Kosta Novaković

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Kosta Novaković

Kosta Novaković (oko 1886-1939) je bio srpski socijalistički političar, novinar i profesor, "jedno od najkrupnijih imena srpske levice 20. veka".[1]

Bio je istaknuti član Srpske socijaldemokratske partije i jedan od osnivača i rukovodilaca Komunističke partije Jugoslavije.[2] Bio je urednik listova Budućnost, Radničke novine, Radnik i Borba.[2][1] Kao srpski vojnik je tokom balkanskih ratova prešao Albaniju, upoznavši javnost sa zlodelima koja su tamo počinjena.

Njegov najznačajniji spis je „Makedonija Makedoncima, zemlja zemljoradnicima[3], zbog kojeg je bio osuđen na robiju.[4] Iz Kraljevine Jugoslavije je emigrirao u SSSR.

Zajedno sa drugim rukovodiocima KPJ streljan je tokom staljinističkih čistki.

Biografija[uredi - уреди | uredi izvor]

Kosta Novaković je rođen 3. juna u Čačku. Tačna godina njegovog rođenja je nepoznata, a navode se 1891.[5] 1886[6] ili 1889[2] ili 1896.[7] godina.

U Čačku je išao u gimnaziju. Još kao gimnazijalac prišao je radničkom pokretu u Srbiji.[8]

Srpska socijaldemokratska stranka[uredi - уреди | uredi izvor]

Radničke novine, glasilo srpskih socijaldemokrata.

Nakon završene srednje škole, prešao je u Beograd na studije. Prema jednom izvoru, Novaković je u Beogradu studirao pravo.[9] Prema drugom izvoru, u Beogradu je završio Filozofski fakultet.[7] A prema trećem, završio je Fakultet prirodnih nauka u Beogradu 1913. godine.[5]

1906. ili 1907. godine je stupio u Srpsku socijaldemokratsku partiju, koja je delovala kao opoziciona stranka u Kraljevini Srbiji, zastupajući interese radničke klase i oštro se suprotstavljajući planovima velikosrpske buržoazije za zavojevanjem Albanaca i Makedonaca. Zajedno sa Tucovićem, Lapčevićem i Dragovićem, postaje jedan od njenih prvaka.[10] Bio je sekretar Radničke komore Srbije i jedan od urednika listova "Budućnost", "Radničke novine", "Radnik" i "Borba".[2]

Balkanski i prvi svetski rat[uredi - уреди | uredi izvor]

Bio je učesnik balkanskih (1912-1913) i Prvog svetskog rata (1915-1918). Tokom Prvog balkanskog rata je regrutovan kao rezevni narednik, a zatim poručnik srpske vojske, u vojnom pohodu na Albaniju. U svojim beleškama sa fronta pisao je o bedi običnih srpskih vojnika, koje su vlada i dinastija gole i bose, radi svojih megalomanskih ciljeva, poslali u ledene planine Albanije. Takođe je ostavio svedočanstva o strahotama počinjenim domaćem stanovništvu koje je video tokom vojnog pohoda.[11]

Wikiquote „Niko u višim vojnim komandama nije pomišljao na to kako će se odazvati postupanje vojske prema stanovništvu, kakvo će raspoloženje izazvati kod njega prema našoj vojsci, a po tom i prema srpskom narodu, u ime čije se to radi.[12]
()

Među vojnicima je širio socijalističku propagandu, a u dopisima iz Albanije Radničkim novinama i Borbi, raskrinkavao je "imperijalističku velikosrpsku politiku".[13]

Wikiquote „Seljačka Srbija više ne postoji .... 1912. ona je potpuno nestala. Umesto nje, imperijalistička Srbija, pan-Srbija se pojavila, sa svojom pan-srpskom dinastijom i pan-srpskim militarizmom. Ovaj novi imperijalizam, surov, okrutan, nemilosrdan, sanja o povratku Dušanovog carstva i pokušava da dostigne u sledećih deset godina imperijalne sile koje postoje stotinama godina.[14]
()

U prvom svetskom ratu, kao vojnik, povlačio se kroz albanske gudure, da bi, zatim, otišao u Pariz, gdje je djelovao u redovima srpske socijalističke emigracije.[4] Bio je sekretar radničke komore koja je obnovljena 1917. godine sa sedištem u Parizu. Prva akcija komore bilo je slanje pomoći porodicama radnika u okupiranoj Srbiji.[15] 22. jula je u Francuskoj obnovljen i politički komitet Srpske socijaldemokratske partije. U prvoj polovini 1918. godine su pokrenuli novine Budućnost.[16]

Komunistička partija Jugoslavije[uredi - уреди | uredi izvor]

Delegati Prvog kongresa SRPJ(k) ispred zgrade nekadašnjeg hotela Slavija, Beograd 1919. godina.

