Istočno Sarajevo

Izvor: Wikipedia
Istočno Sarajevo
Grad
Istočno Sarajevo.svg
Flag of East Sarajevo.svg
Zastava
East Sarajevo City Coat of arms.JPG
Grb
Službeni naziv: Grad Istočno Sarajevo
Država  Bosna i Hercegovina
Entitet  Republika Srpska
Općine Istočno Novo Sarajevo, Istočna Ilidža, Pale, Istočni Stari Grad, Trnovo, Sokolac
Položaj 43°49′N 18°21′E / 43.817, 18.35
Vremenska zona Srednjoevropsko vrijeme
Poštanski broj 71123
Pozivni broj (+387) 57
Istočno Sarajevo u BiH
Locator Red.svg
Istočno Sarajevo u BiH
Web stranica: Istočno Sarajevo

Istočno Sarajevo je glavni grad[1] Republike Srpske i jedan od četiri službena grada u Bosni i Hercegovini. Nalazi se u istočnom dijelu Bosne i sastoji se od sedam opština. Istočno Sarajevo je nastalo tokom rata u Bosni i Hercegovini od gradskih četvrti i prigradskih naselja Sarajeva koja su bila u sastavu Republike Srpske. Nakon Dejtonskog sporazuma dio grada koji je pripao Republici Srpskoj čini današnji grad Istočno Sarajevo.

Ime grada[uredi - уреди]

Prvi naziv grada je bio Srpsko Sarajevo, ali je odlukom Ustavnog suda BiH taj naziv proglašen neustavanim, pa je ime promjenjeno u Istočno Sarajevo.

Istorija[uredi - уреди]

Данашње подручје града Источно Сарајево је било насељено још у праисторији, на шта указује велики број праисторијских некропола (громиле) и градина на подручју Гласинца, од којих су најзначајније Мала Градина у Бјелосављевићима, Градина Пуховац, Кочев до и Талине. По Гласиначкој висоравни име је добила и једна од најзначајнијих култура бронзаног и жељезног доба на европском континенту. То је била култура једног од највећих илирских племенских савеза - Аутеријата и подељена је у три фаза (1800 - 800 године п.н.е.). Ова култура представља историјски континуитет са бутмирском неолитском културом (2400 – 2000 године п.н.е.), чија се налазишта налазе у пограничном подручју Федерације БиХ и Кантона Сарајево са општином Источна Илиџа. Иако је простор данашњег града Источно Сарајево био у саставу Римске Империје, римски односно антички археолошки локалитети нису значајније заступљени. У Средњем вијеку овај простор је био у саставу босанске средњовјековне државе. У касном средњем вијеку, у периоду феудалног партикуларизма, крајем 14. и почетком 15. вијека значајним дијелом овог простора (Гласинац, Прача) управља властелинска породица Павловић, која је господарила дијелом источне Босне и Херцеговине. Из тог периода и раније потичу стари градови и утврђења као што су Витањ, Хрељин град и Стари град изнад изворишта Паљанске Миљацке. Стари град Ходидјед изнад Миљацке био је под контролом босанског краља и један је од првих градова у Босни који су освојиле Османлије. На читавом подручју су присутне и бројне некрополе стећака из средњевијековног периода. Најпознатије некрополе су некрополе стећака у Војковићима, Крупцу и Хреши. Са падом Босне 1463. године и ово подручје доспјева под турску власт. Значајнији споменици из турског периода су били Селимија џамија у Кнежини и Јахијино турбе у Бјеласовићима. Године 1878. Аустро – Угарска преузима управљање Босном и Херцеговином, па тако и данашњим подручјем града Источно Сарајево. Војна касарна у Подроманији (у склопу данашњег комплекса психијатријске болнице) представља градитељско насљеђе из овог периода.

У периоду грађанског рата, од 1992. до 1995. године, Пале су биле привремена пријестолница Републике Српске. Ту су се налазиле политичке и правне институције: Влада и њени органи, Скупштина Републике Српске и др. У исто вријеме ту су се налазиле новинска агенција СРНА, Телевизијски студио КАНАЛ С, новине „Јавност“ и „Огњишта“.

