Foča u Narodnooslobodilačkoj borbi

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Foča 9. maja 1942. godine. Crtež Ismeta Mujezinovića.
Vrhovni štab u Foči, za uskrs, 6. aprila 1942.

Foča je tokom Narodnooslobodilačke borbe, u periodu 20. januara do 10. maja 1942. godine, bila centar slobodne teritorije, nazivane i „Fočanska republika“, u kojoj je boravio Vrhovni štab Narodnooslobodilačkih partizanskih odreda Jugoslavije, Centralni komitet KPJ i druge institucije Narodnooslobodilačkog pokreta. Tokom njihovog boravka u Foči su nastali i tzv „Fočanski propisi“, koji su bili veoma značajni za organizovanje pozadinsih organa i Narodnooslobodilačkih odbora na oslobođenoj teritoriji. U blizini i okolini Foče su se tokom 1943. godine odvijale bitke na Neretvi i Sutjesci. Foča je konačno oslobođena 11. januara 1945. godine, od strane Šeste crnogorske brigade.

Okupacija Foče i zločini[uredi - уреди | uredi izvor]

U kratkotrajnom Aprilskom ratu, 20. aprila 1941. godine, Foču su okupirale italijanske snage. Krajem maja u gradu je uspostavljena ustaška vlast i vojni garnizon Nezavisne Države Hrvatske, a italijanske trupe su ga privremeno napustile. Glavni organizator ustaške vlasti u Foči je bio Redžep Hajrović, advokat iz Nevesinja, a njegovi glavni saradnici - Stjepan Bralić, iz Travnika i Drago Kolovrat iz Bugojna.

Ustaše su i Foči i okolnim selima započele pretrese, pljačku, maltretiranja i hapšenja viđenijih ljudi. Od kraja juna represalije su pojačane, došlo je do brojnih hapšenja, paljenja kuća, ubistava, interniranja, u prvom radu nad srpskim stanovništvom. Početak i razvoj antifašističkog ustanka prisilili su Italijane da u septembru 1941. godine ponovo zaposednu Foču i druga mesta jugoistočne Bosne.

Ubrzo je Kalinovički partizanski odred oslobodio prostranu teritoriju između Sarajeva, Foče i Konjica. U njegov sastav ušla je i Fočanska partizanska četa, formirana 11. novembra 1941. godine. Četničke jedinice, koje su nastale usporedo s partizanskim, u ovom periodu su prešle u službu okupatora.

Italijani su 5. decembra napustili Foču, i prepustili je četnicima. Komandanti četničkih jedinica u Foči su bili kapetan bivše Jugoslovenske vojske Sergije Mihailović i vojvoda Đekić. Sergije Mihailović je prvoga dana održao govor u kojem je rekao: „Mi smo četnici i ujedno osvetnici."[1] Zatim je počelo pljačkanje i ubijanje nedužnog muslimanskog stanovništva, koje nije imalo nikakve veze sa ustaškim zločinima. Tako su četnici pod Mihailovićevom komandom 6. decembra pozvali proglasom sve muslimane i Hrvate od 16 do 60 godina, pa su za nekoliko dana poubijali oko 400 meštana i oko 700 muslimana, koji su se u Foči zatekli kao izbeglice iz jugoistočne Bosne, sklanjajući se od četničkog terora.[2] U periodu od 5. decembra 1941. do 20. januara 1942. godine, četnici su ubili oko 3.000 ljudi sa teritorije srezova Foča i Čajniče, od čega 298 meštana Foče.[3][4]

Fočanska republika[uredi - уреди | uredi izvor]

Oslobođenje Foče[uredi - уреди | uredi izvor]

3. bataljon 1. proleterske brigade za vreme primanja zastave u Foči 5. marta 1942.

Bataljon „Vojvoda Momčilo“ Durmitorskog partizanskog odreda, pod komandom Obrada Cicmila, zauzeo je Foču, 20. januara 1942. godine, pošto su prethodno četničke jedinice napustile grad i otišle u Goražde, a potom u Čajniče. Dva dana po oslobođenju grada, u njega su stigli Moša Pijade, Mitar Bakić i Marijan Stilinović, a 25. januara su stigli i ostali članovi Vrhovnog štaba NOP i DVJ i Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije, predvođeni Josipom Brozom Titom. Oni su smestili u hotel „Gerstel“ u centru Foče i tu su boravili do 10. maja 1942. godine.

