Antiratni protesti u Beogradu (1991–1992)

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Studetnski protest na Terazijama 1991.

Antiratni protesti u Beogradu 1991-1992. godine su održavani protiv početka ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, a posebno protiv opsada gradova (Vukovara, Dubrovnika i Sarajeva) od strane tadašnje JNA.

U uličnim protestima protiv rata i građanskoj neposlušnosti su učestvovale brojne javne ličnosti kao i na hiljade građana.[1] Takođe je bilo veoma izraženo napuštanje redova vojske i otpor regrutaciji. U čitavoj Srbiji je 1991-1992 postojao veliki otpor mobilizaciji (uz oko dvesta hiljada dezertera), koja je u Beogradu sprovođena sa tek oko 15% uspešnosti.[2]

Pored organizovanih protesta, bilo je i individualnog otpora ratu. U jednom od najpozantijih primera, rezervista Vladimir Živković je odvezao tenk sa fronta u Vukovaru nazad do Beograda (oko 200 km), gde ga je parkirao ispred Savezne Skupštine u znak protesta protiv rata.[3][4][5]

Najpoznatija udruženja građana koja su se tada protivila ratu su Žene u crnom, Centar za antiratnu akciju i Beogradski krug.[6] Najpoznatiji političar koji se protivio ratu bio je bivši predsednik Srbije Ivan Stambolić.

Otpor ratu[uredi - уреди | uredi izvor]

Glavni članci: Pacifizam i Druga Srbija
Milan Mladenović na antiratnom koncertu u Beogradu.
„Mir je najlepša devojka

Koju ne može imati svako.
Ako ne mogu da letim
Ja neću da puzim
Jer kad puzim
Ja ne mogu da guzim.


Nećemo da pobedi
Narodna muzika.
Više volim tebe mladu
Nego pušku da mi dadu.


Prljave borbe
U ljubavne torbe.
Manje pucaj,
Više tucaj.


Suviše si mlad
Da bi popio 'lad.
Ispod šlema
Mozga nema.


Kuda svi
Nemoj i ti.
Jer ko izda
Biće prokleta pizda.


Mir! Mir, brate, mir!

Mir! Mir, brate, mir![7]

Rimtutituki, "Slušaj 'vamo"

Kada su počeli ratni sukobi na prostoru bivše Jugoslavije, otpor ratu je pružan na raznim mestima.[8]

U Beogradu, kao i u čitavoj Srbiji, otpor regrutaciji je bio vrlo velik. Bilo je i mnogo dezertera u svim redovima vojske.[9] U Beogradu je hiljade mladića spavalo svake noći u drugom stanu kako bi izbegli vojne pozive.[9] Prema nekim procenama, kada je izdata naredba o masovnoj mobilizaciji, samo 10% pozvanih se odazvalo.[9] 15. jula 1991. više grupa koje su se bavile zaštitom ljudskih prava formirale su Centar za antiratnu akciju, koji se bavio podrškom dezerterima i pružanjem pravne pomoći.[10]

Jedne od prvih antiratnih demonstracija su organizovale zajedno tri ženske organizacije (Ženski parlament, Ženski lobi i Ženska stranka) ispred zgrade Skupštine Srbije. Žene aktivistkinje su velikim delom predstavljale nosilac antiratnog pokreta u Srbiji.[11] Naročitu istrajnost u protestima protiv rata je pokazala antiratna grupa »Žene u crnom«, čije su pripadnice narednih godina redovno organizovale javne proteste.[12][13]

U beogradskom pozoristu »Duško Radović« redovno je održavan Beogradski antiratni maraton (BAM), u vidu tribina protiv rata u kojima su učestvovali mnogi građani i članovi nastajućih antiratnih grupa.[14] Ulicama i trgovima kretale su se kolone protiv rata i za mir nazvane »Poslednje zvono«. Pred Saveznom skupštinom organizovan je protest »Žuta traka«.[12] Oko Savezne skupštine je organizovan protestni »prsten mira«.[12] Organizovani su i antiratni koncerti (»Ne računajte na nas«).[12]

Početkom 1992. godine, članovi rok bendova EKV, Partibrejkers i Električni orgazam formiraju projekat "Rimtutituki", čija je muzička aktivnost koncentrisana na antiratnu propagandu. Rimtutituki je osnovan da se suprotstavi mobilizaciji za rat u Bosni. Milan (EKV), Gile, Švaba, Čavke i Jovec (Električni orgazam) su oformili Rimtutituki na potpisivanju peticije protiv mobilizacije.[15] Njihov najpoznatiji singl "Slušaj 'vamo!", s ključnim refrenom „Mir, brate, mir”, izdaje B92, a promovisan je koncertom na kamionu koji je kružio ulicama Beograda.

