Robert Valdgoni
| Robert Valdgoni | |
|---|---|
 | |
| Datum rođenja | 31. maj 1892. |
| Mesto rođenja | Daruvar Austrougarska |
| Datum smrti | 19. april 1939. (46 god.) |
| Mesto smrti | Moskva Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika |
| Profesija | trgovački pomoćnik, revolucionar |
| Član KPJ od | 1922. |
| Član KPSS od | 1920. |
Robert Valdgoni (ćirilica: Роберт Валдгони); Daruvar, 31. maj 1892 — Moskva, 19. april 1939) je bio hrvatski revolucionar, komandant Crvene armije u Ruskom građanskom ratu i član Komunističke partije Jugoslavije.
Krajem dvadesetih se vraća u Sovjetski Savez, gde živi pod pseudonimom Aleksej Mihajlovič Buligin. Tamo pristupa trockističkoj opoziciji, zbog čega je hapšen 1930. godine. Pogubljen je za vreme Velike čistke 1939. godine.
Robert Valdgoni rođen je u Daruvaru 31. maja 1892. godine. Po nacionalnosti je bio Hrvat, iz službeničke porodice, i sam je stekao srednje obrazovanje te pre rata radio kao službenik.[1] Porodica Valdgoni je verovatno bila plemićkog porekla, iako je do početka 20. veka pala u siromaštvo.[2] Prezime mu se ponekad navodi kao Waldgoni. Već od 1910. godine, bio je aktivan u Hrvatskom tipografskom društvu, koje je bilo povezano sa Socijaldemokratskom strankom Hrvatske i Slavonije. Učestvovao je na kulturnim događanjima njihovog Pjevačkog društva "Sloga" i nastupao kao flautista.[3]
Najverovatnije stupa u Austro-ugarsku vojsku dobrovoljno oko 1915. godine. Imao je status jednogodišnjeg dobrovoljca, što znači da je u vojnu službu stupio o svom trošku uz prednost da mora da osluži samo godinu dana. Na tom položaju pada u zarobljeništvo kao borac 78. pešadijskog puka, te se u maju 1916. godine pominje kao ratni zarobljenik u mestu Arzamas kraj Nižnjeg Novgoroda.[4] Početkom aprila 1917. godine, nalazi se u Odesi.[5] U Odesi se nalazio jer se pridružio Srpskom dobrovoljačkom korpusu i postao njegov oficir.[6][7] Bio je deo Jugoslovenskog revolucionarnog saveza (JRS), pro-boljševičke organizacije osnovane u leto 1917. godine pod rukovodstvom Nikole Kovačevića.[8] Iako se, po pravilu, oficiri Austro-ugarske vojske nisu primali u JRS, organizacija je napravila izuzetak za par najradikalnijih proboljševičkih oficira, poput Valdgonija i Gustava Barabaša.[9]
Nakon kolapsa Ruskog carstva, sa mnogim Jugoslovenima našao se u redovima Čehoslovačke legije, koja se u leto 1918. godine svrstala na stranu Belogardejaca. Unutar Legije, postojao je Prvi jugoslovenski puk, sastavljen većinom od Srba i Hrvata. Valdgoni je bio komandant drugog bataljona, većinski hrvatskog, dok je trećim bataljonom, većinski slovenačkim, komandovao Pavle Gregorić. U novembru 1918. godine puk je poslat u Tomsk, gde je obavljao garnizonsku dužnost. Valdgoni i Gregorić formiraju ilegalnu organizaciju komunista unutar puka, koja dvaput uspeva da zaustavi slanje puka na front u borbu protiv Crvene armije i proboljševičkih partizanskih odreda.[10]
Ilegalna organizacija, koja se nalazila u stanu komandanta bataljona Valdgonija u Tomsku, uspela je da u proleće 1919. godine izdejstvuje smenu komandanta puka A. Rukavine. Na njegovo mesto postavljen je politički progresivniji Luka Sertić. Prvi jugoslovenski puk tada je poneo ime Matije Gupca, legendarnog vođe seljačke bune iz 16. veka. Pokrenute su novine puka, Naš list, koje su se zvanično distancirale od političkih događaja u Rusiji, ali su se izjasnile za stvaranje Jugoslavije koja mora biti federativna demokratska republika. Ilegalna organizacija Valdgonija i Gregorića celo vreme se bavila pro-boljševičkom agitacijom.[11] Puk je u leto 1919. godine, kako se Bela armija povlačila pred Crvenom, prebačen dalje na istok, u okolinu Njižnjeudinska. Novembra 1919. godine, socijalistička organizacija puka daje otvorenu izjavu solidarnosti sa Crvenom armijom i boljševicima.[12]
