Ivan Đaja

Izvor: Wikipedija
Prijeđi na navigaciju Prijeđi na pretragu
Ivan Đaja

Rođenje (1884-07-21)21. 7. 1884.
Francuska Le Havre
Smrt 1. 10. 1957. (dob: 73)
Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Beograd
Polje fiziologija
Institucija Univerzitet u Beogradu
Alma mater Sorbona
Akademski mentor Albert Dastre
Poznat po pionir hipotermije
Istaknute nagrade Prix Montyon (1946)

Ivan Đaja (fr. Jean Giaja; Le Havre, 1884 – Beograd, 1957), srpski biolog, fiziolog, pisac,[1] univerzitetski profesor i akademik. Bio profesor i rektor Univerziteta u Beogradu, redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti i osnivač Fiziološkog zavoda (1910) i prve Katedre za fiziologiju među Južnim Slovenima.

Biografija[uredi | uredi kod]

Rođen je u primorskom gradu Le Havre, u sjevernoj francuskoj pokrajini Normandiji. Majka Delfina Depoa-Anže[α 1] je bila Francuskinja,[2] a otac Božidar[α 2] Srbin iz Dubrovnika, po zanimanju pomorski kapetan. Imao je mlađeg brata Aleksandra[α 3] i sestru Olgu[α 4]. Njegov stric je bio radikalni političar Jovan Đaja[α 5]. Godine 1890. porodica je prešla da živi u Beograd, gde mu je otac radio kao kapetan parobroda „Deligrad” do 1907.

Kapetan i književnik Božo Đaja u rodnom Dubrovniku, otac Ivana Đaje

Osnovnu školu i gimnaziju je završio u Beogradu. U Francusku je otišao po završenoj maturi 1902. godine, i prvu godinu je proveo kao učenik liceja Kornej[α 6] u Ruanu, a zatim se upisao na Sorbonu. Jedan od školskih drugova bio mu je Emil Ercog, koji će pod pseudonimom Andrea Moroa[α 7] postati poznati francuski pisac a za nastavnika je verovatno imao poznatog intelektualca Emila Augusta Chartiera[α 8]. Tokom studija je jedno vreme radio u francuskom Nacionalnom muzeju prirodnih nauka kod Pol Van Tigema[α 9]. Kao student bio je prvi dopisnik Politike iz Pariza.[α 10] Diplomski ispit je uradio iz prirodnih nauka 1905. Posle toga se zaposlio u primorskoj laboratoriji Roskofu kod Albera Dastra[α 11], u to vreme poznatog eksperimentatora, koji je uz Pol Van Tigema najverovatnije najviše uticao na formiranje njegove naučne ličnosti gde je proveo pet godina. Prvi naučni rad sa temom „Amilolitička inaktivnost dijaliziranog pankreasnog soka”, zajedno sa još dva saradnika je objavio 1906. kada je imao 22 godine, a zatim je objavio još niz studija u časopisu pariškog Biološkog društva i jedan od njih je objavila i Francuska akademija nauka. Njegovi prvi radovi vezani su za enzimologiju. Doktorirao je 1909. godine na Sorboni sa tezom iz fiziologije pod naslovom „Studija fermenata, glikozida i ugljenih hidrata kod mekušaca i rakova”.[α 12] Posle doktorata odselio je u Kraljevinu Srbiju. Ivanu Đaji se duguje utemeljivanje u Srbiji naučne fiziologije zasnovane na eksperimentalnom radu. Izuzetno darovit naučnik, filozof i književnik, početkom 20. veka je postavio temelje eksperimentalne fiziologije i fiziološke hemije – kasnije biohemije – u Srbiji i u jugoistočnoj Evropi. Godine 1910. je na ondašnjem Filozofskom fakultetu osnovao prvu Katedru za fiziologiju u okviru Fiziološkog zavoda. Naime, ubrzo po osnivanju katedre, Đaja je počeo da se intenzivno bavi naučnim istraživanjima. Njegova deviza je bila: „Nulla dies sine experimentum”[α 13] Već 1912. godine objavio je i prve rezultate svojih istraživanja u monografskom radu pod naslovom „Fermenti i fiziologija”.

Prvi svetski rat je proveo u Beču, pod prismotrom policije.

