Ivan Stambolić

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Ivan Stambolić
Иван Стамболић
Ivan Stambolić

Na dužnosti
5. maj 1986. – 14. decembar 1987.
Prethodnik: Dušan Čkrebić
Nasljednik: Petar Gračanin

Na dužnosti
6. maj 1978. – 5. maj 1982
Prethodnik: Dušan Čkrebić
Nasljednik: Branislav Ikonić

Rođen/a 5. novembar 1936. (1936-11-05)
Brezova, Ivanjica, Kraljevina Jugoslavija
Umro/la 25. august 2000. (dob: 63)
Fruška Gora, AP Vojvodina, Srbija, SRJ
Državljanstvo srpsko
Politička stranka Savez komunista Srbije (SKJ)
Suprug/a Katja Stambolić

Ivan Stambolić (Brezova kod Ivanjice, 5. novembar 1936Fruška gora, 25. avgust 2000) je bio srbijanski političar, koji je 1970-ih i 1980-ih obavljao najviše državne i partijske funkcije, uključujući i funkciju predsednika Srbije.

Stambolić je bio politički mentor Slobodana Miloševića, velikim delom zaslužan za njegov uspon na vlast. Milošević mu je sve vreme tokom karijere bio naslednik na upražnjenim funkcijama. Nakon razlaza sa Miloševićem zbog nacionalizma krajem 1980-ih Stambolić postaje jedan od njegovih najvećih suparnika.

Stambolić je upamćen kao veliki zagovornik kompromisa i međuetničke tolerancije.[1] U augustu 2000. godine ga je kidnapovala i ubila specijalna policija po Miloševićevom naređenju.[2]

Život[uredi - уреди | uredi izvor]

Ivan Stambolić je rođen 1936. godine u Brezovi, kod Ivanjice, u komunističkoj porodici. Tu je završio osnovnu školu. Trojici njegove braće roditelji su namenili fakultetsko obrazovanje, dok se Ivan školovao za metalostrugara u Rakovici, i kasnije zaposlio kao KV radnik u Industriji motora Rakovica.[3] Na svoju ruku upisuje studije prava u Beogradu i Pravni fakultet završava paralelno sa poslom. Na studijama upoznaje mlađeg kolegu Slobodana Miloševića, koji postaje njegov štićenik.[3]

Saradnja sa Miloševićem[uredi - уреди | uredi izvor]

1965. godine, postaje direktor preduzeća „Tehnogas“ a njegov zamenik tada je bio Slobodan Milošević. Nakon što Stambolić odlazi iz »Tehnogasa«, Milošević prelazi na upražnjeno mesto direktora. Milošević će mu sve vreme tokom karijere biti naslednik na upražnjenim foteljama. 1975. godine, Stambolić postaje predsednik Privredne komore Beograda.

Svoju političku karijeru, Stambolić je počeo 1976. godine, kada je izabran za sekretara Izvršnog komiteta CK Saveza komunista Srbije. Dve godine kasnije, 1978, dolazi na dužnost predsednika Izvršnog veća Srbije. Dok je Stambolić bio predsednik srpske vlade, jezgra političke moći, Milošević je predsednik Beogradske banke, centra ekonomske moći.[3] Po isteku mandata na čelu Izvršnog veća, 1982, Stambolić postaje predsednik Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda.

Aprila 1984. godine Stambolić s mesta predsednika Gradskog komiteta SK Beograda odlazi na čelo Centralnog komiteta SK Srbije, a za svog naslednika na čelu Gradskog komiteta imenuje Miloševića, uprkos protivljenju nekih starijih komunista.[3] U naredne dve godine, Stambolić u potpunosti učvršćuje svoju vlast na republičkom nivou. U to doba angažovao se u zahtevima za promenu ustavnog položaja Srbije, smanjivanje velikih nadležnosti srpskih pokrajina, i reformisanje ekonomskog sistema.[4] On je inzistirao da se te promene provedu u okviru institucija sistema, odnosno putem pregovora sa drugim republičkim i pokrajinskim rukovodstvima, uključujući kosovsko. Ispočetka se činilo da te umerene stavove deli i Slobodan Milošević.

Razlaz sa Miloševićem[uredi - уреди | uredi izvor]

Glavni članak: Osma sednica CK SKS

Nakon redovne smene partijskog rukovodstva u Srbiji januara 1986. godine Ivan Stambolić postaje predsednik SR Srbije, a Miloševiću daje odlučujuću podršku prilikom njegovog izbora za novog predsednika Predsedništva CK SK Srbije. Nakon dolaska na čelo CK SKS, Milošević ojačava partijski aparat, oko sebe okuplja lojalne saradnike i formira frakciju, koja se u proleće 1987. otvoreno sukobljava sa delom komunista koje predvode Dragiša Pavlović i Ivan Stambolić.[3] Ovaj period je obeležio Memorandum Srpske akademije nauke i umetnosti, koji je uznemirio jugoslovensku javnost. Nakon njegovog pojavljivanja u septembru 1986 godine, Stambolić je bio jedan od najoštrijih kritičara tog Memoranduma. Dan nakon objave memoranduma, predsednik SR Srbije Ivan Stambolić ga je nazvao ratnim manifestom za srpske komesare.

