KPJ tokom Velike čistke

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Milan Gorkić, generalni sekretar CK KPJ, Titov prethodnik i jedna od brojnih žrtava Staljinovih čistki.

Tokom Staljinove velike čistke 1937-1939 godine, gotovo celokupno dotadašnje rukovodstvo Komunističke partije Jugoslavije je streljano u Moskvi, nakon čega je Josip Broz preuzeo vođstvo.

Razmere staljinističke čistke u KPJ su bile monstruozne. Od oko 900 Jugoslovena komunista u SSSR-u, najmanje 800 je uhapšeno, od čega je samo oko 40 preživelo sovjetske gulage.[1] Procenjuje se da je tokom Velike čistke ubijeno oko 600[2]-700[3] članova Komunističke partije Jugoslavije, uključujući veliki broj osnivača i gotovo celokupno dotadašnje rukovodstvo.[2][4] U Moskvi su streljani svi dotadašnji generalni sekretari KPJ: Filip Filipović, Sima Marković, Đuro Cvijić, Jovan Mališić i aktuelni Milan Gorkić, osim Triše Kaclerovića, koji se na vreme povukao iz politike. Pored toga, streljana su i dva sekretara SKOJ-a (Nikola Kotur i Grgur Vujović), kao i veliki broj rukovodilaca KPJ, članova CK i Politbiroa.[2]

Od samog početka rukovodstvo KPJ je snažno podržavalo Staljinove čistke, iako je kasnije žestoko stradalo u njima.[5] Naročito je slikovit primer generalnog sekretara KPJ Milana Gorkića, koji je glorifikovao moskovske procese i Staljinovo streljanje "špijuna-izdajnika" bez pardona.[6] Godine 1937. je pozvan u Moskvu gde je uhapšen, osuđen kao gestapovski špijun te strijeljan.

Nakon likvidacije dotadašnjeg jugoslovenskog rukovodstva, Tito je postavljen od Kominterne za šefa Komunističke partije Jugoslavije. Likvidacijom CK Milana Gorkića 1937. i imenovanjem Josipa Broza za generalnog sekretara 1940. godine (a ne 1937, kako se tvrdilo u službenim legendama) kulminira period rigidne staljinizacije KPJ.[4] Ove dalekosežne promene sprovedene su bez izjašnjavanja članstva i sazivanja kongresa, pukim fizičkim likvidacijama dotadašnjih rukovodilaca.

Velika čistka u KPJ je najvećim delom prećutana u jugoslovenskoj historiografiji, a za nju su korišćeni eufemizmi kao "likvidacija frakcionaštva", "reorganizacija rukovodstva",[7] "ozdravljenje partije"[8][9] i sl.

Pozadina[uredi - уреди | uredi izvor]

Stanje u KPJ[uredi - уреди | uredi izvor]

Sredinom 1930-ih godina, Komunistička partija Jugoslavije je nakon deceniju i po progona u Kraljevini Jugoslaviji, od jedne od najjačih partija svedena na svega oko 1,500 aktivnih članova.[10] Zbog policijskog progona u zemlji doneta je odluka da se rukovodstvo partije spašava emigracijom u SSSR. Međutim, u SSSR-u je 1930-ih godina započeo Staljinov teror, pa su neki od jugoslovenskih komunista zbog podrške sovjetskoj opoziciji (Ante Ciliga, Voja Vujović i drugi) ubrzo pali u nemilost.

Istovremeno, u godinama podzemnog rada partiju potresaju unutrašnji sukobi, kongres nije održan od 1928. godine, a rukovodstvo je postavljala Kominterna. Na aprilskom plenumu CK KPJ 1936. godine u vrhu KPJ dolazi do protivljenju generalnom sekretaru Milanu Gorkiću, koga je postavila Kominterna.

Pored svega, većina rukovodilaca KPJ je i dalje čvrsto stajala na Staljinovoj strani.

Staljinova "čistka"[uredi - уреди | uredi izvor]

Na ovoj poznatoj slici nalaze se Vorošilov, Molotov, Staljin i Nikolaj Ježov.
Na drugoj fotografiji, Ježov je nakon čistke jednostavno izbrisan.

Velika čistka je bila kampanja terora u Sovjetskom Savezu u periodu 1936-1938. Ovu kampanju je zamislio i njome upravljao Josif Staljin. Počela je "čišćenjem" Komunističke partije i vladinih zvaničnika, a nastavljeno sa streljanem vođstva Crvene armije i represijom seljaka. Obeležile su je jak policijski nadzor, rasprostranjena paranoja od "špijuna", zatvori i pogubljenja.

Moskovska »Pravda« donijela u srpnju 1937. godine seriju članaka pod naslovom »Špijunska Internacionala« u kojoj se svi strani komunisti ili socijalisti, koji su kritizirali Staljinov režim, nazivaju trockistima i špijunima.[11] Istovremeno, vijesti iz moskovske "Pravde" stizale su "s beskrajnim svakodnevnim nizom smrtnih osuda".[12] Razni karijeristi i provokatori našli su pogodan teren da se u novoj situaciji svete ili popnu u birokratskoj staljinskoj hijerarhiji.[2]

Staljinističke čistke su posebno teško pogodile jugoslovensku, poljsku, nemačku, i druge ilegalne emigracije u Moskvi. Staljinova tajna policija NKVD sumnjičila je emigrante, tražila im da pišu izjave jedni o drugim, ispitivala, hapsila i streljala. Francuzi, Englezi i Amerikanci nisu proganjani, jer su iza njih stale njihove vlade i partije, koje su bile legalne.[13]

Čistka je naročito pogodila Jugoslovensku partiju, gde su "slične individue odigrale svoje nedostojne uloge provokatora i doprineli da se otera skoro sve partijsko vođstvo u smrt ili u Sibir".[2] Istaknuti komunisti su lažno optuživani da su „trockisti“ i „agenti policije“. Psihoza gonjenja preneta je iz Moskve i u druge zemlje, pa je čak doprla i na robiju u Sremskoj Mitrovici. Partijski rukovodioci u zatvoru su označavali pojedince kao „trockiste“, nakon čega su ih tukli, isključivali iz „kolektiva“ i maltretirali u zatvoru.[2] Međutim, u Jugoslaviji uopšte nije postojao trockistički pokret, pa su izmišljana imena, izmišljane akcije.[2] Borba protiv trockizma u Kominterni i KPJ zapravo je bila kodno ime borbe staljinističke birokratije protiv kontinuiteta revolucionarnih proleterskih tradicija.[4]

Pogibija Parovića u Španiji[uredi - уреди | uredi izvor]

Beživotno telo Blagoja Parovića, kandidata za organizacionog sekretara KPJ.