Прва цивилна власт на територији Источног Сарајева формирана је на скупштинској сједници, у згради Мјесне заједнице Лукавица, крајем љета 1992. године. У организацији Повјереништва Српске општине Ново Сарајево, на чијем је челу био предсједник Предсједништва Републике Српске др Драган Ђокановић, одржана је Скупштина Општине Српско Ново Сарајево коју су чинили одборници српске националности Скупштине, предратне сарајевске општине, Ново Сарајево. Позвани одборници, изабрани су на вишечланачким изборима 1990. године, изабрали су их општински Извршни одбор, а први предсједник Извршног одбора постао је Бранко Радан.

Грађански рат у Босни и Хереговини завршен је потписивањем Дејтонског споразума, 14. децембра 1995. године, када је исцрпљеним актерима сукоба коначно дата могућност да своје међусобне несугласице рјешавају демократским путем.

Populacija[uredi - уреди]

Posljednji popis u Bosni i Hercegovini je izvršen u 1991. Najčešće navodene procjene govore o 100.000 stanovnika koji žive u Istočnom Sarajevu, što je povećanje od 1991 zahvaljujući u velikoj mjeri na stvaranje i uključivanje novih općina koje čine Istočno Sarajevo. Također, mnogih srpski izbjeglica iz drugih općina Sarajeva preselio u prigradskim naseljima Lukavice, Dobrinje, Kasindo, Kotorac i Pale.

Geografija[uredi - уреди]

Град Источно Сарајево се налази у централном и источном дијелу Босне и Херцеговине и источном дијелу Републике Српске. Најјужнија тачка града налази се у општини Трново, у атару насеља Козија Лука, док је најсјевернија лоцирана сјевероисточно од насеља Горњи Драпнићи у општини Соколац. Најзападнија тачка је у општини Источна Илиџа, у подножју планине Игман, а најисточнија тачка је у атару насеља Точионик у општини Соколац. Укупна површина града Источно Сарајево износи 1425.77 км2. Територија града се састоји из два дијела, већег сјеверног дијела (1380.61 км2) и знатно мањег јужног дијела (свега 45.16 км2) . Већи сјеверни дио се протеже у правцу сјевер – југ 12 – 42 км, а исток – запад 26 – 42 км. Мањи јужни дио у правцу сјевер – југ има димензије 5 – 8 км, а исток - запад 5 – 9.8 км. Ова два дијела града Источно Сарајево су међусобно одвојена територијом општине Трново (ФБиХ), односно Кантона Сарајево. Простор града са аспекта географске регионализације припада Планинско – котлинској регији, односно, субрегијама Источне Босне и Централне Босне. У геоморфолошком смислу подручје града припада Унутрашњим Динаридима. Територија града граничи са укупно 13 општина. Граничне општине из Републике Српске су: Хан Пијесак, Калиновик и Рогатица. Што се тиче Федерације БиХ, град Источно Сарајево граничи са општинама Кантона Сарајево: Сарајево – Стари Град, Сарајево – Нови Град, Сарајево – Ново Сарајево, Сарајево – Центар, Илијаш, Илиџа, Трново (ФБиХ); општином Олово у Зеничко – добојском кантону и општинама Пале - Прача и Фоча – Устиколина из Босанско – подрињског кантона. Преко територије града прелазе четири значајне друмске саобраћајнице према Србији и Црној Гори: Сарајево – Соколац – Зворник – Лозница, Сарајево – Соколац – Рогатица – Вишеград – Ужице, Сарајево – Пале – Горажде – Вишеград – Ужице, Сарајево – Трново – Добро Поље – Фоча – Црна Гора. Жељезнички саобраћај није присутан на територији града. Најближа жељезничка станица је Централна жељезничка станица Сарајево, а најближа жељезничка пруга је пруга Зеница – Сарајево – Мостар. До 1970 – их година прошлог вијека преко територије града је пролазила ускотрачна жељезничка пруга Сарајево – Пале – Прача – Устипрача – Вишеград – Ужице. Међународни аеродром Сарајево готово просторно граничи са градом Источно Сарајево, у подручју општине Источна Илиџа.

