Prijeđi na sadržaj

Save Our Children

Izvor: Wikipedija
Brošura koju je koristila koalicija 1977

Save Our Children (engl. Save Our Children, Inc. - Spasite našu decu) je bila politička koalicija koja je formirana 1977. u Miamiju, s ciljem da ukine okružnu uredbu koja je zabranjivala diskriminaciju u oblastima stanovanja, zapošljavanja i javnih usluga na osnovu seksualne orijentacije. Koaliciju je predvodila slavna pevačica Anita Brajant, koja je tvrdila da uredba predstavlja diskriminaciju jer je sprečava da uči svoju decu biblijskom moralu. Radilo se o dobro organizovanoj kampanji koja je pokrenula žestoku političku borbu između gej aktivista i tradicionalnih hrišćanskih fundamentalista spremnih da zaustave liberalne društvene promene. Kada se ukidanje uredbe našlo na referendumu, privuklo je najveći odziv od svih posebnih izbora u istoriji okruga Dade, i prošlo sa skoro 70% glasova.[lower-alpha 1]

Spasite našu decu je bila prva organizovana opozicija pokretu za prava homoseksualaca, koji nastaje nakon Stounvolske revolucije, 1969. Ukidanje uredbe podstaklo je grupe u drugim gradovima da pokušaju da obore slične zakone. Sledeće godine, birači u Saint Paulu (Minnesota), Wichiti (Kansas), i Eugene (Oregon) ukinuli su slične uredbe u tim gradovima, a koristila se uglavnom ista strategija u kampanji. Spasite našu decu je takođe bila uključena u sličnu kampanju u Sijetlu, gde su bili neuspešni, a izvršila je veliki uticaj na Predlog 6, predloženi državni zakon u Kaliforniji koji bi učinio obaveznim otpuštanje otvoreno gej zaposlenika u školama, a koji su kalifornijski glasači odbili 1978. godine.

Istoričari povezuju ogroman uspeh koalicije Spasite našu decu sa organizovanim učešćem konzervativnih hrišćana u političkim procesima. Iako nasilno hrišćansko mešanje nije imalo rasprostranjenu ulogu u politici SAD još od 1925, u roku od dve godine sveštenik Džeri Folvel formirao je koaliciju konzervativnih verskih grupa pod nazivom Moralna većina koja je uticala na Republikansku partiju da uključi društvenu agendu u svoju nacionalnu politiku. Homoseksualnost, Amandman o jednakim pravima (engl. Equal Rights Amendment (ERA)), abortus i pornografija su bili najvažniji prioriteti Moralne većine, sve do njenog nestanka, 1989. godine. Za mnoge gej muškarce i lezbijke, iznenađenje ishodom kampanja iz 1977. i 1978. usadilo je novu odlučnost i konsolidovalo aktivizam i zajednice u mnogim gradovima u kojima nisu bili politički aktivni.

Pozadina

[uredi | uredi kod]

Dana 18. januara 1977, Komisija okruga Dejd odobrila je zakon kojim se zabranjuje diskriminacija homoseksualaca u zapošljavanju, stanovanju i pružanju javnih usluga.[1] Članica komisije, Rut Šek, predložila je meru 7. decembra 1976, na zahtev gej lobističke organizacije pod nazivom „Koalicija okruga Dejd za ljudska prava gejeva“ (engl. Dade County Coalition for the Humanistic Rights of Gays), koja je bila stara manje od godinu dana. Na čelu grupe bila su trojica gej aktivista: Džek Kempbel, vlasnik 40 gej sauna širom Sjedinjenih Američkih Država, politički i gej aktivista Bob Basker i Bob Kunst, lokalni publicista i entuzijasta „Pokreta ljudskih potencijala“ i zagovornik seksualnog oslobođenja.

Homoseksualnost u Miamiju

[uredi | uredi kod]

Opšti stav o homoseksualnosti u Miamiju bio je sličan stavovima u drugim gradovima širom države. Iako je noćni gej život u gradu bio isto tako buran kao i drugi oblici zabave tridesetih, do pedesetih godina 20. veka gradska uprava je radila na tome da zatvori što više gej barova, a doneti su i zakoni kojima su se homoseksualnost i nošenje odeće suprotnog pola stavili van zakona.[2] Između 1956. i 1966, Džonsov komitet, koji je osnovalo zakonodavstvo Floride, aktivno je nastojao da udalji homoseksualce iz državnih službi i sa državnih univerziteta širom Floride, objavljujući zloglasni Ljubičasti pamflet, koji je prikazivao sve homoseksualce kao zle i kao tešku pretnju deci Floride. U to vreme je Miami herald objavio nekoliko priča koje su predstavljale lokalne homoseksualace kao sinonim za svodnike i pedofile, a lokalna NBC televizija emitovala je 1966. godine dokumentarni film pod nazivom „Homoseksualac“ (engl. The Homosexual) koji je upozoravao gledaoce da su mladići u opasnosti od zlih muškaraca.[3]

Predstava javnosti o homoseksualcima se promenila sa liberalizacijom društvenih stavova krajem šezdesetih godina 20. veka. Godine 1969, u Njujorku je došlo do Stounvolske revolucije koja je označila početak modernog pokreta za gej prava. Homoseksualni život je u Miamiju ipak bio veoma zatvoren, a gej barovi su bili predmet čestih racija. Godine 1970, u Miamiju je osnovana Metropolitanska crkva, kongregacija za gej i lezbijke hrišćane, koja je privukla stotine parohijana. U gradu je 1972. održana Demokratska nacionalna konvencija, i na njoj je po prvi put jedan gej politički aktivista iz San Franciska, Džim Foster, održao javni govor o pravima gej muškaraca i lezbijki. Džek Kempbel je 1974. otvorio u gradu gej saunu koja je bila u sastavu lanca Club Baths. Kada je policija izvršila raciju, on se pobrinuo da sve optužbe protiv uhapšenih budu povučene. Podneo je i tužbu protiv policije tražeći zabranu daljeg uznemiravanja, a dobio je i formalno izvinjenje od policije.[4] Čak se i prikazivanje gej muškaraca i lezbijki u lokalnim novinama promenilo: od predatora do neme, ugnjetene manjine. Godine 1977, Miami je bio jedan od skoro 40 gradova u SAD koji su doneli uredbe o zabrani diskriminacije gej muškaraca i lezbijki.[5]

Reakcija na uredbu

[uredi | uredi kod]

Kada se 1976. godine pročula vest o predlogu uredbe, došlo je do malog vala protesta koji se proširio od lokalnih crkava. Severozapadna baptistička crkva objavila je vest sa propovedaonice. Vest je zabrinula jednu od vernica, Anitu Brajant, poznatu tridesetšestogodišnju pevačicu.[6] Brajant je karijeru započela kao dečja zvezda na televizijskoj emisiji u Oklahoma Sitiju i u televizijskom šou pod nazivom Arthur Godfrey's Talent Scouts. Njen rani život obeležen je čestim preokretima: njeni roditelji su se dva puta razvodili, a ona je često živela u uslovima siromaštva, ali je sa osam godina postala ponovo rođena hrišćanka, računajući svoju veru i svoje učešće u crkvi kao stabilizujuće faktore u životu.[6] Kao dete, molila je Boga da je učini zvezdom. Po sopstvenom priznanju, bila je izuzetno ambiciozna.[7] U kasnim tinejdžerskim godinama, takmičila se na raznim izborima za mis, te je proglašena za Mis Oklahome i bila druga pratilja u takmičenju za Mis Amerike.[8] Godine 1960, udala se za Boba Grina, disk džokeja iz Miamija i postala profesionalna pevačica. Bila je uspešna, ostvarivši tri zlatne ploče, a uglavnom je pevala popularnu, patriotsku i gospel muziku. Nastupala je u sklopu Božićne turneje Bob Houp (engl. Bob Hope Christmas tour'), zabavljajući američke trupe u inostranstvu, i pevala na sahrani predsednika Lindona Džonsona 1973. Godine 1969, Florida Citrus Commission ju je angažovala da promoviše sok od pomorandže u televizijskim reklamama. Takođe je reklamirala koka-kolu, Taperver, Kraft fuds kao i lanac hotela Holidej in. Njen agent za talente je bio u braku sa Rut Šek, Brajantova je donirala 1.000 dolara za njenu kampanju.[9]

U početku, Brajantova svoju zabrinutost nije javno obznanjivala, uprkos molbama njenog pastora da se uključi. Napisala je pismo komisiji Okruga i pozvala Rut Šek, izrazivši zabrinutost zbog predloga uredbe.[10] Njen glavni prigovor na uredbu je bio taj da bi ona mogla dozvoliti homoseksualcima da rade u parohijskom školama. Svih četvoro njene dece pohađalo je privatne hrišćanske škole.[11] Priznala je da u velikoj meri nije poznavala specifične opasnosti koje predstavljaju homoseksualci, ali kada su joj poslali grafičke prikaze homoseksualnog čina, i kada joj je policijski narednik koji je posećivao njenu crkvu pokazao fotografije dečje pornografije, bila je užasnuta.[n 1] Brajant je kasnije inspiraciju pripisala svojoj devetogodišnjoj ćerki koja joj je rekla da bi Bog mogao da joj pomogne u njenoj borbi, nakon toga je odlučila da se javno angažuje.[6]

U vreme glasanja komisije u januaru, prostorija u kojoj se održavala sednica bila je prepuna osoba zainteresovanih za ovo pitanje. Autobusi puni vernika došli su iz udaljenih mesta, a demonstranti su protestovali izvan zgrade. Nije bilo organizovanog dolaska onih koji su podržavali uredbu.[12] Unutar prostorije, pristalice i protivnici uredbe iskoristili su celo dodeljeno vreme za govore. Govor Anite Brajant odražavao je stavove većine onih koji su se protivili uredbi. Ona je u svom obraćanju komisiji rekla: „Uredba odobrava nemoral i diskriminiše moju decu koja imaju pravo da odrastaju u zdravoj, pristojnoj zajednici“.[1] Nekoliko članova Koalicije okruga Dejd za ljudska prava homoseksualaca kao i Rut Šek, bili su zapanjeni brojem i snagom stotina demonstranata koji su ispunili prostoriju, i onih koji su držali plakate i protestovali ispred zgrade. Međutim, uredba je doneta sa 5 glasova „za“ i 3 „protiv“.