Medijska propaganda[uredi - уреди | uredi izvor]

Medijska propaganda je bila nemilosrdna: Večernje novosti su ulje na platnu Uroša Predića iz 1888. koristile kao aktuelnu fotografiju za širenje mržnje, navodeći da je reč o srpskom detetu u Bosni "nad grobom oca, majke i ostale rodbine koju su u ofanzivi pobili muslimani".

Medijska propaganda je uoči raspada SFRJ bila nemilosrdna. Državni mediji, pod apsolutnom kontrolom Miloševićeve vlasti, su širili šovinizam, ksenofobiju i mržnju među širokim slojevima srpskog stanovništva bivše Jugoslavije.[16] Srpski mediji su skoro u potpunosti bili orijentisani na mobilizaciju srpske javnosti za podršku ratu kroz izazivanje negativnih emocija kao što su strah i mržnja, nimalo ne brinući o činjenicama, pa čak i tehničkim detaljima koji bi mogli kompromitovati takvu aktivnost. Izmišljalo se sve, od najstrašnijih zločina do tvrdnji kako Stipe Mesić nosi bradu da mu se ne vidi tetovirano slovo "U" na licu.[17] Hrvati su često kolektivno nazivani ustaše, a bosanski muslimani pogrdno balije. Srpska propaganda je prikazivala bosanske muslimane kao nasilne ekstremiste i fundamentaliste.[18]

Srpska štampa tvrdila je da su vlasti u Sarajevu bacale srpsku decu lavovima u Zoološkom vrtu.[19] Propagandna izmišljotina koja je ostavila najdublji trag bila je ona o "40 zaklanih beba iz Vukovara", koja glasi da su članovi hrvatske nacionalne garde „sekli grkljane deci između pet i sedam godina i bacali ih u podrum”.[20][17] Mnogi dobrovoljci su odlazili na ratište „kad vide šta se radi srpskoj deci.“[16] Državni mediji Srbije i Crne Gore su svesno i namerno širili dezinformacije o "30.000 naoružanih ustaša i 7000 terorista, uključujući i Kurdske plaćenike" koji, zaštićeni zidinama Dubrovnika, spremaju napad na Crnu Goru.[21][22][23] Dok je JNA tokom opsade Dubrovnika granatirala grad, zvanične informacije su glasile da je Dubrovnik samo blokiran i da se ne vrši nikakvo bombardiranje niti razaranje grada. Radio-televizija Srbije je prikazivala slike Dubrovnika sa stubovima dima objašnjavajući da lokalno stanovništvo pali automobilske gume kako bi simulirali ratna razaranja grada.[24][25]

Postojalo je svega nekoliko glasila koja nisu pod kontrolom vlasti. Procenjuje se da su mediji pod kontrolom Miloševića svakodnevno stizali do više od 3,5 miliona ljudi.[26] S obzirom na nedostatak pristupa alternativnim vestima, francuski profesor De la Brosse smatra da je iznenađujuće velika bila otpornost na ratnu propagandu među Srbima, što se pokazivalo masovnim antiratnim protestima, rasprostranjenim izbegavanjem regrutacije i dezertiranjem iz vojske.[26]

Smatra se da su mediji odigrali ključnu ulogu u pripremi za rat i da bez njihovog učešća ne bi mogli biti počinjeni masovni ratni zločini koji su usledili na prostoru bivše SFRJ.[16] Glavni predvodnici ratnohuškačke propagande su bili novinari i urednici Radio televizije Srbije, dnevnih listova Politika, Politika express i Večernje novosti.[16]

Protesti[uredi - уреди | uredi izvor]

Protiv opsade Vukovara[uredi - уреди | uredi izvor]

Glavni članak: Opsada Vukovara

Zbog opsade Vukovara organizovani su mnogi antiratni protesti. Organizovane su peticije protiv mobilizacije za rat i za amnestiju onih koji su odbijali učešće u njemu. Organizovana je neposredna pomoć onima koji su izbegavali učešće u ratu.[12]

