena za zarobljene nemačke oficire, nakon Martovskih pregovora, 1943. godine. Nakon oslobađanja, izvesno vreme je provela na oslobođenoj teritoriji Slovenije, a pred zasedanje AVNOJ-a je pošla sa članovima slovenačke delegacije u Jajce. Kada je stigla, potražila je Vrhovni štab i u kući u kojoj je boravio Tito zatekla Davorjanku Paunović Zdenku. Zdenka je očito dobro znala ko je Herta pa ju je dočekala rečima: „Draga moja, u ovoj sobi nema prostora za dve žene!”[38] Herta je odmah potražila Tita i upitala ga ko mu je ta druga žena, na šta joj je on, zatečen u nezgodnoj situaciji, rekao da se dogovore. Vidno ljuta, Herta se odmah nakon završetka zasedanja, sa slovenačkom delegacijom vratila u Sloveniju, gde je ostala do kraja rata.[39]

Iako je s Titom prošla sve ratne strahote, Davorjanka je imala veliki strah od bombardovanja. Zbog naglog razvoja svoje bolesti, što ju je činilo nervoznom i razdražljivom, ali i velikog straha od bombarodavnja, Davorjanka je tokom nemačkog desanta na Drvar, 25. maja 1944. godine, doživela slom živaca. Dok su nemački padobranci, držali pod vatrom Titovu pećinu, ona je histeričnim i glasnim ispadima zabranjivala Titu izlazak iz pećine. Svojom vikom ona je odavala njihov položaj i neki od boraca Pratećeg bataljona su bili odlučni da je ubiju, kako bi smirili situaciju i zaštitili Tita. Od sigurne smrti Davorjanku je spasila činjenica da je bila Titova nevenčana supruga.[30]

Nakon desanta na Drvar, Vrhovni štab je juna 1944. godine prešao na ostrvo Vis. Davorjanki su se tada pojavili otvoreni znaci tuberkuloze[n 9] pa joj je savetovano da pođe na lečenje u Moskvu. Ona je to uporno odbijala ne želeći da ostavi Tita. Čak joj je i Randolf Čerčil, koji je tada boravio na Visu, predlagao da ode na lečenje u London.[14] Uprkos prvobitnim odbijanjima, Davorjanka je na kraju pristala i polovinom juna je otputovala za Moskvu. Otišla je istim avionom, kojim je prethodno na Vis iz Moskve stigao Milovan Đilas u pratnji Titovog sina Žarka. Nakon Davorjankinog odlaska, dužnost Titove sekretarice preuzela je Olga Ninčić-Humo, koja je bila Davorjankina poznanica sa fakulteta i supruga Avde Huma, bosanskohercegovačkog revolucionara.[40]

Tokom boravka na lečenju u Moskvi, Davorjanka se nije pridržavala saveta lekara. Umesto da se leči, ona je držala predavanja o Narodnooslobodilačkoj borbi naroda Jugoslavije i o maršalu Titu, a učestvovala je i na Kongresu sovjetskih žena.[15] Kada je Tito, početkom oktobra 1944. boravio u Moskvi, gde se susreo sa Josifom Staljinom i dogovarao prolazak trupa Crvene armije kroz Jugoslaviju, Davorjanka je odlučila da prekine lečenje i vrati se s njim nazad. Iako još uvek nije bila potpuno izlečena, ona se na povratak u zemlju, najverovatnije odlučila jer se plašila da bi neka druga žena mogla da zauzme njeno mesto pored Tita.[30]

Nakon oslobođenja Beograda, krajem oktobra 1944. godine Davorjanka se zajedno sa Titom uselila u Beli dvor. Nastavila ja da obavlja dužnost njegove lične sekretarice. Bila je veoma zauzeta poslovima oko Tita, pa je svega nekoliko puta uspela da ode u Požarevac i obiđe roditelje i rođake. Imala je želju da nastavi studije, ali ne francuskog jezika, već da studira agronomiju. S profesorima se dogovorila da ne dolazi redovno na predavanja na fakultetu, već samo da polaže ispite.[41][6] Početkom 1946. godine Davorjanki se naglo pogoršalo stanje. Vladimir Dedijer, u drugom tomu Novih priloga za biografiju Josipa Broza Tita navodi deo iz istorije Davorjankine bolesti:

