Sodoma i Gomora
Sodoma (hebrejski: סדום, moderni: Sədom tiberijski: Səḏôm, grčki: Σόδομα, arapski: سدوم) i Gomora (hebrejski: עמורה, moderni: ʿAmora tiberijski: Ġəmôrāh/ʿĂmôrāh, grčki: Γόμορρα, arapski: عمورة) su mitski gradovi spomenuti u Knjizi postanja, a kasnije dalje obrađeni u Hebrejskoj Bibliji, Novom zavetu i Deuterokanonskim izvorima, kao i Kuranu.
Prema Tori, kraljevstva Sodoma i Gomora su bili u savezu sa gradovima Admahom, Zeboimom i Belom. Ovih pet gradova, takođe poznati kao „gradovi u ravnici“, su po Knjizi postanja bili smeštena su na reci Jordan u južnom delu Hanana. Dolina Jordana (koji odgovara današnjem Mrtvom moru) je poređena sa rajskim vrtom, kao zemlja bogata vodom i zelenilom, pogodna za ispašu stoke. Božanska presuda je bila da se Sodoma i Gomora, zajedno sa dva druga obližnja grada, unište vatrom i sumporom. Susedni grad Bela/Zoara je jedini pošteđen tokom sudnjeg dana.
U hrišćanskoj i islamskoj tradiciji, Sodoma i Gomora su postali sinonim za okoreli greh, a njihov nestanak sa ispoljavanjem Božijeg gneva. Sodoma i Gomora su takođe korišćena kao metafora za poroke, blud, sodomija i homoseksualnost. Neki vernici smatraju da je homoseksualnost greh zbog kojih su kažnjeni stanovnici Sodoma i Gomora, iako to Knjiga postanja ne govori eksplicitno. Od ove priče potiče izraz sodomija da se opiše seksualni „zločin protiv prirode“, kao što su oralni i analni seks (i homoseksualni i heteroseksualni), kao i za seksualno opštenje sa životinjama.
Josif Flavije opisuje Sodomu i Gomoru nakon katastrofe u svojim spisima:
Ovo područje izgleda tako tužno, pošto je spaljeno, da se niko ne interesuje da ovde dođe ... Bilo je to nekada veoma srećno mesto, zbog plodova biljaka koje je tu raslo i bogatstva nekadašnjih gradova, a sada je sve spaljeno. To je posledica bezbožnosti njihovih stanovnika, koje je bilo uništeno vatrom; danas još uvek vidimo ostatke ovog božanskog ognja, a tragovi i senke ovih pet gradova još uvek su vidljivi, kao i pepeo u kome se nalaze njegovi plodovi, koji imaju boju kao da su bili za jelo; ali, ako ih uzmete u ruku, oni će se raspasti u prahu i dimu.
– Josif Flavije, AD 37-100, Jevrejski ratovi, knjiga 4, pogl. 8.