LGBT istorija

Izvor: Wikipedia

LGBT istorija je istorija lezbejki, gejeva, biseksualnih i transrodnih osoba. Proučavanje LGBT istorije obuhvata socio-političke prilike u kojima su LGBT osobe živele u prošlosti u različitim kulturama i civilizacijama, običaje i načine njihovog života od najranijih pisanih izvora do današnjih dana; društveni odnos prema LGBT osobama tokom vremena, kao i društveni pokret LGBT osoba i istorijske događaje u kojima su LGBT osobe učestvovale.

LGBT istorija je dugo vremena bila ignorisana ili čak namerno prikrivana[1][2] i istoričari počinju njome da se bave tek od 1970-ih godina.

Antika[uredi - уреди]

Prilikom ispitivanja homoseksualnosti u antici mora se imati u vidu da se savremeni koncepti seksualnosti ne mogu pripisivati antičkom svetu i da je bolje govoriti o istopolnim odnosima, ili o homoseksualnim praksama, nego o homoseksualnosti ili biseksualnosti kao varijantama seksualne orijentacije ili seksualnog identiteta. Takođe, u prošlosti brak nije bio samo institucija zasnovana na ljubavi i emocionalnoj podršci između partnera, već i sredstvo sticanja profita, osiguravanja političke pozicije, jačanja vojne moći zajednice kroz reprodukciju i sl. Prema tome, brak je bio dužnost, a ekskluzivna homoseksualnost je bila luksuz koji je retko ko mogao da priušti.

Takođe, treba u obzir da društveni stavovi prema seksualnom činu nisu kreirani na osnovu seksualne orijentacije ili roda učesnika/ca, već na osnovu uloga koje su učesnici u seksualnom činu imali, poput aktivne (penetrativne) i pasivne (receptivne) uloge. Aktivna uloga je bila povezivana sa muževnošću, a pasivna sa ženstvenošću ili nedostatkom muževnosti, pa je na nju društvo nepovoljno gledalo.

Mesopotamija[uredi - уреди]

Muška homoseksualna praksa je opisana još u sumerskom periodu između muškaraca i dečaka[3]. U sumerskoj civilizaciji (3000. pne.) beleži se postojanje sveštenika-pevača, zvanih assinu, sa bukvalnim značenjem "muška materica".

U Vavilonijiu (2100-560. pne.) takođe je dokumentovana homoseksualnost, koja se smatrala svakodnevnom pojavom i nije bila osuđivana. [3] Na primer, u Epu o Gilgamešu glavni junak, Gilgameš je u erotskoj vezi sa svojim pratiocem Enkiduom. Postojala je veza između seksualnih praksi (homoseksualnih, takođe) i religije. Postoje dokazi da su neki sveštenici boginje Ištar bili homoseksualni, kao i da su transvestiti-igrači učestvovali u nekim ritualima. U nekim vavilonskim hramovima postojala je sveta muška prostitucija, nalik na onu kakva je postojala u Indiji do modernih vremena, ali drugi oblici muške prostitucije nisu dokumentovani[3].

Nasuprot tome, njihovi susedi, Asirci (1900-1077. pne.) nisu bili tolerantni prema homoseksualnosti. Za vreme vladavine Tiglat-Pilesera I u toku srednjeg perioda, postojao je zakon koji je homoseksualnost kažnjavao kastracijom [3]. S druge strane, u vavilonskom Hamurabijevom zakoniku (oko 1750. pne.) pominju se salzikrum (muškarci-žene), koje imaju prava da nasleđuju imovinu kao muškarci[4]. Takođe, tu se pominju i girsequ, muškarci koji imaju zadatak da opslužuju muškarce iz vladajuće klase[5]

Egipat[uredi - уреди]

Istorijski izvori o homoseksualnosti u Egiptu su nesređeni i često dvosmisleni.