U vreme velike staljinističke čistke u KPJ, jugoslovenski komunisti, dobrovoljci u španskom građanskom ratu, na Konferenciji u Barseloni su se je izjasnili protiv Titovog preuzimanja CK KPJ i za to kandidovali Blagoja Parovića.[4] Nakon toga su svi oni optuženi za "trockizam".[4]

Blagoje Parović je poginuo 6. jul 1937. godine pod nerazjašnjenim okolnostima u Španiji.[14] Ubijen je 6. srpnja 1937. u sumrak pokraj jednog sela blizu Madrida.[15] Prema službenoj verziji, poginuo je u borbi protiv španskih fašista kod Viljanueve de la Kanjade, tokom bitke za Madrid. Prema drugoj verziji, likvidirao ga je Vlajko Begović, jedan od NKVD egzekutora.[4] Kao dokaz tome navodi se činjenica da je Begović fotografisao mrtvog Parovića neposredno posle ubistva i ta slika je navodno predata Josipu Brozu kao dokaz.[16] Takođe se navodi da kut snimanja fotografije – s lica, iznad tijela ubijenog – pokazuje da je snimka napravljena ne iz pijeteta prema pokojniku već da bi se dokazalo da je zadatak izvršen.[15]

Likvidacija Gorkića u Moskvi[uredi - уреди | uredi izvor]

Glavni članak: Milan Gorkić

Kao visoki rukovodilac KPJ Milan Gorkić je snažno podržavao i "gurao" Tita još otkad se ovaj pojavio u Beču 1934. U razdoblju 1935-1937. nije bilo sukoba o načinu rada između njih dvojice, oni su se odlično slagali i delili iste stavove. Postepeno se, u atmosferi staljinističkih čistki gdje se svi međusobno sumnjiče, odnos među njima kvario.[17]

Josip Broz Tito je 1936. imenovan za organizacionog sekretara CK KPJ; time je postao drugi čovjek partije, kao zamjenik Milana Gorkića koji je postao generalni sekretar. U maju 1937. Tito je formirao u zemlji privremeno rukovodstvo.[18] Prema Krleži, Tito se vratio u zemlju tek u jesen.[12]

Krajem jula 1937, u najvećoj našoj kampanji protiv „trockističkih i buharinskih hijena“, Kominterna poziva u Moskvu Milana Gorkića. Ne sumnjajući šta ga tamo čeka, i računajući na svoje dobre veze u Kominterni, otputovao je u Moskvu bez odlaganja i na samoj stanici uhapšen.[2] Odmah nakon njegovog hapšenja, počinje uklanjanje vođstva Komunističke partije Jugoslavije kao „gorkićevaca“. Suspendovan je ceo Politbiro, a u partiji postavljeni „komesar“ počeo je odmah, po nalogu iz Moskve hajku na „gorkićevce“, „buhariniste“, „trockiste“ i ostale „narodne neprijatelje“.[2]

Sa hapšenjem Milana Gorkića uhapšeno je i celo predstavništvo KPJ u Kominterni.[2] Prema sećanjima, Ruth von Mayenburg, austrijske komunistkinje i obavještajke Crvene armije, »i Tito je 1937. primio takav nalog, ali ga iz nekih razloga nije poslušao; odluka koja ga je vjerojatno spasila da ne dospije u vrtlog čistki[5] Što se tiče Titovog oglušivanja o nalog da ode u Moskvu oktobra 1937, sam Tito je tvrdio da su taj nalog povukli lično Wilhelm Pieck i Georgi Dimitrov.[19] Britanska profesorka Phyllis Auty ocenjuje da mu je to spasilo život.[20] Posle streljanja Milana Gorkića 1. novembra 1937 Kominterna je raspustila Centralni komitet KPJ.[21] U to vreme se sedište KPJ nalazilo u Parizu.[21]

Za to vreme, Broz je kao organizacioni sekretar boravio u Zagrebu, gde je radio na osnivanju Komunističke partije Hrvatske.

Wikiquote „Toga predvečerja (jeseni hiljadu devet stotina tride­set i sedme), kada se pojavio poslije devet godina; Tito se vratio kući miran, siguran i jednostavan, kao čovjek koji je u sebi sredio sve svoje sumnje i koji je svijestan svoga poziva.[12]

Kamilo Horvatin je krajem 1937. i početkom 1938. optuživao Broza da ulepšava stanje u KPJ, da „daje sasvim lažnu sliku stanja u Partiji“, u jednom času i da je „faktički provokator“.[22] Ubrzo nakon toga je uhapšen i streljan u Moskvi.

Borba protiv emigrantskog CK KPJ u Parizu[uredi - уреди | uredi izvor]

Glavni članci: Ivan Marić i Labud Kusovac
Filip Filipović, ubijeni osnivač i prvi sekretar KPJ.

Hapšenje Gorkića i čistke u partiji su se krile od članstva, pa čak i od članova CK u Parizu.[2] Nakon likvidacije Gorkića, njegovi saradnici iz CK KPJ u Parizu su nastavili sa radom. Tek u proleće 1938, CK KP Francuske je zvanično obavešten da je Gorkić u Moskvi "uhapšen kao špijun engleske špijunaže", da je Kominterna raspustila CK KPJ i "suspendirala rad KPJ".[23] Jugoslovenski rukovodioci u Parizu su optuživani kao „gorkićevci“ i protiv njih je ubrzo počela staljinska hajka.[2]

Dvojica pariskih vođa KPJ, Dalmatinac Ivo Marić i Crnogorac Labud Kusovac, nastojali su da se pozicioniraju kao naslednici Gorkića.[1] Marić je predložio Brozu, organizacionom sekretaru KPJ, da oni zajedno sa Lovrom Kuharom, Labudom Kusovcem i Dragutinom Marušićem, "privremeno preuzmu odgovornost za sav partijski rad", što je Broz odbio.[24] Marić se zbog toga žalio Dimitrovu da je "drug Tito čovjek slab, politički neizgrađen, s nezdravim vođovskim ambicijama".[25]

Potkraj marta 1938, Broz je doneo odluku da prekine sa emigra­cijom i formira rukovodstvo u zemlji.[26] U proleće 1938. Tito se obraća generalnom sekretaru Kominterne Georgiju Dimitrovu, žali mu se na Marića i Kusovca koji su "samoinicijativno" formirali novo rukovodstvo KPJ u Parizu, izjavljuje da je oko sebe okupio "divan kadar" i moli ga da stvori bar "privremeno rukovodstvo KPJ dok se naše pitanje kod tebe ne riješi".[23] Istovremeno, Tito se već maja 1938. u Beogradu predstavlja kao "sekretar Centralnog komiteta".[23]

