Vrijeme

Izvor: Wikipedia
Protok peska u peščaniku određuje protok vremena i predstavlja sadašnjost između prošlosti i budućnosti.

VremeEK ili vrijemeJE (starosl. врѣмѧ; lat: tempus; grč. χρόνος) je jedan od osnovnih pojmova u religiji, filozofiji i nauci. Vreme se često opisuje kao linearni kontinuum, nepovratni sled koji se proteže prema nazad (u prošlost) i prema napred (u budućnost). Zavisno od teorijskog okvira, ovaj sled se shvata kao beskonačan ili kao konačan.

U fizici, vreme je jedna od osnovnih fizičkih veličina, koja se određuje pomoću kretanja nebeskih tela. U filozofiji, vreme je dimenzija sleda bića jednog nakon drugog, bivanja stvari u promeni njihovog nastajanja i nestajanja, za razliku od prostora kao dimenzije koja omogućuje opstanak bića jednoga pored drugog.[1]

Vreme u mitologiji[uredi - уреди]

Peter Paul Rubens, Hronos proždire sina

U grčkoj mitologiji, vreme simbolizuje Hronos, sin Urana (neba) i Geje (zemlje), božanstvo koje proždire svoju decu. Kron je bio i bog poljoprivrede i plodnosti. U rimskoj mitologiji je poistovećen sa Saturnom, bogom poljoprivrede.

Vreme u filozofiji[uredi - уреди]

Heraklit je odredio vreme kao čisto menjanje tako da ono, u svojoj suštini, i jeste i nije.[2]

Aristotel je poimao vreme kao deljivi kontinuum koji se ne može svesti na zbir nevremenih trenutaka, kao uslov promene i kretanja koji se ne može svesti na promenu i kretanje i kao broj koji se broji - sadašnjost je za vreme isto što i jedinica za brojni niz.[2] Aristotel definiše vreme kao „broj kretanja prema onome što je bilo ranije i što će biti kasnije“. Ovaj pojam vremena ostaje merodavan vekovima sve do Njutonove teorije »apsolutnog vremena«. [1]

Teškoće oko definisanja vremena označio je Avgustin sledećim, često citiranim rečima:

Šta je dakle vreme? Dok me niko ne pita, ja znam; kad bi, pak, valjalo da to objasnim - ja ne znam.[3]
 
Avgustin, Ispovesti

Avgustin je istakao da je vreme u neposrednom odnosu prema ljudskom vremenskom doživljaju: ono nije naprosto tok trenutaka, već i nešto subjektivno, pošto je duša svojim doživljajem sadašnjosti ujedinjena s budućnošću i prošlošću.[4]

Blez Paskal je vreme ubrajao u „jednostavne reči" (fr. mots primitifs) koje se ne mogu i koje i ne treba pokušavati definisati:

Ko bi je (reč vreme) mogao definisati? I zašto preduzimati tako nešto, pošto svi ljudi shvataju ono što se hoće reći kad se govori o vremenu?[2]
 

Imanuel Kant vreme shvata kao temeljnu misaonu kategoriju. Kant je tvrdio da vreme ima „empirijski realitet“, ali istovremeno i „transcendentalni idealitet“, jer se vreme kao i prostor ne može neposredno iskusiti već su to apriorni uslovi svekolikog iskustva. Kant je smatrao da je vreme "čista forma opažaja" koja se nalazi u ljudskom subjektu. Materijal čula čovek uvek prima u formi prostora (formi "spoljašnjeg" čula) i u formi vremena (formi "unutarnjeg" čula). Sva saznanja imaju "apriornost" (a priori) obe ove "forme opažaja" kao nužnu pretpostavku.

Vreme je nužna predstava koja čini osnov svih opažanja. U pogledu pojava uopšte, samo vreme ne može se uništiti, premda se pojave mogu izdvojiti od vremena. Vreme je, dakle, dato a priori. Jedino u njemu moguća je sva stvarnost pojava. Ove pojave mogu sve skupa da otpadnu, ali samo vreme (kao opšti uslov njihove mogućnosti) ne može se uništiti... Vreme ima samo jednu dimenziju: razna vremena nisu jednovremeno, već jedno za drugim (kao što razni prostori nisu jedan za drugim, već su jednovremeni).
 