U vreme pada Vukovara, krajem novembra 1991. godine, pred zgradom Predsedništva Srbije svake večeri su se okupljali građani, održavali večernja bdenja i palili sveće za sve poginule u ratu.[12][27] Na platou kod Andrićevog venca okupljale su se Žene u crnom, antiratne organizacije, građanke i građani, i ispisivala se knjiga Grobnica za Miroslava Milenkovića, rezervistu koji se ubio između dva stroja, onih koji idu na Vukovar i dezertera koji odlažu oružje.[27]

Protiv opsade Dubrovnika[uredi - уреди | uredi izvor]

Glavni članak: Opsada Dubrovnika

U Pionirskom parku Beogradu su održavani antiratni protesti “Prekinimo mržnju da prestane rat“ protiv bombardovanja Dubrovnika, na kojima su pored građana učestvovale i grupe umetnika, kompozitori, glumci i dr.[12] Na bini su Mirjana Karanović i Rade Šerbedžija zajedno pevali “Ja ne mogu protiv druga svog”. Organizovano je i potpisivanje peticije za Dubrovnik, koju su potpisivali uglavnom profesori i studenti Filozofskog fakulteta u Beogradu, zahtevajući da se Dubrovnik deblokira. Demonstranti su nakon toga išli u Generalštab, pokušavajući da ubede vojsku u "zloslutnost blokade".[1]

Učesnici anti-ratnih demonstracija su naglašavali tradicionalno prijateljstvo Dubrovnika i njegovog hercegovačkog zaleđa, navodeći primere da su sela Konavala i Dubrovačkog Primorja još za Nevesinjske Bune pružila utočiste u zbegu hiljadama porodica iz Popovog Polja, Bileće i Stare Crne Gore. Takođe je naglašavano da tokom Drugom svetskom ratu u Dubrovniku skupljala ne samo pomoć za partizane, već su Dubrovčani nosili narodu Popovog Polja sol i “modru galicu” za stoku i obradu vinograda.[1]

Tokom opsade Dubrovnika, beogradski rok muzičar Milan Mladenović je na svojim koncertima pozivao publiku da minutom ćutanja odaju počast bombardovanom Dubrovniku i njegovom stanovništvu.[28]

Gotovo istovremeno sa beogradskim protestima, na Cetinju su crnogorski građani pod vodstvom Liberalnog saveza Crne Gore protestvovali protiv učešća crnogorskih vojnika u napadu na Dubrovnik pesmom: "Sa Lovćena vila kliče, oprosti nam Dubrovniče".[29][30]

Protiv opsade Sarajeva[uredi - уреди | uredi izvor]

Glavni članak: Opsada Sarajeva

U Beogradu su postojali ljudi koji su rat sa Sarajevom shvatili strašnije od bilo kojeg horora, da je maltene nemoguće da se bombarduje grad koji su svi toliko voleli.[31] Kada je započeo rat u Bosni i Hercegovini, pojedine stranke, razne nevladine organizacije i grupe građana su organizovale antiratne proteste, u kojima je ponekad učestvovalo i više desetina hiljada ljudi.[32]

U aprilu 1991. godine, bez dozvole, članovi tri kultna srpska rok benda - EKV, Električni Orgazam i Partibrejkersi – u kamionu su kružili ulicama Beograda protiveći se ratu, koji se nakon Hrvatske, zahuktavao i u BiH, porukom „Mir, brate, mir“ i „manje pucaj, više tucaj“. Zdušno ih je podržao i Ivan Stambolić, istaknuti protivnik Slobodana Miloševića, koji je kao direktor Jugoslavenske banke za međunarodnu ekonomsku suradnju (Jumbes), osigurao novac za koncert, i za iznajmljivanje sada već legendarnog kamiona.[33]

Drugi koncert, koji je za razliku od prvog imao i dozvolu za održavanje, dogodio se na Trgu Republike kojim je poslana poruka vlastima "S.O.S. mir ili ne računajte na nas", ponovo u režiji Radija B92.

Protestujući protiv opsade i razaranja Sarajeva, više antiratnih grupa, stranaka i pojedinaca je osnovalo grupu »Živeti u Sarajevu« koja je delovala sve vreme rata. Povodom opsade i granatiranja Sarajeva, desetine hiljada Beograđana je čitavom glavnom ulicom protezalo crni flor.[12] Grupa »Živeti u Sarajevu« je organizovala slanje raznih vrsta pomoći Sarajlijama, posetu Sarajevu usred rata jula 1994. godine, a potom i dolazak Sarajlija u Beograd.[12]

Reakcije[uredi - уреди | uredi izvor]

Protiv mirovnog pokreta[uredi - уреди | uredi izvor]

Dobrica Ćosić je mirovni pokret nazivao lažju i moralnim kukavičlukom, odnosno “srpskim antisrpstvom“.