Brozovim ambicijama su suprotstavljaju članovi raspuštenog CK iz Pariza, Ivo Marić i Labud Kusovac, koji su znali da Tito nije dobio nikakav mandat Kominterne za novog lidera CK KPJ. Kad im je to u Parizu potvrdio i sovjetski obaveštajac Mustafa Golubić, oni ga raskrinkavaju pred članstvom KPJ i podržavaju njegovog rivala Petka Miletića.[27]

Marić je prihvatio predlog grupe funkcionera u Parizu, gde se tada nalazilo sedište KPJ, da privremeno preuzme odgovornost za rad partije. On je tokom 1938. godine neformalno proglašen generalnim sekretarom KPJ.[24] Njegov CK u Parizu je jedno vreme imao podršku nekih funkcionera Kominterne, kao što je Ivan Srebrnjak.[1] Još važnije, Marić i Kusovac su imali podršku čuvenog Petka Miletića, vođe komunista-robijaša u Sremskoj Mitrovici i glavnog Titovog rivala.[1]

Između Marićevog "paralelnog centra" KPJ u Parizu i Josipa Broza trajala je borba od 1937. godine do 1940. godine.[1]

Saslušavanje Broza u Moskvi[uredi - уреди | uredi izvor]

Glavni članak: Josip Broz Tito
Josip Broz, koji je isplivao na talasu Staljinovih čistki. »S nikim nisam htio diskutirati o ničemu. Prosto sam se držao svog posla u Kominterni i učio. Imao sam dobru biblioteku i bio sam kod kuće, i to me spasilo[28]

Nakon više meseci čekanja u Parizu, Tito je avgusta 1938. dobio sovjetsku vizu i najzad krenuo u Moskvu.[23] Veruje se da mu je u tome pomogao službenik Kominterne Josip Kopinič (pošto se on, posle likvidacije Gorkića, našao u nemilosti Kominterne).[29]

Po dolasku u Moskvu 24. kolovoza Broz saznaje da su kao izdajnici i špijuni uhićene njegova bivša supruga Pelagija Belousova i tadašnja supruga Lucia Bauer, koja je već bila streljana. On sam je ubrzo optužen za "trockizam", što je bila najteža optužba.

19. septembra 1938. godine je uhapšen predstavnik KPJ u Kominterni Radomir Vujović.[29]

23. septembra Tito policijskim organima NKVD daje pismenu izjavu naslovljenu "Moj odnos sa osobama koje su raskrinkane kao saboteri i neprijatelji naše partije". U njoj se izjašnjava povodom partijskih drugova, od kojih su sedmorica već bili "raskrinkani" i streljani u Moskvi, a dvojica još uvek živi, ali osumnjičeni da nisu dovoljno odani Staljinu.[30] Tito se uglavnom negativno izjašjava o sledećim streljanim drugovima: Kamilo Horvatin, Đuro Cvijić, Ivan Gržetić, Milan Gorkić, Filip Filipović, Antun Mavrak. O dvojici živih rukovodilaca KPJ koji su ležali u moskovskom zatvoru, dr Simi Markoviću i Simi Miljušu, Tito se izjašnjava veoma nepovoljno.[30] Pre potpisa, ovaj dokument završava rečima:

Wikiquote „Ukoliko su potrebni podaci o nekome koga ovdje nisam pomenuo, molim da mi se to napomene.[22]
(Josip Broz organima u Moskvi)

27. rujna 1938. Tito funkcionerima Kominterne Dimitrovu i Manuilskom piše da se »osjeća krivim što zbog nedostatka budnosti nije primijetio izdajničke postupke svojih supruga[31] Broz je Kominterni da pismenu izjavu u kojoj denuncira svoje dve bivše žene i saradnice - za Pelagiju je napisao da je nemoralna osoba i da mrzi svoga sina Žarka, a za Anu da je bila politički naivna i nerazvijena, te da je to "velika mrlja na njegovom partijskom radu".[32]

Broz je optužen za "trockistički" prijevod Kratkog kursa povijesti SKP(b), koji je radio sa istaknutim španskim borcem Vladimirom Ćopićem i još jednim članom redakcije. Broz je, zajedno sa Ćopićem, saslušavan pred Kontrolnom komisijom Kominterne.[33][13] Neki od članova Izvršnog komiteta Komintene su zahtevali njegovu smrt.[13] Optužbama protiv Broza se, pored grupe oko Marića, pridružio i Dragan Miler, komunista iz Osijeka, koji je bio glavni urednik izdavačke kuće Inostranoe rabočeje izdateljstvo. Navodno je to učinio po nalogu Komunističke partije Nemačke, koja je iskoristila Titov loš glas kako bi Kominterni dokazala svoju budnost.[34]

3. novembra 1938. godine njegov saradnik Vladimir Ćopić je uhapšen. Istog dana, od Jugoslovena su uhapšeni španski borac Janko Jovanović i omladinski vođa Vilim Horvaj.[29] Sutradan je uhapšen član KPJ Karlo Štajner. Dve nedelje potom, agenti Staljinove tajne policije su u Moskvi uhapsili i bivšeg generalnog sekretara KPJ Jovana Mališića.[29]

Krajem decembra 1938 Generalni sekretar Kominterne Georgi Dimitrov je pismom Brozu poručio:

Wikiquote „U vodstvu KPJ su svi frakcionaši i Vi ste frakcionaš. Vaša dela su veoma beznačajna, trula.[13]
(Generalni sekretar Kominterne Georgi Dimitrov Josipu Brozu decembra 1938.)

Eiletz smatra da su samo tesne veze s kadrovskim odelom, koji je bio pod nadzorom NKVD, omogućile Brozu da preživi.[13] Drugi saradnik Vladimir Ćopić i nepoznati treći saradnik na prevodu su zadržani u zatvoru i kasnije streljani.[35] Krajem decembra 1938. godine Broz je u Moskvi napisao Rezoluciju o radu KPJ, uz pomoć saradnika iz Kominterne.[36]

Brozovo preuzimanje KPJ[uredi - уреди | uredi izvor]

Đuro Cvijić, bivši generalni sekretar KPJ ubijen u Staljinovim čistkama.