Godine 1964. pronađena je mastaba u Sahari iz 2400. g. pne., koja je pripadala slugama kralja Nyuserra, Khnumhotepu i Niankhkhnumu. Na slikama grobnice njih dvojica su prikazani u zagrljaju na način na koji su obično prikazivani venčani heteroseksualni parovi iz tog perioda[6]. Značenje ove grobnice nije jednostavno protumačiti. Neki istoričari smatraju da se ne radi o gej paru, već o braći, moguće o blizancima.[7].

Najeksplicitnije reference o homoseksualnosti dolaze iz mita o Setu i Horusu. Prema legendi Set je vladao gornjim Egiptom, dok je njegov nećak, Horus vladao donjim, što oslikava pravu podelu koja je postojala tokom predinastičkog perioda. Prema jednoj verziji sukoba koji je postojao između njih dvojice, Set pokušava da zavede Horusa i da ima seks sa njim, kako bi ga osramotio. Međutim, u toku odnosa, Horus stavi ruku između butina i uhvati Setovu spermu i baci je u Nil, kako se ne bi moglo dokazati da je imao seks sa njim. Horus, zatim, ejakulira na list zelene salate, koji je bio omiljena Setova hrana, i da ga Setu da pojede. Nakon što je Set pojeo salatu, odu kod ostalih bogova kako bi izgladili sukob oko vladavine nad Egiptom. Bogovi najpre saslušaju Setovu priču o njegovoj dominaciji nad Horusom i pozovu njegovo seme, koje se javi iz reke, što opovrgne njegove tvrdnje. Zatim saslušaju Horusovu priču o njegovoj dominaciji nad Setom, pozovu njegovo seme, koje se javi iz Setovog stomaka[8]. Mit se nastavlja daljim opisom sukoba. Ova priča ne pokazuje kakav stav su Egipćani imali o homoseksualnosti. Iz samog mita nije jasno da li je Setova sramota došla od toga što je dokazano da Horus dominira njime ili iz pasivne uloge u seksu ili iz samog homoseksualnog odnosa (što je malo verovatno, s obzirom na to da drugi nije osramoćen), ali je jasno da je koncept seksualnih odnosa između muškaraca bio poznat u Starom Egiptu.

Antička Grčka[uredi - уреди]

Poljubac erasta i eromenosa.
Oko 480. pne.

Najraniji pisani izvori o homoseksualnoj praksi dolaze iz antičke Grčke, gde su istopolni odnosi bili duboko ukorenjeni. Oni, međutim, nisu zamenjivali heteroseksualni brak, već su često praktikovani uporedo. Odrasli muškarci obično nisu imali odrasle muškarce za ljubavnike (osim u izuzetnim slučajevima, kao što je Aleksandar Veliki[9]). Uobičajena praksa je bila da odrasli muškarac, kao erast (ljubavnik) ima mlađeg muškarca, eromenosa (ljubimca). Ideal je bio da obojica budu inspirisani ljubavlju, simbolisanom u Erosu. Veza bi obično počinjala u vreme kada je odrasli muškarac u svojim dvadesetim, a dečak tek ušao u pubertet; i trajala bi dok ljubavnik ne napuni trideset i oženi se, ali je mogla da traje i neograničeno ili da se završi ranije. Ova veza nije bila isključivo seksualna, već bi erast stekao status sličan onom kakav su imali muški rođaci ili staratelj i bio je odgovoran za obrazovanje i vojni trening dečaka[10].

Pederastija je bila praksa uglavnom aristokratske klase, koja je na ovaj način prenosila svoje vrednosti sa generacije na generaciju. Neki istraživači smatraju da su Grci verovali da je seme izvor mudrosti i ovi odnosi su bili način prenošenja mudrosti kroz generacije[11]. Zbog raširenosti ove prakse, većina istorijskih ličnosti iz ovog perioda su imali odnose sa muškarcima bar u jednom trenutku u svom životu.