Uredba okruga Dejd 77-4

[uredi | uredi kod]

Nakon usvajanja uredbe, preko trideset konzervativnih političkih profesionalaca i sveštenika različitih veroispovesti sastali su se u kući Brajantove i Grina kako bi razgovarali o planu da se skrene pažnja javnosti na pitanje i da se pokuša prikupiti najmanje 10,000 potpisa kako bi se o uredbi odlučivalo na referendumu stanovnika okruga. Izabrali su ime Spasite našu decu (engl. Save Our Children, Inc.) i izglasali Brajantovu za predsednicu, Boba Grina za blagajnika i čoveka po imenu Robert Brejk (koji je bio pobožni katolik koji je učestvovao i u pokretu za građanska prava, ali je bio veoma zabrinut zbog liberalizacije politike u Miamiju) za sekretara.[13] Uz pomoć Majka Tompsona, stručnjaka za marketing, koji je bio povezan sa Republikanskom strankom, koalicija je održala konferenciju za novinare na kojoj je Brajant držala pamflet o homoseksualnosti, za koji je tvrdila da se distribuira u okolini srednje škole (ovu tvrdnju je kasnije opovrgla[14]), i izjavila da homoseksualci okruga Dejd „pokušavaju da regrutuju našu decu da budu homoseksualci“.[15] Prikupili su daleko veći broj potpisa od potrebnog, isporučivši više od 64,000 potpisa u roku od šest nedelja. Komisija je zakazala referendum za 7. jun 1977.

Strategija

[uredi | uredi kod]

Majk Tompson je u jednoj anketi u martu 1977. otkrio da se žene u okrugu Dejd protive ukidanju uredbe u odnosu dva prema jedan, one su svoje gej prijatelje smatrale relativno bezopasnim. Zbog toga je Spasite našu decu radila na tome da pokaže da su homoseksualci bili nemoralni, promiskuitetni, da su prkosili tradicionalnim rodnim ulogama, i da su predstavljali posebnu opasnost za decu.[16] Brajantova je ovu strategiju doživela kao krstaški rat, držeći govore u kojima je isticala da donošenje uredbe „stavlja zakon na stranu nepravednog. Ako homoseksualci mogu da menjaju zakon u svoju korist, zašto ne bi mogle i prostitutke, lopovi, ili ubice?[17] Posebno je povezivala homoseksualce sa pedofilima, govoreći: „Od nekih priča koje mogu da vam ispričam o regrutovanju i zlostavljanju dece od strane homoseksualaca bi vam se smučilo.“[17] Brajantova je odbacila pojedine medijske opise koji su je predstavljali kao osobu koja mrzi, rekavši da je njena inspiracija došla „iz ljubavi, ne samo ljubavi prema Božijim zapovestima i Njegovoj reči, nego i ljubavi za moju i vašu decu. Da, i ljubavi za sve grešnike, čak i za homoseksualce“.[18]

Spasite našu decu je u okviru kampanje napravila video koji je prikazivan na lokalnim komercijalnim televizijskim stanicama koji je pokazivao „zdravu zabavu“ sa „Parade oranž boul“ (koju je vodila Brajantova) u kontrastu sa seksualizovanim slikama gej parade u San Francisku, koje su uključivale i muškarce u kožnim zategnutim odelima koji su se ljubili, ples drag kvin osoba, i žene u toplesu. U komentaru koji je išao zajedno sa videom, gej zajednica u Miamiju je optuživana da pokušava da pretvori Miami u „žarište homoseksualnosti“, što je „San Francisko već postao“.[16] Reklame preko celih novinskih stranica u Miami heraldu su prikazivale kolekcije novinskih naslova koji su između ostalog govorili o nastavnicima koji su imali seks sa svojim učenicima, deci u krugu prostitucije, i homoseksualcima koji su se infiltrirali u omladinske organizacije. Iza ovoga je sledilo pitanje: „Da li su svi homoseksualci fini?... Ne postoji ‘ljudsko pravo‘ da se iskvare naša deca“.[19]

Iako Miami nije bio prvi grad koji je ukinuo odredbu o građanskim pravima na osnovu seksualne orijentacije, kampanja koalicije Spasite našu decu postala je nacionalno političko pitanje. Brajantova je bila u fokusu kampanje, i kao što je njen suprug primetio, ona je bila „prva osoba sa imenom“ koja je glasno istupila protiv homoseksualnosti. Gej aktivisti su se složili, rekavši da u drugim gradovima „nije bilo velike ličnosti da izađe i pokrene lov na veštice. Ljudi su izgubili iz vida konkretno pitanje. Kontroverza je usmerena na ličnost“.[20] Nasuprot njoj, Bob Kunst, koji je imao iskustvo kao publicista lokalnog fudbalskog tima Miami torosa, bio je poznat u lokalnoj štampi. Kunst je, međutim, ostao odlučan da deluje kao pojedinac, često koristeći priliku da kaže svoje mišljenje novinarima koje nije podržavala Koalicija okruga Dejd za ljudska prava gejeva.[21] On je govorio da je usvajanje uredbe stav polnog prosvećenja, a da su oni koji su protiv bili previše banalni, uključujući, pred kraj kampanje, i guvernera Floride Rojbina Askeva. Davao je intervjue o seksualnom oslobođenju gej i strejt ljudi u kojima je slobodno govorio o oralnom i analnom seksu.[22]

Spoljašnja pomoć

[uredi | uredi kod]
Materijal iz kampanje je distribuisan širom okruga, često odražavajući ličnu ulogu koju je Anita Brajant imala u kampanji.

Homoseksualci u Miamiju nisu bili dobro povezani i nisu imali dovoljno iskustva kako bi se borili protiv koalicije koju je predvodila Brajantova. Zbog toga su pozvali dva politička organizatora u grad: Etana Geta iz Njujorka i Džima Fostera iz San Franciska, koji su obojica bili homoseksualci. Foster i Geto su se suočili ne samo sa kampanjom koalicije Spasite našu decu, nego i sa nepovezanom i često zatvorenom gej zajednicom u Miamiju.[6] Kada su organizacije izvan Floride promovisale bojkot soka od pomorandže, Džek Kempbel se nije složio jer je bio zabrinut da bi ekonomske posledice u državi mogle naštetiti lokalnim gej muškarcima i lezbijkama.[22] Rut Šek je na ovo gledala kao na pitanje građanskih prava. Geto i Foster su se složili. Bob Kunst je ubrzo napustio kampanju i posvetio se radu na promociji bojkota soka od pomorandže, a njegovi stavovi su često objavljivani u novinama na Getovo neodobravanje.

Spasite našu decu je takođe dobila pomoć izvan okruga. Senator iz Severne Karoline Džesi Helms ponudio im je svoje osoblje i finansijska sredstva od Kongresnog kluba, a u svojoj kolumni je napisao da je ponosan na Brajantovu: „Ja sam joj obećao moju punu podršku ... Ona se bori za pristojnost i moralnost u Americi i to je čini, u mojoj knjizi, sveameričkom damom“.[23] Pastor Džeri Folvel iz Linčburga u Virdžiniji, dao je svoju podršku tokom poseta kao i B. Leri Koj, koji je bio bračni savetnik Anite Brajant i Boba Grina. Koj i Grin su preuzeli upravljanje nad zadužbinom Anite Brajant.[n 2]

Dva meseca pre referenduma, Bob Grin, govoreći u ime Brajantove, obećao je da će preneti njenu borbu u sve gradove u Sjedinjenim Državama koji su zabranjivali diskriminaciju na osnovu seksualne orijentacije, navodeći da su gej aktivisti pokrenuli „prikriveni napad na Boga“, i da će Brajantova „voditi takav krstaški pohod da ga zaustavi kakav ova zemlja nije videla nikada ranije“.[24]

Kako su distribuisane informacije protiv referenduma, tako se širila i literatura u kojoj se izražavalo lokalno nezadovoljstvo Anitom Brajant. Pravljene su majice i značke na kojima je pisalo: „Anita Brajant siše pomorandže“ (engl. Anita Bryant Sucks Oranges) i „Iscedite voće za Anitu“ (engl. Squeeze a fruit for Anita).[25][26]

Mediji

[uredi | uredi kod]

Prema profesoru komunikacija sa Florida atlantik univerziteta, Fredu Fejesu, „mejnstrim“ novine i časopisi su sedamdesetih godina oklevali da detaljno pokriju pitanja homoseksualnosti i hrišćanskog fundamentalizma. Sami mediji su se ponosili objektivnim izveštavanjem bez biblijskih predrasuda, ali je u isto vreme izveštavanje je bilo homofobična profesija koja je potiskivala otvoreno gej novinare i retko obrađivala teme koje su se ticale homoseksualnosti.[27] Kao rezultat toga, hrišćanski fundamentalisti su tokom sedamdesetih počeli da razvijaju sopstvenu medijsku mrežu, u vidu radijskih i televizijskih emisija kao što su The 700 Club koji je vodio Pat Robertson, PTL Club koji su vodili Džim i Tami Fej Baker, i Old Time Gospel Hour Džerija Folvela. Ove emisije su u početku imale prvenstveno verski i molitveni karakter, ali su polako uključivale i političke teme koje su se preplitale sa porukama hrišćanske vere. Brajantova je gostovala u emisijama The 700 Club i PTL Club što je kampanji donelo 25,000 dolara u donacijama, i osiguralo njenu poziciju kao nacionalne portparolke tradicionalnih hrišćanskih vrednosti.[27] Međutim, kada se obraćala sekularnoj publici, Brajantova nije bila tako uspešna. Tokom debata sa Kunstom i Šekovom retko je iznosila argumente koji su išli izvan biblijskih citata, a kada bi je drugi pritisli da pruži statističke podatke o homoseksualcima kao zlostavljačima dece neretko je počinjala da se moli. Kako je u to vreme u Kaliforniji bila suša, Brajantova je to povezivala sa tamošnjom tolerancijom liberala i homoseksualaca i predlagala da se provode i drugi zakoni koji su se ticali moralnosti, poput onih protiv preljube i zajedničkog života izvan braka. Majk Tompson i Robert Brejk su je uskoro ograničili prvenstveno na verske emisije.[28][29]

