Josip Kopinič

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Josip Kopinič
Josip Kopinič.jpg
Josip Kopinič
Datum rođenja 18. februar 1911.
Mesto rođenja Radoviči, kod Metlike
 Austrougarska
Datum smrti 26. maj 1997. (86 god.)
Mesto smrti Ljubljana
Flag of Slovenija Slovenija
Supruga Stela Kopinič
Profesija ekonomista
Član KPJ od 1931.
Učešće u ratovima Španski građanski rat
Narodnooslobodilačka borba
Služba Naval Ensign of the Kingdom of Yugoslavia.svg Vojska Kraljevine Jugoslavije
Flag of Spain (1931–1939).svg Španska republikanska armija
Partizanska zvijezda.png NOV i PO Jugoslavije
19311934, 19361938. i 19411945.
Čin Pukovnik JNA.jpg Pukovnik u rezervi
Odlikovanja
Orden zasluga za narod sa zlatnim vencem
Orden bratstva i jedinsta
Partizanska spomenica 1941.

Josip Kopinič (Radoviči, kod Metlike, 18. februar 1911Ljubljana, 26. maj 1997), revolucionar, službenik Kominterne, učesnik Španskog građanskog rata i Narodnooslobodilačke borbe i društveno-politički radnik SFR Jugoslavije.

Biografija[uredi - уреди | uredi izvor]

Rođen je 18. februara 1911. godine u selu Rodoviči, kod Metlike. Njegov otac je bio obućar i učesnik Mađarske reovolucije 1919. godine. Godine 1931. Josip je završio Vojnu podoficirsku školu u Kumboru, kod Kotora i potom je bio mornar na podmornici „Nebojša“. Još kao učenik, pristupio je revolucionarnom omladinskom pokretu, a 1931. je, preko svog druga iz razreda Janeza Marendiča, postao član ilegalne Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). U mornarici je tada počeo da propagira komunističke ideje i stvorio je partijsku ćeliju, koja je imala 27 članova. Njegov partijski rad je 1934. godine, bio otkriven i on je, da ne bi bio uhapšen i osuđen na višegodišnju robiju, uz pomoć CK KPJ napustio Jugoslaviju i preko Praga, otišao u Sovjetski Savez.

Španski građanski rat[uredi - уреди | uredi izvor]

Tokom boravka u SSSR, od 1934. do 1936. godine, završio je Komunistički univerzitet nacionalnih manjina zapada (KUNMZ) i Ekonomski fakultet u Moskvi. Avgusta 1936. godine, kada je otpočeo Španski građanski rat, Josip Kopinič se nalazio u prvoj grupi od pet vojnih stručnjaka, koje je Kominterna uputila iz Sovjetskog Saveza u Španiju. Zajedno sa njim u toj grupi, nalazio se i Božidar Maslarić. Tamo je najpre bio upravitelj brodogradilišta, a krajem godine ga je Centralni komitet KP Španije, kao mornaričkog stručnjaka, uputio u Kartahenu da pomogne Ratnoj mornarici. Tu je sarađivao sa još jednim Jugoslovenom Dimitrijem Omersom, bivšim mornaričkim oficirom Jugoslovenske vojske. Tokom rata je imao čin kapetana fregate (u rangu čina potpukovnika) i bio je pomoćnik Nikolaja Jegipka, komandanta podmornice „C-6“.

Krajem 1937. godine, zbog potreba putovanja u Francusku, gde je nadzirao popravku dve podmornice, bio je prebačen u diplomatiju. Tada je postao pomoćnik vojnog atašea Republike Španije u Parizu. Tokom boravka u Parizu, susretao sa sa Josipom Brozom Titom, koga je upoznao još 1935. u Moskvi, kao i drugim jugoslovenskim komunistima, koji su boravili u Parizu - tadašnjem središtu CK KPJ. Tokom 1938. godine, pomogao je Josipu Brozu Titu, da se vrati u Moskvu (pošto se on, posle smene Milana Gorkića, krajem 1937. našao u nemilosti Kominterne). Pošto je bio veoma cenjen u Kominterni uspeo je da Josipa Broza oslobodi lažnih optužbi za „trockizam“. Na taj način je bio rešen problem rukovodstva KPJ i ubrzo potom, Tito je od Kominterne dobio mandat da sastavi novo rukovodstvo KPJ u zemlji.

U proleće 1938. godine, Josip Kopinič je bio jedan od organizatora povratka španskih podmornica iz Francuske u Kartahenu. Podmornice su tada, prešle put duž Atlantske obale Pirinejskog poluostrva i kroz Gibraltarski moreuz, koji je vodio kroz veliki deo teritorije koja se nalazila pod kontrolom snaga generala Franka. U drugoj polovini 1938. godine, vratio se u Moskvu, i tada je radio u Kominterni, kao politički urednik u izdavačkoj delatnosti marksističke literature.

