Mustafa Golubić

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
MUSTAFA GOLUBIĆ
Mustafa Golubic.jpg
Mustafa Golubić
Datum rođenja 24. oktobar 1889.
Mesto rođenja Stolac
 Austrougarska
Datum smrti 11. jun 1941. (51 god.)
Mesto smrti Beograd
Flag of Srbija okupirana Srbija
Profesija obaveštajac
Član KPJ od 1922.
Član KPSS od 1930-ih

Mustafa Mujka Golubić (Stolac, 24. oktobar 1889Beograd, 29. jul 1941[1]) je bio pripadnik Crne ruke, jugoslovenski komunista i sovjetski obaveštajac.

U mladosti je bio član tajne revolucionarne organizacije Mlada Bosna, zatim dobrovoljac u srpskoj vojci u balkanskim ratovima i prvom svetskom ratu, i član tajne oficirske organizacije Crna ruka. Nakon rata je postao istaknuti komunista, saradnik Kominterne i sovjetski obaveštajac.

Zajedno sa starim crnorukcima radio je na prevratu od 27. marta 1941. i potonjem sovjetsko-jugoslovenskom sporazumu.[2] Po izbijanju Drugog svetskog rata Nemci su ga uhapsili i ubili u Beogradu.

Nasuprot popularnom verovanju, nikada nije bio sovjetski oficir, niti general-lajtnant NKVD.[2]

Biografija[uredi - уреди | uredi izvor]

Rođen je 24. oktobra 1889. godine (ponekad se navodi i 1880. godina[3] ali netačno[4]) u Stocu, u Hercegovini. Otac mu je bio Muhamed, a majka Nura. Imao je dvije sestre i brata.[5] Kao najboljeg đaka osnovne škole, opština ga je poslala u gimnaziju u Sarajevu.

Mlada Bosna[uredi - уреди | uredi izvor]

Glavni članak: Mlada Bosna

U Sarajevu je u đačkom periodu postao član ilegalne revolucionare organizacije Mlada Bosna[6], moguće od 1908. godine.[7] Sarađivao je sa Bogdanom Žerajićem, Vladimirom Gaćinovićem i drugim istaknutim "mladobosancima".[4] U Sarajevu je završio pet razreda gimnazije, a onda je, nakon austrijske aneksije Bosne i Hercegovine 1908. godine emigrirao u Srbiju.[4] Nastavlja školovanje u Beogradu.

Mustafa je stekao opštu popularnost u Beogradu kada je skočio sa ogromne visine — sa Železničkog mosta u reku Savu.[2] Neustrašivog mladića su ubrzo primetili i on je primeljen u dobrovoljački odred Voje Tankosića, jednog od osnivača Crne ruke, koji je formirao četničku školu u kojoj su pripremani dobrovoljci za izvršavanje specijalnih zadataka u Bosni i Hercegovini. Tankosić je bio veoma strog pri selekciji, pa je od 2.000 odabrao samo 245 dobrovoljaca, a drugi mladobosanac Gavrilo Princip je odbijen zbog slabe konstitucije.[8]

Ratovi 1912-1918[uredi - уреди | uredi izvor]

Glavni članak: Crna ruka

U Srbiji ga je zatekao Prvi balkanski rat. Odmah po izbijanju rata, kao dobrovoljac stupa u četnički odred Vojislava Tankosića gde se ističe hrabrošću u borbi na Merdaru. Tokom trajanja operacija šalje članke za časopis Ilustrovana ratna kronika i Balkanski rat u slici i reči. Iz Prvog balkanskog rata izašao je kao narednik srpske vojske sa medaljom Obilića za pokazanu hrabrost,[9] kojim ga je lično odlikovao tadašnji prestolonasljednik, princ Aleksandar Karađorđević.[5]

Maturirao je u Prvoj muškoj gimnaziji 1913. godine. Upisao je najpre Tehnički, a potom Pravni fakultet.[3] Kao najbolji učenik gimnazije, dobio je stipendiju vlade Kraljevine Srbije na studije prava u Lozanu i Ženevu, a onda u Pariz.[7] Početkom 1914. u Švajcarskoj, gde je nastavio školovanje, upoznao se sa mnogima iz ruske kolonije, moguće i sa Lenjinom.[10] Verovatno je u Parizu stupio u tajnu oficirsku organizaciju “Crnu ruku” kojom je rukovodio Dragutin Dimitrijević Apis.[9]