Bolovala u toku partizanske borbe u nekoliko mahova, ali se nikada nije redovno lečila. U toku 1944. godine obolela je ponovo i bila upućena u Sovjetski Savez radi lečenja. Tamo joj je nađen fibrinozni proces u desnom plućnom krilu. Međutim, bolesnica se nije htela podvrći lečenju koje joj je lekar propisao, pa se vratila u Jugoslaviju.[32]

Kada se ponovo razbolela, Davorjanka je pozvala svoju majku Biseniju da dođe u Beograd i bude uz nju, jer je želela je da joj majka sprema hranu. Majka ju je negovala oko dva meseca u rezidenciji u Rumunskoj 15. Pošto joj se stanje naglo pogoršalo, morala je da ode u sanatorijum na Golniku, kod Kranja. Tamo ju je jednom posetio i otac Milan.[6] Tokom boravka u sanatorijumu, Tito i Davorjanka su razmenjivali pisma u kojima je Tito izražavao iskrenu brigu za njeno zdravlje i želju za brzo ozdravljenje.[42][41] Davorjanka je umrla 1. maja 1946. godine upravo na dan kada se u sanatorijumu trebala održati Prvomajska proslava, koju je organizovala.[39]

Nakon dobijanja vesti o Davorjankinoj smrti, Tito je naredio da njeno telo bude dopremljeno u Beograd. Istog dana, poslao je kola po njene roditelje u Požarevac.[6] Sahrana je organizovana u krugu Dvorskog kompleksa na Dedinju, u blizini Belog dvora, što je bila njena poslednja želja. Želela je da i mrtva bude u Titovoj blizini.[16] O samoj sahrani postoji nekoliko verzija – prema jednoj je Tito sam prisustvovao sahrani, a prema drugoj sahrani su prisustvovali samo njeni roditelji i uža rodbina. Sahrana je obavljena veoma skromno, gotovo partizanski. Bez ikakvih ceremonijalija, bilo crkvenih, bilo vojnih, iako je kao major JA na to imala pravo. Tito o Zdenkinoj smrti i sahrani nije obavestio nikoga od svojih saradnika i saboraca, tako da ostaje nepoznanica da li je to bila njegova ili njena odluka, s obzirom da s većinom njih nije bila u dobrim odnosima.[43]

Poput svoje velike ljubavi, Josip Broz Tito je pred kraj svog života odlučio da se ne sahrani na groblju. Kao mesto svog večnog počivališta odabrao je dvorište svoje rezidencije u Užičkoj 15, odnosno zimsku baštu danas poznatu kao Kuća cveća.[44]

Drugi o Davorjanki

[uredi | uredi kod]

Nakon smrti Davorjanka Paunović je polako pala u zaborav, o njoj se nije mnogo govorilo ni pisalo.[39] Tito je nikada nije zaboravio i do svoje smrti je održavao kontakt sa njenim roditeljima.[1] Zvanična istoriografija je Davorjankino učešće u Narodnooslobodilačkom ratu svela na svega nekoliko podataka – da je bila specijalna kurirka CK KPJ, da se nalazila u Titovoj pratnji prilikom odlaska na oslobođenu teritoriju i da je kasnije bila Titova ratna sekretarica.[2] U većini knjiga u kojoj se pominjala, uglavnom je to bilo pod ilegalnim imenom Zdenka, a njen i Titov intimni odnos je bio prećutkivan. Prava istina o njihovom odnosu se u javnosti počela pojavljivati tek 1980-ih godina. Prvi je o Davorjankinom i Titovom odnosu pisao Vladimir Dedijer u Novim prilozima za biografiju Josipa Broza Tita izdatim 1981. godine.[37]

