Prijeđi na sadržaj

Pavle Bastajić

Uredi veze
Izvor: Wikipedija
Pavle Bastajić
Pavle Bastajić, fotografija nastala u Beču 1924. godine
Datum rođenja12. maja 1890.
Mesto rođenjaPerna kraj Karlovca
 Austrougarska
Datum smrtioko 24. oktobra 1941. (51 god.)
Mesto smrtiJasenovac
Nezavisna Država Hrvatska Nezavisna država Hrvatska
Profesijaprofesionalni revolucionar, sovjetski obaveštajac
Član KPJ od1919.

Pavle Bastajić (Perna kraj Karlovca, 12. maja 1890 – Jasenovac, oko 24. oktobra 1941), jugoslovenski revolucionar, komunistički aktivist i sovjetski obaveštajac.

Bio je učesnik revolucionarnog studentskog pokreta na Zagrebačkom sveučilištu i atentata na bana Cuvaja 1912. godine, dobrovoljac u srpskoj vojsci u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu, te komunistički revolucionar i saradnik sovjetske obaveštajne službe od sredine 1920-ih.

Biografija

[uredi | uredi kod]

Rođen je 12. maja 1890. godine u selu Perna, u okolini Karlovca. Po nacionalnosti je bio Srbin. Oca Stanka, iz sela Prkos Lasinjski, koji je bio seljak, nije se sećao, jer je umro nedugo nakon Pavlovog rođenja. Majka Marija (rođ. Dedić) bila je domaćica.[1] Majka i Pavle su, posle smrti oca, odrastali u siromaštvu u selu Perna, ali je seoski sveštenik primetio da se radi o pametnom dečaku i odlučio da mu pomogne. Nakon završena četiri razreda osnovne škole, sveštenik je malom Pavlu obezbedio stipendiju i upis u Karlovačku gimnaziju. Njegova majka se nadala da će, nakon završene gimnazije, upisati i bogosloviju, ali Pavla to nije zanimalo. Od 1902. do 1910. pohađa gimnaziju, a 1911. maturira.[2] Kao gimnazijalac u Sremskim Karlovcima prihvata ideje Svetozara Markovića, Vase Pelagića i ruskih revolucionarnih demokrata i anarhista.[3] Posle završene srednje škole, upisao je studije prava u Zagrebu.

Od nacionalnog do socijalnog revolucionara

[uredi | uredi kod]

Od mladosti je pripadao revolucionarno-nacionalističkom pokretu jugoslovenske omladine u Austro-Ugarskoj. Zajedno sa drugim pripadnicima revolucionarne omladine, učestvovao je u pripremi atentata na bana Cuvaja 1912. godine. Bio je poznanik atentatora Luke Jukića. U aprilu 1912. godine, Bastajić putuje u Beograd zajedno sa Jukićem i Oskarom Tartagliom. Na večeri u beogradskom hotelu "Moskva", trojac upoznaje Dragutina Dimitrijevića Apisa i Voju Tankosića. Tih dana su Bastajić i Tartaglia položili zakletvu i postali članovi tajne organizacije Ujedinjenje ili smrt. Od Tankosića su dobili bombe i revolver, koju su dali Jukiću, koji je odlučio da izvrši atentat.[4] Bastajić je kasnije izjavio, "Da nam je Apis rekao skačite u vodu, odmah bismo to učinili".[5] Tri dana pred neuspešan atentat, 5. juna 1912. godine, Bastajić se na savet prijatelja, jer ih je policija već pratila, sklonio u Beograd, ali tek nakon što je predao bombe Jukiću.[2][6] Tokom boravka u Beogradu, Bastajić se družio sa Tinom Ujevićem, kao i sa Valerijanom i Milanom Pribićevićem, braćom Svetozara Pribićevića. Kada su saznali da atentat nije uspeo, Bastajić je izjavio da će sam izvršiti atentat, i u tu svrhu dobio bombu i kavalerijski revolver od Milana Pribićevića. Međutim, taj plan nikada nije sproveden u delo.[7]

Hotel Moskva u Beogradu, gde se Bastajić prvi put sastao sa crnorukcima, a potom nalazio i sa Tinom Ujevićem i braćom Pribićević.