Prilikom nailaska Narodnooslobodilačke vojske u Foču, još uvek je bilo leševa ubijenih muslimana na mostu, a i ispod mosta zakačenih na delove mosta.[5]

Foča centar ustanka[uredi - уреди | uredi izvor]

Dolaskom Vrhovnog štaba i Centralnog komiteta KPJ u Foču, ona je tada postala centar velike slobodne teritorije, nazivane i „Fočanska republika“. Oni su odatle rukovodili Narodnooslobodilačkom borbom u čitavoj Jugoslaviji.

Aktivnost Vrhovnog štaba NOP i DVJ je tokom boravka u Foči bila veoma bogata:

  • nastavljeno je stvaranje Dobrovoljačke vojske Jugoslavije
  • napisan je i objavljen „Statut proleterskih narodnooslobodilačkih udarnih brigada“
  • odlučeno je da se formiraju Operativni štabovi za Bosansku krajinu, Hercegovinu i istočnu Bosnu.
  • formirana je Glavna intendantura Vrhovnog štaba
  • propisane su oznake za komandni kadar i ustanovljeno je zvanje narodnog heroja Jugoslavije
  • odlučeno je da se formira Druga proleterska udarna brigada
  • pokrajinskim rukovodstvima date su direktive za stvaranje pokretnih udarnih i omladinskih bataljona
  • naređeno je formiranje vojnopozadinskih komandi i vojnih sudova u brigadama i odredima

U Foči su nastali tzv „Fočanski propisi“, koji je februara 1942. godine izdao Vrhovni štab, a napisao Moša Pijade. Oni su sadržali dva značajna uputstva o radu i razvoju narodne vlasti:

  • „Zadaci i ustrojstvo Narodnooslobodilačkih odbora“
  • „Uputstva za rad Narodnooslobodilačkih odbora u oslobođenim krajevima“

Deo ovih dokumenata štampan je u „Biltenu Vrhovnog štaba“ u brojevima 14, 15 i 16, u organu CK KPJ „Proleteru“, listovima „Narodni borac“ i „Partizanski sanitet“, koji su izlazili u Foči.

Na sednici održanoj 4. aprila 1942. godine, Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije ocenio je razvoj Narodnooslobodilačke borbe, ukazao na propuste i zastranjivanja u pojedinim regionima i odlučio da se to energično suzbije i da se proširi platforma Narodnooslobodilačke borbe. Iz Foče je Josip Broz uspostavio radio-vezu sa Kominternom i radio na međunarodnom afirmisanju Narodnooslobodilačkog pokreta.

U periodu od 19. marta do 26. aprila 1942. godine u Foči su boravili članovi britanske vojne misije „Hidra“, predovđene majorom Terensom Atertonom. Oni su 25. februara stupili u kontakt sa Mošom Pijadom na Žabljaku, i on ih je uputio u oslobođenu Foču. Oni su se odmah po dolasku u Foču sastali sa Vrhovnim komandantom NOP i DVJ Josipom Brozom Titom, koji ih je upoznao sa vojno-političkom situacijom u Jugoslaviji. Oni su u Foči ostali do 26. aprila, kada su, zajedno sa generalom bivše Jugoslovenske vojske Ljubom Novakovićem, otišli u nepoznatom pravcu.

Aktivnosti u gradu[uredi - уреди | uredi izvor]

Prva proslava 27. marta na oslobobenoj teritoriji Foče. Veliki narodni zbor na dan 27. marta 1942. godine.

U gradu je po oslobođenju organizovana Komanda mesta, a za komandanta je bio određen Mitar Bakić. Pri ovoj komandi radile su krojačka, obućarska, pekarska i druge radionice. Pored ovoga, u gradu i široj okolini bila je razvijena svestrana aktivnost:

  • izabrani su gradski i sreski Narodnooslobodilački odbori
  • izabrani su sreski odbori narodne omladine
  • održan je zbor Antifašističkog fronta žena istočne Bosne
  • oživljene su saobraćajna, zanatska, poštansko-komunikaciona, kulturno-prosvetna i fiskulturna delatnost
  • formirane su četiri omladinske brigade:
    • Prva fočanska omladinska brigada (ušla je u sastav Prve proleterske brigade i kasnije se istakla u bici na Sutjesci)
    • Druga fočanska omladinska brigada
    • Miljevinska omladinska brigada
    • Čelebička omladinska brigada

U Foči je bila formirana i partizanska bolnica, koja je kasnije prerasla u Centralnu bolnicu NOVJ, a njen načelnik je bio Gojko Nikoliš, učesnik španskog građanskog rata i narodni heroj. Pored njega u bolnici su radili doktori - brat i sestra Đura i Julka Mešterović, bračni par Sima i Olga Milošević, Đani Popović i dr. U ovoj bolnici lečili su se i promrzli učesnici Igmanskog marša, tzv „Igmanci“, kao i borci iz drugih jedinica.