U isto vreme, gej zajednica je promovisala svoje ciljeve koristeći specijalizovane časopise i novine. Advokat, časopis koji je izlazio dva puta nedeljno, posvećivao je svako izdanje počev od aprila 1977. godine podizanju svesti o borbi koja se odvijala u Miamiju. Vlasnik časopisa je bio David Gudstein, prijatelj Jimie Fostera. Njih dvojica su zajedno radili na stvaranju prvog gej demokratskog kluba u SAD - Alis B. Toklas memorijalnog demokratskog kluba. Gudštajn je upozoravao da se borba neće završiti u Miamiju ako gej zajednica izgubi, a na to su upozoravale i lokalne gej novine u Bostonu. Gay Community News i San Francisku - Bay Area Reporter.[27] Gudštajn je takođe sugerisao da je Primarna motivacija Brajantove za njene akcije bila unapređenje karijere, i da je to bio početak „organizovane zavere da se (homoseksualci) pretvore u američke žrtvene jarce“.[30]

Odjednom imate tu crvenu haringu Anitu Brajant. Odjednom imate taj val anti-gej histerije i tada to prikuplja talase iza scene.

Beti Fridan, nakon neusvajanja Amandmana o jednakim pravima u zakonodavstvu Floride

Moć Brajantove kao zvezde i njeni ekstremni stavovi su prikazani i u nacionalnim vestima. Mediji poput Njujork tajmsa, Asošijejted presa i Vašington posta, sedmično su objavljivali novosti o kampanji, a manji lokalni novinski listovi širom države objavljivali su urednička mišljenja o tome koja strana treba da pobedi. Brajantova se pojavila u emisijama Dobro jutro Ameriko i Šou Fila Donahua. Njen ton i optužbe ujedinili su gej muškarce i lezbijke u gradovima širom SAD. U nedeljama pre izbora, kampanja protiv ukidanja uredbe prikupila je skoro 55,000 dolara u donacijama izvan Floride. Nagoveštavajući uspeh koalicije Spasite našu decu, Zakonodavstvo Floride je 13. aprila 1977. odbilo da ratifikuje Amandman o jednakim pravima (ERA), na zaprepašćenje onih koji su očekivali glasanje. Veza između ERA i uredbe 77-4 je mnogima bila očigledna. Senator Floride, Dempsi Baren, javno se protivio donošenju Amandmana o jednakim pravima, plašeći se da će on legalizovati istopolne brakove, prisiliti ljude da koriste zajednička kupatila i da će naštetiti zakonima koji štite porodicu.[31] Osnivačica Nacionalne organizacije za žene i predlagačica amandmana Beti Fridan prezrivo je prokomentarisala neusvajanje amandmana rekavši: „Odjednom imate tu crvenu haringu Anitu Brajant. Odjednom imate taj val anti-gej histerije i tada to prikuplja talase iza scene.“[32]

Uredbu su podržali gradonačelnici Vašingtona i Los Anđelesa Marion Beri i Tom Bredli kao i predsednik SAD Džimi Karter. Članovi holandskog parlamenta, ministri, i aktivisti za građanska prava iz Holandije objavili su u Miami heraldu reklamu preko cele stranice na kojoj je pisalo: „Mi, iz zemlje Ane Frank, znamo do čega mogu dovesti predrasude i diskriminacija.“, savetujući biračima u okrugu da podrže uredbu koja je štitila prava homoseksualaca.[33] Poslanik u Predstavničkom domu Kalifornije Vili Braun i šerif iz San Franciska, Ričard Hongisto, vodili su kampanju u crnačkoj zajednici Miamija i u okviru policije. Hongisto je po povratku u Kaliforniju rekao da je Spasite našu decu dovela u pitanje postojanje San Franciska, kada je Tompson rekao za grad da je „jama neobuzdane perverzije“ a Bob Grin je izrazio sumnju u to da je spašavanje grada uopšte moguće.[29] Pastor Džeri Folvel je govoreći na jednom mitingu uoči referenduma rekao okupljenima: „Želim da vam kažem da imamo posla sa podlom, pokvarenom i vulgarnom bandom. Ubiće vas čim vas pogledaju“.[34]

Stavovi zajednica

[uredi | uredi kod]

Foster i Geto su izgradili javni imidž kampanje koja se borila protiv koalicije Spasite našu decu i bili su odlučni da se ne „spuštaju na njihov nivo“, odbijajući da objave reklamu koja je prikazivala oskudno odevenu Brajantovu tokom jednog nastupa iz 1971, a nisu odobrili ni reklame u kojima se isticalo da su većina pedofila prvenstveno heteroseksualci. Međutim, često su nailazili na poteškoće zbog toga što su lokalni listovi odbijali da objave reklame koje su imale za cilj da privuku podršku mnogobrojne jevrejske zajednice u Miamiju, a koje su poistovećivale retoriku Brajantove sa jezikom s kojim su se mnogi građani Miamija suočavali tokom holokausta.[35] Od 34 rabina sa područja Miamija, njih 28 se složilo sa Anitom Brajant i njenom kampanjom a predsednik lokalnog odeljenja Bnei brit je radio kao službenik u koaliciji Spasite našu decu.[23]

Kubanska zajednica u Miamiju okupila se kao nikada pre dajući podršku kampanji Anite Brajant i koristeći priliku da registruju hiljade birača koji nikada ranije nisu učestvovali u političkom životu u gradu. Brajantova je vodila aktivnu kampanju unutar kubanske zajednice, govoreći im na jednom mitingu: „Vi ste došli ovde kako bi pobegli od jednog greha ... i slama mi srce što ćete, ako Miami postane druga Sodoma i Gomora, možda takođe morati da odete i odavde.[25] Jedan Kubanac, koji je radio kao socijalni radnik, sugerisao je da je uzrok za veliku podršku Aniti Brajant bila zabrinutost starije generacije kubanskih emigranata da im deca ne budu izgubljena u izopačenosti Miamija.[36] Biskup Miamija je napisao pismo protiv uredbe o gej pravima, i naredio da bude glasno pročitano u svim katoličkim crkvama.[23]

Odgovor crne zajednice u Miamiju je bio više konfliktan. Miami times, ugledne crnačke novine, nazvale su taktiku Brajantove „čistom glupošću“ i apelovale na lokalne crnce da ne glasaju za bilo šta što bi diskriminisalo bilo koga. Međutim, crnačka publika je reagovala ljutito tokom jednog pojavljivanja Brajantove, ali i na pojavljivanje Kunsta i članova Metropolitanske crkve.[37]

Cela Amerika i celi svet će čuti šta je narod rekao, i sa kontinuiranom božjom pomoći, uspećemo u našoj borbi da ukinemo slične zakone širom nacije koji pokušavaju da legitimizuju stil života koji je istovremeno perverzan i opasan.

Anita Brajant, nakon ubedljive pobede na referendumu i ukidanja uredbe

Zbog vrlo zatvorene prirode gej zajednice u Miamiju u to vreme, mnogi birači koji nisu bili ubeđeni retorikom Anite Brajant prihvatili su gledište njene kampanje da je zakon nepotreban. Oni nisu mogli da vide problem diskriminacije. Za razliku od crnaca ili Kubanaca, gej muškarci i lezbijke su se mogli zaposliti, iako su se suočavali sa otkazom ako njihov nadređeni sazna za njihovu seksualnu orijentaciju. Da bi se žalili, morali su da budu otvoreni o svojoj seksualnoj orijentaciji, a mnogi su živeli u stalnom strahu od izloženosti.[38] Još od pojave drugog talasa feminizma ranije, tokom sedamdesetih, mnoge lezbijke u SAD nisu mogle da zamisle sebe kao deo iste zajednice sa gej muškarcima.[39] Optužbe od koalicije Spasite našu decu su uglavnom bile usmerene na ponašanje muškaraca. Kao rezultat toga, odgovor gej muškaraca je bio pomešan sa ljutnjom te se mnogim lezbijkama nije sviđao mizoginični ton koji su koristili gej muškarci odgovarajući na optužbe Brajantove.[40] Međutim, pošto je Anita Brajant predstavljala zajedničkog neprijatelja, po prvi put nakon mnogo godina, gej muškarci i lezbijke su se ujedinili i zajedno radili u kampanji.[41]

Rezultat

[uredi | uredi kod]

Rezultat referenduma u junu je bio ubedljiv. To je bio najveći odziv u nekim posebnim izborima u istoriji okruga Dejd. Glasači su podržali ukidanje uredbe o pravima homoseksualaca većinom dva prema jedan. Kada su objavljeni rezultati, Brajantova je plesala, a zatim je rekla novinarima: „Cela Amerika i celi svet će čuti šta je narod rekao, i sa kontinuiranom božjom pomoći, uspećemo u našoj borbi da ukinemo slične zakone širom nacije koji pokušavaju da legitimizuju stil života koji je istovremeno perverzan i opasan.“[42] Kodirektorka Nacionalne gej radne grupe (engl. National Gay Task Force (NGTF)) Žan O'Lari, izjavila je da je rezultat bio „jasan dokaz za svakoga o obimu i virulentnosti predrasuda protiv lezbijki i gej muškaraca u našem društvu“.[42]

Odgovor

[uredi | uredi kod]