Početkom 1920, zahvaljujući boljševičkoj agitaciji Gregorića, Valdgonija, i još nekih oficira, dva od tri bataljona puka "Matija Gubec", zajedno sa oklopnim vozom, su prešla na stranu Crvene armije.[13] Kada su se komunističke trupe približile Njižnjeudinsku, Bela armija planirala je pokolj u radničkim četvrtima grada, da radnici ne bi stali na stranu boljševika. Puk "Matija Gubec" je osujetio ovaj plan, nakon čega je Valdgoni izdejstvovao sastanak sa predsednikom Sibirskog revolucionarnog komiteta, Ivanom Smirnovim. Puk je tako pokazao svoju odanost boljševičkoj politici i formalno postao deo Crvene armije.[14][15] Istovremeno, generalni konzul Kraljevine SHS u Vladivostoku zahteva, još pre prelaska puka na stranu Crvene armije, da se pokrene krivični postupak protiv Valdgonija i Gregorića, koji su vodili kampanju protiv njega, nazivajući ga "samozvancem, konzulom u penziji, špekulantom i atamanom."[16]
Nakon prelaska na stranu komunista, Prvi jugoslovenski sovjetski bataljon, koji je brojao oko 150 ljudi, postaje Treći železnički bataljon. Poslat je da se bori u Ačinsk kraj Krasnojarska. Valdgoni postaje novi komandant Trećeg železničkog bataljona. Nešto kasnije, bataljon je prebačen u Petrograd i tamo rasformiran, jer su njegovi borci upućeni na kurs za starešinski sastav Crvene armije u Moskvi.[6] Kao već iskusni vojni oficir, Valdgoni je postavljen za načelnika Jugoslovenske sekcije tečajeva.[17] Obučava i jugoslovenske komuniste koji se vraćaju u Kraljevinu SHS sa eksplicitnim ciljem organizovanja komunističkog pokreta među Jugoslovenima.[18] U drugoj polovini 1921. godine, Valdgoni i Gregorić našli su se pod istragom Čeke i Kontrolne komisije Boljševičke partije. Smatrani su za sumnjive zbog toga što su čak do januara 1920. godine bili deo Čehoslovačke legije. Komisija je raspustila Centralni jugoslovenski biro u Moskvi u kom su radili i donela odluku da se repatriraju u Kraljevinu SHS. Uprkos tome što ih je komisija u suštini nepravedno osudila, svi repatrirani Jugosloveni su se i po povratku u Jugoslaviju aktivno uključili u rad komunističkog pokreta.[19][20]
1921. godine, na kraju Građanskog rata, zajedno sa suprugom Anom Valdgoni, vratio se u novoosnovanu Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Naselio se u Varaždinu i zaposlio kao revizor u kompaniji "Singer", a zatim je postao direktor filijale. Kao direktor filijale je zapošljavao komuniste koji nisu mogli da se zaposle nigde drugde nakon donošenja Zakona o zaštiti države. Postao je član Komunističke partije Jugoslavije i aktivno se bavio ilegalnim partijskim radom, te je navodno bio čak i sekretar okružnog komiteta KPJ u Varaždinu. Radio je sa Ladislavom Žerjavićem, Jovanom Mališićem, Jovom Ljumovićem i drugima.[21]
1927. je pokušavao da postavi komuniste na izbornu listu Republikanskog radničko-seljačkog saveza za varaždinski okrug, nakon čega je privukao pažnju policije. Počeo je talas hapšenja komunista u Varaždinu, zbog čega Valdgoni dobija dozvolu partije da emigrira u Sovjetski Savez. Tamo je stigao 20. novembra 1927. godine.[22]
Od 1927. živeo je u Moskvi kao politički emigrant pod imenom Aleksej Mihajlovič Buligin (ruski: Алексей Михайлович Булыгин). Prvo je dobio posao u trestu "Gosšvejnmašina", a 1929. je postao predavač na jugoslovenskom sektoru Komunističkog univerziteta nacionalnih manjina Zapada. Na KUNMZ-u se, nezadovoljan politikom Boljševičke partije predvođene Staljinom, povezao sa pristalicama Trockog. Posle premeštenja u preduzeće Novoexport pri Narodnom komesarijatu trgovine RSFSR, u maju 1930. godine uhapšen je pod optužbama za članstvo u trockističkoj organizaciji. Istraga je utvrdila da je Valdgoni, zajedno sa Antom Ciligom, Stefanom Heberlingom i Mustafom Dedićem, radio na osnivanju alternativne komunističke organizacije koja se trebala zvati Radnička partija.[23] Isključen je iz partije i osuđen na tri godine rada u kazneno-popravnom logoru.[1]