Redovni profesor Univerziteta u Beogradu postao je 1921. godine. Napisao je udžbenik „Osnovi fiziologije“ (1923), prvi te vrste u Srbiji, koji je posvetio „prvom naraštaju ujedinjene Jugoslovenske Univerzitetske omladine”. U predgovoru ovog udžbenika, u duhu klasičnih filozofa, ističe da je „gradivo rasporedio i razvio na osnovu jedne opšte biološke ideje vodilje: da je promet materije i energije osnovna pojava života, kojoj su podređene sve fiziološke funkcije”. Prvi period bavljenja naukom je posvetio endogenim enzimima, odnosno fermentima, koji nastaju radom žlezda organa za varenje. Ovom temom se bavio sve do Prvog svetskog rata. Posle 1935. godine je počeo da se bavi problemom hipotermije, kao posebnim fiziološkim stanjem, a toj temi se potpuno posvetio 1940. Posebno ga su ga interesovali načini na koji se ona može prouzrokovati. Svojom raspravom „Stanje slično zimskom snu prezimara dobiveno u pacova barometarskom depresijom”, 15. januara 1940. je započeo istraživanja fiziologije duboko ohlađenog homeotermnog organizma, koja je u svetu bila poznata kao Đajina kriva termoregulacije. Za ove radove je dobio nagradu Pariške akademije nauka, Perunove (1940) i Montionove (1946). Manje je poznato njegovo uporno nastojanje Ivana Đaje za odgonetanjem kompleksnog funkcijskog spleta u prirodi uopšte. Baveći se naučnim radom iz oblasti fiziologije, biološke discipline koja sintetiše sva znanja nauke o životu, nastojao je da predstavi i adekvatna filozofska tumačenja o prirodi nauke, njenim osnovama, kriterijumima, principima i putevima razvoja. Već početkom 1930-ih godina je izneo svoje filozofske poglede o nauci i vrednosti znanja u knjizi „Tragom života i nauke”. Pored već spomenute knjige objavio je i više publikacija: „Od života do civilizacija” (Beograd, 1933), „Niz vodu” (Beograd, 1938), „Dubrovački razgovori”, dok je u rukopisu ostalo njegovo delo „Otkriće sveta”.

Bio je potpredsednik Crvenog krsta Jugoslavije pre Drugog svetskog rata. Posle Drugog svetskog rata postavljen je za upravnika Fiziološkog zavoda.

Kao akademik, po svojim radom u nastavi, a naročito rezultatima koje je postigao u oblasti termoregulacije i bioenergetike, doprineo je ugledu svoje zemlje u svetu tako da se Fiziološki zavod počeo pominjati kao „Beogradska fiziološka škola”.[6] Bilo je to zlatno razdoblje za fiziologiju kao nauku u Srbiji i Jugoslaviji. Za dopisnog člana Nacionalne medicinske akademije u Parizu izabran je 1952. godine. Za počasnog doktora Univerziteta u Parizu izabran je 1954, što je čast koju su sa prostora nekadašnje Jugoslavije imali još samo Nikola Tesla i Jovan Cvijić. Koliko su Đajini naučni radovi bili doprinos svetskoj nauci svedoči i njegov prijem u Francusku akademiju nauka 28. maja 1956,[7][8] na upražnjeno mesto nakon smrti Aleksandera Fleminga, pronalazača penicilina, u odeljenje za medicinu i hirurgiju. Pored nauke bavio se i popularizacijom nauke – bio je jedan od osnivača Narodnog univerziteta u Beogradu – i književnom i društvenom aktivnošću. Krunu njegovog filozofskog opusa predstavlja monografija „L'Homme et la vie inventive”[α 14] koju je napisao u svojim zrelim godinama, a koja je objavljena u Francuskoj, 1955. godine. U ovoj studiji iznosi teze o poreklu biološki inventivne moći, o svrhovitosti određenih pojava u živom svetu, kao i pojmu korisnosti u biologiji. Međutim, ovo njegovo delo je, osim filozofske sinteze, istovremeno i jedinstvena opšta fiziologija prirode. Čak se može istaći da je ono svojevrsna enciklopedija funkcionalne anatomije ekosistema ili „filozofska ekofiziologija”. U slobodno vreme je svirao flautu, iako mu je u poslednjim godinama sluh oslabio. Napisao je romansiranu biografiju Luja Pastera („Paster”, 1937).[1] Umro je 1. oktobra 1957. godine, u Beogradu, za vreme XV Međunarodnog kongresa za vojnu medicinu i farmaciju, kao predsednik Simpozijuma o hipotermiji. Poslednju počast su mu odale kolege i poštovaoci njegovog rada iz čitavog sveta.

Njegov đak, zatim saradnik Radoslav Anđus[9] je i posle njegove svrti nastavio da se bavi ovom oblašću i kasnije postigao još značajnije rezultate, što je doprinelo afirmaciji Đajine fiziološke škole u svetu i otvorila put novim generacijama istraživača.