Belu Abzug, koja je predložila prvi zakon o građanskim pravima za homoseksualce u američkom Kongresu, probudili su u dva sata posle ponoći ljudi koji su se okupili na ulici ispred njenog stana u Njujorku. „Bilo je teško ne osećati se tužno zbog ovih ljudi“, rekla je kasnije komentarišući okupljanje. Abzugova je bila optimista, govoreći im da će poraz razviti zrelost i odlučnost u gej aktivizmu.[43] Otprilike u isto vreme te večeri, oko 3.000 gej muškaraca i lezbijki, koji su bili ljuti zbog rezultata referenduma, spontano se okupilo u ulici Kastro u San Francisku, na mjestu koje će kasnije postati najveća gej četvrt u SAD. Gomila je marširala Kastrom, uzvikujući „Mi smo vaša deca!“, a mnogi su izlazili iz gej barova kako bi ih pozdravili.[44] Lokalni gej aktivista i budući gradski supervizor Harvi Milk vodio je demonstrante u marš dug 8 km kroz grad, pazeći da se nigde ne zadržavaju predugo da ne bi došlo do nereda. Milk se obratio masi preko razglasa: „To je moć gej zajednice. Anita će stvoriti nacionalnu gej snagu“.[45] Dan nakon referenduma, Žan O'Lari i Brus Veler rekli su da Brajantova čini „veliku uslugu“ gej zajednici fokusirajući nacionalnu medijsku pažnju na diskriminaciju protiv njih.[46]

Nekoliko sedmica kasnije, na gej paradi u San Francisku okupilo se 250.000 osoba, što je bio najposećeniji gej događaj u istoriji SAD do tog trenutka. Najveća grupa na paradi držala je velike plakate na kojima su bili Josif Staljin, Adolf Hitler, Idi Amin, zapaljeni krst, i Anita Brajant. Gej parade su i u drugim gradovima postale mnogo posećenije. Učesnici koji su marširali na paradi ponosa u Njujorku uzvikivali su „Nema više Miamija“. Hiljade osoba prisustvovalo je paradama u Seattleu, Bostonu, Clevelandu, i Atlanti. U Kansas Cityju je održana prva parada ponosa na kojoj se okupilo 30 osoba.[47] Najveće gej novine u Australiji iskoristile su glasanje u okrugu Dejd kao upozorenje savetujući gej muškarcima i lezbijkama u Australiji da se više angažuju. Više od 300 ljudi održalo je bdenje ispred američke ambasade u Holandiji, optužujući američku vladu za neuspeh da zaštiti ljudska prava svojih građana. Četiri hiljade demonstranata u Španiji je rasterano gumenim mecima. Gej aktivisti u Parizu i Londonu upozorili su da se slične stvari mogu desiti i u njihovim gradovima.[48]

Konzervativni kolumnista Vilijam Safir napisao je u Njujork tajmsu da su gej aktivisti u Miamiju opravdano poraženi: „U očima ogromne većine, homoseksualnost je abnormalnost, mentalna bolest, ako se koristi staromodni izraz, greh. Homoseksualnost nije „alternativnih načina života“ kako gej aktivisti govore. Može se tolerisati, čak i prihvatiti, ali ne i odobriti“.[49] Safir je, međutim, u kolumni pod nazivom „Sada uspori, Anita“ upozorio Brajantovu da ne kreće u nacionalni krstaški rat koji je obećala, a koji bi doveo do daljeg ukidanja „legitimnih građanskih prava“ homoseksualaca.[49]

Dobrotvorna organizacija za pomoć deci sa sedištem u Konektikatu pod nazivom Spasite decu (engl. Save the Children) podnela je tužbu u julu 1977. protiv koalicije iz Miamija kako bi ih sprečila da koriste ime Spasite našu decu, a Brajantovu da ga koristi kao naslov za knjigu koju je pisala. Organizacija Spasite decu je izgubila određeni broj donacija zbog zabune oko imena.[50] Koalicija je, nakratko, bila poznata kao "Zaštitite decu" (engl. Protect the Children) i bila je u potpunosti fokusirana na moralne zakone protiv militantne homoseksualnosti, pornografije, i prikazivanja seksa i nasilja na televiziji. Preimenovana je u Anita Bryant Ministries.

Nasilje

[uredi | uredi kod]

Dve nedelje nakon glasanja, baštovan koji je radio za grad San Francisko, Robert Hilsborou, izboden je 15 puta u grudi i lice, a napadači su mu za vreme napada uzvikivali „pederu“. Njegova majka i gradonačelnik San Franciska Džordž Moskoun okrivili su retoriku Anite Brajant za njegovu smrt, a 200.000 stanovnika San Franciska pridružio se demonstracijama u spomen na njega. Majka ubijenog Roberta je podnela tužbu protiv Brajantove tražeći odštetu od 5 miliona dolara. U tužbi je tvrdila da je jedan od napadača na njenog sina rekao: „Evo jednog za Anitu“.[51] Gospođa Hilsborou je takođe izjavila: „Ispočetka nisam mnogo razmišljala o kampanji Anite Brajant. Sada, kada je moj sin ubijen, razmišljam o njenoj kampanji mnogo. Svako ko želi da nastavi da radi takve stvari mora biti bolestan. Krv moga sina je na njenim rukama.“[52] Tužba je odbačena u novembru 1977.[53] Nekoliko samoubistava je povezivano sa kampanjom, uključujući i samoubistvo gej aktiviste kubanskog porekla Ovidija „Herbija“ Ramosa u Miamiju, koji je bio zapanjen odbojnošću društva prema homoseksualcima. On i nekoliko drugih gej aktivista kubanskog porekla su učestvovali u kontakt radio emisiji u kojoj su ljudi govorili da homoseksualci treba da budu deportovani, zatvoreni u koncentracione logore, ili pogubljeni. Ramos je izvršio samoubistvo nekoliko dana posle emisije nakon što je rekao prijatelju: „Nisam znao da nas toliko mrze“.[54] Još jedan gej aktivista kubanskog porekla, Manolo Gomez, otpušten je sa posla i teško pretučen nakon čega je odlučio da napusti Miami.[36] Gej aktivisti u Nju Orleansu su pokušali sprečiti nastup Anite Brajant sa „Pops orkestrom“ iz Nju Orleansa povezujući lokalna samoubistava sa njenom kampanjom. Brajantova je na nasilje odgovorila rečima: „Šokirana sam i tužna zbog činjenice da iko može i pomosliti da ja imam nešto s tim, ali moja savest je čista. Ne mogu biti odgovorna za način na koji ljudi reaguju na ono što se dogodilo u okrugu Dejd. Moj stav nije proizašao iz homofobije, već iz ljubavi prema njima“.[7]

Ekonomska odmazda

[uredi | uredi kod]

Ekonomski odgovor na glasanje je bio brz i odlučan. Brajantova je radila samo dva puta tokom 1977, a izgubila je i veći deo plaćenih nastupa nakon toga. U to vreme je završavala album pod nazivom „Ne postoji ništa kao ljubav između muškarca i žene“ ali su muzičke kompanije odbile da ga distribuišu. Kompanija Singer Sewing Machines otkazala je pregovore sa njom za televizijski šou. Nakon što je deset godina bila voditeljka Parade oranž boul zamenjena je Ritom Moreno, koja je bila starija i koja je neposredno pre toga igrala u filmu sa gej tematikom The Ritz.[55] Brajantova i Grin su održali konferenciju za štampu na kojoj je Brajantova tvrdila da se nalazi na crnoj listi i da je u toku nacionalna zavera od strane homoseksualaca s ciljem da je liše svih prihoda.[56] Časopis Tajm nazvao je optužbe „malo verovatnim“, a rukovodioci kompanija su negirali da je „gej pritisak“ bio razlog za njihovu odluku.[57] Tvrdnje Brajantove da se nalazi na crnoj listi dovele su do talasa osuda onoga što su neki smatrali pritiskom gej organizacija. Tri najveća novinska lista podržala su pravo Anite Brajant na slobodu govora. Nekoliko godina kasnije, Brajantova je priznala da su neke od njenih izjava o otkazivanju nastupa bile preterane s ciljem da se postigne veći efekat, ali da je taktika radila protiv nje, jer je još više organizacija i preduzeća otkazivalo njene nastupe.[58]

Brajantova je postala meta šala i viceva na televiziji i u filmovima, čak se i njen bivši kolega Bob Houp šalio na njen račun.[7][59] Svuda gde je otišla u danima posle glasanja nailazila je na bučne proteste. U Norfoku su demonstranti prekinuli njeno izlaganje tako snažno da je počela plakati. Demonstracije su održane i u Čikagu, kao i u desetinama drugih gradova. Kju-kluks-klan se pojavio na jednom od njenih nastupa u Hantingtonu (Zapadna Virdžinija) uz obrazloženje da su tu da bi je zaštitili.[60] Privukla je najveće gej demonstracije u istoriji Kanade kada se pojavila na verskom performansu u Torontu. Iako je nastupala i govorila samo na verskim manifestacijama i u verskim emisijama, posećenost je često bila manja od polovine očekivanog broja, a mnogi su odlazili kada ona izađe na pozornicu.[61] Brajantova je, dve nedelje nakon glasanja u okrugu Dejd, pozvana da nastupa u Hjustonu za Advokatsku komoru Tekasa. Iako nije bilo kohezivne političke zajednice, nekoliko gej aktivista pozvalo je ljude da protestuju protiv njenog pojavljivanja ispred hotela Hajat redžensi. Organizatori su saopštili policiji da bi moglo učestvovati oko 500 ljudi, ali su u pitanju bile pretpostavke jer nijedno slično okupljanje nije ranije organizovano. Policija se pripremila za taj broj učesnika[62] međutim, hiljade ljudi se okupilo oko hotela, uzvikujući dovoljno glasno da ometu nastup Brajantove. Konzervativci su procenili da se okupilo oko 2.000 ljudi. Publika u hotelu nije mogla da čuje Brajantovu, a u jednom trenutku advokati koji su radili za Američku uniju za građanske slobode su napustili hotel i pridružili se demonstrantima. Jedan od organizatora je rekao da nikada pre nije video toliko gej ljudi na jednom mestu, a zatim je održao govor zahvalnosti Brajantovoj: „Da Bog u svojoj beskrajnoj mudrosti nije stvorio Anitu Brajant, morali bi je izmisliti“. Tvrdio je da je protest imao isti rezultat u Hjustonu kao i Stounvolska revolucija.[62]