Kada se 1919. godine vratio u domovinu, sudjelovao je u Kongresu ujedinjenja u Beogradu, kada je Srpska socijaldemokratska partija kolektivno pristupila novoj Socijalističkoj radničkoj partiji Jugoslavije (komunista). Tada je izabran u najuže partijsko rukovodstvo, za člana Izvršnog odbora Centralnog partijskog veća.[2] Na Drugom kongresu, nazvanom — Vukovarski kongres (1920), bio je u najužem rukovodstvu revolucionarne »ljevice« koja je pobedila unutarpartijski reformizam i centrumaše oko Dragiše Lapčevića i Živka Topalovića.[4]

Novaković je bio partijski predstavnik u Makedoniji. Na prvim poslijeratnim izborima u Kraljevini SHS 1920. godine izabran je za narodnog poslanika u Ustavotvornoj skupštini, za izbornu jedinicu Skoplje.[17] Novaković je bio veoma aktivan član, učesnik na svim kongresima i konferencijama KPJ, do hapšenja.[18]

Tek oslobođen, na Vidovdanskom procesu je kao novinar pratio optužene drugove.[19] Jugoslovenske komuniste zastupao je i na kongresima Komunističke Internacionale, kao delegat na Četvrtom (1922) i Šestom kongresu.[1]

Nakon zabrane Komunističke partije Jugoslavije, jedan je od osnivača legalne Nezavisne radničke partije Jugoslavije 1923. godine (preko koje je KPJ delovala) i član njezinog rukovodstva.[4] Neumorno piše i uređuje više sindikalnih listova, učestvuje kao delegat na ilegalnim konferencijama KPJ.[4]

Bio je jedan od vodećih predstavnika leve frakcije KPJ, protiveći se Markovićevoj redukciji nacionalnog pitanja na čisto konstitucionalno pitanje.[20] 1924. godine je objavio veoma uticajan spis „Makedonija Makedoncima, zemlja zemljoradnicima!“, kojim osuđuje ugnjetavačku politiku velikosrpske buržoazije i nedvosmisleno brani pravo naroda Makedonije na samoopredeljenje.[4] Zbog ove brošure Novaković je već u rujnu iste godine osuđen na šest mjeseci zatvora. Na presudu je uložio žalbu višem sudu u kojoj između ostalog stoji:

Novakovićev spis „Makedonija Makedoncima, zemlja zemljoradnicima“ zbog kojeg mu je suđeno.
Ja Vas zamišljam u sudnici ozbiljne, dostojanstvene, sa punim uverenjem da se brinete o zadovoljenju pravde. Da ostavimo na stranu što u mom slučaju imate posla s jednim zakonom, koji nema u svetu sebi ravna i koji mnogi vaši kolege pravnici smatraju za pravnu nakazu i reakcionarno čudovište... Pređpostavimo da Vi uzimate i taj zakon — kao i svaki drugi zakom — za važeći. Pred Vama će biti i moja brošura u kojoj sam ja izneo suštu istinu o Makedoniji... Ja znam Vi ćete mi reći da su stvari koje sam ja napisao i rekao na pretresu o Makedoniji i životu stanovništva Makedonije, da su te stvari strašne i teške i da se ne smeju reći — pa ako su i istinite — jer se time štete viši interesi... Ja sam iskusio da su se zbog tih vaših ’viših interesa’ stotine hiljada srpskih majki zavile u crno baš zbog Makedonije, a još nekoliko puta po sto hiljada makedonskih, bugarskih i grčkih majki — i to sve bez ikakve koristi po narode Balkana. Vidim da će se zbog tih vaših ’viših interesa’ stvoriti još dosta novih kosturnica balkanskih naroda. Zato i ja — i svi koji imisle kao ja — moram govoriti i dalje istinu o Makedoniji i gledati da štogod doprinesem da se probudi svest kod svih balkanskih naroda, te da spreče buduće kosturnice zbog Makedonije, da spreče u zlom radu one koji te kosturnice pripremaju, da se udruže u bratski savez. Eto, zato mi se čini da mojoj istini preti opasnost od Vaše pravde.[4] — Žalba Koste Novakovića višem sudu

Viši sudovi su potvrdili presudu prvostepenog suda i Novaković je izdržao zatvorsku kaznu.[4] 1926. godine je ponovo uhapšen i osuđen zbog komunističke propagande na pet godina robije.[4]

Emigracija u SSSR[uredi - уреди | uredi izvor]

1927. godine beogradska partijska organizacija je organizirala njegov bijeg iz bolnice i prebacila ga u inozemstvo[4], nakon čega je emigrirao u Sovjetski Savez.[2] Iste godine postaje član Komunističke partije (boljševika).[5] Bio je predstavnik KPJ pri Balkanskom zemaljskom sekretarijat u Izvršnom komitetu Komunističke internacionale 1928. godine.[21] U emigraciji objavljuje tekstove za međunarodni list Balkanska federacija, koji je na francuskom izlazio u Beču.

