Saznanje

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
(Preusmjereno sa Spoznaja)
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Kognitivni model koji je islustrovao Robert Fludd (1619)[1]

Saznanje ili spoznaja (lat. cognition - kognicija) je mentalna radnja ili proces sticanja znanja i razumevanja kroz mišljenje, iskustvo i čula.[2]

Praćeno je brojnim intelektualnim funkcijama i procesima kao što su pažnja, formacija znanja, pamćenje i radna memorija, sud i ocenjivanje, rasuđivanje i računanje, rešavanje problema, odlučivanje i stvaranje jezika. Saznajni procesi koriste postojeće znanje i generišu novo.

Suština saznanja je rasuđivanje, koje se dešava kada se određeni objekat prepoznaje kao različit od drugih objekata i označava određenim konceptom.

U filozofiji[uredi - уреди | uredi izvor]

Glavni članak: Teorija saznanja

Pitanja o prirodi saznanja i veza između spoznaje umom i spoljašnjeg sveta, su predmet debate među filozofima još od antike. Saznanje i razvoj različitih teorija saznanja, takođe su predmet mnogih debata i interpretacija.

Avgustin[uredi - уреди | uredi izvor]

Prema Avgustinu, čovek može sumnjati u sve, ali je bar siguran u svoje postojanje. Ako sumnja u postojanje drugih predmeta i postojanje boga, činjenica njegove sumnje pokazuje da on sam postoji, jer u protivnom ne bi mogao sumnjati.[3] Osim da postoji, čoveku je očigledno i da je živ. Dakle, on jasno zna činjenicu svog postojanja i činjenicu svog života. Prema tome, čovek je siguran u tri stvari: da postoji, da živi i da zna. Bio on u snu ili budan, on živi. Avgustin zaključuje da skeptik može "brbljati" o čulima i načinu na koji nas varaju, ali ne može opovrgnuti ono sigurno znanje koje duh ima bez posredovanja čula.[4]

Što se tiče čula, Avgustin napominje da ona veoma mnogo dodaju našem znanju:

Daleko bilo da sumnjamo u istinitost onoga što smo naučili telesnim čulima; preko njim smo naučili kako da saznamo nebo i zemlju.[5]

Avgustin smatra da najniži stepen saznanja jeste oset, koji je zajednički ljudima i životinjama, a najviši, svojstven čoveku, kontemplacija o večnim istinama u kojoj učestvuje samo duh, bez posredovanja oseta.[6] Dok su oseti privatni, u smislu da nekom može izgledati hladno što je drugom toplo, matematičke istine su svima zajedničke i apsolutne.[7]

Jovan Skot Eriugena[uredi - уреди | uredi izvor]

Za Jovana Skota Eriugenu, svi predmeti poimanja ili čula jesu "pojava onog nepojavnog, ispoljenje skrivenog, afirmacija negiranog, poimanje nepojmljivog, govor o neizrecivom, prilaženje nepristupačnom, razumevanje neshvatljivog, telo netelesnog, suština nadsuštnog, oblik bezobličnog".[8] Kao što nevidljiv ljudski duh postaje vidljiv i jasan rečima, pismom, gestama, tako se i nevidljiv bog otkriva u prirodi.[9]

Berkli[uredi - уреди | uredi izvor]

Džordž Berkli, poput drugih filozofa, uviđa da nam čula daju znanje jedino o našim osećajima, idejama ili opažajima, ali nas ne obaveštavaju o postojanju neopaženih stvari izvan svesti. Dakle, da ako imamo ikakvo znanje o vanjskim stvarima njega nam mora dati razum. Ali, za razliku od drugih filozofa, Berkli ne vidi razlog da verujemo u postojanje tela izvan svesti. Jer, ne postoji neka nužna veza između pretpostavke vanjskih tela i naših ideja.[10] Ono što se dešava u snovima, bunilu i slično, neosporno potvrđuje da je moguće da budemo aficirani idejama bez ikakvih spoljašnjih tela.[11]

Berkli primećuje da neke ideje možemo da izazovemo po svojoj volji, a neke ne. To jest, ideje koje čula stvarno opažaju ne zavise od naše volje, jer njih proizvodi "neka druga volja ili duh". Čulne ideje su jače, življe i razgovetnije od ideja mašte. One, takođe, poseduju postojanost, red i povezanost i nisu izazvane nasumce, kao što je često slučaj sa onim koje su posledica ljudske volje, već u pravilnim nizovima ili serijama, "čiji izvanredan spoj dovoljno svedoči o mudrosti i blagonaklonosti njihovog tvorca".[12] Određena pravila na koje svest od koje zavisimo izaziva u nama čulne ideje nazivaju se zakoni prirode; njih mi saznajemo iskustvom, koje nas uči da su takve i takve ideje praćene takvim i takvim drugim idejama u uobičajenom toku stvari.[13]

Prema Berkliju, ideje koje Tvorac prirode utiskuje u čula nazivaju se realnim stvarima, a ideje izazvane u mašti se nazivaju idejama ili slikama stvari koje one kopiraju i predstavljaju.[14] Na taj način, sve što vidimo, osećamo, čujemo ili na ma koji način razumemo, ostaje isto tako sigurno i stvarno kao što je bilo.[15] Dakle, Berkli ne pobija realno postojanje opaženih stvari, već pobija postojanje materije.[16]