Iako se zvanična istoriografija trudila da marginalizuje Davorjankin lik, a posebno njen odnos sa Titom, o njoj su u svojim memoarima pisale pojedine istaknute ličnosti iz Titovog okruženja. General Ljubodrag Đurić, koji je od 1945. do 1949. bio šef Kabineta Maršala Jugoslavije[n 10] i u tom periodu gotovo svakodnevno boravio sa Titom, u svojim memoarima Sećanja na ljude i događaje, izdatim 1989. godine, nakon njegove smrti, pored brojnih ličnosti opisuje i Davorjanku Paunović, kojoj je posvetio i posebno poglavlje u knjizi.[45] Đurić je Davorjanku opisao kao korektnu osobu:

Savesno je obavljala dužnost sekretara druga Tita, pedantno se starala o Titovim ličnim stvarima, kao i za vreme rata. Bila je skromna, ničim se nije odvajala od drugih. Bila je suviše povučena u sebe... Davorjanka se hranila sa ostalim osobljem Belog dvora. Preopterećena poslovima i brigom oko Tita, nije stizala da obilazi stare roditelje u Požarevcu. Njen otac Milan, učitelj u penziji, kad god je dolazio da obiđe svoju kćer, donosio je slatko i kompot za nju i Tita. Tito ga je uvek zadržavao na ručku. Ni tada Davorjanka nije htela da s ocem i nama obeduje u istoj trpezariji.[46]

Takođe, Đurić je dao i jedan opis u kome prikazuje i drugu stranu Davorjankinog ponašanja:

Ali ne tvrdim da Davorjanka Zdenka nije imala mane. Čak je bila i prestroga prema pojedinim drugaricama koje su obavljale poslove u ovoj zgradi, pa je od mene traženo da utičem na drugaricu Davorjanku da ne „prekardašuje” u svojim hirovima, čak i prema samom Titu.[47]

Iako je njegov i Davorjankin odnos bio korektan i drugarski, ona se na njega naljutila i nisu govorili sve do njene smrti. Bilo je to nakon što je prilikom jednog Titovog odsustva iz Beograda, odobrio Herti Has da poseti sina Mišu, koji je stanovao u Belom dvoru. Davorjanka se nakon ovoga naljutila na njega i prilikom svakog naredog susreta s njim demonstrativno je okretala glavu.[47] Na kraju Đurić daje i jedan opis Titovog i Davorjankinuog odnosa:

Bez obzira na to što mu je Davorjanka pri kraju života zadavala brige i ljutila ga povremeno, Tito je ipak osećao nedostatak njenog prisustva, ne samo kao najpoverljivijeg sekretara već i kako najbližeg saradnika i savetnika. Ona je to mogla biti, ne samo zbog svog obrazovanja jedne intelektualke, predratnog člana Partije, već i zbog škole uz Tita, za vreme ovog našeg surovog rata.[48]

U knjizi Tamare Nikčević Goli otoci Jova Kapičića, iz 2010. godine, koja predstavlja ispovest Jove Kapičića o njegovom životu, Jovo je evocirao uspomene i na Davorjanku Paunović, koju je zvao „Daca”. Poseban osvrt Jovo je dao na tri ratna susreta sa Davorjankom. Prvi se dogodio decembra 1941. godine, kada je zajedno sa Boškom Đuričkovićem, nakon Pljevaljske bitke, bio određen da ide u Vrhovni štab i podenese izveštaj. Prilikom razgovora s Titom, u sobu je ušla Davorjanka:

Jovo Kapičić, Davorjankin momak iz predratnog perioda.

Gledao sam je ukočeno, gledala je i ona mene. Ništa, ćutali smo! Razgovaralo se o pogibiji, kasapnici o kojoj smo prošli, i bilo bi neprijatno da sam, usred te muke, pritrčao i zagrlio Davorjanku. A nije da nijesam želio. Bio sam zaljuben, ali to su čudni, teški momenti. Sjećam se da mi je u jednom trenutku prošlo kroz glavu – dobro je, živa je! Bilo mi je važno da je u Vrhovnom štabu, da nije u direktnoj borbi. Ostala je u sobi još koji minut i bez riječi izašla.[49]

Nakon sastanka s Titom, Jovo nije imao vremena da potraži Davorjanku i morao se odmah vratiti u svoj bataljon. Sledeći njihov susret dogodio se marta 1942. godine u oslobođenoj Foči, kada je ponovo bio upućen u Vrhovni štab kod Tita:

Lijepo me je primio, pozvao na ručak. Izlazeći iz njegove sobe, u hodniku sam naletio na Davorjanku Paunović. Bila je radosna što me vidi, ljubila me je. I dalje sam je smatrao svojom djevojkom. Predložila je da uveče dođem na jedan od onih fočanskih mostova...[50]
Bio sam presrećan što sam je sreo, a tek kad me je pozvala. Stajali smo na mostu, poljubili se. Bilo je hladno, mjesečina. Zagrlio sam je. Pitala me je kako sam, gdje sam sve bio. Kaže – donijela sam ti neke poklone. U marami su bili zapakovani kutija cigareta, upaljač, sapun, češalj, maramica. Sitnice, ali meni drago.[17]

Jovo joj je tada na rastanku rekao: „Milo mi je, Daco, što si u Vrhovnom štabu. Čuvaj se.”[17] Ipak ubrzo se odigrao i njihov treći i poslednji susret. Nekoliko dana kasnije, Jovo je ponovo dobio zadatak da ode u Foču. Šetajući gradom, naišao je na dvoje konjanika – prvi je bio Tito, a drugi Davorjanka. Jovi je u momentu sve bilo jasno:

Bilo mi je teško, ali sam shvatio da je kraj. Rat je čudo, a u ratu zaboravljate na ljubav, rodbinu, patnju, gubitke. Da nije bilo rata, sigurno bih patio za Davorjankom. Ovako – nijesam mnogo. Bila je zaljubljena u Tita, a i Tito u nju.[17]

Iako više nikada nije susreo Davorjanku, mnogi smatraju da je Titova naklonost prema Jovi Kapičiću, bila posledica toga jer se osećao dužnim prema njemu zato što mu je preuzeo devojku.[22] Jovo Kapičić je demantovao takav stav, navodeći da nikada sa Titom nije pričao o Davorjanki. Jovo je pretpostavljao da Tito nikada nije ni sazano da je Davorjanka pre njega bila u vezi sa Jovom: „Kao što meni nikada nije rekla za vezu s Titom, mislim da ni Titu nije rekla da je bila moja djevojka”.[51] Kasnije tokom rata, Jovo je čuo da se Davorjanka raspitivala za njega, gde je i je li živ. Takođe, slušao je priče o njenoj nezgodnoj naravi, o tome kako je Tita pokušala staviti pod svoju komadu i dr. Mitar Bakić, koji je znao za njihovu ljubav, rekao mu je: „Spasio si se. Ona je čudovište! Niko se u Vrhovnom štabu od nje ne smije živ čuti.”[52] Kada je nakon rata čuo za Davorjankinu smrt, Jovi je bilo strašno žao.[51]

Svi Davorjankini savremenici opisivali su je kao izuzetno lepu. Književnica Jara Ribnikar je za Davorjanku rekla: „Imala je čist ten boje slonovače, dugačke, crne bademaste oči, usta savršenog oblika, kosu crnu... Osmeh joj je bio čaroban... Ali imala je u očima ponekad veoma poseban sjaj...” O Davorjankinoj lepoti ostavio je zapis i Milovan Đilas: „Bila je upadljivo lepa, čak je i grozničava uznemirenost izraza i kretnji isticala njenu lepotu. Vitka, skladnih udova i oblika, maslinastog tena, krupnih zuba i krupnih očiju, koje su zasipale tamom i nekim čudom, zelenkastim sevovima...”[53]

Porodica

[uredi | uredi kod]

Davorjankini roditelji – Milan i Bisa od rastanka sa Davorjankom, marta 1941. godine, pa sve do 1943. nisu imali nikakvih informacija o njoj. Preko jednog prijatelja njenog oca, takođe učitelja, čuli su da je u nekim ljotićevskim novinama pisalo o Titovoj sekretarici „Zdenki Paunović”, što im je ulilo nadu da je ona živa. Tokom okupacije, njeni roditelji nisu bili maltretirani od strane okupacionih vlasti, a Milana su jednom pozvali i pitali gde mu je ćerka, na šta je on rekao da je otišla sa crnogorskim studentima za Crnu Goru.[6]