Porodica[uredi | uredi kod]

Ženio je se tri puta. Prva supruga je bila Francuskinja i rano je umrla. Druga je bila iz Bavaništa u Banatu, seoska učiteljica, sa kojom je imao ćerku Ivanku[α 15]. U poznijim godinama oženio se po treći put učenicom, saradnicom, asistentkinjom i profesorkom sa Beogradskog univerziteta Leposavom[α 16]. Živeli su u profesorskoj koloniji. Među velikim prijateljima i kolegama, sa kojima se družio i sarađivao je bio Milutin Milanković.

Značajne oblasti u naučnom radu[uredi | uredi kod]

Naučnici danas u njegovom radu razlikuju tri razdoblja tokom kojih se bavio u tri oblasti: enzimi, istraživanja o metabolizmu i hipotermija.

Prvi je trajao od studentskih dana pa do kraja Prvog svetskog rata kad se bavio istraživanjima enzima i koji je krunisao novom racionalnijom nomenklaturom enzima kao i pravljenjem uređaja za merenje razmene gasova[α 17], danas poznatog kao „Đajin aparat”.

U drugom, koji je trajao između dva svetska rata, Đaja se usredsređuje na istraživanja iz oblasti bioenergetike, na proučavanje metabolizma i uticaja temperature i asfiksije (obamrlost) na organizme. Sintezu radova iz tog doba dao je u dvotomnoj monografiji „Homeotermija i termoregulacija” u kojoj je objavio svoju klasičnu krivu termoregulacije, u nauci poznatu kao „Đajin dijagram termoregulacije”.

U trećem razdoblju bavio se hipotermijom (temperatura tela ispod normalne) i to je plodni period istraživanja iz oblasti bioenergetike, o prilagođavanju na hladnoću, o odbrambenoj ulozi hipotermije, o metabolizmu u dubokoj hipotermiji. Od tada ostala je poznata „Đajina metoda” izazivanja hipotermije. Ova istraživanja našla su široku primenu, posebno u medicinskoj fiziologiji.

Akademik[uredi | uredi kod]

Ivan Đaja i asistent Jusuf Begović

Bio je dopisni član Srpske kraljevske akademije od 18. februara 1922. Postao je pravi član Akademije prirodnih nauka 16. februara 1931. Sa pristupnom besedom „O nekojim odlikama borbe protiv hladnoće” je proglašen akademikom 6. marta 1932. godine. Sekretar je Akademije prirodnih nauka od 7. marta 1937. do 7. marta 1939.

Za redovnog člana Srpske akademije nauka za Odeljenje prirodno-matematičkih nauka i za Odeljenja medicinskih nauka izabran je 22. marta 1948. Bio je redovni član Odeljenja likovne i muzičke umetnosti od 20. aprila 1949. Obavljao je funkciju sekretara Odeljenja prirodno-matematičkih nauka od 22. marta 1948. do 10. juna 1952.

Intenzivno je radio na saradnji sa drugim akademijama te vrste i naučnim institucijama. Ubrzo nakon što je postao akademik, izabran je i za dopisnog člana JAZU u Zagrebu. Obe akademije sa njim na čelu su osnovale Oceanografski institut u Splitu, čime je ostvarena njegova ideja o osnivanju biološke stanice na Jadranu namenjene pre svega studentima.

U novoosnovanoj Srpskoj akademiji nauka, 1948. godine je dobio zadatak da obrazuje dva nova odeljenja: Odeljenje medicinskih nauka i Odeljenje likovnih i muzičkih umetnosti, što je uspešno uradio. Na njegov predlog, imenu Akademije je pridodata i reč „umetnost”, pa je tako SAN postao SANU.

Autobiografija[uredi | uredi kod]

Napisao je autobiografiju objavljenu pod naslovom „Otkriće sveta“.

Spomen ploča[uredi | uredi kod]

Povodom stogodišnjice osnivanja Fiziološkog zavoda na Balkanu, 10. septembra 2010. postavljena je spomen ploča, rad vajara Đorđa Arnauta u ulici koja nosi njegovo ime na Vračaru u Beogradu.

Galerija[uredi | uredi kod]

  • „Fermenti i fiziologija”
    „Fermenti i fiziologija”
  • „Beleška o naučnom radu”
    „Beleška o naučnom radu”
  • „Eksperimentalno trazenje jedne zajednicke energetske osnove u svih zivih bica”, 1921.
    „Eksperimentalno trazenje jedne zajednicke energetske osnove u svih zivih bica”, 1921.
  • Radovi iz Fiziološkog zavoda, 1924.
    Radovi iz Fiziološkog zavoda, 1924.
  • Naslovnica rada „Hipotermija i termogeneza”, 1930.
    Naslovnica rada „Hipotermija i termogeneza”, 1930.
  • „Tragom života i nauke”, 1931.
    „Tragom života i nauke”, 1931.