Lajbnic[uredi - уреди | uredi izvor]

Prema Lajbnicu, ljudi djeluju kao nerazumne životinje sve dok se redoslijed njihovih percepcija stvara samo po principu pamćenja. Slično iskustvenim liječnicima, koji posjeduju prostu praksu bez teorije. On kaže, u tri četvrtine naših djelovanja mi smo samo takvi empiričari. Na primjer, kada tvrdimo, da će sutra opet biti dan, mi to zaključujemo empirijski, jer je to tako uvijek dosada bio slučaj. Samo astronomi to prosuđuju po razumu.[17]

Po njemu, samo spoznaja nužnih i vječnih istina jest ono što nas razlikuje od običnih životinja, i ona nam daje um i znanje, uzdižući nas do spoznaje nas samih i Boga. I to je ono, žto se u nama zove umna duša ili duh.[17]

Hjum[uredi - уреди | uredi izvor]

Hjum podseća da se filozofi slažu da ništa nikad nije prisutno u umu sem opažaja i predstava, te da spoljašnje predmete saznajemo samo preko predstava koje oni izazivaju.[18] Prema Hjumu, geometrija, iako ne dostiže savršenu tačnost i izvesnost koje su svojstvene aritmetici i algebri, ipak nadmašuje nesavršene sudove naših čula i uobrazilje. Njen glavni nedostatak je što njeni prvobitni principi potiču samo od izgleda.[19] Što se tiče utisaka koji dolaze preko čula, njihov prvi uzrok ne može se objasniti, niti presuditi dolaze li oni neposredno od predmeta ili ih proizvodi stvaralačka moć uma ili potiču od tvorca. No, i pored toga, možemo izvoditi zaključke iz logične doslednosti naših opažaja, bilo da oni predstavljaju prirodu ili da su proste varke čula.[20] Jedini odnos predmeta koji nas može odvesti dalje od neposrednih utisaka pamćenja i čula, jeste odnos uzroka i posledice, zato što je to jedini odnos na kojem možemo osnovati ispravno zaključivanje od jednog predmeta ka drugome.[21]

Kant[uredi - уреди | uredi izvor]

Kada um generalizacijom načini ideju drveta, onda nalazi sličnosti u brojnim primerima, prelazeći na viši nivo razumevanja.

Prema Kantu, naše saznanje proizhodi iz dva osnovna izvora: prvi je primanje predstava odnosno utisaka, a drugi je sposobnost da se pomoću tih predstava sazna neki predmet. Dakle, opažaji i pojmovi čine elemente sveg našeg saznanja.[22] Kant zaključuje da sve naše saznanje počinje sa iskustvom:

Da sve naše saznanje počinje sa iskustvom, u to se ne može sumnjati; jer šta bi inače moglo da pobudi moć saznanja na upražnjavanje svoje funkcije, ako to ne bi činili predmeti koji draže naša čula, te delimice sami sobom proizvode predstave delimice pak pokreću funkciju našega razuma da ove predstave upoređuje, da ih spaja i razdvaja, te da tako sirovi materijal čulnih utisaka preradi u takvo saznanje predmeta koje se zove iskustvo? Dakle, u pogledu vemena nijedno saznanje u nama ne prethodi iskustvu, i sa iskustvom počinje svako saznanje.[23]

No, iako saznanje počinje sa iskustvom, ne potiče sve saznanje iz iskustva. On zaključuje da postoji i saznanje nezavisno od iskustva, pa čak i od čulnih utisaka. Takvo saznanje naziva a priori, nasuprot iskustvenom koje naziva a posteriori.[24] Prema Kantu, iskustvo nas uči da je nešto ovako ili onako, ali ne da ono ne može biti drukčije. Prema tome, stav o nekoj nužnosti je a priori sud.[25] Ako se jedan sud zamišlja u strogoj opštosti, onda on nije izveden iz iskustva nego iz razuma. Kao primer čistih sudova a priori, Kant ukazuje na sve stavove matematike. Takođe, Kant smatra da pojam uzročnosti ne može biti izveden samo iz iskustva.[26]

Kant tvrdi da u našem saznanju postoje čisti principi a priori, koji su nužni za samu mogućnost iskustva.[27] Principi saznanja a priori su dve forme čulnog opažanja, prostor i vreme.[28]

U psihologiji[uredi - уреди | uredi izvor]

Glavni članak: Kognitivna psihologija

Psiholozi se bave analizom kognitivnih procesa koji utiču na učenje i ponašanje. Postoje dva šira pristupa istraživanja u savremenoj kognitivnoj teoriji.