Odmah nakon oslobođenja Beograda, oktobra 1944. godine, Davorjanka se javila svojim roditeljima preko kurira i pozvala oca da je poseti u Belom dvoru. Otac ju je nekoliko puta posetio, jer ona tada nije mogla putovati, a potom je nekoliko puta odlazila u Požarevac. Kada se početkom 1946. godine, ponovo razbolela pozvala je majku da dođe u Beograd, jer je želela da joj ona sprema hranu. Majka se o njoj starala dva meseca u rezidenciji u Užičkoj 15, ali je zbog napretka bolesti morala da ode u sanatorijum na Golniku, gde ju je otac jednom posetio.[6]

Kada je Davorjanka umrla, njeni roditelji su bili dovedeni u Beograd, gde su prisustvovali sahrani. Nakon toga su često posećivali njen grob, a nekoliko puta ih je primao i Tito. Kasnije su na ćerkin grob odlazili svakog 1. maja, prethodno najavljujući svoju posetu Kabinetu predsednika Republike. Kola za njihov odlazak obezbeđivao je Savez boraca iz Požarevca, a svakog 4. jula na Dan borca posećivali su ih iz Kabineta predsednika i donosili im poklone, pakete sa hranom i dr. Otac Milan je umro 1955. godine, a nakon njegove smrti Tito je nastavio da pomaže njenoj majci Bisi. Ona je Titu svake godine slala čestitku za rođendan, a on njoj za Novu godinu.[6] Nakon Titove smrti, Davorjankinoj majci je bilo omogućeno da posećuje ćerkin grob, sve do svoje smrti 1983. godine.[54]

Nakon smrti supruga, Davorjankina majka Bisenija je odlučila da posmrtne ostatke svoje ćerke prebaci na Staro groblje u Požarevcu, gde su već bili sahranjeni njena starija ćerka i suprug. Ona je zbog toga podigla spomenik i uredila grob, odmah pored porodične grobnice. Kada se nadležnima obratila s ovim zahtevom, bila je odbijena s obrazloženjem da treba da ispoštuje odluku svoje ćerke da bude sahranjena u Belom dvoru.[54][4]

Davorjankina šira porodica aktivno je učestvovala u Narodnooslobodilačkoj borbi. Deca njenog rođenog ujaka Dragomira Miletića bili su partizanski borci od 1941. godine. Njegov sin Mihajlo Miha Mitrović (1922–1942), student prava i član KPJ, poginuo je januara 1942. godine kao borac Mlavskog partizanskog odreda.[55] Ćerka Vera Miletić (1920–1944), studentkinja francuskog jezika, bila je na početku rata član Okružnog komiteta KPJ za Požarevac i jedan od organizatora ustanka u požarevačkom kraju. Nakon sloma ustanka, bila je ilegalka, a Gestapo je za njom 1942. godine raspisao poternicu. Avgusta 1943. bila je prebačena u okupirani Beograd, gde je preuzela dužnost sekretara Mesnog komiteta KPJ za Beograd. Nedugo po dolasku u Beograd, Vera je bila uhapšena 5. oktobra i potom zatvorena u logoru na Banjici. Streljana je septembra 1944. godine u Jajincima. Nakon rata je bila optužena, da je tokom istrage agentima Specijalne policije odala imena svojih saradnika čime je pokrenula veliku policijsku provalu u beogradsku partijsku organizaciju, nakon čega je bio uhapšen veliki broj članova i simpatizera Narodnooslobodilačkog pokreta (NOP), među kojima je bio i Janko Janković.[56] Prilikom jedne od posleratnih poseta Požarevcu, Davorjanka je svom ujaku Dragomiru obećala da će razjasniti sve okolnosti Verinog hapšenja i razloge zbog kojih je proglašena za izdajnika, ali ju je u tome sprečila prerana smrt.[7] Pored, Mihajla i Vere, u ratu su učestvovale još dve ćerke Davorjankinog ujaka – Olga i Branka.[57]