Prema jugoslovenskoj historiografiji, Kominterna je 5. siječnja 1939 imenovala Broza generalnim sekretarom KPJ, poverila mu mandat da sastavi novi Politbiro[37] i "dužnost da nastavi odlučno da čisti partiju od svih stranih i kolebljivih elemenata".[1] Prema novijim istraživanjima, Tito tada nije zvanično imenovan generalnim sekretarom, već mu je dozvoljeno da održi sastanak "privremenog rukovodstva KPJ dok naše pitanje ne bude rešeno u Kominterni", čime je i faktički preuzeo moć u stranci.[21]

Od 15. do 18. marta 1939. godine, u jednoj kući na Bohinjskom jezeru u Sloveniji, Broz je okupio članove svog "privremenog rukovodstva za tekuća pitanja".[14] Uz njega su bili crnogorski pisac Milovan Đilas, zagrebački radnik Josip Kraš, slovenački učitelj Edvard Kardelj, slovenački radnik Franc Leskošek i beogradski student Ivo Lola Ribar.[38] Prisutna šestorka je tada najuglednije jugoslovenske komuniste, osnivače i generalne sekretare KPJ, proglasila frakcionašima i izdajnicima. Na sastanku je dogovoreno: "Isključenje svih bivših rukovodećih, frakciskih i antipartiskih elemenata."[14]

Uhapšeni rukovodioci KPJ su u trenutku ove sednice bili u moskovskim zatvorima, između ostalih Vladimir Ćopić, Vilhelm Horvaj, Adolf Vajs, Robert Valdgoni, Kosta Novaković, Jovan Mališić, Akif Šeremet, Janko Jovanović i Radomir Vujović.[14] Za Petka Miletića, glavnog Titovog rivala koji je tada robijao u Lepoglavi, je pripremljen poseban arsenal optužbi.[14]

Na sastanku je još dogovoreno da o isključenjima treba "dati formulacije" u službenom partijskom listu Proleter.[14]

Isključenje protivnika iz KPJ[uredi - уреди | uredi izvor]

Spisak isključenih rukovodilaca, sa teškim optužbama protiv njih, je nakon sednice poslat u Moskvu, gde su uhapšeni jugoslovenski rukovodioci čekali presudu:

Sima Marković, matematičar i filozof, osnivač Komunističke partije Jugoslavije, streljan u Moskvi nakon što ga je Tito isključio iz KPJ.

„Zbog razornog i antipartijskog delovanja, pokušaja obnavljanja frakcijskih borbi u KPJ, unošenja zabuna u partijske redove u zemlji i širenja lažnih glasina iz inostranstva, zbog veza sa trockističkim i drugim sumljivim elementima itd. isključeni su iz redova partije I. Marić i M. Marić, Labud Kusovac i njegova žena. Kao tuđi i antipartijski elemenat isključen je Bobo (Božić). Zbog grupaškog i antipartijskog rada, zbog tesnih veza sa trockistima i obaveštenja istih o partijskim tajnama, kao na pr. Darsulu u Francuskoj, isključen je iz partije I. B. (Žak). Zbog nediscipline, grupaštva i nepokoravanja partijskim odlukama isključen je iz partije V. J. (Stari). Kao tuđ i sumnjiv elemenat isključen je iz partije L. Č.

Kao elementi koji su našoj partiji i radničkoj klasi nanijeli goleme štete u toku niza godina svojim frakcijama i grupaškim borbama, vezama sa klasnim neprijateljima, varali KI, svojim destruktivnim radom kočili razvitak partije i pa taj način obezglavljivali pokret radničke klase Jugoslavije, i tako pomagali klasnom neprijatelju, isključeni su iz redova partije: M. Gorkić, Flajšer, S. Marković, S. Miljuš, Mavrak, Krešić, Andrej, Petrovski, Senjko, Martinović, Švarcman, Švarc, Dragačevac, Berger, Liht, Graberica, Drenovski, Grgur V. i Z. Miljuš.

Zbog pokušaja stvaranja frakcija u partiji, zbog nediscipline i nepokoravanja partijskim odlukama, unošenja smutnje u partijske redove i neiskrenosti prema Centralnom komitetu i izdajničkog držanja pred klasnim neprijateljem, zbog čega je doveo u bludnju ne samo partiju nego i čitavu radničku klasu, isključen je iz redova KPJ Petko Miletić. Zbog frakcijašenja, nediscipline i antipartijskog rada, isključeni su Vojnolović i Korski.“[6]

Tito o isključenju iz KPJ, pisano sredinom marta, objavio "Proleter" maja 1939.

Neki od rukovodilaca sa spiska, poput Gorkića, su odavno bili pokojni, a ovime poshumno isključeni iz Partije. Spisak je objavljen u partijskom organu „Proleter“ od maja 1939. godine.

Streljanje rukovodstva KPJ u Moskvi[uredi - уреди | uredi izvor]

Vladimir Ćopić, osnivač KPJ i potpukovnik Španske republikanske armije tokom Španskog građanskog rata.

Mesec dana nakon što ih je Broz optužio za izdaju i izbacio iz KPJ, u Moskvi su 19. aprila 1939. godine, zajedno streljani uhapšeni rukovodioci i osnivači KPJ.[39]

Toga dana su strijeljani Sima Marković, Simo Miljuš, Kosta Novaković, Vladimir Ćopić, Akif Šeremet, Jovan Mališić, Radomir Vujović, Janko Jovanović, Vilim Horvaj i drugi istaknuti rukovodioci KPJ.[38] Među njima su bila trojica osnivača KPJ.[40]

Jugoslovenski rukovodioci su posle streljanja kremirani u krematorijumu Donskog groblja u Moskvi, gde su njihovi posmrtni ostaci pohranjeni u kolektivnu grobnicu.[40]

Seča partijskog vođstva se vešto krila od članstva KPJ u Jugoslaviji. Na pitanje nekih članova, da li vesti koje dolaze iz Moskve odgovaraju istini, odgovaralo im se da sve to „nije tačno“, te da isključenja ne znače hapšenje i streljanje.[2]

Titova čistka u Jugoslaviji[uredi - уреди | uredi izvor]

Nakon streljanja rukovodstva u Moskvi, u Jugoslaviji je usledilo izbacivanje članova partije. Partijske organizacije dobile su nalog da udalje sa poslova sve „gorkićevce“, „cvijićevce“, „siminovce“; sve bivše „grupaše“, sektaše i „frakcionaše“.[2] Između ostalih, Broz je tada isključio vodeće komuniste iz Dalmacije i raspustio njihov Pokrajinski komitet.[41] Pavlović ocenuje "otprilike sav partijski kadar, jer su retki oni partijci koji se ne mogu strpati u jednu od ovih kategorija."[2]

2. IV. 1939 je održan drugi sastanak Brozovog rukovodstva u slovenačkom selu Trebču.[36]

U junu 1939. godine Tito javlja Kominterni da je održano savetovanje u zemlji, sa prisutnim delegatima iz svih krajeva, uglavnom radnika, da svi podržavaju njegovu liniju, i da imaju problem samo sa nekolicinom intelektualaca u gradovima.[6]

Sukob Broza i Miletića u Moskvi[uredi - уреди | uredi izvor]