Vodeći srpski intelektualci i akademici SANU su često javno istupali protiv antiratnog pokreta. Srbijanski akademik Ljubomir Tadić (otac Borisa Tadića) je izjavljivao da nije pristalica mira po svaku cenu, ukoliko on vodi u genocid nad Srbima:

Wikiquote „Nisam pristalica mira po svaku cenu (...). Istorija antisemitizma nas je dovoljno poučila da apstraktna propaganda pacifizma podastire crveni tepih genocidu.[34]

Dobrica Ćosić, akademik SANU i nacionalistički ideolog, je u vreme pokretanja rata u Hrvatskoj pacifističku retoriku nazivao besmislenom lažju i moralnim kukavičlukom, odnosno “srpskim antisrpstvom“:

Wikiquote „Neutralnost danas kada se protiv srpskog naroda vodi rat, smatram lažju i moralnim kukavičlukom. (...) u danima ustaškog rata protiv srpskog naroda u Hrvatskoj (...) ideološka i pacifistička retorika je besmislena (...) to je srpsko antisrpstvo“.[35]

Matija Bećković, akademik SANU i pjesnik, pozivajući se na R. Samardžića, učesnike mirovnog pokreta naziva “otpadom”, odnosno Srbima koji nisu ni Srbi:

Wikiquote „Kako kaže prof. R. Samardžić, Srbi su uvek imali visok procenat otpada. Srbi koji nisu ni Srbi.[36]

Momo Kapor, akademski slikar i književnik, tadašnju atmosferu u Beogradu komentariše na sledeći način:

Wikiquote „Čini mi se da je u ovom trenutku Beograd, na žalost, pravi petokolonaški grad, pun smutljivaca, kukavica, lažnih pacifista, navijača za suprotni tabor, ali to nije čitava ova zemlja Srbija koja može sebi i u ovakvom trenutku da dozvoli taj luksuz i trpi tu menažeriju na svojoj grbači sa koje može da je strese kao onaj vepar sa Karađorđeve zastave koji stresa dosadne buve.[36]
(Momo Kapor, maj 1992.)

Podrška mirovnom pokretu[uredi - уреди | uredi izvor]

Lider Partibrejkersa, Zoran Kostić Cane, osvrćući se na mirovne proteste, izjavio je:

Wikiquote „Među prvima smo im pokazali srednji prst. Odjednom smo mi najgori postali sinonim najboljih. Ljudi su negde odlazili ... Da li na ratište, da li van zemlje … Ne znam .... Mir, brate, mir, to je bila jedina solucija u to vrijeme za nas.[33]

Direktor Radija B92 Veran Matić o tom periodu kaže:

Wikiquote „Najupečatljiviji momenat je ta snažna energija koja se pojavila i koju smo mogli da vidimo, jedna strašna želja da se zaustavi zlo. Ono što smo osećali tada, mislim da je bilo dvostruko - s jedne strane da je moguće zaustaviti rat i da je moguće sprečiti divljaštvo, ali u isto vreme i da to što radimo nije dovoljno.[33]

Srpski filozof Radomir Konstantinović je čitavo vreme pružao poršku mirovnom pokretu i opirao se ratu i ratohuškanju:

Wikiquote „Ja pretpostavljam smrt, pa čak i egzistenciju (ono, dakle, što je još gore) starog, prokletog psa životu ratnohuškačkog intelektualnog ološa.[37]

Posledice[uredi - уреди | uredi izvor]

Smatra se kako antiratni protesti nisu imali naročitog efekta. U široj javnosti antiratne akcije nisu imale veći odjek; režimski mediji su ih bojkotovali ili napadali, a nezavisni mediji potcenjivali.[12]

Vojne vlasti su pretile dezerterima i onima koji odbijaju poziv dugim zatvorskim kaznama po čl. 121 tada važećeg Krivičnog zakona SFRJ koji je čak predviđao i smrtnu kaznu za dezertera koji pobegne iz zemlje.[9] Neki od ljudi koji su odbili vojni poziv i izražavali javni protest protiv mobilizacije bili su pokupljeni sa ulica, zatvoreni 2 do 3 dana, a potom poslati na front da čiste minska polja.[9]

U popularnoj kulturi[uredi - уреди | uredi izvor]

Plakat sa oklopnim transporterom ispred skupštine, koji je rezervista Vladimir Živković vratio sa fronta u Vukovaru nazad do Savezne Skupštine u Beogradu, u znak protesta protiv rata.