Oslobođen je pre isteka kazne, i 1934. ponovo primljen u članstvo Boljševičke partije, što sugeriše da se odrekao opozicionarskih ideja.[1] Primljen je i u "Zemljačestvo", odnosno udruženje Jugoslovena veterana Oktobarske revolucije i Građanskog rata u SSSR-u.[24] Radio je kao kontrolor laboratorijske opreme u Glavnom odeljenju za vađenje nafte pri Narodnom komesarijatu za tešku industriju. 1936. godine, KPJ je htela da ga pošalje nazad u Jugoslaviju na partijski rad, ali je nakon montiranog procesa Zinovjevu i Kamenjevu ponovo izbačen iz partije, te je ovaj plan zaustavljen.[1] Uhapšen je 19. jula 1938. godine. 19. aprila 1939. godine, pogubljen je sa još deset vodećih jugoslovenskih komunista, koji su okarakterisani kao članovi "kontrarevolucionarne desno-trockističke konspirativne organizacije". Kazna je izvršena na osnovu uredbe koju su lično potpisali Josif Staljin, Lavrentij Berija i Andrej Višinski.[25]
Iza sebe je ostavio suprugu Anu, sa kojom se upoznao još tokom prvog boravka u Rusiji, i dvoje dece, Vjačeslava i Tamaru. Zbog Valdgonijevog hapšenja, njegova žena i deca izbačeni su na ulicu i onemogućeno im je obrazovanje. Posle Drugog svetskog rata, Pavle Gregorić je stupio u kontakt s njima i lično im finansijski pomagao.[26] Robert Valdgoni rehabilitovan je posthumno, 10. juna 1958. godine.[1]
- ↑ 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 Ubavka Vujošević, Nestajali netragom: Jugosloveni – žrtve političke represije i staljinističkih čistki u Sovjetskom Savezu 1927–1953. (Beograd: Institut za savremenu istoriju, 2019.), 282.
- ↑ Branđolica 2022: str. 32
- ↑ Agramer Zeitung Nr. 264, 19.11.1910, str. 6; Agramer Zeitung Nr. 282, 12.12.1910, str. 5.
- ↑ Első világháborús veszteséglisták: Veszteség lajstrom, 1916. május-június, br. 423 (Beč: k.k. Hof- und Staatsdruckerei, 1917.), 4.
- ↑ Első világháborús veszteséglisták: Veszteség lajstrom, 1917. április, br. 551 (Beč: k.k. Hof- und Staatsdruckerei, 1917.), 5.
- ↑ 6,0 6,1 Očak 1974: str. 54
- ↑ Branđolica 2022: str. 145
- ↑ Ivan Očak, Hrvatsko-ruske veze: Druga polovica XIX. i početak XX. stoljeća (Zagreb: Hrvatska sveučilišna naklada, 1993.), 238.
- ↑ Очак 1966: str. 62
- ↑ Očak 1974: str. 50–51
- ↑ Očak 1974: str. 51
- ↑ Branđolica 2022: str. 22
- ↑ Očak 1974: str. 53–54
- ↑ Branđolica 2022: str. 24–25
- ↑ Очак 1966: str. 294–295
- ↑ Горан Милорадович, Карантин идей: Лагеря для изоляции «подозрительных лиц» в Королевстве сербов, хорватов и словенцев в 1919–1922 гг. (Moskva: Regnum, 2010.), 89-90.
- ↑ Očak 1976: str. 90–91
- ↑ Očak 1976: str. 168
- ↑ Očak 1976: str. 40–41
- ↑ Očak 1979: str. 88–89
- ↑ Očak 1976: str. 361–362
- ↑ Očak 1976: str. 362
- ↑ О.Б. Мозохина (ur.), Политбюро и органы государственной безопасности: Сб. док. (Moskva: Кучково поле, 2017), 268.
- ↑ Ivan Očak, "Jugoslavenski internacionalisti u SSSR-u poslije Građanskog rata", Rad Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti 15 (1969), 100-101.
- ↑ Gužvica 2020: str. 127–128
- ↑ Očak 1979: str. 87
- Branđolica, Tomislav (2022). Ladislav Žerjavić, Iznevjereni ideali: od Lenjina do Golog otoka. Zagreb: Naklada Dominović.
- Gužvica, Stefan (2020). Prije Tita: Frakcijske borbe u Komunističkoj partiji Jugoslavije, 1936-1940. Zagreb: Srednja Europa.
- Očak, Ivan (1979). Jugoslavenski Oktobarci: Likovi i sudbine. Zagreb: Školska knjiga.
- Očak, Ivan (1974). „O Jugoslavenima u bjelogardejskim jedinicama u Rusiji za vrijeme građanskog rata (1918-1920)”. Časopis za suvremenu povijest 6 (1): 39-55.
- Očak, Ivan (1976). U borbi za ideje Oktobra: Jugoslavenski povratnici iz Sovjetske Rusije (1918-1921). Zagreb: Svetlost.
- Очак, Иван (1966). Югославянские интернационалисты в борьбе за победу Советской власти в России, 1917-1921 годы. Москва: МГУ.