Florida Citrus Commission je ponovila svoju posvećenost Brajantovoj izjavljujući da „svesrdno podržavaju njeno pravo na slobodu govora“ i hvaleći njeno „hrabro vođstvo u moralnom pitanju koje je cepalo verske i druge organizacije koje su bile umešane“. Komisija je dobila hiljade pisama podrške Brajantovoj ali i pisama u kojima se osuđuje stav komisije. U jednom trenutku Poštanska služba SAD instalirala je opremu za otkrivanje bombi za poštu koja je trebala biti isporučena komisiji.[63] Direktor za odnose sa javnošću komisije rekao je reporteru Asošijeted presa: „Cela stvar sa Anitom je haos. Bez obzira šta odlučimo, samo ćemo izgubiti. Želio bih da jednostavno podnese ostavku.“[64] Iako je komisija 1979. produžila godišnji ugovor od 100.000 dolara sa Brajantovom, nisu ga obnovili 1980. godine.[65]

Druge lokacije

[uredi | uredi kod]

U nedeljama nakon glasanja u okrugu Dejd, gradovi Fort Loderdejl, Gejnesvil, Palm Bič i Ostin su odbacili uredbe o zabrani diskriminacije na osnovu seksualne orijentacije. Ministarstvo za stambena pitanja i urbani razvoj SAD ukinulo je sopstveni propis koji je donelo ranije iste godine a koji je nevenčanim i istopolnim parovima davao pravo na finansiranje stanovanja iz federalnog budžeta.[66] Njuzvik je izvestio da je u okrugu otpušten državni službenik koji je 15 godina radio na toj poziciji.[67] Gej pomoćnik buduće američke senatorke Pole Hokins je takođe otpušten.[66] Uprkos uspehu kampanje u okrugu Dejd, gej aktivisti su tiho radili u liberalnim gradovima Aspen, Šampejn Urbana, Iowa City, Wichita i Eugene na donošenju uredbi o zabrani diskriminacije.

Mineapolis — Saint Paul

[uredi | uredi kod]

Samo tri nedelje pre referenduma u okrugu Dejd, državni zakon koji je štitio homoseksualce od diskriminacije u zapošljavanju, pružanju javnih usluga i stanovanju u Minnesoti je poražen. Neizglasavanje zakona je u velikoj meri posledica napora Arhiepiskopije Saint Paola i Mineapolisa. Gej aktivisti su bili potpuno iznenađeni ovakvim ishodom. Gej zajednica u Gradovima blizancima je bila mnogo aktivnija nego u Miamiju, a Mineapolis i Saint Paulu su usvojili slične zakone tri godine ranije. Državni senator Alan Spir, prvi otvoreno gej muškarac koji je bio izabran na javnu funkciju u SAD, nazvao je ishod glasanja u senatu „pobedom onih sa predrasudama“, a onda je otišao u svoju kancelariju i plakao.[68] Grupa aktivista napala je arhiepiskopa nedelju dana nakon glasanja tako što su bacili čokoladnu krem pitu na njega za vreme govora dok je primao „Nacionalnu nagradu bratstva“ od Nacionalne konferencije hrišćana i Jevreja.[68]

Nakon „napada pitom“ na arhiepiskopa, dvojica kolega Alana Spira ironično su pozvala Anitu Brajant da dođe u Saint Paul i da obori uredbu o gej pravima koja je izglasana tri godine ranije, najavivši da će Spasite našu decu otvoriti filijalu u gradu. Lokalni aktivisti nisu mnogo razmišljali o mogućnosti poraza, a lokalne gej grupe su pozivale gej muškarce i lezbijke iz Miamija da se presele u Mineapolis - Saint Paul.[69] U oktobru 1977, Brajantova i njen muž su bili u De Mojnu u Ajovi. Dana 14. oktobra, govorili su na konferenciji za novinare o njenom predstojećem koncertu kada je Tom Higins, aktivista povezan sa organizatorima u Mineapolisu, došao do nje i pred kamerama joj razmazao pitu od jagoda po licu. Brajantova je bila šokirana, pognula je glavu i držala se za ruke sa Grinom i molila za Higinsa. Iako je brzo promrmljala „Bar je bila voćna pita“, na trenutke je jecala. Slika njenog lica prekrivenog pitom sledećeg dana se pojavila na naslovnoj strani Njujork tajmsa.[70][71]

Međutim, u decembru 1977, Baptistička crkva hrama organizovala je prikupljanje potpisa da se uredba o zabrani diskriminacije Saint Paulu stavi na referendum. Volonteri koji su prikupljali potpise izdržali su na temperaturama ispod nule i uspeli da prikupe više od 7.000 potpisa. Njihov lider, Ričard Angvin, paroh Baptističke crkve hrama izjavio je: „Ne želim da živim u zajednici koja ima poštovanja prema homoseksualcima“.[72] Angvin je koristio istu strategiju koja je korištena u Miamiju. Gary Folvel je održao miting na kome se trebala pojaviti Brajantova, ali ju je Grin zamenio u poslednjem trenutku. Na mitingu je Angvin rekao okupljenima: „Homoseksualnost je ubilački, užasan, izopačen čin. U pitanju je greh i moćna požuda koja izaziva zavisnost“.[73][74]

Gej aktivisti u Saint Paulu su takođe pozajmili taktiku iz Miamija, preuzevši od Džeka Kempbela listu donatora i neke strategije. Međutim, slično kao i u Miamiju, mnogi gej muškarci i lezbijke u Saint Paulu su oklevali da javno saopšte svoju seksualnu orijentaciju, tako da ni tvrdnje o diskriminaciji nisu ozbiljno shvatane. Većina aktivista je bila iz Mineapolisa. Gej aktivisti su takođe bili podeljeni oko strategije, slično kao i u Miamiju. Grupa pod nazivom Građani Saint Paula za ljudska prava smatrala je referendum pitanjem građanskih i ljudskih prava. Radikalnija grupa homoseksualaca pod nazivom Target City Coalition, koja je organizovala gađanje arhiepiskopa pitom, smatrala ga je borbom za seksualno oslobođenje. Ova poslednja grupa je ugrabila najviše medijske pažnje isticanjem nekih od „najkitnjastijih“ delova gej zajednice.[75] Oni su pozvali u grad Boba Kunsta koji je govorio o seksualnom oslobođenju i potrebi da se dopre do mladih gej osoba.

Referendum je održan 25. aprila 1978. Glasači su izašli u velikom broju, kao i u Miamiju, i oborili uredbu ubedljivom većinom. Više od dve trećine glasača je glasalo za ukidanje uredbe.[73]

Eugene

[uredi | uredi kod]

Uredba koja je usvojena u Eugenu naišla je na drugačiju strategiju obaranja. Eugene je bio liberalni univerzitetski grad. Napore za ukidanje uredbe predvodila je domaćica Lini Grini koja je odbacila biblijsku retoriku Brajantove i umesto toga tvrdila da gej osobe već imaju potrebnu zakonsku zaštitu i da su novi zakoni nepotrebni. Pošto je homoseksualnost, kako je tvrdila, izabrani način života, homoseksualci po njoj nisu bili manjina i nije im bila potrebna nikakva zaštita. Istovremeno je tvrdila da davanje prava homoseksualcima može dovesti do toga da jednom dobiju i pravo na sklapanje braka i usvajanje dece.[76][77] Mada su gej aktivisti i njihovi saveznici imali drugačiju strategiju u Eugenu, uspevši da registruju mnogo novih glasača, uz, po prvi put, značajno učešće lezbijki u kampanji, njihovi protivnici su imali više volontera i bolju strategiju. Većina njihovih volontera su bili pripadnici konzervativnih crkava, a poruka je bila slična kao i u prethodnim kampanjama, međutim kampanji u Eugenu je nedostajao senzacionalistički aspekt koji su imale kampanje u Miamiju i Saint Paulu.[78]

Još jednom, sa skoro dve trećine glasova, uredba o gej pravima je ukinuta. Ankete sprovedene nakon glasanja pokazale su da su liberalni birači koji nisu bili gej jednostavno odbili da se pojave i glasaju, a da su oni koji su se protivili uredbi bili mnogo više motivisani.[79]

Wichita

[uredi | uredi kod]

Anita Brajant je podržala napore na ukidanju uredbe u Wichiti, koje je predvodio pastor Ron Adrijan. Kampanja u Wichiti je koristila slične strategije već viđene u Miamiju i Saint Paulu. Platili su oglas preko cele stranice u novinama „Wichita eagle“ koji se sastojao od novinskih isečaka koji su povezivali gej muškarce sa zlostavljačima dece. Uspeli su da prikupe oko 50.000 dolara donacija, iskoristivši veliku mrežu crkava, lokalnih medija i volontera. Materijali koji su štampani u okviru kampanje upozoravali su na opasnost da homoseksualci postanu uzor deci: „Postoji realna opasnost da će homoseksualni nastavnici, socijalni radnici ili savetnici, javnim priznanjem svog načina života, podstaknuti seksualnu devijaciju kod dece.“[80] Na drugoj strani, veoma mala i zatvorena gej zajednica prikupila je svega 6.000 dolara donacija. Nacionalna gej radna grupa je bila toliko pesimistična da nije pružila nikakvu pomoć. Brajantova je prisustvovala jednom skupu u Wichiti, govoreći da će zakon dati homoseksualcima „posebna prava...a zatim će doći lopovi, prostitutke i ljudi koji imaju odnose sa bernardincima, koji će tražiti ista prava“. Uredba Wichite je ukinuta sa preko 80% glasova. Ron Adrijan je bio presrećan.[81]

Sijetl

[uredi | uredi kod]

Sijetl je bio liberalni grad koji je usvojio uredbu o zabrani diskriminacije još 1973. godine, a gradonačelnik Sijetla je jednu nedelju u junu 1977. proglasio „nedeljom ponosa“. Ovaj potez gradonačelnika nije se dopao policajcu Dejvidu Estesu koji je odlučio da preduzme konkretnu akciju. Estes je bio član Crkve Isusa Hrista svetaca poslednjih dana, te je, na osnovu svog profesionalnog i verskog mišljenja, smatrao da su gej muškarci „mentalno poremećeni“.[82] Estes je osmislio referendumsku inicijativu pod nazivom „Inicijativa trinaest“ koja bi ukinula postojeću uredbu, ali i dozvolila da optužbe za homoseksualnost budu osnov za otpuštanje sa posla ili izbacivanje iz stana. Predložena mera je predviđala mogućnost prenošenja odgovornosti za njeno sprovođenje na gradsko odeljenje koje je istraživalo tvrdnje o diskriminaciji prema crncima i ženama.