Hegel sintetiše razna shvatanja vremena u sledećem pasusu:

Vreme je poput prostora, čista forma čulnosti ili opažanja, nečulna čulnost, ali kao što se prostora ništa ne tiče razlika objektiviteta i svesti, koja je subjektivna prema tome objektivitetu, tako se ona ništa ne tiče ni vremena. Ako se ta određenja primene na prostor i vreme, onda bi prostor bio apstraktni objektivitet, a vreme apstraktni subjektivitet... Vreme je isto tako kontinuitivno kao i prostor, jer je ono negativitet koji se apstraktno odnosi na sebe, a u toj apstraktnosti još nema realne razlike... U vremenu, kaže se, sve nastaje i prolazi, jer ono je upravo apstrakcija samog nastajanja i prolaženja. Ako se apstrahira od svega, naime od ispunjenosti vremena, isto tako od ispunjenosti prostora, onda preostaje prazno vreme, kao i prazan prostor - onda su te apstrakcije spoljašnjosti postavljene i predočene kao da su one za sebe. No, ne treba reći da u vremenu nastaje i prolazi sve, nego da je samo vreme to bivanje, nastajanje i prolaženje, bitkujuće apstrahiranje, Kronos koji sve rađa i sve svoje tvorevine razara. Ono realno sigurno je različito od vremena, ali je isto tako i bitno identično s njime.
 

Engels je smatrao da »osnovni oblici svakog bića jesu prostor i vreme« i »biće izvan vremena isto je takva krupna besmislica kao i biće izvan prostora«.[4] Niče nasuprot hrišćanske eshatološke koncepcije vremena postavlja svoju tezu o »večnom vraćanju istog«.

Anri Bergson (1859 - 1941) je odbacio racionalistički pojam mehaničkog vremena kao vanjski merljivog sleda i suprotstavio mu unutrašnje „pravo vreme“ čistog trajanja.[1] Prema Bergsonu, vreme je „neposredna činjenica svesti". Huserl razlikuje kosmičko vreme od fenomenološkog vremena, unutrašnjega vremenskog doživljaja koje se ne može meriti jer je neprekidno i doživljeno.

Martin Hajdeger ukazuje na vreme kao obzor razumevanja bitka, a vremenitost označava kao temeljnu strukturu ljudskog postojanja, odakle proizlazi i njegova povesnost — simultanost prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.[1]

Vreme u fizici[uredi - уреди]

U fizici, vreme (simbol: t) je osnovna fizička veličina kojom određujemo položaj nekog tela u prostorno-vremenskom kontinuumu. Pojam fizičkog vremena je vezan za pojavu kretanja u univerzumu.

Viđenje vremena u odnosu na kretanje u Njutnovoj fizici.
Viđenje vremena u odnosu na kretanje u Ajnštajnovoj fizici.

Engleski fizičar Isak Njutn (1642-1727) uvodi pojam apsolutnog vremena kao kontinuiranog niza trenutaka koji se ređaju jedan za drugim, tvoreći neprekidni i univerzalni tok u kojem se sve zbiva. On pretpostavlja da iza merljivog, empirijskog vremena, teče objektivno i apsolutno vreme koje je uslov i korektiv merljivog, empirijskog i psihološkog vremena. To apsolutno (ili metafizičko) vreme, je pravo vreme, nasuprot relativnom vremenu koje zavisi od konvencija mernih sistema. [7] Prema Njutnu, vreme je deo temeljne strukture svemira.

U 20. veku njutnovski pojam apsolutnog vremena korigovan je teorijom relativivnosti, kojom je Albert Ajnštajn pokazao da je vreme zavisno od prostora i materije i da se ne može nezavisno od njih posmatrati. Vreme se vezuje za kretanje materije i da nema kretanja, ne bi imalo smisla ni govoriti o vremenu. Ajnštajnovo shvatanje vremena, koje je odigralo nesamerljivu ulogu u razvoju fizike, započinje analizom pojma istovremenosti:

Ako želimo da opišemo kretanje neke materijalne tačke, mi dajemo vrednosti njenih koordinata u funkciji vremena. Pri tome, moramo pažljivo imati u vidu da matematički opis ove vrste nema fizičkog smisla ako nam nije jasno šta podrazumevamo pod vremenom. Treba da uzmemo u obzir da svi naši iskazi u kojima vreme igra neku ulogu uvek su iskazi o istovremenim događajima. Ako, na primer, kažem: “Taj voz stiže ovde u 7 sati”, mislim otprilike ovako: “Položaj male kazaljke moga sata na broju 7 i dolazak voza na stanicu su istovremeni događaji.
 