Crvena pomoć u akciji u Berlinu.

Novaković je radio u Izvršnom komitetu Međunarodne organizacije pomoći revolucionarima.[22] Usled toga je često boravio u Nemačkoj na partijskom radu. 1928. godine član Komunističke partije Nemačke.[5] Pomagao je Mustafi Golubiću tokom njegovog boravka u Berlinu oko 1930. godine. Novaković je poznavao šefa "Crvene pomoći", koja je Golubiću odobrila pomoć od 10 DM nedeljno.[23]

Novaković je bio poznat kao žestok i nepokoran temperament.[24] Na jednom sastanku Kominterne, kad je jedan od njenih najodgovornijih funkcionera, Pjatnicki, zaprijetio da će raspustiti Komunističku partiju Jugoslavije, Kosta je ponosno reagovao:

Wikiquote „Jugoslavenski komunisti stvorili su svoju partiju zato što je ona potrebna našoj radničkoj klasi, i niko nema pravo da je raspusti.[24]
()

CK KPJ je 1931.[4] ili 1932. godine[5] isključio iz Partije Kostu Novakovića, zbog frakcionaške delatnosti. On je optužen da je navodno unosio svoje frakcionaške poglede među studente kao „ultraljevičar".[25]

Pad u nemilost[uredi - уреди | uredi izvor]

Kosta Novaković je počeo padati u nemilost kada su ga vodeći staljinisti Kominterne optužili za frakcionaštvo.[1] Iako je imao završen fakultet, radio je u Moskvi kao pomoćni štamparski radnik, pod imenom Petar Petrovič Dragačevac, i živeo u komunalnom stanu.[7] Prema opisu Rodoljuba Čolakovića, živeo je u sirotinskom sobičku, "u tijesnoj prostoriji od desetak kvadratnih metara", sa željeznom posteljom prekrivenom vojničkim ćebetom, jednim polurazvaljenim ormarom, stolićem i dvije stolice bez naslona, ali besprekornog reda.[24]

1933. godine, u Moskvi je Kostu Novakovića sreo Rodoljub Čolaković, koji opisuje strašnu promenu koju mu se dogodila:

Stambeni kvart u Moskvi 1938. godine.

Bio je to Kosta Novaković, jedan od poznatih rukovodilaca naše Partije, koga sam prvi put vidio 1919. godine u Sarajevu, kamo su često navraćali istaknuti ljudi našeg revolucionarnog pokreta i održavali zborove ili konferencije. Ali kakva razlika između tadašnjeg Koste i ovog čovjeka koji je stajao između Rade i mene u sumorno oktobarsko moskovsko veče, pod škiljavom svjetlošću ulične rasvjete. Tada je bio mlad, vitak, naočit; na izrazito bijelom licu opušteni crni brkovi, visoko čelo i bujna, još sasvim crna i nemirno zabačena kosa. Išao je lako, uspravan, s nečim prkosnim u hodu i držanju. Sarajevski proleteri voljeli su da ga slušaju i pamtili njegove duhovite riječi i jetke primjedbe na račun vlastodržaca. A sad je to bio sasvim oronuo čovjek, iako inije imao još ni pedeset godina, poguren, tiha glasa, nesigurna hoda. Srce mi se steglo od žalosti; Kostu sam poštovao i volio, čak sam, kad su ga 1926. godine, osudili na robiju, napisao pjesmu i posvetio je njemu. Šta se s njim dogodilo? Šta ga je tako srušilo? [...] Lice potamnelo, kosa prorijeđena i prosjeda, bore na čelu, oko očiju i usta. Ostavljao je utisak čovjeka koga podgriza neka opaka boljka ... Dugo sam razgovarao s Kostom te noći u njegovom sobičku. Sada je on govorio, a ja sam slušao priču čovjeka koji je doživio politički i lični brodolom. Ne sjećam se više njenih pojedinosti — mnoge stvari nisam ni razumijevao — ali ostao je živ utisak o slomljenom čovjeku i duboko osjećanje nepravde koja mu je učinjena. Počinjao bi polagano, tihim glasom, kao da predaje, o nastanku frakcija, ali bi brzo, čim bi počeo da govori o Simi Markoviću ili nekom drugom desničaru, padao u vatru, sipao psovke i lične uvrede, napadao sve od ’pigmeja u Partiji’ do najodgovornijih funkcionera Kominterne. Duboke, tamne oči sjaktile su bolesnim sjajem, ruke su mu podrhtavale, nije mogao da se skrasi na stolici, ustajao je i vrtio se u tijesnom sobičku, kao uznemirena zvijer u kavezu. Smirio bi se, opet sjeo na stolicu i, pitajući me gdje je stao, nastavio tu čemernu priču. Doživio sam u životu, posebno u emigraciji, dosta gorkih časova, ali rijetko kad mi je bilo tako teško kao te noći slušajući Kostu.[24]