Estesova organizacija je dobila 3.000 dolara od Anite Brajant, a njen pastor je došao u Sijetl kako bi dao savete za kampanju. Međutim, Estes nije uspeo da u potpunosti iskoristi mrežu konzervativnih crkava u gradu, jer mnogi nisu hteli da sarađuju s njim zbog toga što je bio mormon. Ton kampanje je bio ekstremniji nego u Miamiju. Preko oglasa su plasirane tvrdnje da su homoseksualci odgovorni za polovinu ubistava i samoubistava u većim gradovima kao i polovinu slučajeva sifilisa. Možda je najznačajniji faktor kampanje bio Estesov zamenik, policajac Denis Falk. Dva meseca pre referenduma, Falk je ubio crnog dečaka, zaostalog u razvoju, koji je imao 13 godina. Crnačka zajednica je bila besna na Falka, te su svoj bes preneli na „Inicijativu trinaest“.[83]

Kampanja protiv Inicijative trinaest razlikovala se od kampanja u Miamiju i Saint Paulu, i bila je potpuno fokusirana na privatnost i građanska prava. Umesto edukacije javnosti o različitim supkulturama unutar gej zajednice, štampani su plakati koji su prikazivali oko koje proviruje kroz ključaonicu i porodicu koja živi u akvarijumu.[84] Nekoliko poznatih liberalnih ličnosti, sindikati i druge velike organizacije, uključujući i „Crkveni sabor velikog Sijetla“ su se izjasnili protiv inicijative.[85] Dejvid Estes nije imao entuzijazam i momentum koji je stvorila Brajantova i koji je iskorišten u Miamiju i drugim gradovima, iako je njegova kampanja koristila mnoge njihove taktike. Inicijativa trinaest je odbačena na referendumu sa 63% glasova.[86]

Kalifornija

[uredi | uredi kod]
Glavni članak: Brigsova inicijativa

Dan posle referenduma u okrugu Dejd, član Predstavničkog doma Kalifornije Art Agnos, koji je predstavljao delove San Franciska sa visokim procentom gej muškaraca i lezbijki, odlučio je da ne podnese predlog zakona o građanskim pravima za homoseksualce državnom zakonodavstvu, ocenivši da zakon više nema nikakvu podršku.[87] Senator Kalifornije Džon Brigs iz Fulertona bio je u masi sa Anitom Brajant u noći kada su objavljeni rezultati referenduma u okrugu Dejd.[88] Brigs, koji je imao ambicije da pobedi na izborima za guvernera Kalifornije 1978, bio je veoma impresioniran izlaznošću birača. Kada se vratio iz Miamija, budući da nije bilo zakona o gej pravima koji bi se mogao oboriti, Brigs je predložio zakon o zabrani zapošljavanja otvoreno gej nastavnika i drugih radnika u državnim školama. Inicijativa, čiji je zvanični naziv bio „Predlog 6“, postala je mnogo poznatija kao Brigsova inicijativa. Bila je napisana tako široko da je takođe dozvoljavala otpuštanje svih zaposlenih u državnim školama koji podržavaju gej prava, uključujući i glasanje protiv Predloga 6, bez obzira na njihovu seksualnu orijentaciju. Brigs je o inicijativi rekao: „Ono što želim je uklanjanje onih homoseksualnih nastavnika, koji kroz reč, delo ili misao žele da budu homoseksualci u javnosti, i da uvuku mladu decu, koju je lako impresionirati, u svoj način života“.[89] Brigs je objavio svoj predlog na stepenicama Gradske većnice San Franciska, nakon što je obavestio nekoliko lokalnih gej organizacija o svojim namerama. Grad je u prethodnoj deceniji imao veliki priliv gej osoba, koje su činile četvrtinu populacije sa pravom glasa.[90]

Gej aktivisti, uznemireni pretnjom po njihova prava, suočili su se sa potpredsednikom Volterom Mondalijom na političkom skupu u San Francisku dve nedelje nakon najave Predloga 6. Mondali je izabran zajedno sa Džimijem Karterom 1976, a u kampanji su kao jedan od glavnih prioriteta navodili ljudska prava. Mondali je na skupu trebao održati govor o Latinskoj Americi. Kada su ga gej aktivisti prekinuli i tražili da se izjasni o njihovim problemima, otišao je bez odgovora. Članovi Demokratske partije i liberalni političari u San Francisku su bili besni na gej aktiviste.[91]

Brigs je nazvao svoju organizaciju „Kalifornija brani našu decu“ (engl. California Defend Our Children; CDOC) kako bi izbegao pravne probleme sa dobrotvornom organizacijom iz Konektikata. Organizacija je koristila iste strategije kao i „Spasite našu decu“, štampajući, između ostalog, kolaže novinskih naslova koji su povezivali homoseksualnost i pedofiliju. S obzirom da je u isto vreme na referendumu bio i predlog u vezi smrtne kazne, u promotivnom materijalu kampanje pozivali su se birači da „deluju sada kako bi zaštitili svoju porodicu od opakih ubica i odbranili svoju decu od homoseksualnih učitelja“.[92] Brigs je postavio pastora Lua Šeldona na čelo organizacije.

Brigsova inicijativa, rezultati po okruzima

Značajna razlika između Miamija i Kalifornije je bila u tome što su i Los Anđeles i San Francisko imali veoma aktivnu i vidljivu gej zajednicu. Osnivač Metropolitanske crkve sveštenik Troj Peri, koji je počeo svoju karijeru kao harizmatični propovednik Crkve Božijeg proročanstva, ali je izbačen zbog toga što je bio gej, prikupio je 100.000 dolara za 16 dana.[93] Holivudske zvezde Beti Midler, Lili Tomlin i Ričard Prajor donirale su još 100.000 dolara.[94] U januaru 1978. Harvi Milk je preuzeo dužnost supervizora San Franciska, postavši prvi otvoreno gej muškarac koji je bio izabran na javnu funkciju u Kaliforniji. Brigs je promovisao svoju inicijativu širom države, održavši niz javnih i televizijskih debata sa Milkom koji je bio veoma dobro primljen od strane medija, zbog brzih dosetki i zbog toga što je davao komentare zanimljive za štampu. Milk je često bio na naslovnoj strani novina u San Francisku zbog stvari koje je rekao, a govorio je i pred 350.000 učesnika gej parade u San Francisku 1978. Slične brojke su viđene i u Los Anđelesu.[95]

Gej aktivisti su ponovo bili podeljeni oko strategije. Dejvid Gudštajn i još neki gej muškarci su platili reklamnim agencijama da prenesu njihovu poruku, koji je bila fokusirana na pretnju po privatnost i prava nastavnika. Gudštajn je u Advokatu pozvao gej osobe da puste profesionalcima da pokušaju da pobede.[96] Međutim, napori dugogodišnjih aktivista kao što je Moris Kajt, koji je krenuo u šetnju državom kako bi promovisao odbacivanje Brigsove inicijative, takođe su bili efikasni. Žene su bile vrlo vidljive u kampanji, prikupivši istu količinu novca kao i muškarci. Međutim, kada je otkriveno da zakon u Kaliforniji zahteva od svakoga ko je dao više od 50 dolara za kampanju da otkrije svoj identitet, većina donacija je bila od 49 dolara, uključujući i jednu od Roka Hadsona.[97]

Zbog široke prirode zakona, koji bi dozvolio otpuštanje zaposlenih u državnim školama zbog toga kako su glasali, ili zbog izražavanja mišljenja u korist gej prava, konzervativni republikanski političari su govorili protiv njega. Između ostalih, bivši guverner Ronald Regan je ustao protiv inicijative, rekavši da „Predlog 6 nije potreban da zaštiti našu decu. Mi imamo tu pravnu zaštitu sada. Njegova primena može biti veoma skupa, a sama mera ima potencijal da izazove nepotrebne štetne posledice po ljude.“[98] Reganova izjava je, gotovo preko noći, okrenula javno mnjenje protiv predloga. Gej aktivisti nisu bili optimistični zbog prethodnih iskustava, ali su bili iznenađeni kada je na dan izbora Brigsova inicijativa poražena sa više od milion glasova razlike.[99]

Uticaj na Brajantovu

[uredi | uredi kod]

Pripadnici gej zajednice nisu bili jedini na koje je negativno uticala kampanja koalicije „Spasite našu decu“. Brajantova i Bob Grin su se razveli u maju 1979, o čemu su naširoko pisale novine. Brajantova se preselila u Alabamu gde je dala intervju časopisu Ladies Home Journal 1980, u kojem je govorila o detaljima njenog braka sa Grinom tokom kampanje. Tvrdila je da je bila „u braku iz pogrešnih razloga“, te da su se ona i Grin redovno svađali, često razmišljajući o razvodu.[100] Tvrdila je da je, nakon što je Grin postao njen menadžer, bila iscrpljena zbog toga što joj je on ugovarao nastup za svaki događaj koji je bio raspolaganju, tako da je samo 1976. zaradila 700.000 dolara. Sama se javila jednoj hrišćanskoj psihijatrijskoj ustanovi 1973, a redovno su je posećivali psihijatri i bračni savetnici. Njena uznemirenost manifestovala se bolom u grudima, drhtanjem, otežanim gutanjem hrane, kao i jednodnevnom paralizom tokom posete Izraelu sa Folvelovom porodicom.[100] Brajantova je otkrila da je dobila oštre kritike od hrišćana posle razvoda. Jedan kanadski sveštenik izrazio je sumnju da je „ikada upoznala Gospoda“ na njeno poniženje.[100] Kao rezultat kritika koje je dobila od hrišćana, Brajantova je omekšala svoje stavove o gej pravima: „Crkva treba da bude ljubaznija, bezuslovno, i voljna da vidi te ljude kao ljudska bića, da im propoveda i da ih pokuša razumeti. Da mogu da se vratim, ponovo bih to uradila, ali ne na isti način“, i feminizmu: „Crkva treba da se probudi i pronađe neki način, zasnovan na biblijskim načelima, da se izbori sa razvodom i problemima žena. Verujem da će me na duge staze Bog odbraniti. Digla sam ruke od fundamentalista, koji su postali preveliki legalisti i previše vezani tekstom Biblije“.[100]