Usled naraslih međunacionalnih tenzija između Albanaca i Srba, Stambolić je u aprilu 1987. godine poslao tadašnjeg predsednika Saveza komunista Srbije Slobodan Miloševića na Kosovo da posreduje u sukobu. Umesto toga, on se stavio na stranu Srba, koristeći kontrolu nad medijima i partijsku mašineriju za podstrekivanje nacionalizma.[5] Stambolić je nakon ovoga pokušao organizovati smenu Slobodana Miloševića preko beogradske organizacije Saveza Komunista, čiji je predsednik tada bio Dragiša Pavlović. Sukob između dve frakcije se sve više produbljivao. Milošević je već imao važne medije pod svojom kontrolom, koji su ga opisivali kao narodnog tribuna, te je na stranu Miloševića stao najveći deo javnosti. U međuvremenu se dogodio masakr u paraćinskoj kasarni koji je doveo do provale anti-albanskog raspoloženja širom Srbije i dao dodatnu podršku Miloševiću.

Wikiquote „Bilo je vrlo ozbiljnih ljudi koji su imali izvesne rezerve prema Miloševicu, pa i sumnje u njegove namere. Sekretar za unutrašnje poslove Svetomir Lalović upozoravao me je da "čitava Srbija priča kako se u srpskom vrhu nesto događa." Čak mi i neki srpski akademici skreću pažnju sa vidnom zabrinutošću. Mole me da prevaziđem sporove sa Akademijom, jer, u suprotnom, može doći do potresa, u kojima ću, možda, baš ja biti prva žrtva.[6]
()

Osma sednica CK SK Srbije održana 24.9. 1987. je predstavljala konačni razlaz Slobodana Miloševića i Ivana Stambolića.[7] Na osmoj sednici Partije, održanoj pred televizijskim kamerama, Miloševićeve pristaše su osvojile većinu te započele čistku, kasnije nazvanu "diferencijacija", čija je prva žrtva bio Pavlović, a posle njega i sam Stambolić. Na ovoj sednici Pavlović je razrešen svih partijskih dužnosti. Nekoliko meseci kasnije, Stambolić je usled negativne kampanje štampe i ogromnog pritiska javnosti, 14. decembra 1987. na sednici Predsedništva SR Srbije podneo ostavku i povukao se iz političkog života.[3] Osmu sednicu mnogi smatraju uvodom jugoslavenske ratove 1990-ih.[7][8]

Wikiquote „Siguran sam u jedno - ni prvim ni poslednjim korakom nisam doprineo podizanju ovog strašnog oblaka što nam već nekoliko zamračuje sve vidike. Štavise učinio sam sve što je bilo u mojoj moći da sprečim nacionalni brodolom. Za pohvalu - malo, za utehu - nedovoljno. Jedva savest da podmiri.[6]
()

Stambolić je od 1988. nadalje bio neprekidno pod prismotrom Državne bezbednosti Srbije.[2] U januaru 1988 je, na predlog tadašnjeg Saveznog izvršnog veća SFRJ, izabran za direktora Jugoslovenske banke za međunarodnu ekonomsku saradnju – „JUBMES“ — čiji je cilj bio da olakša izlazak domaćih preduzeća na strana tržišta. Aprila 1988. godine je doživeo tešku porodičnu tragediju: u saobraćajnoj nesreći kod Budve poginula je njegova dvadesetčetvorogodišnja ćerka pod sumnjivim okolnostima. Slobodan Milošević došao je na njenu sahranu, a Stambolićeva supruga Katarina je odbila da mu pruži ruku.[3] Sam Ivan je kasnije dovodio u vezu Bojaninu smrt sa ishodom Osme sednice.[9]

Stambolić se oglašavao u javnom životu 1991. godine, kada je pružio podršku antiratnim protestima, i 1992, kada je pružio podršku studentskom protestu.[10] 1995. godine Ivan Stambolić odlučuje da javno progovori, "posle dugog ćutanja," te objavljuje knjigu ’Put u bespuće’ koja se bavi događajima iz prethodnog perioda i kritikuje politiku Slobodana Miloševića:

Wikiquote „Kad se pogleda njegova politika danas vidi se da on od slovenačkog kontraudara, kad mu ne daju miting u Ljubljani, ide iz poraza u poraz. Svaki novi poraz je veći. Ali, i svaki novi poduhvat je veći od prethodnog. Potire, zatrpava prethodni. ... I sve tako. Sve vreme to je jedan veliki gubitnik. Razume se, sa njim i srpski narod.[11]
()