Petko Miletić, glavni Titov rival za vođu jugoslovenskih komunista, uhapšen u Moskvi januara 1940.
Wikiquote „Poslije izlaska sa robije, Petko Miletić je preko Bugarske i Turske otišao u Sovjetski Savez. U to vrijeme u Sovjetski Savez otišao je i Tito. Ponekad su, čak, sjedili jedan pored drugog u Kominterni dok su čekali da ih pozovu. S tom razlikom što je Petko Miletić imao stalnu ulaznicu, a Tito nije. Morao je neko od onih odozgo da side da bi ga pustili. Šest mjeseci se nije znalo ko će biti sekretar. Jednoga dana su došli i uhapsili Petka![42]

No, borba za vodstvo KPJ nije bila završena. Izlazak Petka Miletića iz zatvora u junu 1939. godine i njegov dolazak u Moskvu u septembru ozbiljno je ugrozio Brozove pozicije.[1] Miletić je imao podršku bugarskih i nemačkih krugova Kominterne.[1] Njega su podržavali i članovi CK iz Pariza, Ivo Marić i Labud Kusovac. Miletić je optužio Broza da se povezao s jugoslavenskom buržuazijom, da njegove bliske suradnice rade za Gestapo, te da radi za jugoslavensku policiju. Za jednog od najbližih suradnika uzeo je Borisa Kidriča, sina bogataša; za sekratara SKOJ-a postavio je Ivu Lolu Ribara, čiji je otac Ivan Ribar bio predsjednik Skupštine koja je 1920. donijela Obznanu protiv KPJ; živio je u Moskvi s Elzom, članicom KP Njemačke, koju je NKVD optužio kao špijuna Gestapoa, kao i jednu Brozovu kurirku koja je prenosila poštu između Pariza i Moskve. Konačno, optužen je za mnogobrojne provale u partijskoj organizaciji u Jugoslaviji.[43]

U jesen 1939 Broz je ponovo doputovao u Moskvu.[36] U međuvremenu je potpisan pakt između Sovjetskog Saveza i Njemačke, koje su tokom septembra napale i podelile Poljsku, čime je počeo drugi svjetski rat. U Moskvi je Broz, uz pomoć slovenačkog komuniste i obaveštajca Josipa Kopiniča, uspeo da eliminiše crnogorskog komunistu Petka Miletića.[44] Kopinič je branio Broza od optužbi i sastavio je opsežnu kontraoptužnicu protiv Miletića, optuživši ga da je izdavao svoje drugove i surađivao s policijom. Nakon međusobnih optužbi za izdaju, Miletić je januara 1940. godine uhapšen u Moskvi od NKVD-a, a optužbe protiv Broza odbačene.[1]

Broz je izašao kao pobjednik (i gotovo jedini preživjeli) iz borbe za vođstvo u KPJ, postavši generalni sekretar CK KPJ početkom 1940. godine.[44] U martu se, nakon boravka u Istanbulu, vraća u Jugoslaviju.[35]

Poznate žrtve Velike čistke[uredi - уреди | uredi izvor]

Neki od ubijenih rukovodilaca KPJ u Moskvi tokom velike čistke su:

  • Vojislav Vujović (1897–1936), bivši sekretar Komunističke omladinske internacionale.
  • Grgur Vujović (1901–1937), sekretar SKOJ-a, šef tehničkog odseka Odseka za međunarodne veze u Kominterni.
  • Milan Gorkić (1904-1939), aktuelni generalni sekretar CK KPJ (1932-1937), sekretar IK Kominterne.
  • Simo Miljuš (1894-1937), jedan od osnivača KPJ i bivši komunistički narodni poslanik za grad Zagreb.
  • Ivan Gržetić (1896-1937), član CK KPJ, predstavnik KPJ u Kominterni.
  • Filip Filipović (1879-1938), osnivač i prvi sekretar KPJ, član IK Kominterne.
  • Nikola Kotur (1899-1938), bivši sekretar SKOJ-a.
  • Radomir Vujović (1895-1938), sekretar Balkanskog sekretarijata Kominterne mladih i član CK KPJ.
  • Kamilo Horvatin (1896-1938), član CK KPJ i urednik Borbe
  • Stjepan Cvijić (1905-1938), organizacioni sekretar Komunističke omladinske internacionale.
  • Sima Marković (1888-1939), jedan od osnivača i višestruki sekretar CK KPJ.
  • Đuro Cvijić, (1896-1939), bivši generalni sekretar CK KPJ
  • Jovan Mališić (1902- 1939), bivši sekretar CK KPJ, profesor filozofije, španjolski borac
  • Vladimir Ćopić (1891-1939), predstavnik KPJ u Kominterni i potpukovnik Republikanske armije tokom Španskog građanskog rata.
  • Kosta Novaković (1886-1939), jedan od osnivača i član CK KPJ.
  • Akif Šeremet (1895-1939), bivši organizacijski sekretar CK KPJ.
  • Antun Mavrak (1899-1939), urednik Borbe, bivši sekretar CK KPJ (1931), sekretar PK KP-a za Hrvatsku.
  • Vilim Horvaj (1901-1939), sekretar SKOJ-a.
  • Petko Miletić (1897-1939/1943), vodeći jugoslavenski komunist, sekretar PK KPJ za Srbiju, glavni rival Titu za generalnog sekretara KPJ

Prve kritike[uredi - уреди | uredi izvor]

Ciligina kritika[uredi - уреди | uredi izvor]

Glavni članak: Ante Ciliga

Dr Ante Ciliga je među prvim Jugoslovenima uhapšen u Sovjetskom Savezu i zatvoren u logor od 1930. do 1935. godine, zbog potpore Trockome i pripadnosti sovjetskoj opoziciji.[45]

Ante Ciliga, prvi jugoslovenski komunista koji je pisao o Staljinovom teroru. Nakon što su ga komunisti proglasili neprijateljem, prišao je ustašama.

Nakon povratka iz Sovjetske Unije, dr Ciliga na sve strane šalje tekstove i pisma o užasnim stvarima koje je video u Sovjetskoj Rusiji. Prva svoja svjedočanstva objavio je u pariškom listu la Verite već krajem 1935. godine.[46][47] Početkom 1936. godine Ciliga se obratio uredniku zagrebačkog časopisa Nova Evropa Milanu Ćurčinu za suradnju. Od tada pa sve do 1940. godine Ćurčin će u Zagrebu objavljivati opširne Ciligine članke o stradanjima drugova u staljinskim čistkama u SSSR-u.[11] To su bili prvi podaci u Evropi i Jugoslaviji o staljinskim represijama u sibirskim logorima.[11] Ciligine teške optužbe izazvale su nevericu i u liberalnim krugovima te se redakcija »Nove Evrope« ogradila od njih.[11] Ubrzo ga napadaju i partijski drugovi iz Pariza, kao Ivo Baljkas koji je kritizirao »Novu Evropu« što je dala prostor Ciligi za vođenje »kampanje« protiv Sovjetskog Saveza, po narudžbi fašističke Italije.[11]

Istina je da u SSSR-u vlada puna sloboda, proširuje se sovjetska demokracija, vlada puna ravnopravnost i procvat svih naroda, nema ugnjetavanja, ni pljačkanja čovjeka po čovjeku - zemlja gigantskim korakom napreduje gospodarski i kulturno. Svakim danom biva sve bolje, dok u Jugoslaviji vlada bespravlje, kriza, besposlica, osiromašenje, kako gospodarski tako i kulturno. Nemoćna zloba trockista ne može ništa izmijeniti u ovim činjenicama.[11]

»Naš odgovor Anti Ciligi«, službeni organ KPJ Proleter, br. 2—3, za svibanj—lipanj 1936.