Antiratni protesti se prikazuju u nekoliko scena Lepa sela lepo gore, srpskog filma iz 1996. godine. Režiser Srđan Dragojević ih je učinio predmetom satire, što je postalo jednom od kontroverzi koja se vezuje uz to ostvarenje.

U Beogradu je 2010. godine Inicijativa mladih za ljudska prava organizirala koncert na otvorenom u znak obilježavanja 18 godina od anti-ratnih protesta i nastanka projekta Rimtutituki. Na studentskom Platou ispred Filozofskog fakulteta su nastupali: Multietnička atrakcija, Repetitor, Stuttgart Online, Lira Vega i drugi.[38] Tom prilikom su deljeni bedževi sa natpisima antiratne kampanje iz 1990-ih.

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. 1,0 1,1 1,2 Petoljetka razaranja
  2. RATNI VETERANI U BICI ZA SAMOPOŠTOVANJE (2. dio)
  3. Milosevic: the people's tyrant, by Vidosav Stevanović, Trude Johansson, Zlata Filipović
  4. Olakšavajuća okolnost
  5. Kratka povijest bosanskog biatlona
  6. Antiratne i mirovne ideje u istoriji Srbije i antiratni pokreti do 2000. godine
  7. Mir, brate, mir
  8. Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja
  9. 9,0 9,1 9,2 9,3 9,4 Jugoslavija: Od smanjenja plata do rata
  10. Mir mora da ima pozitivan sadržaj
  11. Sonja Liht i Slobodan Drakulić, Kada je ime za mirovnjaka bilo žena: rat i rod u bivšoj Jugoslaviji
  12. 12,0 12,1 12,2 12,3 12,4 12,5 12,6 12,7 12,8 12,9 Demokratija i populizam
  13. Peace History
  14. 10. godina »Republike«
  15. April u Sarajevu i Beogradu: Koliko nas još ima
  16. 16,0 16,1 16,2 16,3 Estetika ratne propagande
  17. 17,0 17,1 Politika falsifikata
  18. Al-Kai'da u Bosni i Hercegovini:Mit ili stvarna opasnost?
  19. Niš i Ničija zemlja BH Dani
  20. “Večernje novosti” o zauzeću Vukovara
  21. Svjedok: Strugar je lagao da 30. 000 ustaša napada Boku
  22. Reckoning: The 1991 Siege of Dubrovnik and the Consequences of the “War for Peace”
  23. Attack on Dubrovnik: 30 000 Ustasa marsira na Crnu Goru ("Rat za mir" documentary)
  24. "Serbian Media is One-Man Show". http://query.nytimes.com/gst/fullpage.html?res=9A00EFDE133CF933A2575BC0A961958260&sec=&spon=&pagewanted=all#IVC. 
  25. "ICTY Serbian TV accuses Croats of burning tyres in Dubrovnik siege". http://www.un.org/icty/transe42/040303IT.htm#IVC. 
  26. 26,0 26,1 EXPERT REPORT OF RENAUD DE LA BROSSE "Political Propaganda and the Plan to Create 'A State For All Serbs:' Consequences of using media for ultra-nationalist ends" in five parts 1 2 3 4 5
  27. 27,0 27,1 Olovka piše mržnjom
  28. Predubok trag pod levom miškom
  29. OPROSTI NAM DUBROVNIČE - PISMO IZ CRNE GORE
  30. Sa Lovcena vila klice, oprosti nam Dubrovnice
  31. Beograd za postčetnike
  32. Drage Sarajlije
  33. 33,0 33,1 33,2 Manje pucaj, više tucaj
  34. Politika, 16.08.1991.
  35. Politika, 27.07.1991.
  36. 36,0 36,1 Politika, 2.08.1991.
  37. Životinja moje ljudskosti
  38. Slušaj 'vamo (Multietnička atrakcija, Repetitor, Stuttgart Online, Lira Vega, Superkvartet), Plato

Vidi još[uredi - уреди | uredi izvor]

Vanjske veze[uredi - уреди | uredi izvor]