On je kritikovao Miloševića zbog spajanja nacionalizma i socijalizma, nazivajući njegov poredak nacionalistički boljševizam i nacional-socijalizam.[12] Aprila 1995. godine Stambolić u organizaciji Beogradskog kruga i zajedno sa pedesetak intelektualaca iz Srbije odlazi u opkoljeno i granatirano Sarajevo.[3] U istom periodu, zajedno sa Miladinom Životićem, Mišom Nikolićem, Žarkom Koraćem, Rasimom Ljajićem i Nenadom Čankom, učestvuje u pokušaju stvaranja Socijaldemokratskog saveza Srbije.[3]

1997. godine, odlukom Savezne vlade Savezne Republike Jugoslavije, koja je tada nelegalno preuzela JUBMES banku, smenjen je sa položaja direktora.[6] Stambolić nakon toga povremeno izlazi u javnost oštrim nastupima protiv Slobodana Miloševića.

Wikiquote „Kada je cela stvar s ideološkom odbranom Jugoslavije bila potpuno ogoljena, najveći deo Armije, evoluirajući od komunizma i unitarizma, završio je u pravoslavlju i velikosrpskom nacionalizmu.[13]
()

Otmica i ubistvo[uredi - уреди | uredi izvor]

Uoči saveznih izbora 2000. godine pominjalo se da bi Stambolić mogao da istupi kao protiv-kandidat Miloševiću za predsednika SRJ. Čim se dalo naslutiti da će Stambolić na predstojećim septembarskim izborima možda postati vođa ujedinjene srpske opozicije (DOS) i njezin predsjednički kandidat, Milošević je odmah reagirao.[14]

Spomenik u blizini mesta ubistva na Fruškoj gori.

Ivan Stambolić je, po nalogu Slobodana Miloševića, 25. avgusta 2000. godine otet ujutro u blizini svoje kuće, za vreme rekreacije u Košutnjaku, od strane pripadnika Jedinice za specijalne operacije MUP Srbije. Stambolić je ubačen prisilno – prijetnjom pištoljem – u kombi, pod izlikom da ide na informativni razgovor. U kombiju su mu na ruke stavljene lisice, noge su mu omotane širokom ljepljivom trakom, kao i usta i oči. Bijelim kombijem odvezen na Frušku goru, gdje je tako svezan čekao da iskopaju raku, nakon čega je doveden do nje, prisiljen da klekne, i da sluša pripreme za vlastitu egzekuciju. Sa dva metka u potiljačni dio glave ga je ubio pripadnik JSO, iz pištolja "pjetro bereta" kalibra 22 LR (5,6 mm). Nakon toga je zakopan u pripremljenu raku, a leš je zaliven živim krečom.[15]

Za sobom je ostavio suprugu Katarinu, sina Veljka, kćerku Tijanu i unuka Uroša.

Režimski mediji su nakon ubistva poveli kampanju blaćenja. "Politika" je sugerisala da je neko od Stambolićevih poslovnih partnera umešao prste u kidnapovanje, navodeći da se on bavio poslovima "u kojima su se okretale milionske sume u devizama".[10] Dalje su izmišljane priče o njegovim navodnim firmama i poslovnim planovima.[10]

O njegovoj sudbini se narednih godina ništa nije znalo, čak ni nakon pada Slobodana Miloševića i petooktobarskih promena. Razne organizacije vodile su bezuspešnu kampanju pod nazivom "Gde je nestao Ivan Stambolić?"[16] Tek za vreme policijske akcije "Sablja", u proleće 2003. godine, jedan od onih koji su ga ubili je odlučio da progovori. Na osnovu njegovih iskaza, 28. marta 2003. godine pronađeni su posmrtni ostaci Ivana Stambolića na Fruškoj gori. Sahrana je obavljena 8. aprila na Topčiderskom groblju uz sve državne počasti na insistiranje Vlade Srbije. Njegove ubice, na čelu sa Miloradom Ulemekom Legijom, su uhvaćene i osuđene na višegodišnje zatvorske kazne.

Dela[uredi - уреди | uredi izvor]

Napisao je tri knjige:

  • „Direktor u samoupravljanju“,
  • „Rasprave o Srbiji“,
  • „Put u bespuće“, 1995.
  • "Koren zla", objavljena posthumno 2002, priredila Latinka Perović

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

Vidi još[uredi - уреди | uredi izvor]

Vanjske veze[uredi - уреди | uredi izvor]

Prethodi:
Dušan Čkrebić
Predsednik Izvršnog veća SR Srbije
6. maj 1978–5. maj 1982.
Slijedi:
Branislav Ikonić
Prethodi:
Dušan Čkrebić
Predsednik Saveza komunista Srbije
1984–maj 1986.
Slijedi:
Slobodan Milošević
Prethodi:
Dušan Čkrebić
Predsednik Predsedništva SR Srbije
5. maj 1986–14. decembar 1987.
Slijedi:
Petar Gračanin

Šablon:Predsednici Srbije

Šablon:Predsednici SK Srbije