U arhivskim materijalima austro-ugarske istrage o delovanju "Crne ruke", Golubić se označava kao jedan od najaktivnijih članova, učesnik u poznatima akcijama, uključujući Sarajevski atentat.[11]

Kad je izbio Prvi svetski rat, Golubić je prekinuo studije i vratio se u Srbiju. Kao član "Crne ruke" pridružio se vojsci, unapređen je u čin poručnika, prebačen u Kraljevsku gardu, učestvovao u čuvenoj bici na Kolubari i nagrađen ordenom.[10] Apis ga 1915, uz podršku Vrhovne komande, šalje u Rusiju da među tamošnjim Jugoslovenima prikuplja dobrovoljce za srpsku vojsku.[9] Iz Rusije se vraća sa oko hiljadu dobrovoljaca, u trenutku kada se srpska armija već uveliko povlači preko Albanije.[9] Golubić zajedno sa srpskom vojskom prelazi Albaniju. U Solunu se sprijateljio sa pukovnikom Dragutinom Dimitrijevićem Apisom. 1917. je predlagao da se izvrši atentat na nemačkog cara Viljema.[4] Na Solunskom procesu je odbio da svedoči protiv Apisa, zbog čega je osuđen na godinu dana zatvora i izbačen iz vojne službe.[5][9] Interniran je na Krfu, odakle mu je uspelo da pobegne.[7] Uz novčanu pomoć dr Jefta Dedijera odlazi u Francusku.[7]

Kraljevina SHS[uredi - уреди | uredi izvor]

Vratio se u Beograd u septembru 1918. godine.[7] Neki od bivših „crnorukaca“ postaju zakleti neprijatelji kralja Aleksandra. Najznačajniji među njima je Mustafa Golubić, zatim, tu su pukovnik Božin Simić, pukovnik Velimir Vemić, pukovnik Vladimir Tucović i drugi. Po završetku rata Golubić je pod nazdorom policije.[4]

Juna 1919. je bio uhapšen zbog učešća u studentskim demonstracijama.[10] Biva interniran u rodni Stolac, gde provodi neko vreme, ali se tajno vraća u Beograd.

1921. godine Golubić je uhapšen zbog sumnje da je učestvovao u pripremanju atentata na regenta Aleksandra i interniran u manastir Rakovica.[7] On je na Terazijama, uoči atentata, dok je prolazio kraljev automobil, pred svedocima najavio da će Apis biti osvećen.[9] Na regentov automobil je komunistički atentator Spasoje Stejić bacio dinamit, ali Aleksandar je preživeo. Navodno je kralj nakon neuspelog atentata do kraja života bio opsednut Golubićem, verujući da on iza svega stoji.[12]

Emigracija u Beču[uredi - уреди | uredi izvor]

Bečki emigrantski list Balkanska federacija, za koji je Golubić pisao.
Srp i čekić, ilegalni komunistički list koji je Golubić pokrenuo u Beču.

Po izlasku iz zatvora odlazi u Beč, gde 1922. godine postaje član ilegalne Komunističke partije Jugoslavije.[13] U Beču je živeo narednih osam godina, bio član jugoslovenskog „Kluba studenata marksista“ i kao novinar sarađivao u međunarodnom listu Balkanska federacija od 1924-27. Člankom Tajne beogradske kamarile koji je pod pseudonimom Nikola Nenadović objavio u broju od 1. XII 1924., Golubić je u Balkanskoj federaciji pokrenuo međunarodnu kampanju za reviziju Solunskog procesa.[14]

Godine 1925. je inicirao pokretanje komunističkog lista "Srp i čekić", u čijoj se redakciji nalazio duže vremena.[3] Ovaj list su rasturali ilegalnim putem u Jugoslaviju, najviše Dunavom preko radnika na brodovima.[3] Iste godine je napisao i ilegalno izdao brošuru Lenjin o vojnim pitanjima.[4] Učestvovao je kao delegat 1926. godine na III Kongresu KPJ u Beču.

