Triša Kaclerović

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
TRIŠA KACLEROVIĆ
Triša Kaclerović.jpg
Triša Kaclerović
Datum rođenja 14. februar 1879.
Mesto rođenja Boka, kod Sečnja

 Austrougarska
Datum smrti 31. mart 1964. (85 god.)
Mesto smrti Beograd, SR Srbija

Flag of Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija SFR Jugoslavija
Profesija pravnik, novinar
Član KPJ od aprila 1919.

Trifun "Triša" Kaclerović (Boka, 14. februar 1879Beograd 31. mart 1964) je bio novinar, advokat i levičarski političar, jedan od osnivača Srpske socijaldemokratske partije, a kasnije osnivač i Generalni sekretar Komunističke partije Jugoslavije.

Bio je urednik „Tipografskog glasnika“, „Radničkih novina“ i „Radnika“.

Biografija[uredi - уреди | uredi izvor]

Rođen je 14. februara 1879. godine u Boki kod Sečnja.

Srpska socijaldemokratska partija[uredi - уреди | uredi izvor]

Kaclerović je još u mladosti pristupio socijalističkom pokretu u Kraljevini Srbiji. 23. 3. 1903. godine oko 5.000 studenata, đaka i radnika, je izašlo na demonstracije protiv apsolutističkog režima srpskog kralja Aleksandra Obrenovića, koje su organizovali studenti socijalisti Dimitrije Tucović i Triša Kaclerović, jer im nije dozvoljeno održavanje levičarskog skupa. Skup je završio nasiljem, u Beogradu je u sukobu s policijom poginulo pet, a ranjeno šest ljudi. Uhapšeno je više od 120 demonstranata, protiv 27 podignuta je optužnica, a Tucović i Kaclerović su emigrirali iz zemlje.[1]

Kaclerović je jedan od osnivača Srpske socijaldemokratske partije 2.8. 1903. godine i Glavnog radničkog saveza. U saradnji sa Dimitrijem Tucovićem radio je na stvaranju socijalističke federacije balkanskih naroda. Za narodnog poslanika je izabran dva puta. 1908, kada je bio jedini poslanik Socijaldemokratske partije u skupštini, i 1912, kada je pored njega, poslanik bio i Dragiša Lapčević. Kaclerović je političke poteze Pašićevih radikala često tumačio kao “naređenje stiglo iz Moskve”.[2]

22. avgusta 1911. godine užički socijalisti su sazvali veliki radnički zbor zbog nepoštovanja Zakona o radnjama, na kojem je u ime Glavne partijske uprave i Glavnog radničkog saveza, govorio Triša Kaclerović.[3] Na osnovu diskusije socijaldemokratskih poslanika u Narodnoj skupštini, Dragiše Lapčevića i Triše Kaclerovića, može se zaključiti da su aprilski izbori 1912. godine u Užicu protekli u uslovima policijskog pritiska, korupcije i falsifikovanja izbornih rezultata.[4]

Mi imamo zajmova danas preko 700 i nekoliko miliona dinara. Zna se na što su ti zajmovi trošeni. Više od 2/3 utrošeno je na militarizam, na vojsku, na popunjavanje deficita, koji vojska svake godine čini, i na izdržavanje čitave činovničke vojske. A na narodnu prosvetu, zdravlje, na druge kulturne i važne narodne potrebe niste nijedne pare utrošili iz ovog velikog duga. Posledice su teške i ubistvene u svakom pogledu. Život siromašne mase postaje teži i očajniji, trpeza narodne mase postaje posnija i oskudnija.[5]

1917. godine sa Dušanom Popovićem je emigrirao iz okupirane Srbije.[6]

Komunistička partija Jugoslavije[uredi - уреди | uredi izvor]

Fotografija sa skupa u Kragujevcu gde je govorio Triša Kaclerović protiv Obznane.