Čolaković primećuje da su "tog neprilagodljivog čovjeka skršili fizički i likvidirali politički", ljudi koji su bili vještiji, smalažljiviji, karijeristi koji su već uzimali maha u aparatu Kominterne i nemilosrdno se obračunavali sa svim neposlušnicima.[24] U toku razgovora sa njim Kosta Novaković je povikao:

Wikiquote „Kamo sreće da onda nisam pobegao, nego da sam oteran na robiju i zajedno s vama učio i prevodio.[24]
()

1937. godine Novaković je ponovo saslušavan pred komisijom Kominterne i otpušten sa posla. U jeku velike čistke, Ivan Gržetić, partijski predstavnik u Kominterni, 17. svibnja 1937. godine piše generalnom sekretaru CK KPJ Josipu Čižinskom u Pariz, o isključenju neposlušnih jugoslovenskih komunista i otpuštanju Novakovića ("Dragačevca"):

Wikiquote „Već sam ti ranije pisao i poručivao da je onaj inženjer isključen iz partije, ali na tom se nisu nažalost kola zaustavila. Nedavno su isključeni Gregor i Lich, a danas Krešić. Svi se kod Bradonje držali očajno slabo, a osobito ovaj posljednji. [...] Svi su oni skinuti s posla, a za sada drugoga dobili nisu. Osim toga, mali Napoleon nije poželjan ovdje i traži se da u najkraćem roku ode odavde. Isto tako je i Dragačevac, ostao bez posla. Stara ga Jelica više nizašto neće da drži. I on je stajao pred Bradonjom, ali je sve ostalo pri starom, sa novim skoro ranijim karakteristikama. I on se rđavo držao. Sam mi je i on na vratu — a ja takvim ništa pomoći ne mogu. Ali to je još cvijeće. Po ovome možete da sudite kako mi je ... [26]

Staljinistička čistka i smrt[uredi - уреди | uredi izvor]

Kosta Novaković nakon hapšenja u Moskvi jula 1938.

Kosta Novaković je uhapšen 19. jula 1938. u staljinističkim čistkama, pod optužbom za "frakcionaštvo".[7] Nakon hapšenja, Novaković i drugi vodeći komunisti su u Proleteru označeni kao "elementi koji su našoj partiji i radničkoj klasi nanijeli goleme štete u toku niza godina svojim frakcijama i grupaškim borbama, vezama sa klasnim neprijateljima, varali KI, svojim destruktivnim radom kočili razvitak partije i pa taj način obezglavljivali pokret radničke klase Jugoslavije, i tako pomagali klasnom neprijatelju".[27]

Nakon višemesečnog procesa, Kosta Novaković je streljan 19. aprila 1939. godine u Rusiji, zajedno sa drugim istaknutim rukovodiocima KPJ (Sima Marković, Simo Miljuš i Akif Šeremet).

Njihova tela su posle streljanja kremirana, a posmrtni ostaci položeni u zajedničku grobnicu.[7]

Kosta Novaković je rehabilitovan 10. juna 1958. godine u SSSR.[5]

Dela[uredi - уреди | uredi izvor]

Međunarodni list Balkanska federacija, sa sedištem u Beču, za koji je Novaković pisao.
  • Četiri meseca u srednjoj Albaniji, 1914.
  • Nacionalno pitanje u Jugoslaviji: Autonomija ili federacija, Radnik, 28 okt. 1923.
  • Makedonija Makedoncima, zemlja zemljoradnicima, 1924.

U svojim spisima ostavio je svedočanstva o nasilnoj kolonizaciji i srbizaciji Kosova, koja se sprovodila po priključenju krajeva naseljenih Albancima Kraljevini Srbiji i Kraljevini SHS.[14]

Nasleđe[uredi - уреди | uredi izvor]

Ustanova za kulturno-obrazovnu delatnost, nekadašnji Radnički univerzitet u Čačku, nosi njegovo ime. U parku kod Autobuske i Železničke stanice u Čačku postavljena je njegova bista.