Prema sećanju savremenika, Mustafa Golubić, zvani Mujke, je 1920-ih nesumnjivo bio "centralna, pitoreskna, vanserijska ličnost bečkog kruga levičarskih studenata".[3] U Beču je živeo oskudno i bez stalnih prihoda. Potpomagao ga je pukovnik Božin Simić, član „Crne ruke“ koji je živeo u Nici, ali najveću pomoć imao je od svog zemljaka Alije Mujkića, obućara kod kog su studenti popravljali cipele. On je bio član Kluba, voleo je studente i kuvao im „bosanski lonac“.[3]

U Leskovcu je Mustafa boravio u više navrata tokom 1920-ih i 1930-ih. Kretao se sa lažnim ispravama, kao Milorad Nikolić i bio aktivan u Sindikatu. Smatrali su ga za obućara jer je izrađivao moderne ženske sandale „na štiklu" i rukotvorine prodavao radnicama u Radničkom domu i drugde. U Leskovcu je Mustafa otvorio radnju za izradu sandala koja se zvala „Venera" i zaposlio pedesetak radnika. Jedan savremenik kaže: „Svi smo kod njega navraćali, popravljao nam je cipele i kuvao bosanski lonac.[12] Mustafinu „Veneru" u Beču vodio je njegov zemljak Alija Mujkić, obućar.[12]

Mustafa Golubić je u Beču na zahtev Beograda četiri puta hapšen, da bi na kraju bio proteran u Berlin.[9] U Berlinu se obraća se "Crvenoj pomoći" i od nje dobija 10 DM nedeljno. Pomagao mu je Kosta Novaković koji je poznavao šefa "Crvene pomoći". Do januara 1931. je u Berlinu.[7] U isto vreme boravi u Parizu, Moskvi i Pragu. Zvanično, u Parizu je po nalogu "Crvene pomoći", nabavljao falsifikovane pasoše za komuniste.[7] Sumnja se da je 1930. godine u Parizu učestvovao u otmici ruskog generala Kutepova, vođe belogardejaca u ruskom građanskom ratu.[10]

Sovjetski obaveštajac[uredi - уреди | uredi izvor]

Glavni članci: Kominterna i NKVD

Početkom 1930-ih Golubić radi kao sovjetski obaveštajac i često boravi u Moskvi, u hotelu Luks, gdje su stanovali strani funkcioneri Kominterne. U Moskvi Golubić počinje da radi u Četvrtom odjeljenju GPU (politička policija)[13], čiji je posao, između ostalog, uklanjanje političkih protivnika.[5] U zvaničnoj karakteristici sovjetske službe GPU stoji da je negativna osobina Golubića što uporno insistira "da nas poveže sa organizacijom Crna ruka", prema kojoj gaji određene simpatije, te da se "u svom poslu se oslanja isključivo na ljude svoje nacionalnosti (Srbe)."[2]

Prema memoarima Čolakovića, Golubić ga je 1932. odveo u Kremaljski dvorac, gde su se sastajali sovjetski rukovodioci i upoznao ga sa Staljinom.[4] Kapiju su prošli bez legitimisanja.[4] Rodoljub Čolaković opisuje Golubića kao fanatičnog izvršioca Staljinovih naloga, ali i kao čovjeka koji u trenucima slabosti čezne za rodnim Stocem.[13]

1934. godine Mustava Golubić je već bio značajan sovjetski obaveštajac u Pragu.[4] U to vreme za njega je radio Ivo Vejvoda, ne znajući njegov identitet:

Wikiquote „Za vrijeme studija arhitekture u Pragu, radio sam za Mustafu Golubića. Nosio sam njegove šifrovane poruke u Beograd. O njemu, takoreći, nisam znao ništa, nisam imao pojma čime se zapravo bavi. Ali da sam znao tko je Mustafa Golubić - da je jedan od najvećih sovjetskih obavještajaca, kome su vrata Kremaljskog dvorca, gdje se sastajao sa Staljinom, uvijek bila otvorena - ja bih sebe smatrao aristokratom komunističkog pokreta. Jer, raditi za sovjetsku obavještajnu službu, za Kominternu i Staljina, bila je tada najveća čast koja je mogla zadesiti jednog komunistu. Mustafa je posjedovao nevjerojatan lični šarm. Od prvog sam ga dana zavolio kao rođenog oca.[13]