Obaveštajni rad u Jugolaviji[uredi - уреди | uredi izvor]

Sa početkom Drugog svetskog rata, septembra 1939. godine, u rukovodstvu Kominterne se javila ideja da se izvan Sovjetskog Saveza napravi obaveštajni centar za Balkan i jugoistočnu Evropu, koji bi držao vezu sa KP Italije, KP Švajcarske, KP Austrije, KP Mađarske, KP Čehoslovačke, KP Grčke i KP Jugoslavije. Početkom 1940. godine za središte ovog obaveštajnog centra je određen Zagreb, a za njegove članove Josip Kopinič, kao rukovodilac centra i Stela Panjajotis-Bamjazidos (Grkinja, rođena 1910, članica KP Grčke od 1930, u SSSR emigrirala 1936.), članica odseka za veze Kominterne kao radio-telegrafista. Posle primanja ovog zadatka njih dvoje su venčali i pod ilegalnim imenima - inženjer Nik i Meri Brozović otputovali u Istanbul, odakle su potom prešli u Zagreb. U ovom periodu Josip Kopinič je dobio konspirativne nazive „Vazduh“ i „Valdes“.

Po dolasku u Zagreb, gde su takođe stanovali pod ilegalnim imenima - inženjer Antun i Olga Kadić, najpre su živeli u jednom malom stanu, koji im je pronašao Josip Broz Tito, a potom su kupili vilu u Stenjevcu, u okolini Zagreba, gde su montirali radio-stanicu (ovu radio-stanicu, koja je imala dometom od oko 5.000 kilometara i bila jača od tadašnje stanice Radio Zagreba, 1984. godine je poklonio Institutu za bezbednost u Beogradu). Pored Josipa i Stele, u kući su stanovali i Josipova sestra Anđela, koja je obavljala kurirske dužnosti i kućna pomoćnica Urska Zalter, koja je bila rezervni radio-telegrafista. Obaveštajni centar, koji je otpočeo sa radom juna 1940. godine, bio je u strogoj tajnosti čak i za visoke funkcionere Komunističke partije Jugoslavije. Za njega je jedino znao Josip Broz Tito, dok je za ostale članove rukovodstva KPJ i KP Hrvatske, Josip Kopinič bio običan predstavnik Kominterne pri KPJ. Radio stanicu je sve do februara 1942. koristio i Tito za redovno održavanje veze između CK KPJ i Kominterne, a kasnije i Vrhovnog štaba NOPOJ-a. Kao predstavnik Kominterne Josip Kopinič je 19. oktobra 1940. godine učestvovao u radu prvog dana Pete zemaljske konferencije KPJ, održane u Dubravi, kod Zagreba.

U periodu do početka rata, kao i neko vreme posle okupacije Kopinčič je održavao veze sa šest-sedam komunističkih partija. Stalno su mu dolazili kuriri koji su raznosili poštu. Vezu sa KP Austrije održavao je preko Lea Matesa, a kasnije preko žene glumca Augusta Cilića. Punkt u Sofiji i vezu sa KP Bugarske vodio je filozof Todor Pavlov, a kurisrsku delatnost između njih su obavljali bugarski studenti koji su studirali na Zagrebačkom sveučilištu. Veze sa KP Čehoslovačke održavao je preko kompozitora Stevana Hristića i inženjera Nikole Petrovića. Pored njih kuriri Josipa Kopiniča bili su i Vladimir Dedijer, Koča Popović, Krista Đorđević i dr. U Beogradu je imao još dve manje rezervne radio-stanice. Jedna se nalazila u stanu Kriste Đođrević, a druga u stanu Pavla Savića, ali su obe bile uništene prilikom bombardovanja Beograda, 6. aprila 1941. godine.

Narodnooslobodilačka borba[uredi - уреди | uredi izvor]

Posle Aprilskog rata, okupacije Kraljevine Jugoslavije i proglašenja ustaške Nezavisne Države Hrvatske (NDH), aprila 1941. godine Josip Kopinič je nastavio da živi u okupiranom Zagrebu. Da bi se legalizovao kod novih vlasti predstavljao se kao simpatizer ustaša. Bio je akcionar fabrike likera, potpredsednik jedne firme i predsednik Društva dalmatinskih Hrvata. Obezbedio je sebi sve propusnice i zavidan uticaj u društvu. Sarađivao je i sa Ivanom Srebrenjakom, koji je bio šef sovjetske vojno-obaveštajne službe za čitav Balkan i koji je posle Aprilskog rata preselio iz Beograda u Zagreb.