Prvi se bazira na delu švajcarskog fiziologa Žana Pijažea, koji je gledao na kognitivnu adaptaciju kroz okvire dva osnovna procesa: asimilacije i akomodacije. Asimilacija je proces interpretacije stvarnosti u okvirima internog modela sveta individue (modela koji se bazira na prethodnom iskustvu); akomodacija podrazumeva promene u tom modelu kao rezultat usklađivanja sa životnim iskustvom. Američki psiholog Džerom Sejmur Bruner, je proširio kocept Pijažea sugerišući da na kognitivni proces utiču tri načina preko kojih predstavljamo svet koji nas okružuje. To su: proaktivni način koji uključuje predstavljanje nečega akcijom ili demonstriranjem; ikonografski način preko vizuelnih i mentalnih slika; i simbolički način, odnosno preko jezika i govora.[29]

Drugi je, tzv., informaciono-procesni pristup gde se proces učenja i razmišljanja predstavlja preko poređenja uma sa sofisticiranim računarskim sitemom, projektovanim za prikupljanje, procesovanje, čuvanje i korišćenje informacija, kao što to rade računari uz pomoć različitih računarskih programa. Robert Sternberg, američki psiholog, ispitivao je informaciono-procesne procedure koje koriste ljudi za rešavanje problema preko testova inteligencije. Herbert Sajmon, američki sociolog, pokušao je da shvati način na koji um procesira informacije, programirajući računare da imitiraju procese učenja. Istraživači u ovoj oblasti teže da razviju ujedinjenu teoriju kognicije, pokušajima da stvore računarski program koji će biti osposobljen za učenje, rešavanje problema i pamtiti na način na koji to rade ljudska bića, što je takođe interesovanje naučnika u oblasti veštačke inteligencije.[30]

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Kant, Kritika čistog uma, Beograd, 1970.
  • Džordž Berkli, Rasprava o principima ljudskog saznanja, Beograd 1977.
  • Dejvid Hjum, Rasprava o ljudskoj prirodi, Sarajevo, 1983.

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Fludd, Robert. "De tripl. animae in corp. vision." Tract. I, sect. I, lib. X in latinski: Utriusque cosmi maioris scilicet et minoris metaphysica, physica atqve technica historia, vol. II. p. 217.
  2. "Cognition". Oxford University Press and Dictionary.com. https://www.lexico.com/definition/cognition. 
  3. Frederik Koplston, Srednjovekovna filozofija (str. 61), Beograd, 1989.
  4. Frederik Koplston, Srednjovekovna filozofija (str. 61), Beograd, 1989.
  5. Frederik Koplston, Srednjovekovna filozofija (str. 61), Beograd, 1989.
  6. Frederik Koplston, Srednjovekovna filozofija (str. 64), Beograd, 1989.
  7. Frederik Koplston, Srednjovekovna filozofija (str. 66), Beograd, 1989.
  8. Frederik Koplston, Srednjovekovna filozofija (str. 127), Beograd, 1989.
  9. Frederik Koplston, Srednjovekovna filozofija (str. 127), Beograd, 1989.
  10. Džordž Berkli, Rasprava o principima ljudskog saznanja (str. 48 – 50), Beograd 1977.
  11. Džordž Berkli, Rasprava o principima ljudskog saznanja (str. 48 – 50), Beograd 1977.
  12. Džordž Berkli, Rasprava o principima ljudskog saznanja (str. 55), Beograd 1977.
  13. Džordž Berkli, Rasprava o principima ljudskog saznanja (str. 55), Beograd 1977.
  14. Džordž Berkli, Rasprava o principima ljudskog saznanja (str. 56), Beograd 1977.
  15. Džordž Berkli, Rasprava o principima ljudskog saznanja (str. 58), Beograd 1977.
  16. Džordž Berkli, Rasprava o principima ljudskog saznanja (str. 58), Beograd 1977.
  17. 17,0 17,1 Gotfrid Vilhelm Lajbnic, Monadologija (izvod iz dela)
  18. Dejvid Hjum, Rasprava o ljudskoj prirodi (str. 71), Sarajevo, 1983.
  19. Dejvid Hjum, Rasprava o ljudskoj prirodi (str. 74), Sarajevo, 1983.
  20. Dejvid Hjum, Rasprava o ljudskoj prirodi (str. 85), Sarajevo, 1983.
  21. Dejvid Hjum, Rasprava o ljudskoj prirodi (str. 86), Sarajevo, 1983.
  22. Kant, Kritika čistog uma (str. 88), Beograd 1970.
  23. Kant, Kritika čistog uma (str. 37), Beograd 1970.
  24. Kant, Kritika čistog uma (str. 37), Beograd 1970.
  25. Kant, Kritika čistog uma (str. 38), Beograd 1970.
  26. Kant, Kritika čistog uma (str. 39), Beograd 1970.
  27. Kant, Kritika čistog uma (str. 40), Beograd 1970.
  28. Kant, Kritika čistog uma (str. 63), Beograd 1970.
  29. Ovaj članak, ili jedan njegov segment, izvorno je preuzet iz knjige Ivan Vidanović "Rečnik socijalnog rada" uz odobrenje autora.
  30. Ovaj članak, ili jedan njegov segment, izvorno je preuzet iz knjige Ivan Vidanović "Rečnik socijalnog rada" uz odobrenje autora.

Vidi još[uredi - уреди | uredi izvor]