Partizani su imali sasvim drugačiji odnos prema muslimanskom stanovništu od četnika. U vremenu kada je u Foči bio Glavni štab Narodnooslobodilačke vojske svakodnevno je deljeno siromašnom muslimanskom stanovništvu 3.000 obroka hrane dnevno.[5]

Borbe za Foču sa silama Osovine[uredi - уреди | uredi izvor]

U toku prolećne ofanzive italijanske snage su 10. maja 1942. godine prodrle u Foču. Na preostaloj slobodnoj teritoriji fočanskog sreza kod sela Vrbnice, vrhovni komandant NOP i DVJ, Josip Broz Tito, 17. juna 1942. godine formirao je Četvrtu proletersku crnogorsku brigadu, a 19. juna doneo odluku o pohodu grupe proleterskih brigada u zapadnu Bosnu.

Četnički napad na Foču[uredi - уреди | uredi izvor]

Kada su četnici prvi put bili primorani da napuste Foču, Italijani su im govorili da je to zbog pritiska NDH i Nemaca, i obećavali da će Foča kasnije da pripadne Crnoj Gori.[6] Četnici su pokušavali da uz saglasnost Italijana preotmu Foču od NDH. 8. avgusta 1942. godine Petar Baćović i Dobrosav Jevđević su izvestili Dražu Mihailovića o pripremama za napad. Oni su javili da u okolini imaju dovoljan broj domaćih bataljona, ali je neophodno da im Pavle Đurišić pošalje minobacače.[7]

Wikiquote „Italijane pripremamo za taj napad, oni mu u duši nisu protivni, ali se boje komplikacija.[7]
(Izveštaj majora Petra Baćovića i Dobrosava Jevđevića od 8. avgusta 1942. Draži Mihailoviću o pripremama za napad na Foču, situaciji u istočnoj Bosni i saradnji sa italijanskim okupatorom)

Talijanska vojska je saznala za pripremu napada i talijanski pukovnik je četnicima formalno saopštio da će napad na Foču smatrati napadom na sebe i da će Foču zajedno sa Hrvatima da je brane.[6] 9. avgusta 1942. Petar Baćović javlja Draži Mihailoviću:

Wikiquote „Talijani zabranjuju napad na Foču zbog kratkoće vremena.[8]
()

15. avgusta 1942. Petar Baćović i Dobrosav Jevđević mole Dražu Mihailovića da odloži napad na Foču, inače skidaju sa sebe svaku odgovornost zbog rđavih posledica.[8] Istog dana Zaharije Ostojić izveštava Dražu da mu njih dvojica prave "velike teškoće", traže da obustavi napad, i da pismeno skine sa njih svaku odgovornost.

Wikiquote „Ja odlučno ostajem pri odluci za napad i upravljaču se prema prilikama. Ubeđen sam u uspeh... Svi vojnici su spremni za napad. Ustaši po celu noć pucaju i prete ima ih svega oko 1000 ljudi.[8]
()

Četnici su ipak uspeli da italijanskog generala pridobiju "drugim metodama".[6] 18. avgusta 1942. godine, četnici su sa fašističkom Italijom dogovorili napad na Foču:

Wikiquote „Talijanski pukovnik razgovarao sa Jevđevićem i samnom. Duhovno pripremljen za napad na Foču. Poklonili smo mu jedan tepih. Vojska za napad na Foču prikupljena i hranom snabdevena. Po svršenoj operaciji sledi opširan izveštaj o toku događaja.[9]
(Depeša Petra Baćovića Draži Mihailoviću od 18-VIII-42.)

Četnici su krajem avgusta ponovo ušli u Foči, počinivši strahovite zločine u gradu i okolini. Depešom br. 466 od 23. avgusta 1942. godine Zaharije Ostojić javlja Draži Mlhailoviću:

Wikiquote „Juče završio akciju do Ustikoline i grebena Jahorine. Ustaše tučene dobro. Po dosadanjim podacima oko 500 mrtvih i oko 1.000 - 2.000 muslimana poklanih. Sve trupe dobri borci, ali još bolji pljačkaši, izuzev Pavla Đurišića. Pad Foče ima dobrog odjeka. Muslimani u masama beže u Sarajevo. Naredio sam povratak trupa kući a ja sam od juče u Kalinoviku i rešavam ostala pitanja sa Ištvanom i Jevđevićem. Sada su zadovoljni.[10][11]
(Zaharije Ostojić, depeša br. 466 od 23 avgusta 1942.)