Bilješke[uredi | uredi kod]

  1. ↑ Delphine Depois-Auger (Ontere?, 1861 – Beograd, 1902.
  2. ↑ Božidar Đaja (Dubrovnik, 24. maj 1850 — Hinterbrühl kod Beča, 3. oktobar 1914), kapetan duge plovidbe, zapovednik broda, književnik.
  3. ↑ Aleksandar Đaja (†1969), rođen u Francuskoj, nauči saradnik SANUa, dugogodišnji upravitelj njezina Instituta za ishranu.[3]
  4. ↑ Olga Đaja (1892-1974), dugo živela u Sarajevu, gde je podučavala klavir, francuski i nemački jezik.[3]
  5. ↑ Jovan Đaja (1846-1928), gimnazijski profesor, novinar, prevodilac i političar. Bio je jedan od prvih lidera Pašićeve Narodne radikalne stranke, u kojoj je predstavljao desno krilo stranke zajedno sa Kostom Taušanovićem.[4]
  6. ↑ (fr) Lycée Pierre-Corneille u Rouenu, osnovan 1593.
  7. ↑ Émile Salomon Wilhelm Herzog (1885-1967), francuski književnik, autor poratnog romana Les Silences du colonel Bramble (1918) i nekoliko psiholoških romana. Bio je takođe vešt autor divulgacijskih istorijskih knjiga.
  8. ↑ Émile-Auguste Chartier (1868-1951), poznat pod pseudonimom „Alain”, značajan moralni mislilac na području francuske filozofije u prvoj polovini 20. veka, poznat po pacifizmu.
  9. ↑ Paul van Tieghem (1871-1948), istoričar i filolog.
  10. ↑ Bio je prvi dopisnik iz inostranstva za „Politiku”, koja je osnovana 1904.
  11. ↑ Albert Dastre (1844-1917), francuski medicinski biolog i fiziolog.
  12. ↑ (fr) Étude des ferments des Glucosides et des Hydrates de Carbone chez les Mollusques et chez les Crustacés (1909).[5]
  13. ↑ ((lat.)) Nulla dies sine experimentum – „Nijedan dan bez eksperimenta”.
  14. ↑ „Čovek i inventivni život” (1955)
  15. ↑ Ivanka Đaja-Milanković (1934-2002), dugo živela u Kanadi, umrla je u Sremskoj Mitrovici, gde je i započela novinarsku karijeru.[3]
  16. ↑ Leposavom Marković (1910—1991), profesorica na Univerzitetu u Beogradu.
  17. ↑ Đajina metoda indukovane hipotermije je bila dovođenje pacova u stanje letargije, slično hibernaciji, snižavanje telesne temperature putem asfiksije i pri niskoj temperaturi, i potpuni oporavak pri zagrevanju organizma.

Reference[uredi | uredi kod]

  1. ↑ 1,0 1,1 Jugoslovenski književni leksikon (2. izd.). Novi Sad: Matica srpska. 1984. str. 177. 
  2. ↑ Knežević, Kosta Đ. (25. 3. 2017). „Brat Pjer”. Politika. 
  3. ↑ 3,0 3,1 3,2 (PDF) Bašić, Đivo (2009). „Božo Đaja (Gjaja) (1850-1914)”. Naše more 5-6 (56): 110-115.  Pomorski muzej Dubrovnik.
  4. ↑ (en) Protić, Milan St. (2015-01-01) (en). Between Democracy and Populism: Political Ideas of the Peopleʹs Radical Party in Serbia:(The Formative Period: 1860ʹs to 1903). Balkanološki institut SANU. ISBN 978-86-7179-094-9. 
  5. ↑ (fr) Đaja, Ivan (1909). Etude des ferments des glucosides & des hydrates de carbone chez les mollusques et les crustacés. Pariz: Henri Jouve. str. 259. 
  6. ↑ Anđus Pavle i dr., Ivan Djaja and the Belgrade School of Physiology.
  7. ↑ „Les Membres de l'Académie des sciences depuis sa création (en 1666)”. Académie des sciences. Pristupljeno 13. 11. 2023. 
  8. ↑ Pejović, Darko (21. 7. 2019.). „Nepokorni istraživač tajne života”. Politika. Pristupljeno 22. 7. 2019. 
  9. ↑ (en) (PDF) Zivadinović, Dragoslava; Stojilković, Stanko; Hegedis, Aleksandar; Marjanović, Marina (2005). „Radoslav K. Andjus (1926-2003): a brief summary of his life and work”. Annals of the New York Academy of Sciences. Arhivirano iz originala na datum 2020-10-15. Pristupljeno 2023-11-14. 