Albert Ajnštajn, Elektrodinamika tela u pokretu (Specijalna teorija relativnosti)

Razvijajući dalje ovu svoju ideju, Ajnštajn sa analize istovremenosti događaja na istom mestu prelazi na analizu događaja koji se dešavaju na prostorno udaljenim mestima, pa kaže:

"Ako se u tački A nalazi časovnik, posmatrač u A može da odredi vreme događaja u neposrednoj blizini A određujući položaje kazaljki simultano sa događajima. Ako se u tački B nalazi drugi časovnik u svakom pogledu sličan onom u A, posmatraču u B je moguće da odredi vreme događaja u neposrednoj okolini B. Ali nije moguće, bez daljnjih pretpostavki, vremenski upoređivati jedan događaj u A sa jednim događajem u B. Mi smo do sada definisali samo vreme u A i vreme u B. Mi nismo definisali zajedničko vreme za A i B. Ono može da se definiše postavljajući po definiciji da je vreme potrebno svetlosti da pređe put od A do B jednako vremenu za koje svetlost prelazi od B do A."


Ajnštajn je pomoću postulata o konstantosti brzine svetlosti neraskidivo povezao vremena sa prostorom u jedinstvenu dimenziju prostor-vremena, koja se smatra četvrtom dimenzijom prostora.

Merenje vremena[uredi - уреди]

Dzepni časovnik

Postoji konvencionalno merenje vremena koje je prihvaćeno svuda u svetu. Vreme se meri prema ravnomernom kretanju nebeskih tela (u prvom redu Sunca i Meseca), čija se putanja deli na jednake odsečke, tako da raščlanjavanje prostornog kretanja istovremeno omogućuje razlaganje vremena u vremenske odsečke. Na ovome počiva princip časovnika. Vreme je mogućno beskrajno deliti na manje vremenske jedinice. Najmanja opažljiva vremenska jedinica jeste tren.

Vreme je jedna od sedam osnovna fizičkih veličina SI sistema, a sekunda je jedna od sedam osnovnih jedinica. Veće jedinice vremena, kao što su minut, sat i dan jesu uobičajene mada ne spadaju u SI sistem, već su prihvaćene kao pridružene SI sistemu. Sekunda je prvo definisana kao 1/86.400 prosečnog solarnog dana, ali je kasnije prihvaćena neuporedivo preciznija definicija koja je vezana za atomsku fiziku:

Sekunda je trajanje od 9.192.631.770 perioda zračenja koje odgovara prelazu između dva hiperfina nivoa osnovnog stanja atoma cezijuma 133.


Obzirom da postoji potreba da se svuda u svetu vreme meri i izražava na jednistven način, to je cela zemaljska kugla podeljena na 24 časovne zone. Jedna od njih, Grinička je proglašena za referentnu, nultu, i u odnosu na nju se sve ostale mere. Za naučne i druge potrebe postoje precizni atomski časovnici koji daju referentno vreme i u odnosu na koje se ostali časovnici nameštaju.

Psihološko vreme[uredi - уреди]

Vreme je jednako vezano za fizički svet i za personalnu egzistenciju. Vreme je mogućno tumačiti, istraživati pomoću različitih duhovnih sposobnosti. Sadašnjosti odgovara psihološka sposobnost percipiranja, prošlost stoji u vezi s pamćenjem, dok je budućnost uslovljena moćima analize i racionalnog predviđanja. Psihološkoj strukturi vremena odgovara gramatička struktura glagola. U psihološkom smislu, dva objektivno jednaka vremenska perioda (izmerena fizičkim merama) mogu se pričiniti nejednaka, što je često služilo kao tema u umetnosti.

Napomene[uredi - уреди]

  1. 1.0 1.1 1.2 1.3 Vrijeme, Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
  2. 2.0 2.1 2.2 Branko Pavlović, Filozofski rečnik (odrednica vreme), Plato, Beograd, 1997.
  3. Srednjevekovna filozofija
  4. 4.0 4.1 Vreme, Filozofija, Enciklopedijski leksikon, Mozaik znanja, Beograd 1973.
  5. Imanuel Kant, Kritika čistog uma, Transc-est., par. 4
  6. Hegel, Enciklopedija filozofkih nauka, Filozofija prirode, primedba uz par. 258
  7. Branko Pavlović, Filozofski rečnik (odrednica: vreme, apsolutno), Plato, Beograd, 1997.

Vidi još[uredi - уреди]