Kenneth Dover, a kasnije i Michel Foucault i David M. Halperin su smatrali da je bilo neprilično za eromenosa da oseća strast, jer bi ga to učinilo manje muževnim. Međutim, u svetlu ljubavne poezije, ove tvrdnje su dovedene u pitanje i smatra se da je odnos bio emocionalniji nego što su rani istraživači to želeli da priznaju.

Prakse, običajni i seksualne konvencije koje su određivale pederastičke odnose razlikovale su se od polisa do polisa, kao i tokom dugog niza vekova postojanja tih praksi. Pederastija je bila društveno prihvatljivi oblik homoseksualnosti, ali u toku ovog perioda postojali su i drugi oblici, kao što su seksualni odnosi sa robovima i muška prostitucija, koje društvo nije odobravalo. Premda ima manje podataka o lezebejkama, nekoliko ih je poznato, kao na primer pesnikinja Sapfo, koja je imala školu za devojke, kao i rutuali bahantkinja. U Sparti su postojali odnosi između žena slični pederastičkim odnosima između muškaraca. U Grčkoj i Frigiji postojao je kult Kibele koji su služile osobe koje su se kastrirale, oblačile žensku odeću i o sebi govorile kao o ženama [12][13]. Nekoliko autora ovo navodi kao rani primer transeksualnosti.

Rim[uredi - уреди]

Društveni odnosi prema homoseksualnosti u antičkom Rimu menjali su se tokom vremena. Dok su homoseksualni odnosi bili zabranjeni u doba republike zakonom poznatim kao lex Scantinia i smatrani su "grčkim" i devijantnim, u prvoj polovini carskog perioda bili su prihvaćeni i praktikovani čak i od strane careva. Prema zveštaju Svetonija u De vita Caesarum, jedanaest od dvanaest prvih careva su imali istopolne odnose, što uključuje i Cezara, Trajana, Hadrijana, Kaligulu i druge.

Češći oblik homoseksualnih odnosa u Rimu bio je između gospodara i robova (ovakav odnos se smatrao sramnim u Grčkoj). Takođe, postoje i brojni izvori o muškoj prostituciji.

Tokom Rimskog carstva zabeleženi su i prvi istopolni brakovi u istoriji. Tako se, na primer, car Neron venčao sa trojicom muškaraca[14]. Ova venčanja nisu kao preduslov imala promene u rimskim zakonima, jer je brak bio ugovor između pojedinaca u koji se država nije mešala.

Tokom sredine carskoj perioda društveni odnos prema homoseksualnosti je postao negativniji, da bi sa u hrišćanskom periodu postao potpuno netolerantan. Car Teodosije I je 390. zabranio istopolne odnose preteći smrtnom kaznom. Ista kazna je bila predviđena i u Justinijanovom zakoniku od 538. godine do kraja Vizantijskog carstva.

Kelti[uredi - уреди]

O keltskim običajima malo se zna, uglavnom na osnovu grčkih i rimskih spisa. Imajući na umu veličinu teritorije na kojoj su se prostirali Kelti, verovatno je da su ovi običaji bili umnogome različiti u zavisnosti od mesta.

Aristotel pominje u Politici (Knjiga 2, Poglavlje IX) da Kelti otvoreno praktikuju pederastiju.[15]

U 1. veku Diodor sa Sicilije se skandalizuje nad običajima Kelta:

Wikicitati „[…] muškarci su više okrenuti sopstvenom polu; leže naokolo na životinjskim kožama i zabavljaju se sa po jednim ljubavnikom sa obe strane. Neobično je to da se uopšte ne obaziru na svoje dostojanstvo ili samopoštovanje; nude se drugim muškarcima bez i najmanje oklevanja. Osim toga, na ovo se ne gleda prezrivo, niti se smatra na bilo koji način sramnim: naprotiv, ako nekog od njih odbije neko kome se on nudio, on se uvredi.“
(Diodor sa Sicilije, citirano prema David F. Greenbegu[16])

Ono što je Diodoru bilo teško da razume je stav keltskih vojnika koji ne smatraju da je pasivna seksualna uloga skandalozna i nedostojna muškarca, u šta su verovali Rimljani. Informacije koje Diodor iznosi dobio je od Posejdonija, a potvrdili su ih i Strabon i Atenej. [17]

Germani[uredi - уреди]

Prikaz boga Odina koji jaše na svom konju, Sleipniru.
Vidi dalje: Homoseksualnost kod Vikinga.