1938. godine Ciliga je objavio antistaljinistički orijentiranu knjigu U zemlji velike laži, koja je tokom sljedećih nekoliko godina prevedena na nekoliko jezika. 1940. godine izlazi njen engleski prevod pod nazivom The Russian Enigma.

Zbog pisanja o sovjetskim logorima, postao je najveći neprijatelj za KPJ. Njega su proglasili »vođom trockista u Jugoslaviji«, zatim za »špijuna talijanskih fašista« i napokon »agentom jugoslavenske policije«.[11] Po povratku u Jugoslaviju, partijski organ „Proleter“ je poveo žestoku kampanju protiv njega.[2] Ubrzo napušta komunistički pokret i okreće se nacionalizmu.

Krležina kritika[uredi - уреди | uredi izvor]

Glavni članak: Sukob na ljevici
Nakon što je Krleža digao glas protiv staljinizma, jugoslovenski komunisti su ga ekskomunicirali.

Hrvatski pisac i komunistički prvak Miroslav Krleža, čiji su prijatelji Đuro Cvijić i Kamilo Horvatin streljani u Moskvi, je 1939. godine osnovao časopis "Pečat" u koji je primao isljučene drugove iz KPJ.[1] Krleža u tekstu "Dijalektički antibarbarus" (objavljen prosincem 1939, do čitateljstva dopro siječnja 1940) žestoko kritikuje staljinistički mentalitet u partiji.[1] Krleža se pita kako je moguće da njegovi drugovi, ljudi tako pozitivni, koji su i sami pretrpjeli udarce i nepravde, postanu okrutni i bezobzirni goniči koji mašu besmisleno ishitrenim optužbama? [48] On nastoji da se "strašilo apsolutne, slijepo pokorne partijske discipline" detronizira i izbaci iz prakse lijevog pokreta.[48]

Ovo je izazvalo sukob na ljevici, javnu polemiku koju je Krleža vodio protiv dogmatičara, na čelu s partijskim ideolozima Milovanom Đilasom i Edvardom Kardeljem. Pod paskom državne cenzure polemika se prividno vodila o estetskim pitanjima, o slobodi umjetničkog izražavanja, ali se ispod te površine radilo o političkom sukobu. Partijski dogmatičari zastupali su apsolutnu poslušnost “tvrđavi svjetske revolucije”, Staljinovom Sovjetskom Savezu. Kad se polemika raspirila, KPJ je organizirala totalni bojkot Miroslava Krleže, pa s njim nijedan član KP 1939.-1940. godine nije smio ni razgovarati.[49]

Nakon posjeta Andrea Bretona Lavu Trockom u Meksiku i njihove zajedničke deklaracije, Partija je žestoko osudila nadrealiste. Posebno je napadan srpski nadrealista Marko Ristić, prijatelj Bretona, koji je sarađivao u Pečatu.[50] Partijski intelektualci poput Milovana Đilasa ili Radovana Zogovića optuživali su grupu pisaca okupljenu oko "Pečata" za trockizam, što je bilo ravno smrtnoj presudi.[12] Zogović je optuživao „grupu Pečat“ da se formirala kao politička grupacija „ujedinjena u svojoj mržnji prema radničkom pokretu“.[50] U polemiku se uključio i sam generalni sekretar KPJ Josip Broz, napadajući pečatovce.[12] On je otvoreno zaprijetio da će se svako odstupanje od partijske linije smatrati kontrarevolucionarnim činom.[50]

Kada se Pavle Bastajić, saradnik sovjetske službe koji je pao u nemilost, vratio u Jugoslaviju, u listopadu 1940. posjećuje starog partijskog druga, koji je takođe pao u nemilost, Miroslava Krležu. U Zagrebu mu je čitavu noć pričao pojedinosti o svojem iskustvu komunističkog »egzekutora«, o metodama djelovanja staljinističke tajne policije, o odnosima unutar Kominterne te o strahovitim čistkama. Krleža je rekao da "jezovitije priče nije čuo u životu".[51] Krleža je nakon toga zaključio da ga je »Bastajićev slučaj samo učvrstio u njegovim podacima za koje je već znao iz štampe, ali da je istina za koju je on tada znao ili pretpostavljao poslije Bastajićevih svjedočanstava bila još strašnija nego što je mogao pretpostaviti«.[52]

Pavlovićeva kritika[uredi - уреди | uredi izvor]

Stari komunista i Gorkićev prijatelj Živojin Pavlović je prvi otvoreno progovorio o staljinističkim čistkama. On je 1940. godine u Beogradu samostalno objavio knjigu "Bilans sovjetskog termidora: Prikaz i otkrića o delatnosti i organizaciji Staljinskog terora", u sopstvenom izdanju. Knjiga govori o Staljinovim čistkama krajem 1930-ih godina u SSSR-u, u kojima su nestali mnogi njegovi prijatelji, kao što je generalni sekretar KPJ Milan Gorkić.

Živojin Pavlović, član CK KPJ koji je progovorio protiv Staljinove čistke. Streljan od partizana u Užicu 1941.
Kada smo prinuđeni da konstatujemo da komunisti imaju mnogo više prava u jednoj „truloj“ buržoaskoj demokratiji nego komunisti u „sovjetskoj demokratiji“, koja ih uništava na desetine hiljada, onda zbilja ima nešto trulo u tom režimu... Mi smo se rugali zemljama koje su spaljivale marksističku, jevrejsku i demokratsku literaturu, dok danas nema ni u jednoj ruskoj biblioteci dela Trockog, Buharina, Zinovjeva, Bezimenskog, Pasternaka, Koljcova i drugih, koja su svakako spaljena.
 
— Živojin Pavlović, Bilans sovjetskog termidora (1940)
Potrebno je zatim naći neki izlaz, neki novi put za radničko i napredno delovanje. Potrebno je učiniti sve da se otresemo policijskog staljinskog tutorstva, da stanemo na naše noge i da učinimo kraj zločinačkom istrebljivanju radničkih boraca koje Staljin kolje u raznim Ljubjankama.
 