Kada je u maju 1941. godine, Josip Broz Tito prešao iz Zagreba u Beograd, Kopinič je izgubio vezu sa njim. Posle napada Nemačke na Sovjetski Savez, juna 1941. Kopinič je od CK KP Hrvatske zahtevao da odma otpočne sa oružanim akcijama i tada je zbog ne ovlašćenog mešanja u rad KPH došao u sukob sa Vladimirom Popovićem, instruktorom CK KPJ pri CK KPH, kao i Radetom Končarom, Andrijom Hebrangom, Vladimirom Bakarićem i Pavlom Papom. Kopinič je tada obavestio Kominternu da CK KPH sabotira poziv na oružanu borbu i od nje 9. jula dobio mandat za njegovo raspuštanje. Pošto mu čelnci CK KPH nisu dali vezu sa Titom, nabavio ju je preko njegove supruge Herte Has i po kuriru Branku Maleševiću mu uputio pismo u kome je izneo kritike na račun CK KPH i izneo mu predlog da dođe u Zagreb da bi se sastali sa rukovodstvom KPH. Kopinič je tada uspeo da dobije podršku Mesnog komiteta KPH za Zagreb, na čelu sa Antunom Robom, koji je planirao da unapredi u Centralni komitet. Kopinič je zajedno sa članovima Mesnog komiteta, a bez znanja CK KPH, bio organizator neuspelog bega iz logora Kerestinac, u kome je stradala većina od 111 logoraša.

Tito i CK KPJ su tada zbog nesuglasica u CK KPH i loše organizovane akcije, u Zagreb poslali Blagoja Neškovića, koji je imao zadatak da zajedno sa Vladom Popovićem formira posebnu komisiju ispita ovaj slučaj. Na osnovu izveštaja komisije, na sednici Politibiro CK KPJ 10. avgusta 1941. godine su donete odluke - pojedini članovi CK KPH su bili partijski kažnjeni, raspušten je Mesni komitet KPH za Zagreb i postavljen je zahtev Kominterni smeni sa dužnosti njenog opunomoćenika. Prema nekim podacima ovaj zahtev nikada nije ni stigao do Kominterne, tako da je Kopinič nastavio da održava veze sa njom sve do njenog raspuštanja maja 1943. godine.

Krajem 1941. godine, Tito je pozvao Kopiniča da dođe u oslobođeno Užice i da telegrafistima Vrhovnog štaba omogući neposrednu vezu sa Kominternom, koja je do tada održavana jedino preko Kopiničeve radio-stanice u Zagrebu. Pošto je u međuvremenu došlo do neprijateljske ofanzive i pada Užica, on je preko Sarajeva došao do Romanijskog partizanskog odreda i tamo dočekao dolazak Tita u oslobođenu Rogaticu. Vezu sa Kominternom tada nisu uspeli da uspostave i Kopinič se sa Lolom Ribarom, početkom januara 1942. godine vratio u Zagreb. Kopinič je tada telegrafistima Vrhovnog štaba ostavio šifre, preko kojih su uspeli da stupe u vezu sa Kominternom 9. februara. Ovaj direktni kontakt Vrhovnog štaba i Kominterne je umnogome olakšao rad Vrhovnog štaba, kao i Kopinčiča, jer su sve dotdašnje veze između Tita i Vrhovnog štaba sa Kominternom išle preko Kopinčiča i njegove radio-stanice u Zagrebu, što je zbog udaljenosti izazivalo niz nesigurnosti zbog sporih kurirskih veza.

Ustaška policija je u februara 1942. godine, uspela da uhapsi sovjetskog obaveštajca Ivana Srebrenjaka, a potom i Andriju Hebranga. Posle ovih hapšenja, pošto su Srebrenjak i Hebrang znali za ilegalni stan Kopinčiča u Kustošiji, naselju u zapadnom delu Zagreba, CK KPH je radi sigurnosti obezbedio sredstva i Kopinčiču kupio drugi stan u Stenjevcu, gde je premeštena ilegalna radio-stanica. Sredinom 1942. godine Josip i Stela Kopinčič su napustili Zagreb i prešli u Sloveniju gde su se priključili Glavnom štabu Slovenije. Posle nemačke ofanzive na Kočevski rog, pošli su nazad ka Zagrebu, ali su ih na putu kroz Žumberak uhapsili partizani. Bili su sprovedeni u Štab Trinaeste proleterske brigade i pod sumnjom da su ustaški špijuni osuđeni na streljanje. Pošto se u to vreme Ivo Lola Ribar nalazio sa ovom brigadom, pre streljanja su ga pozvali da mu pokažu „špijune“, što ih je spasilo sigurne smrti.