Privreda[uredi - уреди]

Područje Privredne komore Istočno Sarajevo obuhvata teritoriju 12 opština, čija površina iznosi 3.652 km² na kojoj živi 123.035 stanovnika. Nalazi se u centru istočnog dijela Republike Srpske, između područja Privredne komore regije Bijeljina na sjeveru i Privredne komore regije Trebinja, na jugu. U prirodno-geografskom smislu, ovo područje pripada Starovlaškoj visoravni, planinskoj regiji koja se prostire od sarajevske kotline na zapadu, do Kosova i doline Ibra na istoku. Većim djelom je izgrađena od vodonepropusnih stijena, pa je dominantno razvijena normalna hidrografska mreža. U krečnjačkim stijenama su razvijeni skoro svi kraški oblici, od kraškog polja Glasinac do brojnih jama i pećina, od kojih je najinteresantnija Savina pećina kod Mokrog. U geografskom pogledu, najkrupnije crte reljefa predstavljaju široke i blago zatalasane površine sa kojih se izdižu brojne planine, od Trebevića (1629 m), Jahorine (1913 m), Romanije (1627 m) na zapadu, do Vučevice i Zvijezde na istoku. Između nje je široka kompozitna dolina Drine i njenih pritoka, Prače sa lijeve i Rzava i Lima, sa desne strane. Doline Željeznice i Miljacke su uglavnom kanjonskog tipa, sve do ulaska u Sarajevsko polje, gdje se ulijevaju u rijeku Bosnu, na teritoriji Federacije BiH. Idući od zapada ka istoku smjenjuju se tri različita klimatska tipa. U sarajevskoj kotlini zastupljena je umjereno kontinentalna klima na Romanijskom platou i okolnim planinama je predplaninska i planinska. U Podrinju vlada umjerena klima sa izrazitim župnim odlikama. Obilne padavine i specifičan sastav tla uslovili su veoma bujan vegetacijski pokrivač. Šume su prisutne na svim planinama, a visoravni i kotlinska dna su bogata pašnjacima ili obradivim površinama. Razmještaj stanovništva unutar ove regije je neravnomjeran. Najveća koncentracija stanovništva je u sarajevskoj kotlini i na obodu romanijskog platoa. Prosječna gustina naseljenosti je oko 40 stanovnika na jedan kvadratni kilometar. Analize pokazuju, da i pored krupnijih promjena u teritorijalnom smislu ove regije, Sarajevsko-romanijska regija i Gornje Podrinje raspolažu sa veoma značajnim prirodnim bogatstvima, velikim brojem izgrađenih kapaciteta u industriji, poljoprivredi, šumarstvu, građevinarstvu, saobraćaju, trgovini i ugostiteljstvu, i sa velikim brojem visoko stručnih kadrova. Pored navedenih prirodnih potencijala na teritoriji ove regije djeluje osam fakulteta Univerziteta u Istočnom Sarajevu i veći broj srednjoškolskih centara. U svakoj opštini ove regije postoje domovi zdravlja a na regiji djeluju i dva medicinska centra regionalnog karaktera.

Obrazovanje[uredi - уреди]

Univerzitet u Istočnom Sarajevu osnovan je 1992. godine, odvajanjem od Univerziteta u Sarajevu. Fakulteti ovog univerziteta su smješteni na veoma širokoj regiji, pokrivajući većinu teritorije istočnog dijela Republike Srpske.

Klima[uredi - уреди]

Istočno Sarajevo ima umjereno kontinentalnu klimu, leži između klimatskih zona centralne Europe na sjeveru i Mediterana na jugu. Prosječna godišnja temperatura je 9,5 ° C, uz januar (-1.3 ° C prosj.) Što je najhladniji mjesec u godini i jula (19.1 ° C prosj.) Najtopliji. Najviša zabilježena temperatura je 40.0 ° C 19. augusta 1946, dok je najniža zabilježena temperatura bila -26,4 ° C na 25. januar 1942. U prosjeku, Istočnom Sarajevu ima 68 ljetnih dana godišnje (temperatura veća od ili jednaka do 30.0 ° C). U gradu obično doživljava blago oblačno nebo, s prosječnim godišnjim oblaka od 59%. U najoblačnijim mjesec decembar (75% prosjeka oblaka), dok je najjasnije je u avgustu (37%). Umjeren padavina javlja prilično dosljedno tokom cijele godine, sa prosječnom 170 dana padavina. Pogodno klimatski uslovi omogućili su zimske sportove procvat u regiji, kao što je vidljivo od Zimskih olimpijskih igara 1984 koji su slavili u Sarajevu. [5]

Status kapitala[uredi - уреди]

U de jure kapital entiteta Republike Srpske je Sarajevo. Međutim, de facto glavni grad entiteta Republike Srpske je Banja Luka koja je vlada sjedište.