— Živojin Pavlović, Bilans sovjetskog termidora (1940)

Kovanica „sovjetski termidor“ ukazuje na terminološku povezanost sa Francuskom revolucijom, i kontrarevolucionarni preokret koji se odigrao pod Staljinom.[53] Knjiga je odmah zabranjena i još u štampariji zaplenjena, a Pavlović je uspeo izvući desetak primeraka.[54] U "Komunistu", organu KPJ, knjiga je dočekana na nož nepotpisanog kritičara kao "zbirka provokacija i kleveta protiv naše Partije, KI i SKP(b), Sovjetske vlade i druga Staljina". Godinama kasnije je Milovan Đilas priznao da je upravo on napisao citiranu kritiku.[55] Naredne godine, Pavlovića su tokom kratkotrajnog postojanja Užičke republike 1941. godine streljali partizani.[55][56] Tek 60 godina kasnije jedini sačuvani primerak Pavlovićeve knjige je pronađen i objavljen.[54]

Rehabilitacija žrtava[uredi - уреди | uredi izvor]

Spomenik žrtvama Velike čistke u Moskvi. Tu se nalazi pepeo jugoslovenskih revolucionara Jovana Mališića, Roberta Valdgonija i drugih.
Wikiquote „Naravno da su to bili nevino osuđeni revolucionari... Njihovu rehabilitaciju treba do kraja sprovesti, bez obzira na to što je među njima bilo i zagriženih frakcionaša koji su nanijeli i niz drugih teškoća našoj Partiji. Prema tome, jedno su osude za frakcionaštvo i tu mi nemamo šta da mijenjamo u našim tadašnjim ocjenama. Međutim, sasvim je nešto drugo — čudovišno i do krajnosti nehumano — osuditi na smrt i streljati revolucionare i svoje dojučerašnje drugove kako je to činio Staljin.[5]

Posle Staljinove smrti, petnaestak godina nakon velike čistke, Sovjeti su rehabilitovali kao nevine žrtve jedanaestoricu rukovodilaca KPJ zajedno streljanih 19. aprila 1939. godine.[39] Već 1950-ih godina i u Jugoslaviji se počelo govoriti o njihovom nevinom stradanju:

Wikiquote „Kada se stvari gledaju iz sadašnje naše perspektive, naše opšte prakse i našeg odnosa prema kadrovima koji su pogriješili, izgleda čudno zašto su tamo mnogi bili proglašeni neprijateljskim elementima i fizički uništeni. U toj teškoj situaciji, kada je Partija bila užasno proganjana u zemlji, prema elementima koji su bili nosioci frakcionaške borbe moralo se oštro postupiti. Ali to nije značilo da ih je trebalo i fizički ukloniti. Mnogi nisu zaslužili da budu proglašeni neprijateljima. Staljin je to jednostavno činio da bi se oslobodio "neposlušnih". Zato ćemo mi morati neke od njih, kao na primjer Filipa Filipovića, Štefeka Cvijića, Ćopića, Kamila Horvatina i mnoge druge rehabilitovati. Ima čitav niz ljudi koji nisu zaslužili sudbinu koja ih je zadesila i koje treba rehabilitovati, koji nikad nisu bilil nekakvi provokatori ili izdajnici.[57]

U Jugoslaviji, Izvršni komitet Centralnog komiteta SKJ je 20. septembra 1968. zaključio da „ne treba ići na rehabilitaciju ovih ličnosti, jer ih naša Partija nije ni osuđivala, ni kažnjavala“![39]

Na IX kongresu SKJ u Beogradu 11. marta 1969. godine, Tito je deo ovih žrtava Staljinovog masovnog terora označio kao nevine. Pomenuo je Filipa Filipovića, Duku Cvijića, Štefeka Cvijića, Radu, Grgura i Voju Vujovića, Kostu Novakovića, Kamila Horvatina, Mladena Conića, Antuna Mavraka, Vladimira Ćopića i "mnoge druge" koji su nepravedno nastradali.[6]

Savremena tumačenja[uredi - уреди | uredi izvor]

Spomenik nevinim žrtvama Staljinove čistke.
Wikiquote „Petka Miletića nije isključio Centralni komitet. Njega je isključio lično Tito, iako na to nije imao pravo. Petko Miletić je bio član Politbiroa, isto kao i Tito. On po Statutu nije imao pravo da isključi Petka. Prosto, napravio je puč u Partiji i preuzeo vlast. Kad danas razmišljam o tome, ne mogu da shvatim kako su ti ljudi mogli tako nešto da dozvole. Jer, kompletna naša emigracija u inostranstvu, u Parizu, bila je protiv Tita, kao i svi na robiji. Znači, najbolji komunisti. Izuzev Moše Pijade i još trojice-četvorice, svi su bili odlučno protiv njega.[42]

Postoji teorija koju između ostalih zastupa novinar Pero Simić, da je Josip Broz cinkario svoje partijske drugove NKVD-u da su trockisti, frakcionaši i sl, kako bi preuzeo vodstvo u KPJ.[3] Prema njegovoj oceni, Titova negativna karakteristika za neke od njih je bila svojevrsna presuda.[38] On navodi da je u moskovskim arhivima do sada pronađeno 40 karakteristika, uglavnom negativnih, koje je Tito pisao NKVD-u o svojim partijskim drugovima.[13] Ruski autor Bondarev ispravlja Simića, obrazlažući da Broz nije predavao kararakteristike svojih drugova NKVD-u, već kadrovskom odelu Kominterne, što samo po sebi ne dokazuje njegovu povezanost sa NKVD.[58]

Britanska istoričarka Phyllis Auty ocenjuje da ne postoji ni jedan dokaz da je Tito radio za NKVD. Ona napominje da je bilo normalno da Kominterna zahteva pisanje izveštaja, i da je izvesno da su izveštaji pisani i o Titu.[59] Prema njenoj oceni, Broza je spaslo to što je bio mlađi član Partije, a ne stari rukovodilac iz vremena frakcijskih borbi. Auty tvrdi da su Tita u čistki spasle i lične osobine: jaki nervi, poslušnost i vredan rad prilikom boravaka u Moskvi. Nije se puno družio s Rusima, nije učestvovao u frakcionaškim borbama i jedini ljudi s kojima se trudio da održi dobre odnose bili su Dimitrov i Pieck.[60]

Stevan Pavlović takođe ocenjuje da je Tito samo pisao izveštaje i pravdao čistke u zvaničnoj partijskoj literaturi, ali da je malo verovatno da su Titovi izveštaji dovodili direktno do pogubljenja partijskih drugova.[61]

Sam Tito se kasnije osvrtao na period čistki. Prema njegovom objašnjenju, oni su tada samo "prihvatili onakve interpretacije osude ovih naših drugova u SSSR-u kakve su o njima dali zvanični sovjetski organi".[5]