Po povratku u okupirani Zagreb, Josip i Stela Kopinčič su nastavili sa svojim ilegalnim obaveštajnim radom. Juna 1944. godine, po nalogu Andrije Hebranga, sekretara CK KP Hrvatske, a uz saglasnost predstavnika sovjetske armije pri Glavnom štabu NOV i PO Hrvatske, napustili su Zagreb i prešli na oslobođenu teritoriju u Topusko. Potom su otišli u Štab Šestog slavonskog korpusa, koji se nalazio na Papuku, a kasnije su prešli u Štab Treće armije. Kada je oktobra 1944. oslobođen Beograd, prešli su tamo, gde su i dočekali oslobođenje zemlje i kraj rata.

Posleratni period[uredi - уреди | uredi izvor]

Posle oslobođenja zemlje, Kopinčič je napustio rusku obaveštajnu službu i prema Titovom planu trebao da bude postavljen za ambasadora Nove Jugoslavije u SAD, ali za to nije postojala podrška u najužem rukovodstvu, pre svega jer je bio u sukobu sa Edvardom Kardeljem, ministrom inostranih poslova. Po završetku rata nad Kopiničem je sprovedena još jedna partijska istraga zbog „slučaja Kerestinec“ i kažnjen je partijskim ukorom.

Izvesno vreme je bio na raspolaganju kod ministra unutrašnjih poslova Aleksandra Rankovića, a potom je poslat u Tursku, gde je bio trgovinski predstavnik FNRJ. Tokom boravka u Istanbul, koji je tada bio centar obaveštajaca iz celog sveta, nastavio je da se bavi obaveštajnim radom. Čitavih osam meseci ranije je Titu javio da se priprema kritička Rezolucija Informbiroa o stanju u KPJ. Takođe je održavao dobre odnose sa Georgi Dimitrovom, bivšim sekretarom Kominterne koji je bio predsednik Saveta ministara NR Bugarske.

Kada je 1948. godine došlo do političkog sukoba između Jugoslavije i Sovjetskog Saveza, Kopinič je dobio poziv iz Moskve da dođe i tamo postane jedan od vođa kapanje protiv Tita i drugih ličnosti iz rukovodstva KPJ, ali je on ovo odbio. Vratio se u Jugoslaviju i najpre radio kao šef deviznog odeljenja Narodne banke Jugoslavije, a potom pomoćnika Božidara Maslarića za drumski saobraćaj. Potom je prešao u privredu - najpre je bio direktor čeličane u izgradnji u Strobreču, kod Splita i novog brodogradilišta i preseljene fabrike torpeda. Pošto su ova preduzeća bila stvorena u sklopu starog sporazuma sa Sovjetskim Savezom, odlučio je da ih likvidira. Potom je 14 godina, do 1965. bio direktor brodogradilišta „Uljanik“ u Puli, od kojeg je stvorio veliki svetski poznati gigant. Kasnije je četiri godine bio direktor fabrike „Litostroj“ u Ljubljani i pred penziju „Smelt inženjeringa“ u Rijeci.

Iako je bio važna ličnost u Kominterne, posle rata nije nastavio političku karijeru iako je bio dobar prijatelj sa Josipom Brozom Titom. Sa Titove strane je bilo predloga da Kopinič bude bar narodni poslanik, ali je u rukovodstvu tome bilo otpora, jer je on bio sa pojedinima u sukobu.

Sa svojom suprugom Stelom, sa kojom se upoznao u Kominterni tri puta se venčavao - prvi put su se venčali 1940. službeno po nalogu Kominterne, drugi put su se venačli 1948. u jugoslovenskom konzulatu u Istanbulu jer se između njih izrodila ljubav, ali pošto su se kasnije ti podaci izgubili ponovo su se venačli 1952. godine u Puli. Dugi niz godina je živeo u Puli, a sredinom osamdesetih se sa suprugom preselio u Ljubljanu, gde je i umro 26. maja 1997. godine.

Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima su Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom i Orden bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem.

Još za njegovog života rođen je mit oko njegovog obaveštajnog rada u Kominterni, kao i o ulozi u Drugom svetskom ratu. Godine 1983. novinar Vjenceslav Cenčić je objavio knjigu „Enigma Kopinič“, a ubrzo potom je 1986. objavljena i knjiga pukovnika Milenka Dodera „Kopinič bez enigme“.

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Vojna enciklopedija (knjiga četvrta). Beograd 1972. godina.
  • Milomir Marić Deca komunizma. „Mladost“, Beograd 1987. godina.
  • Josip Broz Tito - sabrana djela (tom šesti). „Komunist“ Beograd, „BIGZ“ Beograd i „Naprijed“ Zagreb, 1981. godina.