Radeći kao sovjetski operativac, Golubić je pod lažnim imenima obišao pola svijeta, od Rusije, Kine i Japana na istoku, do Sjedinjenih Država i Meksika na zapadu, dok su mu Beč, Moskva, Prag, Pariz, London i Berlin bile "kućne adrese".[13]

U zimu 1934-1935, preselio se u Kanadu, gde je ostao dve godine, operišući u Sjedinjenim Državama i Meksiku.[10] Mustafa Golubić je nekoliko puta kao „slijepi putnik“ putovao u SAD. U New Yorku je kidnapovao jednog sovjetskog dvostrukog agenta koji je počeo saradnju sa američkim tajnim službama.[5] Uspio ga je oteti i organizitrati njegov transport u Moskvu.[5] Digao se na noge cijeli FBI I nastala je potjera za Golubićem, kome je Stevan Dedijer pomogao da umakne i vrati se u Evropu. Prisećajući se Golubića, Dedijer je rekao: "Mustafa je jedan od svetaca u mome životu."[5]

1937. odlazi u Španiju, gde je besni Španski građanski rat, ali mu je naloženo da se naseli neko vreme u Parizu da identifikuje "trockiste" u redovima jugoslovenskih komunista.[10]

Tih godina u Moskvi je upoznao budućeg vođu jugoslovenskih komunista Josipa Broza Tita. Golubić je, kao i Tito, preživeo Staljinovu Veliku čistku 1936-1938 u kojoj je ubijeno gotovo celo vođstvo KPJ. U anketi, popunjenoj u Moskvi 1938. godine, Mustafa Golubić je za sebe napisao da je razveden, a rodbinu nije video preko 12 godina.[2] 1938. godine novo Titovo rukovodstvo je povelo kampanju protiv njega i drugih istaknutih komunista kao "špijuna, provokatora i duplih agenata" (Rajko Jovanović, Pavle Bastajić, Labud Kusovac...).[15]

Golubić je više puta po zadatku putovao u Meksiko. Tamo je u izbjeglištvu boravio Lav Trocki, najveći i najopasniji Staljinov neprijatelj, koji ga je u svojim veoma čitanim tekstovima raskrinkavao kao komunističkog diktatora.[5] Mnogi vjeruju da je Mustafa Golubić bio jedan od organizatora ubistva Lava Trockog u Meksiku 1940. godine.[5][9][13] Drugi smatraju da o umešanosti Golubića u ubistvo Trockog za sada ne postoje nikakvi verodostojni izvori.[12]

Povratak u Jugoslaviju[uredi - уреди | uredi izvor]

Wikiquote „Moji drugovi u Sovjetskom Savezu kažu da je moj razvoj dijalektičan. Od nacionalnog, postao sam pravi proleterski revolucionar.[4]
(Mustafa Golubić)

U martu 1940. Mustafa Golubić se vraća u Beograd.[10] U to vreme, nakon uspostavljanja sovjetsko-jugoslovenskih odnosa 10. juna 1940. godine, uspostavljane su veze sovjetskih predstavnika i jugoslovenskih oficira u cilju saradnje protiv Hitlera.[16] Mustafa Golubić je 1940. ili 1941. uspostavio u Beogradu kontakt sa Dragišom Vasićem i Mladenom Žujovićem, koji su kasnije postali bliski politički savjetnici Draže Mihailovića.[17]

Demonstracije u Beogradu protiv Trojnog pakta, 27 marta 1941.

Golubić je sa bivšim crnorukcima učestvovao u pripremanju vojnog puča 27. marta 1941. godine, protiv prostupanja Jugoslavije Trojnom paktu.[16] On je preko crnorukca Božina Simića bio u dosluhu sa generalom Dušanom Simovićem. Simić je posetio Simovića 26. marta i obavestio ga je o raspoloženju Sovjeta da sa Jugoslavijom zaključe sporazum.

Nakon uspešnog prevrata, Golubić je po zadatku sovjetske službe, pomoću svojih saradnika crnorukaca, inicirao obraćanje nove vlade generala Simovića sovjetskom rukovodstvu.[2] Odmah posle vojnog puča 27. marta, on i Božin Simić, zajedno, iz Beograda, avionom su otputovali za Moskvu kako bi prisustvovali potpisivanju Sporazuma o prijateljstvu Jugoslavije i SSSR-a (pospisan prekasno u zoru 6. aprila 1941. godine).[18] Golubić se vratio u Jugoslaviju koja je već bila okupirana.