Vera Miletić, Davorjankina sestra od ujaka i najbolja drugarica iz gimnazijskih i studentskih dana, u toku rata je jula 1942. godine rodila ćerku Mirjanu Miru, kojoj je dala svoje ilegalno ime. Njen otac bio je Moma Marković, koji je kao instruktor Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju bio poslat u požarevački kraj. On je posle rata bio visoki državni i partijski funkcioner Narodne Republike Srbije.[58] Verina ćerka Mira udala se za Slobodana Miloševića, koji je krajem 1980-ih postao visoki partijski funkcioner Saveza komunista Srbije, a nakon 1990. godine i prvi predsednik Srbije. Nakon njegovog izbora za predsednika Savezne Republike Jugoslavije, 1997. godine, oni su se uselili u bivšu Titovu rezidenciju u Užičkoj 15, a za službene potrebe su korsitili i Beli dvor.[59] Na taj način, punih 50 godina nakon Davorjankine smrti u rezidenciju u Užičkoj 15 i Beli dvor, gde su nakon rata, živeli ona i Tito, uselila se njena sestričina. Za razliku od svoje tetke, koju je prerana smrt sprečila u tome, Mira je bila zvanična supruga predsednika države. Jedna sličnost između Davorjanke i njene sestričine Mire ogledala se u tome da su obe bile omražene od strane saradnika svojih partnera, na koje su obe imale veliki uticaj.[60]

Nasleđe

[uredi | uredi kod]

Njeno ime danas nose ulice u Požarevcu i Petrovcu na Mlavi,[61] a njeno ime se nalazi i na spomen-ploči poginulih profesora i đaka Požarevačke gimnazije (ova spomen-tabla se nalazi na zgradi osnovne škole „Dositej Obradović”, u kojoj se nekada nalazila gimnazija).[62]

Lik Davorjanke Paunović pojavio se u televizijskoj seriji „Odlazak ratnika, povratak maršala”, reditelja Save Mrmka iz 1986. godine, gde je Davorjanku tumačila glumica Olivera Ježina. Pored ove serije, Davorjankin lik se pojavio i u igrano-dokumentarnoj seriji „Tito”, reditelja Antuna Vrdoljaka iz 2010. godine, gde je Davorjanku tumačila glumica Zrinka Cvitešić, kao i u televizijskoj seriji „Ravna gora”, reditelja Radoša Bajića iz 2013. godine, gde je Davorjanku tumačila glumica Milena Jakšić.[63]

Napomene

[uredi | uredi kod]