Bastajić učestvuje kao dobrovoljac u Prvom balkanskom ratu, gde se bori u četi Vojvode Vuka i ranjen je u glavu. Tada se proširila netačna vest da je poginuo, i njegov prijatelj Tin Ujević napisao mu je nekrolog.[2][8] Posle završetka rata odlazi u Lozanu, gde upisuje studije sociologije i povezuje se sa Vladimirom Gaćinovićem i Mustafom Golubićem, te postaje i član Mlade Bosne. Bio je upućen u planove Golubića i Gaćinovića da ubiju ili Poćoreka ili Franca Ferdinanda.[9] Sam Bastajić nije učestvovao na sastanku u Tuluzu početkom 1914. godine na kom je donešena odluka da se izvrši atentat na Poćoreka (kasnije preinačena u atentat na Ferdinanda), jer se tad nalazio u Parizu, a kao siromašni student nije mogao da priušti putovanje iz Pariza u Tuluz. Međutim, bio je potpuno upućen u planove i saglasan sa njima.[10] Po tvrdnjama Bastajića, sam Gaćinović je tog proleća u Parizu počeo ozbiljno da se premišlja oko svrsishodnosti atentata, o čemu mu je više puta govorio, ali su događaji već išli svojim tokom bez njegovog upliva. Za ubistvo nadvojvode njih dvojica su saznali dok su pili kafu posle ručka u pariškom kafeu Panteon.[11]

Čim je izbio Prvi svetski rat, Bastajić je stupio u srpsku vojsku kao dobrovoljac. Bio je jedan od 1300 kaplara.[12] Nakon okupacije Srbije i prelaska preko Albanije, Bastajić je preko Krfa i Italije dospeo nazad u Lozanu, gde je nastavio studije sociologije.[13] Bio je stipendista engleskog fonda kojim je rukovodio Jovan Cvijić.[14] Rat ga je dodatno radikalizovao ka levici jer je svedočio mnogim brutalnostima i iživljavanju oficira i četničkih vođa nad običnim vojnicima.[15] Kao student u Švajcarskoj 1916. prisustvuje Lenjinovim predavanjima i lično ga upoznaje.[16] 1917. godine, Bastajić je već na socijalističkim, republikanskim i jugoslovenskim unitarističkim pozicijama. Bio je blizak i anarhizmu te je bio veliki poštovalac Bakunjina.[17] Aktivno se uključio u rad Studentskog udruženja "Vila" u Lozani i u njegovo ime je uputio pozdrav Februarskoj revoluciji u Rusiji.[18] Još uvek je bio povezan sa Mustafom Golubićem i Crnom rukom, te pomno pratio Solunski proces.[19] Iste godine je, po sopstvenim tvrdnjama, bio sa Vladimirom Gaćinovićem na njegovoj samrtnoj postelji, a već 1918. godine ističe se kao jedan od glavnih švajcarskih socijalista koji vode agitaciju protiv srpske vlade i Jugoslovenskog odbora, te osniva novo, radikalno studentsko udruženje "Gaćinović".[20] U leto 1918. godine javno istupa među studentima u Švajcarskoj kao jedan od glavnih pristaša jugoslovenskog federalizma.[21] Nakon što je diplomirao sociologiju u Lozani, zbog revolucionarne komunističke delatnosti švajcarska policija ga je proterala u Austriju.[2][22]

Komunista u Beču

[uredi | uredi kod]

Od 1920. godine, Bastajić se nalazio u Beču kao politički emigrant i profesionalni revolucionar. Radio je u Klubu jugoslovenskih studenata marksista i postao član KPJ. Njegov partijski drug, Marijan Stilinović, ovako ga je opisao u bečkim godinama:

Kafana Alserhof na uglu Alser Straße i Skodagasse, jedno od glavnih mesta okupljanja jugoslovenskog Kluba studenata marksista u Beču.