Kad je Rodoljub Čolaković 15. aprila 1941. godine sreo Mustafu u okupiranom Sarajevu ovaj mu je navodno rekao: "Valter neće dugo trajati i moraće da bude maknut".[5] Čolaković u svojim memoarima piše da je to odmah javio Titu, čije je konspirativno ime u to doba bilo Valter.[5] Milovan Đilas je kasnije tvrdio da je postojala odluka da se Mustafa Golubić ukloni, jer su dobili podatke da se on sprema lividirati Tita.[5] Titovi najbliži saradnici tada su počeli govoriti o Golubiću kao neprijatelju i "trockisti", ali on se nije uzrujavao jer je imao podršku SSSR. U predustaničkim danima, u maju 1941. godine Golubić se sastajao sa Titom, koji je tada boravio u Beogradu, i sa još nekim članovima Politbiroa KPJ.[4] Neki autori veruju da je između njih postojala tenzija ili konkurencija oko vođstva u predstojećim događajima.[4]

Neki publicisti veruju da je 5. juna 1941. godine Mustafa Golubić organizovao dizanje u vazduh tvrđave u Smederevu, gde su Nemci uskladištili municiju poražene vojske Kraljevine Jugoslavije.[9][5] Međutim, za tako nešto ne postoje dokazi, niti se takve optužbe pominu u dokumentima sa njegovog saslušanja u Gestapou.

Hapšenje i smrt[uredi - уреди | uredi izvor]

7. juna 1941. godine, Gestapo je provalio u kuću na adresi Mirijevski put 97, gde se pod lažnim imenom krio Mustafa Golubić.[5] Tom prilikom je ubijena ćerka vlasnika stana pod sumnjom da je špijun NKVD. Golubić je uhapšen i odveden u zatvor Gestapoa, na današnjem Trgu Nikole Pašića.

Postoje razne teorije o njegovom hapšenju. Neki smatraju da je Ivan Stevo Krajačić organizovao potkazivanje Golubića Gestapu[19], drugi veruju da je iza toga stajao Tito lično[9], a neki da je uhapšen slučajno u nemačkoj akciji protiv švercera.[12]

Spomen ploča Mustafe Golubića u Aleji boraca NOR-a na Novom groblju u Beogradu.

Gestapovci su Mustafu Golubića tokom ispitivanja strašno mučili i izmasakrirali. Polomili su mu obe ruke, jednu nogu, više rebara, izbili sve prednje zube. Uprkos tome, Golubić nije odao niti jednu informaciju, što Nijemci priznaju u svojim zapisnicima.[5] U šatorskom krilu izneli su ga polomljenog u Pionirski park, ispred današnjeg Predsedništva, i pošto nije mogao da stoji, posadili su ga na stolicu i streljali. Tu je i zakopan. U nemačkim dokumentima se vodi da je streljan zbog "ilegalnog pribavljanja i trgovine putnim ispravama". [7]

Kao datum njegovog streljanja navodi se 26. jun 1941. godine[9][7] ili početak jula, u svakom slučaju nakon napada Nemačke na SSSR.[4] Početkom avgusta, vođstvo KPJ je bilo uvereno da je Golubić i dalje živ. Rankovićeva poruka Titu od 16. avgusta 1941. glasi:

"Mustafa nije streljan već samo neki njegovi saradnici. Skoro svaki dan ga saslušavaju. Možda ga čuvaju za zamenu.[4]"


Prema jednoj verziji, nakon oslobođenja Beograda oktobra 1944. godine, obaveštajci Crvene armije pronašli su Golubićev grob.[5] Otkopan je, autopsiju je izvršio dr Vojislav Stojanović i tom prilikom je utvrđeno da su mu skoro sve kosti bile polomljene.[5] Njegovi posmrtni ostaci su preneti u Moskvu gde je sahranjen uz najviše vojne počasti.[9]

Prema drugoj verziji, njegov grob još uvek nije pronađen.[10]