Njena karijera se nije oporavila. Pokušala je da se vrati nastupajući u gradićima Eureka Springs u Arkanzasu 1992, Branson u Misuriju 1994, i Pidžion Fordž u Tenesiju 1997. Međutim, na svakom od mesta njena publika se smanjivala a investitora nije bilo.[101] O svojoj publici Brajantova je izjavila: „Ljudi koji dolaze na moje nastupe su gladni za istinom, i zahvaljuju mi se što sam ih podsetila na značaj Boga i države“.[102] Do 2002, Brajantova i njen drugi muž Čarli Draj proglasili su bankrot u tri savezne države. Od 2006. Brajantova živi u Oklahoma Sitiju.[103]

Bob Grin je 2007. izjavio da su kampanja i njene posledice bili faktori u jačanju njegove vere. Raspad braka on pripisuje pritisku na Brajantovu, i krivi gej muškarce i lezbijke za svoje emotivno razaranje nakon razvoda: „Njihov cilj je bio da je ostave bez posla i da joj unište karijeru. To je ono što su i uradili. To je nepravedno.“[104] Međutim, Grin je rekao da ne bi ponovo učestvovao u sličnoj kampanji: „Jednostavno nije vredno toga ...Trauma, borba u koju smo upali, ne želim da se to ikada ponovi.“[104]

Značaj

[uredi | uredi kod]

Moralna većina

[uredi | uredi kod]
Kartica za prikupljanje sredstava koju su koristili Anita Brajant i koalicija „Spasite našu decu“. Njihove strategije je preuzela Moralna većina, organizacija koja je tvrdila da spašava Ameriku od nemoralnosti i komunizma tokom osamdesetih godina XX veka.

Kampanja koalicije Spasite našu decu je bila intenzivan i usmeren napor konzervativnih snaga, od kojih su mnoge dobile inspiraciju u prethodnim kontroverzama tokom sedamdesetih. Još od Suđenja Skoupsu o zakonitosti učenja evolucije u državnim školama 1925, verske organizacije nisu pokušavale da utiču na politiku u tako širokom obimu.[105] Presuda Vrhovnog suda SAD iz 1973. u predmetu Rou protiv Vejda kojom je legalizovan abortus, i predlaganje Amandmana o jednakim pravima 1974. koji bi ženama dao jednakost u mnogim oblastima života, alarmirali su konzervativnu politiku. Fred Fejes smatra kampanju značajnim faktorom u usponu konzervativnog hrišćanskog aktivizma, dodajući: „Ovo je bio početak kulturnih ratova“.[5] Rut Šek ukazuje na vezu između uspona Nove desnice i kampanje: „U tom vremenu, 1977. godine, nije bilo organizovane verske desnice kao takve. Anita Brajant je bila pionir.“[106]

Kasnih sedamdesetih sveštenik Džeri Folvel napušta predsedavanje Baptističkom Tomas Roud crkvom u Linčburgu i uključuje se u politiku. Folvel je preuzeo zasluge za obaranje uredbe u okrugu Dejd i neuspeh Amandmana o jednakim pravima u zakonodavstvu Floride. Godine 1977, osmislio je kampanju pod nazivom „Očistite Ameriku“ čiji je cilj bio prikupljanje sredstava za njegovu televizijsku emisiju. Folvel je slao pisma tražeći donacije, koja su uključivala i upitnik sa pitanjima tipa „Da li odobravate da oni za koje se zna da praktikuju homoseksualnost predaju u državnim školama?“, obećavši da će ih poslati političarima. Folvel je takođe širio informacije o tome kako formirati političke grupe da bi se uticalo na izbore i zakonodavce.[107] Godine 1979, Folvel je formirao koaliciju verskih grupa koju su činili katolici, protestanti fundamentalisti, mormoni, i konzervativni Jevreji koju je nazvao Moralna većina. Koalicija je razvila mrežu filijala koje je trebalo da vrše političke akcije. Folvel je 1965. izjavio da mu nije mesto u politici,[108] ali je opravdao svoju umešanost i „neizbežno“ mešanje religije i vlade govoreći da društveni problemi abortusa, pornografije, seksualnog nemorala i droge vode SAD prema opasnoj provaliji gde će komunizam preovladati nad hrišćanstvom.[107][109]

Folvel je tvrdio da su napori moralne većine kao što su registrovanje miliona novih birača, informisanje javnosti i upotreba medija, bili značajan faktor u izboru Ronalda Regana za predsednika SAD.[110] Do 1982, Moralna većina je imala budžet od milion dolara i milione volontera.[111] U isto vreme, gej populacija je bila pogođena sidom, i očajnički je tražila novac za istraživanja i tretman obolelih. Portparol moralne većine povezao je to sa Božijom voljom, izjavivši da je javnosti potrebna zaštita od „gej kuge“, uz upozorenje da „ako homoseksualci ne budu zaustavljeni zaraziće celu naciju i Amerika će biti uništena“.[112]

Gej aktivizam

[uredi | uredi kod]

Baš kao što je kampanja koalicije „Spasite našu decu“ bila motivacija za konzervativne hrišćane, bila je takođe i za gej i lezbijsku politiku. Profesor Fred Fejes piše: „Dok je Stounvolska revolucija iz 1969. označila početak modernog lezbijskog i gej pokreta, kampanje iz 1977. i 1978. donele su pojavu nacionalne politički samosvesne lezbijske i gej zajednice.“[113] Rađanje političkog života kod gej muškaraca i lezbijki pružilo je mogućnost za nacionalno umrežavanje, jer su Anita Brajant i oni koji su je pratili delovali kao virtuelni gromobran, privlačeći kolektivni bes. Trideset godina nakon kampanje, pod pokroviteljstvom Biblioteke i arhiva Stounvol održana je izložba o događajima vezanim za kampanju, izložba je prikazana u Državnoj biblioteci okruga Brauard. Prema kustosu izložbe, Brajantova se smatra „najboljom stvari koja se desila pokretu za gej prava. Ona i njena grupa su toliko preterali da je to potpuno ojačalo gej pokret.“[5]

Politički aktivizam američke gej zajednice transformisan je pojavom side početkom osamdesetih godina. Kada su gej muškarci pokušali da kroz uspostavljene političke kanale skrenu pažnju na bolest i kada su naišli na ćutnju iz vlade, neki su počeli koristiti taktike direktne akcije. Leri Kramer je 1987. osnovao organizaciju AIDS Coalition to Unleash Power, koja je bila odgovor ne samo na vladino umanjivanje ili ignorisanje ozbiljnosti Side u Sjedinjenim Američkim Državama, nego i na stidljivost gej zajednice koja nije bila dovoljno militantna. Njihova prva akcija je bila marš na Administraciju za hranu i lekove u Njujorku u znak protesta zbog odlaganja objavljivanja eksperimentalnih lekova za tretman HIV-a. Blokirali su saobraćaj za vreme najveće gužve, zbog čega ih je 17 uhapšeno, a pojavili su se i na večernjim vestima.[114] Ova organizacija je inspirisala formiranje drugih sličnih grupa za direktnu akciju poput Kvir nacije, koje su bile koncentrisane na zaštitu gej i lezbijskih prava.

Napomene

[uredi | uredi kod]
  1. The gay rights ordinance re-enacted by Dade County commissioners in 1998; it survived a repeal attempt by the Christian Coalition in 2003. (Days Without Sunshine: Anita Bryant's Anti-Gay Crusade Arhivirano 2011-07-28 na Wayback Machine-u, Stonewall Library and Archives. Retrieved on October 23, 2010.)