Reference

[uredi | uredi kod]
  1. ↑ 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 Dedijer 1981: str. 963
  2. ↑ 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 2,6 2,7 2,8 Žene Srbije u NOB 1975: str. 146
  3. ↑ Vujošević 1977: str. 150
  4. ↑ 4,0 4,1 4,2 „Neko je rekao ne” novosti.rs
  5. ↑ „Pelagić i Kvaka na istoj adresi” novosti.rs
  6. ↑ 6,00 6,01 6,02 6,03 6,04 6,05 6,06 6,07 6,08 6,09 Dedijer 1981: str. 964
  7. ↑ 7,0 7,1 Marković 2015: str. 46
  8. ↑ 8,0 8,1 8,2 8,3 8,4 8,5 „„Crvene devojke Požarevca” newsweek.rs”. Arhivirano iz originala na datum 2017-03-27. Pristupljeno 2018-08-30. 
  9. ↑ Labović 1995: str. 39
  10. ↑ Labović 1995: str. 53
  11. ↑ Tito Sabrana djela (tom šesti) 1983
  12. ↑ 12,0 12,1 Vujošević 1977: str. 54
  13. ↑ 13,0 13,1 13,2 13,3 Vujošević 1977: str. 61
  14. ↑ 14,0 14,1 Radulović 1990: str. 311
  15. ↑ 15,0 15,1 Radulović 1990: str. 312
  16. ↑ 16,0 16,1 Marković 2015: str. 47
  17. ↑ 17,0 17,1 17,2 17,3 Nikčević 2010: str. 55
  18. ↑ 18,0 18,1 18,2 Simčić 2008: str. 136
  19. ↑ 19,0 19,1 Nikčević 2010: str. 28
  20. ↑ 20,0 20,1 Simčić 2008: str. 125
  21. ↑ 21,0 21,1 Radulović 1990: str. 293
  22. ↑ 22,0 22,1 22,2 Simčić 2008: str. 135
  23. ↑ Nikčević 2010: str. 29
  24. ↑ Vujošević 1977: str. 51
  25. ↑ „Maršal je voleo žene, a i one njega” novosti.rs
  26. ↑ Radulović 1990: str. 295
  27. ↑ Vujošević 1977: str. 84
  28. ↑ Mladenović 2006: str. 26
  29. ↑ Radulović 1990: str. 301
  30. ↑ 30,0 30,1 30,2 30,3 Simčić 2008: str. 140
  31. ↑ Radulović 1990: str. 297
  32. ↑ 32,0 32,1 32,2 32,3 Dedijer 1981: str. 953
  33. ↑ Radulović 1990: str. 303
  34. ↑ Simčić 2008: str. 137
  35. ↑ Radulović 1990: str. 304
  36. ↑ Mladenović 2006: str. 148
  37. ↑ 37,0 37,1 Dedijer 1981: str. 952
  38. ↑ Simčić 2008: str. 131
  39. ↑ 39,0 39,1 39,2 Simčić 2008: str. 132
  40. ↑ Mladenović 2006: str. 233
  41. ↑ 41,0 41,1 Simčić 2008: str. 141
  42. ↑ Dedijer 1981: str. 954
  43. ↑ Simčić 2008: str. 142
  44. ↑ Simčić 2008: str. 145
  45. ↑ Đurić 1989: str. 270-272
  46. ↑ Đurić 1989: str. 270
  47. ↑ 47,0 47,1 Đurić 1989: str. 271
  48. ↑ Đurić 1989: str. 314
  49. ↑ Nikčević 2010: str. 51
  50. ↑ Nikčević 2010: str. 54
  51. ↑ 51,0 51,1 Nikčević 2010: str. 57
  52. ↑ Nikčević 2010: str. 56
  53. ↑ „Zdenka i Jovanka” novosti.rs
  54. ↑ 54,0 54,1 Simčić 2008: str. 143
  55. ↑ Labović 1995: str. 42
  56. ↑ Marković 2015: str. 38-44
  57. ↑ Marković 2015: str. 29
  58. ↑ Marković 2015: str. 35
  59. ↑ Marković & drugi tom 2015: str. 98
  60. ↑ Simčić 2008: str. 143-145
  61. ↑ planplus.rs
  62. ↑ Dedijer 1981: str. 965
  63. ↑ „Enigma lepe Davorjanke” novosti.rs

Literatura

[uredi | uredi kod]
  • Žene Srbije u NOB. Beograd: Prosveta. 1975. 
  • Vujošević, Ubavka (1977). Tito u Beogradu 1926–1944. Beograd: Muzej grada Beograda. 
  • Josip Broz Tito – Sabrana djela tom VI. Beograd: Komunist. 1983. 
  • Dedijer, Vladimir (1981). Novi prolozi za biografiju Josipa Broza Tita (drugi tom). Zagreb: Mladost. 
  • Đurić, Ljubodrag (1989). Sećanja na ljude i događaje. Beograd: Rad. 
  • Radulović, Filip (1990). Ljubavi Josipa Broza. Beograd: Grafos. 
  • Labović, Đurica (1995). Tajne enigme o Veri Miletić. Beograd: Eksportpres. 
  • Ripli, Džasper (1998). Tito. Novi Sad: Mir. 
  • Mladenović, Miroslav (2006). Tito od ustanka do pobede 1941–1945. Beograd. 
  • Simčić, Miro (2008). Žene u Titovoj sjeni. Zagreb: VBZ studio. 
  • Nikčević, Tamara (2010). Goli otoci Jova Kapičića. Beograd: VBZ studio. 
  • Marković, Mirjana (2015). Bilo je to ovako (prvi tom). Beograd: Večernje novosti. 
  • Marković, Mirjana (2015). Bilo je to ovako (drugi tom). Beograd: Večernje novosti. 

Vanjske veze

[uredi | uredi kod]
Portal NOB


Greška u referenci: Oznake <ref> postoje za skupinu imenovanu kao "n", ali nema pripadajuće oznake <references group="n"/>

Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Davorjanka_Paunović&oldid=42292004