Đorđe Protić

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Disambig.svg Za ostale upotrebe, pogledajte članak Đorđe Protić (lekar).
Đorđe Protić
Biografija
Datum rođenja 1793.
Mesto rođenja Bela Crkva (Habzburška monarhija)
Datum smrti 7. decembar 1857.
Mesto smrti Beograd (Kneževina Srbija)
Mandat(i)
predsednik Vlade Srbije

Đorđe Protić (Bela Crkva, 1793. – Beograd, 7. decembar 1857) bio je srpski političar i sudija. Bio je ministar unutrašnjih poslova, ministar spoljnih poslova i predsednik Vlade Kneževine Srbije (15. maj 1840 — 7. septembar 1842). Jedan je od organizatora Miletine bune 1835. Režimu kneza Mihaila Obrenovića stvarao je neprijatelje, pa je velikim delom zaslužan za njegov pad.

Školovanje i početak službe[uredi - уреди | uredi izvor]

Đorđe Protić rođen je 1793. u Beloj Crkvi, u koju su zbog rata njegovi roditelji pobegli iz Rama.[1] Njegov otac Jovan Protić bio je savetnik za Požarevačku nahiju. Đorđe se školovao u Požarevcu i Beogradu. Grčki jezik je učio u Grčkoj školi u Zemunu, jednoj od najboljih grčkih škola u ovom delu Evrope,[2] sam je učio nemački, a znao je i turski.[1] U državnu službu stupio je 1819. kao pisar, pa je pratio poslanike u Carigrad. Kada se vratio petnaest godina je radio u Narodnom sudu u Kragujevcu, najpre kao pisar, pa sekretar i na kraju predsednik narodnoga suda. Pored sudske službe upravljao je raznim državnim dobrima.[1]

Sukob sa knezom Milošem[uredi - уреди | uredi izvor]

Bio je oženjen ćerkom gružanskoga kneza Petra Topalovića, koji se 1827. požalio knezu Milošu Obrenoviću na svoga zeta, da je Protić osramotio svoju svast, tj. Topalovićevu mlađu ćerku.[3] Miloš je onda naredio da se Đorđu Protiću udari 50 batina.[4] Od toga trenutka Đorđe je zamrzio kneza.[5] Sa druge strane, knez Miloš je dao da ga izbatinaju Konstantina Nikolajevića jer nije sudio po njegovoj volji.[6]

Jedrenski mir nakon Rusko-turskoga rata sklopljen je 14. septembra 1829. Deo sporazuma odnosio se i na Srbiju, tako da se Osmansko carstvo obavezivalo da će ispuniti Akermansku konvenciju i da će Srbiji vratiti šest otrgnutih nahija.[7] Knez Miloš je odmah na te vesti 23. septembra 1829. poslao Đorđa Protića i Avrama Petronijevića na pregovore u Carigrad.[8] Njihov zadatak je bio da traže komesara sa kojim će se vratiti i da se izvede obeležavanje granica. Trebali su i da traže Dunavske ade.

Miletina buna[uredi - уреди | uredi izvor]

Glavni članak: Miletina buna

Po povratku iz Carigrada Protić je nastavio da radi u sudu sve do 1834. Bio je ogorčen na kneza Miloša jer ga je 1827. kaznio batinama, pa se priključio organizatorima Miletine bune. Organizator zavere bio je Stojan Simić. Srce pokreta činili su Avram Petronijević, Mileta Radojković, Đorđe Protić i Ranko Majstorović.[9] Bio je jedan od najradikalnijih, tako da su Stojan Simić i on tražili da se Miloš zbaci i da se za kneza uzme njegov sin.[5] Međutim, ostali zaverenici su bili umereniji. Miletina buna izbila je u januaru 1835. i naterala je kneza da pristane na Sretenjskoj velikoj narodnoj skupštini, koja je donela Sretenjski ustav.