Reference

[uredi | uredi kod]
  1. 1,0 1,1 „Bias Against Homosexuals is Outlawed in Miami“, Njujork tajms (19. januar 1977), str. 14
  2. Fejes, str. 62–63
  3. Fejes, str. 64
  4. Fejes, str. 66
  5. 5,0 5,1 5,2 Tanasychuk, John (4. jun 2007) „Exhibit Marks 30th Anniversary of How Anita Bryant Fought—and Helped—Gay Rights“, The South Florida Sun-Sentinel, str. 1
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 Matthews, Tom, Fuller, Tony, i Camp, Holly (6. jun 1977). „Battle Over Gay Rights“, Njuzvik, str. 16–26
  7. 7,0 7,1 7,2 Kelley, Ken (Maj 1978). „Playboy Interview: Anita Bryant“, Plejboj, str. 73–96, 232–250
  8. Peterson, str. 17–20.
  9. Clendinen, str. 296
  10. Bryant (1977), str. 15–18
  11. Bryant (1992), str. 65–66
  12. Fejes, str. 80
  13. Fejes, str. 76, 94
  14. Young, str. 46
  15. Clendinen, str. 299
  16. 16,0 16,1 Clendinen, str. 303
  17. 17,0 17,1 Kondracke, Morton (1980). „Anita Bryant Is Mad About Gays“, The New Republic, str. 13–14
  18. Fejes, str. 95
  19. Fejes, str. 137
  20. Clarke, Jay (27. mart 1977) „Gay Rights Fight Shaping Up in Miami“, Vašington post, str. A4
  21. Fejes str. 81
  22. 22,0 22,1 Clendinen, str. 301
  23. 23,0 23,1 23,2 Young, str. 38
  24. „Singer Pledges Anti-Gay Drive Nationwide“, Vašington post (28. mart 1977), str. D12
  25. 25,0 25,1 Paterson, Bill (6. jun 1977). „Fear Intense on Both Sides of Gay Rights Vote Tuesday“, Vašington post, str. A2
  26. Fejes, str. 110
  27. 27,0 27,1 27,2 Fejes, str. 101–107
  28. Fejes, str. 122
  29. 29,0 29,1 Clendinen, str. 306–307
  30. Clendinen, str. 300
  31. McPherson, Myra (14 april 1977). „Florida Senate Rejects Equal Rights Amendment“, Vašington post, str. A1
  32. Fejes, str. 112
  33. Fejes, str. 125–126
  34. Fejes, str. 134
  35. Clendinen, str. 305.
  36. 36,0 36,1 Rich, Ruby, Arguelles, Lourdes (1985). "Homosexuality, Homophobia, and Revolution: Notes toward an Understanding of the Cuban Lesbian and Gay Male Experience, Part II", Signs, 11 (1) str. 120-136
  37. Fejes, str. 131–132
  38. Fejes, str. 133.
  39. Faderman, str. 199–200
  40. Fejes, str. 136.
  41. Van Gelder, Lindsy (Septembar 1977). "Anita Bryant on the March, Ms., str. 75–78, 100–103
  42. 42,0 42,1 Ayres, B. Drummond, "Miami Votes 2 to 1 to Repeal Law Barring Bias Against Homosexuals", Njujork tajms, str. 23
  43. Clendinen, str. 310
  44. Sharpe, Ivan (8. jun 1977). "Angry Gays March Through S.F.", The San Francisco Examiner, str. 1
  45. Shilts, str. 158
  46. O'Leary, Jean, Voeller, Bruce, (7. jun 1977). "Anita Bryant's Crusade", Njujork tajms, str. 35
  47. Fejes, str. 153
  48. Fejes, str. 154
  49. 49,0 49,1 Safire, William (9. jun 1977). "Now Ease Up, Anita", The New York Times, str. 21
  50. "Anti-Homosexual Group Barred From Use of Name", Njujork tajms (16. jul 1977.) str. 6
  51. Clendinen, str. 319
  52. Shilts, str. 163–164
  53. „Anita Bryant Is Dropped As Defendant in Lawsuit“, Njujork tajms, 18. novembar 1977, str. 18
  54. Young, str. 53–54
  55. Fejes, str. 167
  56. Hally, Larry (1. avgust 2007). „Anita Bryant's Rise and Fall Was Captured During Visits“, Richmond Times-Dispatch, str. 1
  57. The Gaycott Turns Ugly Arhivirano 2011-11-07 na Wayback Machine-u, Tajm, 21. novembar 1977.
  58. Bryant (1992), str. 66
  59. Fejes, str. 166
  60. Fejes, str. 159
  61. Fejes, str. 169
  62. 62,0 62,1 Fisher, Binnie (25. jun 2004). „Houston's Stonewall Took Place June 16, 1977“, The Houston Voice, str. 3
  63. Florida Citrus Commission, str. 297–298
  64. „Bryant: Still 'Effective?'“, Vašington post (20. jun 1977), str. B1
  65. Florida Citrus Commission, str. 312
  66. 66,0 66,1 Fejes, str. 155–156
  67. Steele, Richard, (20. jun 1977) "A 'No' to the Gays", Njuzvik, str. 27
  68. 68,0 68,1 Clendinen, str. 316–317
  69. Clendinen, str. 318
  70. Clendinen, str. 328
  71. „Notes on People“, Njujork tajms (15. oktobar 1977) str. 1
  72. Clendinen, str. 324
  73. 73,0 73,1 Clendinen, str. 327
  74. Fejes, str. 172–173
  75. Fejes, str. 170–171.
  76. Clendinen, str. 323
  77. Fejes, str. 175
  78. Fejes, str. 176–177
  79. Fejes, str. 177
  80. Voting Against Gay Rights Arhivirano 2011-12-18 na Wayback Machine-u, Tajm, 22. maj 1978.
  81. Fejes, str. 174–175
  82. Fejes, str. 188
  83. Fejes, str. 189–190
  84. Marcus, str. 217
  85. Fejes, str. 199–200
  86. Fejes, str. 210
  87. Shilts (1982), str. 160
  88. Shilts (1982), str. 154
  89. Fejes, str. 183
  90. Clendinen, str. 365
  91. Shilts (1982), str. 161
  92. Clendinen, str. 381
  93. Clendinen, str. 368
  94. Fejes, str. 185
  95. Jacobs, John (26. jun 1978) „An Ecumenical Alliance on the Serious Side of 'Gay'“, San Francisko egzaminer, str. 3
  96. Fejes, str. 197
  97. Clendinen, str. 385
  98. Clendinen, str. 387
  99. Clendinen, str. 389
  100. 100,0 100,1 100,2 100,3 Jahr, Cliff (Decembar 1980). „Anita Bryant's Startling Reversal“, Ladies Home Journal, str. 62–68
  101. Tobin, Thomas (28. april 2002). „Bankruptcy, ill will plague Bryant“, St. Petersburg Times, str. 1A
  102. Benson, Harry (7. mart 1994) „Anita Bryant: It's Nice to Be Vindicated“, People 41 (9), str. 270
  103. Anita Bryant Ministries, (2006)
  104. 104,0 104,1 Rothaus, Steve (9. jun 2007). „Anita's Ex Paid Dearly in the Fight“, Miami herald, str. 1
  105. Georgianna, str. 11–17
  106. Rothaus, Steve (9. jun 2007). „Thirty Years Ago, Most People Didn't Think About Gay Rights, Much Less Discuss the Issue in Public“, Miami herald, str. 1
  107. 107,0 107,1 FitzGerald, Frances, (18. maj 1981) „A Reporter at Large: A Disciplined, Charging Army“, Njujorker
  108. Georgianna, str. 23
  109. Falwell, str. 365, 383
  110. Falwell, str. 390
  111. Falwell, str. 389
  112. Shilts (1986), str. 322
  113. Fejes, str. 214
  114. Clendinen, str. 547

Literatura

[uredi | uredi kod]
  • Bryant, Anita (1977). The Anita Bryant Story: The Survival of Our Nation's Families and the Threat of Militant Homosexuality Ed. Revell ISBN 0-8007-0897-0
  • Bryant, Anita (1992). A New Day, Broadman Press. ISBN 0-8054-5352-0
  • Clendinen, Dudley, i Nagourney, Adam (1999). Out for Good: The Struggle to Build a Gay Rights Movement in America, Simon & Schuster. ISBN 0-684-81091-3
  • Falwell, Jerry (1997). Falwell: An Autobiography, Liberty House Publishers. ISBN 1-888684-04-6
  • Faderman, Lillian (1991). Odd Girls and Twilight Lovers: A History of Lesbian Life in Twentieth Century America, Penguin Books. ISBN 0-14-017122-3
  • Fejes, Fred (2008). Gay Rights and Moral Panic: The Origins of America's Debate on Homosexuality, Palgrave MacMillan. ISBN 1-4039-8069-1
  • Georgianna, Sharon (1989). The Moral Majority and Fundamentalism: Plausibility and Dissonance, The Edwin Mellen Press. ISBN 0-88946-851-6
  • Florida Department of Citrus (1986). The First 50 years of the Florida Citrus Commission. Florida Department of Citrus (Government publication)
  • Marcus, Eric (2002). Making Gay History, HarperCollins Publishers. ISBN 0-06-093391-7
  • Peterson, William (1974). Two Stars for God, Spire Books.
  • Shilts, Randy (1982). The Mayor of Castro Street: The Life and Times of Harvey Milk, St. Martin's Press. ISBN 0-312-52330-0
  • Shilts, Randy (1987). And the Band Played On, St . Martin's Press. ISBN 0-312-00994-1
  • Young, Perry (1982). God's Bullies: Native Reflections on Preachers and Politics, Holt, Rhinehart, and Winston. ISBN 0-03-059706-4

Povezano

[uredi | uredi kod]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi kod]


Gej, lezbejske, biseksualne
i trans (LGBT) teme
Seksualna orijentacija i Rodni identitet LGBT zajednica i LGBT kultura
Seksualna orijentacija i identiteti Homoseksualnost · Gej · Lezbejka · Biseksualnost Coming out · Drag king · Drag queen · Film (Spisak filmova po abecedi/po godinama· Gej bar · Gej ikona · Gej himna · Gej kvart · Lezbejska utopija · Parada ponosa · Ponos · Poznate LGBT osobe · Sleng · Slogani · Simboli · Sport · Turizam · Veze
Rodni identitet Transrodnost (Interrodnost · Nebinarnost· Transseksualnost (Transmuškarac · Transžena)
Neheteroseksualnost Interseksualnost · Queer · Treći rod
Nauka i teorija Istorija

Biologija · Demografija · Kinsijeva skala · Klajnova tabela · Lezbejski feminizam · Medicina · Neurobiologija · Psihologija · Queer teorija · Ružičasta lingvistika · Sredina i seksualna orijentacija · Studije roda · Transfeminizam

Pregled LGBT istorije · Antička Grčka · Stounvolska revolucija · Lezbejska istorija · Progon LGBT osoba
Prava Religija i homoseksualnost
Teme Partnerstva · Brak · Roditeljstvo · Usvajanje dece · Vojna služba · Imigraciona prava · Zakonski aspekt transseksualnosti Mitologija · Judaizam · Hrišćanstvo · Islam · Hinduizam · Budizam · Sikizam · Konfucijanizam · Taoizam · Wicca
Po regionima: Afrika · Južna Amerika · Severna Amerika · Azija · Evropa · Okeanija LGBT opozicija
Homofobija · Transfobija · Lezbofobija · Bifobija · Heteroseksizam · Homohisterija · Nasilje nad LGBT osobama
Ovaj članak je deo LGBT projekata.
Ova kutijica: pogledaj  razgovor  uredi


Greška u referenci: Oznake <ref> postoje za skupinu imenovanu kao "n", ali nema pripadajuće oznake <references group="n"/>