Utilitarizam

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Utilitarizam (latinski utilis, engleski utility – korist, korisnost) je etička teorija koja tvrdi da je najbolja akcija ona koja maksimizira korisnost. "Korisnost" se definiše na različite načine, obično u smislu blagostanja čulnih entiteta. Džeremi Bentam, osnivač utilitarizma, opisao je korisnost kao zbir svih zadovoljstava koji su rezultat akcije, minus patnja bilo koga uključenog u akciju. Utilitarizam je jedna verzija konsekvencijalizma, koji tvrdi da su posledice bilo koje akcije jedina norma ispravnog i pogrešnog. Za razliku od drugih oblika konsekvencijalizma, kao što je egoizam, utilitarizam razmatra interese svih bića jednako.[1][2][3][4][5][6][7][8]

Utilitarizam u normativnoj etici, je tradicija koja potiče iz ideja kasnog 18. i 19. veka, engleskih filozofa i ekonomista Džeremija Bentama i Džona Stjuarta Mila, po kojima je jedna akcija ispravna ako služi dostizanju sreće, a pogrešna, ako izazove suprotan efekat od sreće, ali ne samo sreće onoga ko izvodi akciju, nego i svih onih koje na bilo koji način ta akcija dotiče. Utilitarizam je u suprotnosti sa egoizmom, po kojem pojedinac treba da stavlja svoj interes na prvo mesto, čak i na uštrb interesa ostalih pojedinaca. Takođe je u suprotnosti sa jednom etičkom teorijom, deontologijom, koja razvrstava akcije na ispravne ili neispravne, bez obzira na njihove posledice.

Zagovornici utilitarizma se međusobno ne slažu po brojnim tačaka, tako da postoje različite verzije utilitarizma.[9][10][11][12][13] "Utilitarizam postupaka" tvrdi da svaki pojedini postupak treba vrednovati po posledicama do kojih dovodi, dok "utilitarizam pravila" tvrdi da su pravila ono što treba vrednovati po posledicama do kojih dovodi njihovo pridržavanje. Postoji i neslaganje u pogledu toga da li treba maksimizirati ukupnu (totalni utilitarizam) ili prosečnu (prosečni utilitarizam) korisnost.

Sreća kao nešto čemu se teži[uredi - уреди | uredi izvor]

Teoretičari utilitarizma smatraju da je lako definisati ono čemu ljudi najviše teže i šta najviše vrednuju; to je, jednostavno – sreća. Sve ostalo su samo različiti načini ispoljavanja sreće, ili njeni razni derivati, dok je sama sreća ono što najviše vrednujemo. Shodno tome, patnja ili bol jeste ono što pokušavamo da izbegnemo. Ako svako pojedinačno teži sreći, onda je najsrećnije ono društvo u kojem najveći broj ljudi zaista i dostigne sreću. Utilitaristički je moto, tj. ideja vodilja: najveća moguća sreća za najveći mogući broj ljudi. Kako, međutim, odlučiti koja će nam aktivnost, tj. kakvo ponašanje, doneti najveću moguću sreću? I tu utilitarizam tvrdi da postoji odgovor, u vidu računa sreće.

Račun sreće[uredi - уреди | uredi izvor]

Britanski filozof Džeremi Bentam, osnivač utilitarizma, smatrao je da je sreću moguće izmeriti, tj. kvantifikovati – sreća je za njega objektivna činjenica koja može da se objasni i čiji aspekti mogu da se pobroje i provere. S obzirom na to da je sreća cilj, a da je korisno ili ispravno ono što uvećava sreću, račun sreće će biti ključ po kojem možemo da odlučimo koja bi aktivnost mogla da donese najviše sreće. Samim tim, ono što donosi najviše sreće jeste moralno ispravno ponašanje. Račun sreće, dakle, jeste način da proverimo koja je od mogućih aktivnosti moralnija. Ovaj račun možemo da koristimo, smatra Bentam, kada biramo između makar dve opcije ponašanja. Račun sadrži sedam aspekata, odnosno karakteristika sreće:

1. intenzitet – bolji je onaj postupak ili ponašanje koje dovodi do intenzivnijeg osećaja sreće;

2. trajanje – ponašanje koje dovodi do sreće koja duže traje korisnije je od ponašanja koje donosi kratkotrajnu sreću;

3. izvesnost – ako za jedan postupak smatramo da će sa sigurnošću od 50% doneti sreću, onda je taj postupak bolji od onog za koji mislimo da je 10% izvesno da će doneti sreću;

4. bliskost – postupak koji brže donosi sreću bolji je od postupka koji će sreću doneeti kasnije;

5. plodnost – ponašanje koje će češće doneti sreću, ili koje će otvoriti prostor za uživanje u drugim zadovoljstvima, bolje je od ponašanja koje samo jednom i na samo jedan način donosi zadovoljstvo;

6. čistoća – određuje koliko je sreća slobodna od patnje ili bola: od dva postupka koji donose jednaku sreću bolji je onaj koji ujedno donosi i manje bola od drugog postupka;

7. opseg – konačno, u skladu sa osnovnom maksimom utilitarizma (najveća moguća sreća najvećeg mogućeg broja ljudi), opseg definiše broj ljudi koji će doživeti sreću zbog našeg postupka – bolji je postupak koji usreći više ljudi.