Jedna od žrtava čistki je bio i Karlo Štajner, jugoslovenski komunist austrijskog porekla je 1937. lažno optužen i osuđen na višegodišnju robiju te je sledeće nepune dve decenije proveo u gulazima. Godine 1956. je služebno rehabilitovan te mu je dozvoljeno da se vrati u Jugoslaviju gde je godine 1972. izdao knjigu 7000 dana u Sibiru u kojoj opisuje svoja iskustva, a koja je postala bestseler. Karlo Štajner smatra "da je više funkcionera Komunističke partije postalo žrtvom NKVD-a donekle na osnovu Gorkićevih izvještaja", među njima i osnivači KP Jugoslavije: Filip Filipović, sva tri brata Vujovića, Đuro i Stjepan Cvijić, Kamilo Horvatin, Vladimir Ćopić, Antun Mavrak i mnogi drugi...«[62]

Povezano[uredi - уреди | uredi izvor]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. 1,00 1,01 1,02 1,03 1,04 1,05 1,06 1,07 1,08 1,09 1,10 Ivo Banac, With Stalin Against Tito: Cominformist Splits in Yugoslav Communism
  2. 2,00 2,01 2,02 2,03 2,04 2,05 2,06 2,07 2,08 2,09 2,10 2,11 2,12 2,13 2,14 2,15 Živojin Pavlović, Bilans sovjetskog termidora: Prikaz i otkrića o delatnosti i organizaciji Staljinskog terora
  3. 3,0 3,1 Cinkanjem i preko leševa do šefa KPJ
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 4,5 Žan-Žak Mari i Pavluško Imširović – Predgovor srpskohrvatskom izdanju knjige „Trockizam i trockisti“. Polinom, Beograd 2011.
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 Staljinski obračun s jugoslavenskim partijskim vodstvom u SSSR-u
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 Branko Petranović, Momčilo Zečević: JUGOSLAVIJA 1918-1988 (poglavlje ORGANIZACIONO-IDEOLOŠKO SAZREVANJE KPJ U PREDVEČERJE APRILSKOG RATA)
  7. http://www.znaci.net/00003/657.pdf
  8. http://znaci.net/00001/124_1.pdf
  9. http://www.znaci.net/00001/138_32.pdf
  10. Phyllis Auty, Tito: A Biography (str. 162)
  11. 11,0 11,1 11,2 11,3 11,4 11,5 11,6 Ivan Očak: Dr. Ante Ciliga – otpadnik komunizma i staljinske čistke
  12. 12,0 12,1 12,2 12,3 12,4 MOJ ŽIVOT S TITOM (3) STRANAC PRED MOJIM VRATIMA
  13. 13,0 13,1 13,2 13,3 13,4 13,5 Razkrita Titova moskovska skrivnost
  14. 14,0 14,1 14,2 14,3 14,4 14,5 Embargo i posle smrti
  15. 15,0 15,1 Tito je bio šef stožera NKVD-a za likvidacije trockista u Španjolskoj
  16. Drug Tito gologuzan
  17. Očak, str. 349
  18. Istorija SKJ (4)
  19. Phyllis Auty, Tito: A Biography (str. 150)
  20. Phyllis Auty, Tito: A Biography (str. 150)
  21. 21,0 21,1 21,2 Obračun sa ženama
  22. 22,0 22,1 Razvod zbog partije | Ostali članci | Novosti.rs
  23. 23,0 23,1 23,2 23,3 Sve nade u Kopiniča
  24. 24,0 24,1 Marić brži od Tita
  25. http://www.novosti.test.mainstream.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279673-Sve-nade-u-Kopinica
  26. http://www.znaci.net/00003/661.pdf
  27. Obračun sa ženama | Ostali članci | Novosti.rs
  28. Dedijer, 2, str. 328
  29. 29,0 29,1 29,2 29,3 Smrt stiže kao sat | Ostali članci | Novosti.rs
  30. 30,0 30,1 Lista sabotera partije
  31. Ridley, str. 151, objavio A. Vaksberg u knjizi Hotel Lux, Pariz 1993
  32. Internet Svedok - 938
  33. Dedijer, 2, str. 327-330
  34. Jože Pirjevec, "Tito i drugovi" I deo (Beograd: Laguna, 2013), 93-94.
  35. 35,0 35,1 http://www.znaci.net/00003/502.pdf
  36. 36,0 36,1 36,2 Strah od mrtvog Filipa
  37. Dedijer, 2, str. 331-334
  38. 38,0 38,1 38,2 Tito je na vrh KPJ došao cinkanjem
  39. 39,0 39,1 39,2 Šefa na gubilište
  40. 40,0 40,1 Tito sudi - Staljin strelja
  41. Ruka dželata
  42. 42,0 42,1 Slavko Ćuruvija: Ja, Vlado Dapčević
  43. Jasper Ridley, "Tito", Prometej, Zagreb, 2000., ISBN 978-953-6460-11-3, str. 152
  44. 44,0 44,1 Krvavo proleće 1939. | Ostali članci | Novosti.rs
  45. Jugoslavenski trockisti u Sovjetskom Savezu: Stanko Dragić
  46. Ante Ciliga, Liberte pour les proletaries emprisommes en U.R.S.S. »La Verite«. Paris le 27. XII. 1935.
  47. Pisma Ante Cilige glavnom uredniku »Nove Evrope« Milanu Ćurčinu (1936- 1940)
  48. 48,0 48,1 DIJALEKTIČKI ANTIBARBARUS
  49. 'Sukob na književnoj ljevici': Kultna knjiga jedne epohe
  50. 50,0 50,1 50,2 Iz povijesti jugoslavenske ljevice od početka 19. stoljeća do izbijanja drugog svjetskog rata. skica poglavlja koje nedostaje
  51. e-novine.com - Povijest kao krvožedna zvijer
  52. Pavle Bastajić (enciklopedija Krležijana)
  53. Добрица Гајић разговара са Слободаном Гавриловићем
  54. 54,0 54,1 Slobodan Gavrilović, Bilans sovjetskog termidora
  55. 55,0 55,1 Povodom objavljivanja knjige o Zivojinu Pavlovicu
  56. Četrnaesti kilometar
  57. Zbornik sećanja aktivista jugoslovenskog revolucionarnog radničkog pokreta, knjiga treća (str. 3), Beograd 1960.
  58. Московские годы Иосипа Броза Тито: предыстория партизана
  59. Phyllis Auty, Tito: A Biography (str. 156-157)
  60. Phyllis Auty, Tito: A Biography (str. 156-157)
  61. Stevan K. Pavlowitch, Tito - Yugoslavia's Great Dictator: A Reassessment (str. 23)
  62. Karlo Štajner, »Povratak iz Gulaga« (str. 79), »Globus«, Zagreb, 1985

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

Vanjske veze[uredi - уреди | uredi izvor]