A Pavle Bastajić, pijući polako crnu kavu, pali jednu cigaretu na drugu; iz džepa mu viri svezak Bakunjina na francuskom jeziku od kojeg se nikada ne odvaja. Odobrava Mustafi glavom i smije se onim svojim prodornim vranim očima. Tamnoput, jake vilice, isturenih jabučica, suh, koščat, s širokim patkastim nosom, crne kovrčave kose počešljane na razdjeljak, u crnom izlizanom odijelu koje ima već onaj tamni sjaj iznošenih godina, kordunaš iz Perne koji je učio bogosloviju u Sremskim Karlovcima, studirao pravo u Zagrebu, komitovao za vrijeme balkanskih ratova i za vrijeme prvog svjetskog rata u Srbiji, povezan sa Solunskim procesom, emigrant u Francuskoj i Švicarskoj iz koje ga protjeruju, prijatelj mnogih anarhista — taj rođeni revolucionar i vječiti konspirator, sav potamni u licu mržnjom kad se spomene Aleksandrovo ime: crne jake obrve kao da su se spojile u jednu debelu crnu liniju, bijeli zubi blistaju, a fascinantne oči kao da gore plamenom osvete.[17]

Prema Solomonu Leviju, Bastajić je živeo dosta bedno, hraneći se hlebom i konjskim kobasicama, te je bio potpuno posvećen propagandnom radu. Od boljševika, najviše je poštovao Lava Trockog, i u startu nije voleo Staljina. Međutim, i u svojim komunističkim danima još uvek je čitao anarhističku literaturu, ne samo Bakunjina, nego i Kropotkina, kao i ruske narodnjačke mislioce poput Hercena i Černiševskog.[23] U Beču tada živi i njegov raniji poznanik Mustafa Golubić, koji takođe postaje komunista, i u ovom periodu njih dvojica postaju najbliži prijatelji.

1924. godine, na poziv Anrija Barbisa, Bastajić i Golubić putuju u Pariz, gde istupaju na antiratnim mitinzima i skupovima posvećenim desetogodišnjici izbijanja Prvog svetskog rata. Po povratku u Beč, zajedno sa Dimitrom Vlahovim uređuju međunarodni časopis La Fédération balkanique. Po rečima sovjetskog istoričara Vladimira Turoka-Popova, koji ih je lično poznavao, Bastajić i Golubić su u časopisu raskrinkavali "podlu antinacionalnu ulogu vladajuće srpske buržoazije i kraljevskog dvora Karađorđevića".[24] Potkraj 1924. godine, Miroslav Krleža je upoznao Bastajića za boravka u Beču, i pružio mu utočište na nekoliko dana, budući da je Bastajića tada progonila austrijska policija.[3] Bastajić je 1926. godine bio jedan od pokretača i urednika komunističkih novina Srp i čekić.[25]

Sovjetski obaveštajac

[uredi | uredi kod]
Naslovna stranica lista La Fédération balkanique iz 1929. godine.

Oko 1923. godine, Pavle Bastajić i Mustafa Golubić su, preko sovjetske ambasade u Beču, postali agenti INO GPU, odnosno Inostranog odeljenja Državne političke uprave Narodnog komesarijata unutrašnjih dela SSSR.[13] 1924. su, po svemu sudeći na svoju ruku, planirali atentat na kralja Aleksandra, što je obustavljeno nakon intervencije Centralnog komiteta SKOJ-a, koji im je objasnio da se komunisti protive individualnom teroru.[13][26] O njihovim planovima je, preko dvojice zavrbovanih komunističkih omladinaca, bila obaveštena i jugoslovenska policija.[27]

Početkom 1927. godine, policija u Beču hapsi Bastajića i drži ga u pritvoru bez suđenja šest nedelja.[28] Nakon toga, Bastajić prelazi iz Beča u Berlin, gde postaje član Komunističke partije Nemačke. Učestvuje u radu jugoslovenske partijske ćelije u kojoj su bili još i Oto Bihalji Merin, Pavle Bihali, Momčilo Đorđević i Lavoslav Kraus. Radio je sa "nacionalno-revolucionarnim" organizacijama kao što je levičarska VMRO (ujedinjena), i na svoje drugove je i tada ostavljao utisak čoveka koji je "više anarhista nego komunista".[29] Bio je povezan sa antikolonijalnom Ligom protiv imperijalizma, organizovanom od strane Komunističke internacionale, i sarađivao sa hrvatskim nacionalistima koje je pokušavao da odvoji od ustaškog pokreta.[13] Njegov boravak u Berlinu je navodno na kratko prekinut 1927. godine, da bi otišao u Moskvu, gde je završio obaveštajni kurs.[30]