Često je vrlo teško tačno proceniti količinu sreće do koje dovodi neki pojedini postupak. Stoga kritičari utilitarizma odbacuju račun sreće kao nešto što je toliko komplikovano da je naprosto neupotrebljivo u svakodnevnom životu. Čak i kada bi bilo moguće pronaći, uvrstiti i izračunati tačne vrednosti, to bi toliko dugo trajalo da nikada ne bismo stigli na vreme doneti ispravnu odluku. Na ovom prigovoru pogotovo insistiraju zastupnici deontičke etike – koji smatraju da trebamo postupati po pravilima. Isto tako, veliku mu težinu pridaju i "utilitaristi pravila" kada argumentuju protiv "utilitarista postupaka". Prigovor ne pokazuje da je račun sreće nešto što je u principu nemoguće, on samo pokazuje da ga je de fakto teško u potpunosti provesti. Stoga se račun sreće može shvatiti kao okvirno uputstvo za etičko vrednovanje.

Utilitarizam i egoizam[uredi - уреди | uredi izvor]

Utilitarizam je u suštini neegoističan, čak anti-egoističan, što je vrednost koju mnogi drugi etički sistemi nemaju u toj meri. Utilitarizam je neegoističan zato što ne uzima u obzir moju ili tvoju sreću – već jedino ukupnu sreću. Ako će jedan postupak uvećati i tvoju i moju sreću za 3 jedinice, a drugi postupak samo tvoju za 10 jedinica – ja bih kao utilitarista morao da se složim da je taj drugi postupak bolji!

Džon Stjuart Mil i modifikacija utilitarizma[uredi - уреди | uredi izvor]

Mil je bio sledbenik, ali i kritičar Bentamovih stavova. Smatrao je da moramo da imamo u vidu da sreća (ili zadovoljstvo), svedena na brojeve koje dobijemo u računu sreće, predstavlja samo kvantitet, ali da nam je za vrednovanje postupka potreban i pojam kvaliteta. Drugim rečima, nije svako zadovoljstvo jednako (čak i ako račun sreće ponudi iste brojeve na kraju) – neke vrste zadovoljstva su dostojnije čoveka, a neke nisu. Na primer, ako mislimo da je svinja srećna, da li bismo radije bili svinja ili čovek? Mil jasno kaže: „Bolje biti nezadovoljan čovek, nego zadovoljna svinja“, i čak: „Bolje biti nezadovoljni Sokrat, nego zadovoljni glupan“. Dakle, racionalna zadovoljstva su vrednija od pukih hedonističkih. Takođe, potrebno je da imamo u vidu da je ljudska sloboda vrednost koju moramo da održimo, čak i ako stane na put našoj sreći (kao u primeru sa žrtvovanjem nedužnog čoveka) – ali time Mil ide dalje od Bentama i od osnovnih postuplata utilitarizma, koji naglašavaju jedino posledice ili konsekvence postupka.

Utilitarizam i posledice[uredi - уреди | uredi izvor]

Utilitarizam je konsekvencijalistički pristup – merilo moralne vrednosti postupka jesu jedino posledice koje izazove. Nasuprot etici vrline (najčešće zastupane u filozofijama antičke Grčke), koja naglašava značaj karaktera i karakteristika osobe (i njenih vrlina) kada procenjujemo moralnost postupka, utilitarizam uopšte ne pita za vrlinu ili motiv. Gotovo u skladu sa izrekom da je put do pakla popločan dobrim namerama, utilitaristi smatraju da i najbolji ili najčistiji motivi mogu da dovedu do loših posledica (odnosno da umanje zadovoljstvo ili sreću drugih), te odlučuju da je vrednost ponašanja, tj. moralna vrednost ponašanja – u posledicama. Ako su posledice dobre, čin je moralno opravdan.

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Habibi, Don (2001). "Chapter 3, Mill's Moral Philosophy". John Stuart Mill and the Ethic of Human Growth. Dordrecht: Springer Netherlands. ISBN 978-90-481-5668-9.
  2. John Stuart Mill (1861) Utilitarianism
  3. Fraser, Chris (2011). The Oxford Handbook of World Philosophy. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-532899-8.
  4. Warburton, Nigel (2000). Reading Political Philosophy: Machiavelli to Mill. Psychology Press. ISBN 978-0-415-21197-0.
  5. Hume, David (2002). "An Enquiry Concerning the Principles of Morals". In Schneewind, J. B. Moral Philosophy from Montaigne to Kant. Cambridge University Press. ISBN 978-0521003049.
  6. Hutcheson, Francis (2002). "The Original of Our Ideas of Beauty and Virtue". In Schneewind, J. B. Moral Philosophy from Montaigne to Kant. Cambridge University Press. ISBN 978-0521003049.
  7. Schneewind, J. B. (1977). Sidgwick's Ethics and Victorian Moral Philosophy. Oxford University Press. ISBN 978-0198245520.
  8. Rosen, Frederick (2003) Classical Utilitarianism from Hume to Mill. Routledge
  9. Bentham, Jeremy (2009). An Introduction to the Principles of Morals and Legislation. Dover Philosophical Classics. Dover Publications. ISBN 978-0486454528.
  10. Hinman, Lawrence (2012). Ethics: A Pluralistic Approach to Moral Theory. Wadsworth. ISBN 1133050018.
  11. Mill, John Stuart (1998). Crisp, Roger, ed. Utilitarianism. Oxford University Press. ISBN 0-19-875163-X.
  12. Moore, G. E. (1912). Ethics, London: Williams and Norgate
  13. Bayles, M. D., ed. (1968) Contemporary Utilitarianism, Anchor Books, Doubleday

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]