Literatura[uredi | uredi kod]

  • Hadži, Jovan; Stanojević, Stanoje (ur.) (1925). Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka. Zagreb: Bibliografski zavod d.d.. 
  • Šercer, Ante (ur.) (1960). Medicinska enciklopedija. Zagreb: Leksikografski zavod FNRJ.  Tom IV.
  • (fr) Đaja, Ivan (1909). Etude des ferments des glucosides & des hydrates de carbone chez les mollusques et les crustacés. Pariz: Henri Jouve. str. 259. 
  • Život i delo srpskih naučnika. Beograd: SANU. 2008. str. 568. ISBN 8670254743. 
  • Nikić, Ljubomir; Radojčić-Kostić, Gordana; Žujović, Gordana (2008). Građa za biografski rečnik članova Društva Srpske Slovesnosti, Srpskog Učenog Društva i Srpske Kraljevske Akademije : 1841-1947. Beograd: SANU. str. 409. ISBN 8670254530. 
  • Kostić, Desanka, Ivan Đaja, tom I-IV, str. 135-136 u: Odabrane biografije, Matica srpska.
  • Igić, Rajko (2000). „Kako je na mene uticala priča o hibernaciji i profesoru Ivanu Đaji koju sam čuo u Oklahomi?”. Srpski arhiv za celokupno lekarstvo 128 (3-4): 141-142. 
  • (en) Igić, Rajko (2003). „Biographical notes on Ivan Djaja, a great Yugoslav physiologist who significantly contributed to endothermy and thermoregulation”. The FASEB Journal 17 (5): 110-115. 
  • (PDF) Bašić, Đivo (2009). „Božo Đaja (Gjaja) (1850-1914)”. Naše more 5-6 (56): 110-115.  Pomorski muzej Dubrovnik.
  • (en) (PDF) Igić, Rajko (okt. 2011). „Great Scientists From a Small Country in War and Peace”. Scripta Medica 2 (42): 110-115. 
  • (en) (PDF) Anđus, Pavle; Stojilković, Stanko; Cvijić, Gordana (2011). „Ivan Djaja and the Belgrade School of Physiology”. Physiological Research 1 (60): 1-13.  Fyziologický ústav Akademie věd České republiky.
  • Petar Stanojlović, Nataša Drakulić (2008). Zaboravljeni umovi Srbije – Ivan Đaja. RTS 2/Youtube. Serija „Zaboravljeni umovi Srbije” (Nikola Mirkov, Peter Stanojlović, Miomir Gatalović)
  • Milatović, Borjanka (24. 8. 2002). „Sudbina i delo Ivana Đaje”. Danas. Arhivirano iz originala na datum 2008-12-02. 
  • „Ivan Đaja je bio član Francuske akademije nauka od 1956”. Danas. 26. 12. 2005. Arhivirano iz originala na datum 2005-12-27.  Rubrika „Pisma”.
  • Miličić, Dragana (10. 9. 2010). „Koreni biologije kod nas”. Danas. Pristupljeno 13. 11. 2023. 
  • Milićević, Dušan (10. 9. 2010). „Sećanje na velikog naučnika”. Blic. 
  • Kavaja Stanišić, Dejana; Milnović, Vasilije (14. 2. 2015). „Plemstvo duha”. RTS. 
  • Mandić, Radomir (16. 1. 2015). „Slobodan čovek na dobrom glasu”. Politikin zabavnik, br. 3197. Arhivirano iz originala na datum 2015-01-22. 
  • Knežević, Kosta Đ. (25. 3. 2017). „Brat Pjer”. Politika. 
  • Anđelković, Nataša (1. 10. 2021). „Srbija i istorija: Ko je bio Ivan Đaja”. BBC. 
  • Bajac, Staša (28. 11. 2011). „Nijedan dan bez eksperimenta”. Elementarijum – Centar za promociju nauke. Pristupljeno 13. 11. 2023. 
  • „Ivan Đaja”. Srpsko blago. 22. 7. 2012. Arhivirano iz originala na datum 2014-03-12. Pristupljeno 13. 11. 2023. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi kod]

Prethodnik:
Aleksandar Belić 		rektor Univerziteta u Beogradu
1933–1935 		Nasljednik:
Vladimir Ćorović
Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Ivan_Đaja&oldid=41831033