Oko 1930. godine, Bastajić se seli u Pariz, gde radi sa Veselinom Maslešom i nastavlja aktivnosti po obaveštajnoj liniji i liniji saradnje sa "nacionalnim revolucionarima" koji simpatišu komunizam. U Francuskoj pravi svoju mrežu obaveštajaca od jugoslovenskih emigranata-komunista.[30] Poznato je da se u njegovoj obaveštajnoj mreži nalazila i švajcarska komunistkinja i špijunka Renata Steiner, koja će se kasnije infiltrirati u redove trockista.[31] Po obaveštajnoj liniji je obišao ceo Mediteran, od Španije do Turske. Početkom tridesetih je u Parizu održavao kontakte komunista sa Svetozarom Pribićevićem.[16]

U leto 1937. godine, Bastajić donosi odluku da raskine sa KPJ i prestane da radi za NKVD zbog Velike čistke. Preko Ignaca Rajsa, još jednog komunističkog obaveštajca koji je te godine raskinuo sa komunizmom zbog čistki, Bastajić okušava da stupi u kontakt sa Trockijevim sinom Levom Sedovom i Viktorom Seržom. Serž je poznavao Bastajića još iz Beča, ali su i on i Sedov odbili da se nađu sa njime, jer nisu verovali da ne pokušava da stupi u kontakt sa njima po nalogu sovjetske službe.[32][33] Međutim, u to vreme, sovjetske obaveštajne strukture već su bile upoznate sa Bastajićevim raskidom sa partijom. Ivan Kralj je dobio naređenje da ubije Pavla Bastajića, ali se Bastajić obratio za pomoć svom starom prijatelju iz Beča, Labudu Kusovcu. Kusovac se zatim obratio Josipu Brozu Titu, de facto prvom čoveku KPJ u Parizu u tom trenutku. Tito je ubedio Kralja da odustane od pokušaja ubistva Bastajića, pod izgovorom da ubistvo među komunističkom emigracijom može privući nepotrebnu pažnju policije i rezultirati masovnim hapšenjima i proterivanjima Jugoslovena iz Pariza.[34]

U jesen 1939. godine,[12] Bastajić odlučuje da se vrati u Jugoslaviju. Obraća se predsedniku jugoslovenske vlade, svom nekadašnjem kolegi sa studija u Švajcarskoj Dragiši Cvetkoviću, da mu dopusti povratak u zemlju, nakon čega se uspeva vratiti.[3]

Povratak u Jugoslaviju i smrt

[uredi | uredi kod]
Glavni članak: Stradanje stanovnika sela Prkos
Policijski karton Pavla Bastajića iz januara 1940. godine, kada je uhapšen po povratku u rodni kraj.

Bastajić se krajem 1939. godine vratio u rodni kraj na Kordunu, gde je uhapšen i potom bio pod stalnim nadzorom policije. Boravio je u rodnoj Perni i u Topuskom. Povezao se sa članovima KPJ u tom kraju, iako sam nije bio politički aktivan. Rođacima, koji su postali komunisti i kojima je verovao, u poverenju je kritički pričao o Staljinu, iako je hvalio Lenjina i Trockog i izričito govorio o ispravnosti marksizma i uspesima Sovjetskog Saveza. KPJ je savetovala da ga članovi partije ne uvlače u zajedničke akcije, ali nije ih podsticala da ga ostrakizuju.[2] Izdržavao se od finansijske pomoći starih prijatelja i držanja časova francuskog jezika.[16]

U oktobru 1940. godine posećuje starog partijskog druga, koji je takođe zapao u nemilost, Miroslava Krležu, u Zagrebu. Tamo mu je čitavu noć pričao pojedinosti o svom radu kao "egzekutora", o metodima delovanja staljinističke tajne policije, o odnosima unutar Kominterne te o strahovitim čistkama. Krleža je rekao da "da jezovitije priče nije nikad čuo". Krleža je nakon toga zaključio da ga je "Bastajićev slučaj samo učvrstio u njegovim podacima za koje je već znao iz štampe, ali da je istina za koju je on tada znao ili pretpostavljao poslije Bastajićevih svjedočanstava bila još strašnija nego što je mogao pretpostaviti".[35] Krleža je kasnije, u svojim Marginalijama o Bastajiću napisao:

Proveo je kod mene jednu mračnu noć, moglo bi se reći nezaboravnu. Kalvarija njegove karijere. To su te glave, skinute s turskog kolca, melankolični balkanski mentaliteti, zapravo bezazlene sentimentalne naravi, koje preuzimaju na sebe da nose križ u ime takozvanog „društvenog ideala”. Uvijek spremni da se žrtvuju, violentni mladići, postaju heroji, nosioci uloga u svakome slučaju tragičnih. Bavio se likvidacijama, političkim likvidacijama u ime viših interesa po direktivama ruskih vlasti. Slomio se negda u Belgiji, točno se ne sjećam, godine 1931. ili 1932. Likvidirali su tamo jedno lice, o kome je, prikupivši egzaktne podatke, stekao svoje nepokolebljivo uvjerenje, da su pretpostavke za likvidaciju toga čovjeka bile krive ili da je likvidiran nevin. Odbio je da dalje vrši tu ulogu i živčano potpuno podrovan, proveo godinu dana po ruskim sanatorijima. Osposobljen za daljnje vršenje dužnosti, vraća se na posao u Europu, našao se u otvorenoj insubordinaciji: odbio je da se dalje bavi tim poslom i tako se pretvorio u dezertera.[36]

Nakon izbijanja rata i uspostave NDH, Pavle Bastajić i mnogi stanovnici sela Prkos su pomagali KPJ i pripreme za ustanak na Kordunu.[37] Već u maju 1941. godine, Bastajića su ustaše hapsile dvaput. Prvi put je uhapšen u Zagrebu 4. maja i izgnan iz grada. Drugi put je uhapšen u Topuskom 27. maja i otpremljen u Zagreb, gde je četiri meseca držan u zatvoru u Petrinjskoj ulici. Prema ustaškim dokumentima, 24. oktobra 1941. godine, odveli su ga u logor Jasenovac, gde je ubijen.[1] Međutim, porodica je smatrala da je najverovatnije likvidiran već na putu do Jasenovca, jer se niko od preživelih logoraša nije sećao Bastajića u Jasenovcu.[16]

1968. godine, u selu Prkos Lasinjski je podignuta bista Pavlu Bastajiću.[38]