Nasleđe[uredi - уреди | uredi izvor]

Wikiquote „Teško je u historiji revolucionarnih zbivanja u Jugoslaviji u 20. vijeku naći još jednu ličnost koja je igrala tako značajnu ulogu i ostavila tako duboke tragove, a da se o njoj tako malo pisalo, govorilo i polemisalo, da se o njoj tako malo zna, kao što je to slučaj sa Mustafom Golubićem.[20]
(Sead Trhulj)

U maju 1942. kod Stoca formirana je 1. muslimanska partizanska četa Mustafa Golubić, koja je imala oko 25 boraca, ali je nakon mesec-dva prestala da postoji.[21] 1944. godine je proglašen za Narodnog heroja Sovjetskog Saveza.

Nakon rata, u SFRJ se ime Mustafe Golubića u štampi, publicistici i historiografiji nije pominjalo.[4] Prema nekim sećanjima, većina starih, predratnih komunista je odbijala razgovor o njemu.[22]

Sredinom 1970-ih, pojavilo se u sarajevskoj štampi niz natpisa o njemu, a istovremeno je i Borba objavila vest da je 17. juna 1976. formiran odbor za obeležavanje revolucionarnog lika i dela Mustafe Golubića.[4]

Povezano[uredi - уреди | uredi izvor]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Odabrane biografije Matice srpske, Pristupljeno 9. 4. 2013.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 «Черная рука» в Кремле
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 3,5 Vera Mujbegović: BEČKE GODINE MOJIH RODITELJA
  4. 4,00 4,01 4,02 4,03 4,04 4,05 4,06 4,07 4,08 4,09 4,10 4,11 4,12 4,13 4,14 4,15 Slavko Odić, Slavko Komarica: PARTIZANSKA OBAVJEŠTAJNA SLUŽBA
  5. 5,00 5,01 5,02 5,03 5,04 5,05 5,06 5,07 5,08 5,09 5,10 5,11 5,12 5,13 5,14 5,15 5,16 Zaboravljeni Bošnjaci – Mustafa Golubić
  6. Veselin Masleša: Mlada Bosna – mrtvaci na odsustvu
  7. 7,0 7,1 7,2 7,3 7,4 7,5 7,6 7,7 7,8 7,9 Otvoren dosije Mustafe Golubića - Izdao me Tito! Ali, neka ga...
  8. Милорад Белић, Комитетски војвода Војислав Танкосић, Међуопштински историјски архив, Ваљево (2005) ISBN 86-80613-07-H, Приступљено 17. 4. 2013.
  9. 9,00 9,01 9,02 9,03 9,04 9,05 9,06 9,07 9,08 9,09 9,10 9,11 Mustafa Golubić: Od "Mlade Bosne" do Staljinovog špijuna
  10. 10,0 10,1 10,2 10,3 10,4 10,5 10,6 10,7 ГОЛУБИЧ Мустафа (псевдоним Омега)
  11. Мустафа Голубич биография
  12. 12,0 12,1 12,2 12,3 12,4 Otvoren dosije Mustafe Golubića - Staljinova naredba: Draža umesto Tita
  13. 13,0 13,1 13,2 13,3 13,4 13,5 Komunistički James Bond zvao se Mustafa Golubić
  14. Mustafa Golubić
  15. Živojin Pavlović, Bilans sovjetskog termidora: Prikaz i otkrića o delatnosti i organizaciji Staljinskog terora
  16. 16,0 16,1 http://www.znaci.net/00003/584.pdf
  17. http://www.znaci.net/00001/40_68.htm Jozo Tomasevich: CETNICI U DRUGOM SVJETSKOM RATU 1941-1945
  18. Beli ruski knez! | Ostali članci | Novosti.rs, Pristupljeno 5. 4. 2013.
  19. Vjenceslav Cenčić: "Ivan Krajačić Stevo: Ja o sebi drugi o meni"
  20. Sead Trhulj u uvodu knjige „Mustafa Golubić čovjek konspiracije“, IRO "Partizanska knjiga", Ljubljana, OOUR izdavačko-publicistička delatnost Beograd, 1986.
  21. http://www.znaci.net/00001/270_2.pdf
  22. Moj obračun s nama

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

Vanjske veze[uredi - уреди | uredi izvor]