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Autobiografija Koste Novakovića, "Čačanski glasnik", Čačak, 1966.
  • Nova enciklopedija, Vuk Karadžić – Larousse (II tom), Beograd, 1978.
  • Rodoljub Čolaković, Kazivanje o jednom pokoljenju, Udruženi izdavači, Sarajevo, 1985/86.
  • Petar Požar, Jugosloveni žrtve staljinskih čistki (str. 28-31), Beograd, 1989.

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Tito sudi - Staljin strelja
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 Nova enciklopedija, Vuk Karadžić – Larousse (II tom), Beograd, 1978.
  3. Čačani: Kosta NOVAKOVIĆ
  4. 4,00 4,01 4,02 4,03 4,04 4,05 4,06 4,07 4,08 4,09 4,10 Petar Požar, Jugosloveni žrtve staljinskih čistki (str. 28-31), Beograd, 1989.
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 5,4 5,5 Drakonski sud partije
  6. Vremeplov: Rođen Kosta Novaković
  7. 7,0 7,1 7,2 7,3 7,4 Pero Simić, TAMNI SJAJ TITOVE KRUNE
  8. Petar Požar, Jugosloveni žrtve staljinskih čistki (str. 28-31), Beograd, 1989.
  9. http://books.google.rs/books?id=UWALiF59JU4C&pg=PA343&dq=Kosta+Novakovi%C4%87&hl=en&sa=X&ei=ZQvVU_qRLaLnywPAyICQBQ&ved=0CE0Q6AEwCQ#v=onepage&q=Kosta%20Novakovi%C4%87&f=false
  10. Od Srpske socijaldemokratske partije do Socijaldemokratske partije
  11. Ratni dnevnik Koste Novakovića
  12. Ratni dnevnik Koste Novakovića
  13. Autobiografija Koste Novakovića, "Čačanski glasnik", Čačak, 1966.
  14. 14,0 14,1 Kosta Novaković, Kolonizacija i srbizacija Kosova
  15. http://books.google.rs/books?id=CI5Wm8771EYC&pg=PA311&dq=Kosta+Novakovi%C4%87&hl=en&sa=X&ei=ZQvVU_qRLaLnywPAyICQBQ&ved=0CC0Q6AEwAw#v=onepage&q=Kosta%20Novakovi%C4%87&f=false
  16. http://books.google.rs/books?id=CI5Wm8771EYC&pg=PA311&dq=Kosta+Novakovi%C4%87&hl=en&sa=X&ei=ZQvVU_qRLaLnywPAyICQBQ&ved=0CC0Q6AEwAw#v=onepage&q=Kosta%20Novakovi%C4%87&f=false
  17. https://www.google.rs/search?q=Kosta+Novakovi%C4%87&num=30&safe=off&es_sm=93&tbm=bks&ei=ZQvVU_qRLaLnywPAyICQBQ&start=30&sa=N&biw=1024&bih=499&dpr=1
  18. »Sabrana djela« Josipa Broza Tita, svezak treći, str. 303.
  19. Politika od 2. 2. 1922.
  20. http://books.google.rs/books?id=te6bAAAAMAAJ&q=Kosta+Novakovi%C4%87&dq=Kosta+Novakovi%C4%87&hl=en&sa=X&ei=EBHVU5bnIKHnywPKtIG4Cg&ved=0CHkQ6AEwETge
  21. »Sabrana djela« Josipa Broza Tita, svezak treći, str. 303.
  22. »Sabrana djela« Josipa Broza Tita, svezak treći, str. 303.
  23. Otvoren dosije Mustafe Golubića - Izdao me Tito! Ali, neka ga...
  24. 24,0 24,1 24,2 24,3 24,4 24,5 Rodoljub Čolaković, Kazivanje o jednom pokoljenju, drugi svezak (str. 153—156), Udruženi izdavači, Sarajevo, 1985/86.
  25. http://books.google.rs/books?id=xhUBCz0GTB0C&q=Kosta+Novakovi%C4%87&dq=Kosta+Novakovi%C4%87&hl=en&sa=X&ei=EBHVU5bnIKHnywPKtIG4Cg&ved=0CJIBEOgBMBc4Hg
  26. Staljinski obračun s jugoslavenskim partijskim vodstvom u SSSR-u
  27. Živojin Pavlović, Bilans sovjetskog termidora: Prikaz i otkrića o delatnosti i organizaciji Staljinskog terora

Vidi još[uredi - уреди | uredi izvor]

Vanjske veze[uredi - уреди | uredi izvor]