Kaclerović je bio jedan od osnivača Socijalističke radničke partije (komunista), aprila 1919. i član Centralnog partijskog veća od septembra 1919. godine. Izabran je za narodnog poslanika, na listi KPJ, novembra 1920. godine. Od proleća 1921. godine nalazio se u rukovodećim partijskim telima KPJ. Os avgusta 1921. godine bio je sekretar, tada ilegalne, Komunističke partije Jugoslavije. Kaclerović je 1922. godine ovako govorio protiv Obznane:

„Kada sam sa jednim ministrom, koji je bio jedan od glavnih tvoraca 'Obznane', govorio o radničkim sindikatima i ukazao mu na njihovu potrebu, jer bez sindikata radnička klasa ne može da živi, rekao mi je taj ministar: 'Da, tako je, ali interes kapitalističke klase nije da se otvore sindikati, jer se mi nalazimo pred ekonomskim prosperitetom. U zemlji ima obilje zlata, nagomilanog novca, preduzeća se renoviraju, stvaraju se nova. Ako se sindikati otvore, onda će radnici tražiti povećanje nadnica i druga poboljšanja, a to će kočiti naš ekonomski prosperitet'. U toj misli, izrečenoj kroz usta tog državnika, i u činjenici da je to stvarno tako, treba tražiti uzrok hajci protiv KPJ. I dan-danas su sindikalne organizacije zatvorene zbog toga što vlasti neće da sindikati smetaju kapitalističkoj privrednoj politici.[7]

Bio je član Centralnog odbora, legalne, Nezavisne radničke partije Jugoslavije (1923-1924). Delegat na Petom kongresu Kominterne 1924. 1928. godine se demoralisan povukao iz svake političke aktivnosti.[8] Zahvaljujući tome, jedini je generalni sekretar KPJ koji je preživeo Staljinovu Veliku čistku 1930-ih.[8]

Penzionisan je 1948. godine kao sudija Vrhovnog suda FNRJ. Umro je 1964. godine u Beogradu.

Dela[uredi - уреди | uredi izvor]

Naslovnica "Radnika" iz 1924.

Kaclerovićeva važnija dela su:

  • „Ruska politika i srpska omladina“, 1903.
  • „Srpska socijaldemokratska partija prema srpskom seljaštvu“
  • „Kragujevački kraval“
  • „Martovske demonstracije i Majski prevrat“
  • „Radnički pokret u Požarevcu“
  • „Cimervaldska konferencija“
  • „Militarizam u Srbiji“
  • A New Light on Conditions in Serbia (sa Dušanom Popovićem), 1918.
  • „Obznana 29-XII-1920“
  • „Prve samostalne radničke organizacije u Srbiji 1895 do jula 1903“

Od štampanih glasila, bio je urednik „Tipografskog glasnika“, „Radničkih novina“ i „Radnika“. Bio je saradnik „Dnevnog lista“, „Narodnog lista“, „Radničkog lista“, „Okovanog radnika“, „Borbe“ i drugih.

Politički stavovi[uredi - уреди | uredi izvor]

Kritika ruskog apsolutizma[uredi - уреди | uredi izvor]

Početkom 20. veka, Kaclerović je bio veliki kritičar ruske imperijalne politike prema Balkanu:

„Nije sišla Rusija na Balkan u licu svoga kancelara da donese sreće srpskom narodu. Ako nam prošlost može da posluži kao učitelj, da li bi mogli naći ma i jedan primer gde je politika ruska bila od koristi za srpski narod? Jedna politika koja je ogrezla u krvi, svirepostima i varvarstvu i ne može imati lepih želja za sreću ma koga naroda.“

On je posebno kritikovao rasprostranjenu pojavu rusofilije u srpskoj politici. Kaclerović je tvrdio da ruska politika nije slovenofilska, već samo rusofilska. A rusofilstvo znači "vladu despotizma, vladu knute i tamnice, vladu belog i krvavog terora".

„Fantastična je ljubav srpskih rusofila prema Rusiji. Sentimentalni su razlozi, razlozi osnovani na zabludi, samoobmani i golom verovanju, na kojima su podigli oni svoju politiku naslona na Rusiju. Osećanje blagodarnosti, bratska, slovenska krv, „osvedočena ljubav“ Rusije prema Slovenima — sve je to ušlo u političko veruju srpskih državnika. Otuda mesto ozbiljnog, trezvenog državničkog rada dolaze samo prazne hvale, himne; ovacije, oduševljeni usklici u slavu slovenske, ali ipak zato varvarske i krvave Rusije.“

Umesto usklika "zavedenog" javnog mnenja: "živeo car, živela Rusija!" Kaclerović i srpski socijaldemokrati poručuju "nek padne despotizam i ruski carizam, nek nestane eksploatacije ljudi!"[9]

Nasleđe[uredi - уреди | uredi izvor]

Jedna ulica u Beogradu, na Voždovcu, nosi njegovo ime.

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Mala enciklopedija Prosveta, Beograd 1959. godina

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

Vanjske veze[uredi - уреди | uredi izvor]