Nakon napada, delegati fašističke Italije su posetili Foči i potvrdili da četnici nisu činili nikakve zločine:

Talijanski delegati koji su posetili Foču utvrdili su komisijski da su ustaše poubijali preko 100 srpskih žena i dece, da naša vojska nije činila nikakva nasilja, da je stanovništvo bez razlike vere potpuno zadovoljno...[6]

Nastavak borbi[uredi - уреди | uredi izvor]

Za vreme bitaka na Neretvi i Sutjesci 1943. godine, oko Foče su vođene žestoke borbe. U septembru 1943. godine u selu Ivovićima kod Foče formiran je Drugi udarni korpus, čije su jedinice tada oslobodile grad. Krajem 1943, u Foču su prodrle nemačke snage, a u toku 1944. godine, grad je više puta bio oslobađan i okupiran.

Foču je 11. januara 1945. godine konačno oslobodila Šesta brigada Treće udarne divizije NOVJ.

Posleratno suđenje[uredi - уреди | uredi izvor]

Glavni članak: Beogradski proces

Na posleratnom suđenju 1946. godine četničkom vođi Dragoljubu Mihailoviću stavljeni su na teret, između ostalog, i pokolji u Foči. Pred sudom u Beogradu je nekoliko preživelih svedočilo o četničkim pokoljima u Foči decembra 1941. i januara 1942. godine:

Wikiquote „Jednim konopcem povežu jednog za drugog, dovedu na most, iseku ga i gađaju, neki ga gađa kundakom, a neki nožem u vrat, a neki pod vrat, a nekog iseku komad po komad i bace u Drinu, a nekima otseku glavu i bace trupinu u vodu.[1]
(Svedok Šukalo Suljo iz Foče)
Wikiquote „Žene i decu su zatvarali u jednoj kući po 60 njih. Zatvarali su prozore i vrata i sve druge, zapalili i sve je izgorelo.[1]
(Svedok Šukalo Suljo iz Foče)
Wikiquote „Na drugi dan Božića došli su četnici u moju kuću oko 6 časova i našli nas da večeramo. Oni su odveli mene i sedam drugova, mojih rođaka. Uhvatili su nas i povezali nam ruke natrag, odveli u jednu šumu i počeli da nas kolju. Meni su presekli grkljan. 25 dana nisam mogao ništa da jedem, samo sam pio po malo mleka. Šest mojih drugova su ubili. Onda su mi četnici zaklali četvoro dece. Mlađe je bilo tri godine žensko, drugo je bilo od šest godina muško, treće od devet godina muško i četvrto od 12 godina žensko.[1]
(Svedok Latif Lojo iz Foče)

Svedok Latif Lojo se prisećao da je četnički komandant bio "neki Obrad Tostić", koji je govorio da mu je Draža Mihailović komandant.[1]

Svedok Sijerčić Fehim iz Goražda je pred sudom detaljno opisao kako je preživeo četničku egzekuciju decembra 1941. godine:

Wikiquote „Kad sam došao u Čajniče, doznao sam da mi je brat ubijen, i da su ga ubili četnici. Onda sam ja rešio da idem u Pljevlja. Na putu prema Raščićima uhvatili su me četnici i sproveli zajedno sa pet-šest težaka i zatvorili u školu. Kad je pao mrak na zemlju, onda su mene i druge uhapšene počeli izvoditi. Onda je došao moj komšija Kojo Vuković, četnik, i rekao da nismo trebali bežati, već da smo se trebali kod njega skloniti, a on bi nas spasao. Posle pola sata Kojo Vuković se vratio i pozvao učitelja Ibrahima Imširpašića da iziđe iz škole. Čim je izišao iz škole, učitelj je počeo da zapomaže. Zatim se Kojo Vuković vratio po nas: „Hajte, komšije, da popijemo kahvu i rakiju". Kad smo izišli napolje, Vuković je počeo da nam psuje majku tursku i da nas bije kundakom. Moji drugovi počeli su da ga mole da im ostavi život, a ja sam ćutao, jer sam znao da kod njih molba ne pomaže. Kojo nas je izveo na stenu i sa svojim društvom počeo da nas jednog po jednog gađa iz puške, pošto nas je prethodno svukao. Mene je metak okrznuo po glavi i ja sam se survao niz stenu, teško povredivši preponu. Tom prilikom poginuli su Omer Baščelija i Abdurahman Sijerčić, a ja sam ostao živ, samo teško povređen.[1]
(Svedok Sijerčić Fehim iz Goražda)

Isti svedok se zatim prisećao kako četničko nasilje nije bilo ograničeno samo na muslimansko stanovništvo:

Wikiquote „Nisu samo ubijeni muslimani nego i moj komšija pravoslavni Srbin, koga su streljali četnici. Pobijeni su trojica braće Petković, Stanetović njegova žena i kći.[1]
(Svedok Sijerčić Fehim iz Goražda)

Prema njegovom svedočenju, komandant četnika koji su vršili zločine bio je Risto Gavrilović, vojvoda.[1]

Kurtović Halil iz okolice Čajniča je svedočio o pokolju u Goraždu decembra 1941. godine:

Wikiquote „Došli su u Goražde i došli su mojoj kući. Imao sam jednog sina od 18 godina a drugog od 16. Bili smo u sobi. Oni su došli unutra i povezali oba sina. Ja sam ih molio da mi ih ne ubiju, a oni su mi psovali boga udarili me i odvezli oba sina na drinsku ćupriju, zaklali ih i bacili u vodu. Posle toga zapalili su mi kuću, štalu, kuhinju, a ja sam zatim pobegao... Tu je bilo mnogo poklanih ljudi, bila je prava klaonica.[1]
(Svedok Kurtović Halil iz Ovčića kod Čajniča)

Svedok je također izjavio da je četnički komandant mesta bio major Risto Gavrilović. Mihailović se u svojoj završnoj reči branio na sledeći način:

Wikiquote „Što se tiče napada na Foču, ona je zauzeta i pored jakih odreda ustaša. Učinjen je pokolj kao odmazda. Izvršioce ne mogu imenovati. To su bili borci koji su izvršili osvetu. Ja nisam imao pojma o pokolju civilnog stanovništva. To nikada nisam odobravao.[12]
()

U presudi Mihailoviću pominju se, između ostalog, i četnički zločini u Foči:

U decembru 1941. godine i tokom januara 1942. godine četnici su poklali preko 2.000 muslimana - ljudi, žena i dece iz okoline Foče, Goražda i Čajniča. Klanja su vršili na mostovima na Drini u Foči i Goraždu.[13] — Presuda Dragoljubu Mihailoviću i ostalima
Avgusta 1942. godine Mihailovićevi četnici pod komandom Petra Baćovića prilikom zauzeća Foče zaklali su u Foči i selima koja se skupa nazivaju Bukovica oko 1.000 lica muslimanske veroispovesti, među kojima je bilo oko 300 žena, dece i staraca.[13] — Presuda Dragoljubu Mihailoviću i ostalima

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 1,7 1,8 Miodrag Zečević: DOKUMENTA SA SUĐENjA DRAŽI MIHAILOVIĆU, Beograd 2001: Ispitivanje svedoka i čitanje dokumenata
  2. Branko Latas, Milovan Dželebdžić „Četnički pokret Draže Mihailovića 1941-1945“. „Beogradski izdavačko-grafički zavod“ Beograd 1979. godina. 123. str.
  3. Vojna enciklopedija (knjiga treća). „Redakcija Vojne enciklopedije’’. Beograd, 1974. godina
  4. Rodoljub Čolaković „Zapisi iz oslobodilačkog rata“ (knjiga druga). „Svjetlost“ Sarajevo 1948. godina.
  5. 5,0 5,1 Miodrag Zečević: DOKUMENTA SA SUĐENjA DRAŽI MIHAILOVIĆU, Beograd 2001: Saslušanje optuženih
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 Izveštaj majora Petra Baćovića i Dobrosava Jevđevića s kraja avgusta 1942. Draži Mihailoviću o napadu na Foču http://www.znaci.net/00001/4_14_1_161.htm
  7. 7,0 7,1 http://www.znaci.net/00001/4_14_1_140.htm
  8. 8,0 8,1 8,2 Izvod iz knjige primljenih telegrama Štaba Draže Mihailovića od 3. do 18. avgusta 1942. godine http://www.znaci.net/00001/4_14_1_145.htm
  9. http://www.znaci.net/00001/4_14_1_145.htm
  10. http://www.znaci.net/00001/11_25.htm
  11. http://pescanik.net/wp-content/PDF/optuznica.pdf
  12. Miodrag Zečević: DOKUMENTA SA SUĐENjA DRAŽI MIHAILOVIĆU, Beograd 2001: Završna reč optuženog Dragoljuba Mihailovića
  13. 13,0 13,1 Miodrag Zečević: DOKUMENTA SA SUĐENjA DRAŽI MIHAILOVIĆU, Beograd 2001: Presuda Dragoljubu Mihailoviću i ostalima

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

Partizanska spomenica 1941. Segment isključivo posvećen Narodnooslobodilačkoj borbi.

Vidi još[uredi - уреди | uredi izvor]

Vanjske veze[uredi - уреди | uredi izvor]