Reference

[uredi | uredi kod]
  1. ↑ 1,0 1,1 Bastajić, Pavao, 12.5.1890. Policijski karton. Ekultura.hr
  2. ↑ 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 Dušan T. Rkman, "Pavle Bastajić Paja – životni put jednog revolucionara (1): Od Crne ruke do Komunističke partije", Prosvjeta br. 136 (mart 2017).
  3. ↑ 3,0 3,1 3,2 Pavle Bastajić (enciklopedija Krležijana)
  4. ↑ Horvat 2006: str. 150, 153
  5. ↑ Dedijer 1966: str. 443
  6. ↑ Dedijer 1966: str. 444
  7. ↑ Horvat 2006: str. 156–159
  8. ↑ Tin Ujević, "Slava našim mrtvima!" u Tin Ujević, Sabrana djela, svezak deseti: Eseji, rasprave, članci III: o politici, o ekonomiji, o sociologiji (Zagreb: Znanje, 1966), 83–85.
  9. ↑ Vladimir Martelanc, Članki in pisma, ur. Ravel Kodrič (Ljubljana: cf, 2023), 368.
  10. ↑ Dedijer 1966: str. 467–469
  11. ↑ Dedijer 1966: str. 522–523
  12. ↑ 12,0 12,1 Pavle Jakšić, Nad uspomenama, tom prvi (Beograd: Rad, 1990), 81–82.
  13. ↑ 13,0 13,1 13,2 13,3 Stefan Gužvica, "Šest Mladobosanaca koji su postali komunisti (I deo)", Magazin Plus, 29.6.2024.
  14. ↑ Momčilo Mitrović, "Organizacije jugoslovenskih studenata u Švajcarskoj 1917. godine", Istorijski časopis 27 (1980), 214, 216.
  15. ↑ Ljubo Leontić, "O Jugoslovenskom odboru u Londonu", Starine, knjiga 50 (Zagreb: Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, 1960), 31–32.
  16. ↑ 16,0 16,1 16,2 16,3 Dušan T. Rkman, "Pavle Bastajić Paja – životni put jednog revolucionara (2): Od Komunističke partije do ustaškog zatvora", Prosvjeta br. 137 (jun 2017).
  17. ↑ 17,0 17,1 Stilinović 1969: str. 81
  18. ↑ Hrabak 1988: str. 41
  19. ↑ Stilinović 1969: str. 80
  20. ↑ Hrabak 1988: str. 50–51
  21. ↑ Hrabak 1988: str. 60–61
  22. ↑ Pavle Bastajić (Hrvatski biografski leksikon)
  23. ↑ Moni Levi, Doživljaji i susreti na stazama revolucije (Sarajevo: Svjetlost, 1982), 38–39.
  24. ↑ Владимир Михайлович Турок, "Мое знакомство с революционерами и цареубийцами", u В. Д. Королюк (ur.), Международные отношения в Центральной и Восточной Европе и их историография (Москва: Наука, 1966), 168–169.
  25. ↑ Ubavka Vujošević, Branislav Gligorijević (ur.), Treći kongres KPJ, 17-22. maj 1926. Plenarne sednice CK KPJ, maj-septembar 1926. (Beograd: Izdavački centar Komunist, 1986), 485.
  26. ↑ Stilinović 1969: str. 113–114
  27. ↑ Rastko Lompar, Antikomunizam u Kraljevini Jugoslaviji, 1934–1941. (Univerzitet u Beogradu, doktorska disertacija), 79–80.
  28. ↑ "Wieder ein Uinlrechtsbruch der Polizei", Der Abend god. 13, br. 54, 7. marta 1927, 1–2.
  29. ↑ Lavoslav Kraus, Susreti i sudbine: Sjećanja iz jednog aktivnog života (Osijek: Glas Slavonije, 1973), 197–201.
  30. ↑ 30,0 30,1 Milan Radanović, "Dida De Majo (1906-1964): Biografija", Zbornik Jevrejskog istorijskog muzeja 9/2009, 422.
  31. ↑ Serge 1952: str. 32
  32. ↑ Serge 1952: str. 30–31
  33. ↑ Elisabeth K. Poretsky, Our Own People: A Memoir of 'Ignace Reiss' and His Friends (Ann Arbor: University o Michigan Press, 1970), 218.
  34. ↑ Stefan Gužvica, Prije Tita: Frakcijske borbe u Komunističkoj partiji Jugoslavije 1936-1940. (Zagreb: Srednja Europa, 2020), 68.
  35. ↑ Ivan Očak, Krleža – Partija (Miroslav Krleža u radničkom i komunističkom pokretu 1917–1941) (Zagreb: Spektar, 1982), 260–261.
  36. ↑ Rašeta 2019: str. 6
  37. ↑ Dušan Baić, Kotar Vrginmost u NOB (Beograd: Vojna štamparija, 1980), 760.
  38. ↑ "Na Kordunu otkrivena bista Pavla Bastajića", Politika god. LXV, br. 19627, 27. maja 1968, 8.

Literatura

[uredi | uredi kod]
  • Dedijer, Vladimir (1966). Sarajevo 1914.. Beograd: Prosveta. 
  • Horvat, Josip (2006). Pobuna omladine 1911–1914.. Zagreb: SKD Prosvjeta, Gordogan. 
  • Hrabak, Bogumil (1988). „Jugosloveni u Švajcarskoj 1915–1918.”. Istorijski zapisi 56 (3–4): 11–127. 
  • Rašeta, Boris (2019). Mustafa Golubić i Pavle Bastajić, Staljinove ubice. Beograd: PortaLibris. 
  • Serge, Victor (1952). Carnets. Paris: Julliard. 
  • Stilinović, Marijan (1969). Bune i otpori. Zagreb: Zora. 

Povezano

[uredi | uredi kod]

Vanjske veze

[uredi | uredi kod]
Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Pavle_Bastajić&oldid=42591916