Beg u Zemun i povratak[uredi - уреди | uredi izvor]

Nakon proglašenja ustava postao je član Državnoga saveta, ali kako je ustav brzo suspendovan tako se i okončalo članstvo u Savetu.[5] Postavljen je za predsednika suda beogradskoga okruga.[5] Zbog jedne krivo dosuđene presude druge sudije su se digle protiv njega, pa je knez Miloš odredio komisiju da utvrdi da li je stvarno pogrešio. Pošto je komisija utvrdila da je pogrešio, knez Miloš ga je premestio i odredio za predsednika požarevačkoga suda, ali on nije hteo da ode u Požarevac, nego je marta 1836. pobegao u Zemun.[10] Turskoj i ruskoj diplomatiji dostavljao je peticije protiv kneza.[11] Otišao je i u Rusiju da se žali ruskom caru na nezakonitu kneževu vladavinu.[12] Dok je boravio u Bukureštu knez je tražio od ruskih vlasti da ga proteraju. U emigraciji je napisao spis „Obraz knjaza Miloša i njegovog vladanja”, u kome je opisivao Miloševu samovolju i nestalan položaj činovnika u Miloševoj službi.[13] U Srbiju se vratio tek nakon dolaska kneza Dolgorukoga u oktobru 1837. i tada je imenovan za predsednika okružnoga suda u Šapcu.[10]

Predsednik Vlade[uredi - уреди | uredi izvor]

Posle toga postao je član Zakonodavne komisije. Kada je Avram Petronijević zbog ustava otišao 20. aprila 1838. u Carigrad knez Miloš ga je umesto Avrama postavio kao zastupnika kneževoga predstavnika (vršioca dužnosti predsednika vlade).[10] Nakon donošenja Turskoga ustava Protić je 26. februara 1839. postavljen za ministra unutrašnjih poslova.[10] Do toga vremena bio je među vodećim opozicionarima, a tada je po vlastitom priznanju prešao na suprotnu stranu.[14] Nakon abdikacije kneza Miloša ostao je ministar unutrašnjih poslova i za vreme Namesništva. Kada je knez Mihailo došao na vlast Đorđe Protić je 15. maja 1840. postavljen za predsednika Vlade Kneževine Srbije (kneževoga predstavnika) i ministra spoljnih poslova. Na tom položaju ostao je sve do smene kneza Mihaila, tj. do 7. septembra 1842. Uz predsedničko zvanje 28. juna/10. jula 1841, dobio je i čin đeneral-majora, mada nije bio vojno lice.[10] Kneginja Ljubica Obrenović i on su dali podršku Jevremu Obrenoviću da pobuni više nahija protiv kneževih tutora Tome Vučića i Avrama Petronijevića i načina na koji su to postali, pa je zbog toga sazvana Velika Narodna skupština, na kojoj je traženo da ustavobraniteljske vođe napuste Srbiju. Zameralo mu se da je režimu kneza Mihaila samo stvarao neprijatelje i da je velikim delom zaslužan za njegov pad. Došao je u sukob sa Tomom Vučićem, Avramom Petronijevićem, pa čak i sa Jevremom Obrenovićem.[15] Čak je i Porta tražila da se Protić smeni.

Izbeglištvo i smrt[uredi - уреди | uredi izvor]

Sa knezom Mihailom je napustio Srbiju i otišao u Nemačku. Kada je Majska skupština održana 13. maja 1848. proglasila Srpsku Vojvodinu Protić je bio izabran u Glavni odbor Srpskog narodnog pokreta.[16] U izbeglištu se bavio pisanjem svojih memoara. Takođe je preveo i u Novom Sadu štampao knjigu „Ustanak grčki od početka (1821) do Bitke pod Navrinom (1827)”. Kada se ponovo 1857. vratio u Srbiju, dobio je penziju. Umro je 25. novembra/7. decembra 1857. godine i sahranjen je na Tašmajdanu, pored Crkve Svetog Marka.[17]

Vidi još[uredi - уреди | uredi izvor]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. 1,0 1,1 1,2 Milićević 1888, str. 576.
  2. Radovanović 1970.
  3. Kunibert 1901, str. 205.
  4. Kunibert 1901, str. 204.
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 Milićević 1888, str. 577.
  6. Nenadović, str. 783.
  7. Gavrilović 1912, str. 122.
  8. Gavrilović 1912, str. 123.
  9. Ljušić 1986, str. 118—119.
  10. 10,0 10,1 10,2 10,3 10,4 Milićević 1888, str. 578.
  11. Ljušić 1986, str. 431.
  12. Ljušić 1986, str. 432.
  13. Popović 2003, str. 88.
  14. Popović 2003, str. 83.
  15. Milićević 1888, str. 578-579.
  16. Mekenzi 1987, str. 125.
  17. Milićević 1888, str. 579.

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]

Prethodi:
Paun Janković
predsednik Vlade Srbije
15. maj 1840. – 7. septembar 1842
Slijedi:
Avram Petronijević