Sport[uredi - уреди]

U Istočnom Sarajevu postoji par sportski klubova: Fudbalski Klub "Slavija" , Klub Malog Fudbala "Tango" , Atletski Klub "Slavija" Lukavica i Košarkaški Klub "Slavija" .

Slavni ljudi[uredi - уреди]

Vanjske veze[uredi - уреди]


 
Administrativna podjela Bosne i Hercegovine
Zastava Bosne i Hercegovine
Entiteti Bosne i Hercegovine
Republika Srpska | Federacija Bosne i Hercegovine
Federalni Distrikti Bosne i Hercegovine
Brčko distrikt
Regije Republike Srpske
Banjalučka | Dobojska | Bijeljinska | Zvornička | Sarajevsko-romanijska | Fočanska | Trebinjska
Kantoni Federacije Bosne i Hercegovine
Bosansko-podrinjski | Hercegovačko-neretvanski | Posavski | Sarajevo | Srednjobosanski | Tuzlanski | Unsko-sanski | Zapadnohercegovački | Zeničko-dobojski| Zapadnobosanski
Službeni gradovi Bosne i Hercegovine
Banja Luka | Istočno Sarajevo| Mostar | Sarajevo
Općine Bosne i Hercegovine
Banja Luka | Banovići | Berkovići | Bihać | Bijeljina | Bileća | Bosanska Dubica | Bosanska Kostajnica | Bosanska Krupa | Bosanski Brod | Bosanski Novi | Bosanski Petrovac | Bosanski Šamac | Bosansko Grahovo | Bratunac | Breza | Bugojno | Busovača | Bužim | Cazin | Centar | Čajniče | Čapljina | Čelić | Čelinac | Čitluk | Derventa | Drvar | Doboj | Doboj Istok | Doboj Jug | Dobretići | Domaljevac-Šamac | Donji Vakuf | Donji Žabar | Foča | Foča-Ustikolina | Fojnica | Gacko | Glamoč | Goražde | Gornji Vakuf-Uskoplje | Gračanica | Gradačac | Gradiška | Grude | Hadžići | Han-Pijesak | Ilidža | Ilijaš | Istočna Ilidža | Istočni Drvar | Istočni Mostar (općina) | Istočni Stari Grad | Istočno Novo Sarajevo | Jablanica | Jajce | Jezero | Kakanj | Kalesija | Kalinovik | Kiseljak | Kladanj | Konjic | Ključ | Kotor-Varoš | Kreševo | Krupa na Uni | Kupres | Kupres (RS) | Laktaši | Livno | Lopare | Lukavac | Ljubinje | Ljubuški | Maglaj | Milići | Modriča | Mostar | Mrkonjić Grad | Neum | Nevesinje | Novi Grad | Novo Sarajevo | Novi Travnik | Odžak | Olovo | Orašje | Osmaci | Oštra Luka | Pale | Pale-Prača | Pelagićevo | Petrovac | Petrovo | Posušje | Prijedor | Prnjavor | Prozor | Ravno | Ribnik | Rogatica | Rudo | Sanski Most | Sapna | Skender-Vakuf | Sokolac | Srbac | Srebrenica | Srebrenik | Stari Grad | Stolac | Šekovići | Šipovo | Široki Brijeg | Teočak | Tešanj | Teslić | Tomislavgrad | Travnik | Trebinje | Trnovo | Trnovo (FBiH) | Tuzla | Ugljevik | Usora | Ustiprača | Vareš | Velika Kladuša | Višegrad | Visoko | Vitez | Vlasenica | Vogošća | Zavidovići | Zenica | Zvornik | Žepče | Živinice


Greška citiranja <ref> tags exist, but no <references/> tag was found; $2