Priče koje danas znamo o Germinima potiču iz period od 200-300 godina nakon vremena kada su se dešavale i uglavnom su zabeležene od strane hrišćanskih autora. Očigledno je da su pisane pod judeo-hrišćanskim uticajem, po kome se homoseksualnost smatra grehom, i veoma je verovatno da su ovi hrišćanski autori deformisali istoriju kako bi je usaglasili sa svojim verovanjima.[18]

Germani su osuđivali pasivnu homoseksualnu ulogu, smatrajući da se njome muškarac spušta na nivo žene, "idiota" i robova i slavili su ratničko prijateljstvo među muškarcima[19]. Homoseksualnost je bila povezivana sa konceptom níð, koji je označavao nešto loše, zlo, ljubomorno i puno mržnje, ali se, takođe, upotrebljavao i za feminiziranost, kukavičluk i slabost. [18]

Po islandskom zakonu Grágás [20] bilo je kažnjivo nazvati nekog ragan, strodinn ili sordinn, rečima kojima su se označavali pasivni i aktivni homoseksualci[21].

Norveški zakon, Gulathingslov [22] kao jedan od prekršaja definiše i dozvolu "da se bude seksualno iskorišćen od strane drugog muškarca". Zakon Bergena pominje kaznu za one koji se "bave magijom ili imaju odnose sa dugim muškarcima" (kollar regann)[23]. Slične odredbe se nalaze i u Frostathingslovu Norveške[24], u Salijskom zakoniku (Lex Salica) [25], anglosaksonskim zakonima[26] i zakonu Jutlanda[27].

S druge strane, u skandinavskim zemljama su zabeleženi slučajevi transvestizma i feminiziranih sveštenika[19]. Autor David F. Greenberg u svojoj knjizi The Construction of Homosexuality daje interpretaciju da je Odin dosegao svoje mistično znanje pijući seme. [17] Takođe, postoji mit u kome je Loki u obliku kobile imao seks sa Svaðilfarijem, nakon čega je rodio Sleipnira, čudesnog Odinovog osmonožnog konja. Ovo je bila mrlja za Lokijevu reputaciju[18].

Kina[uredi - уреди]

Glavni članak: Homoseksualnost u Kini

Istopolna praksa je poznata u Kini od antičkih vremena. Pan Guangdan (kineski: 潘光旦) dolazi do zaključka da su skoro svi carevi iz dinsatije Han imali jednog ili više muškaraca za seksualne partnere, navodeći za svoju tvrdnju citate iz antičkih izvora[28]. U drevnim knjigama postoje, takođe, opisi lezbejskih odnosa. Veruje se da su homoseksualni odnosi bili češći u Song, Ming i Qing dinastijama. Istopolna privlačnost se smatrala normalnom u Kini i LGBT osobe nikada nisu progonjene u onolikim razmerama kao u Evropi u toku srednjeg veka[29]. Homoseksualnost je često oslikavana u kineskoj umetnosti i mnogi primerci su preživeli Kulturnu revoluciju. Postoji puno crteža i slika na svili sa homerotskim motivima, koji su sačuvani u privatnim kolekcijama[30].

Japan[uredi - уреди]

Suzuki Harunobu – detalj. Oko 1750.
Glavni članak: Homoseksualnost u Japanu

U Japanu homoseksualni odnosi nikada nisu smatrani za greh. Postoji nekoliko dnevnika iz Heian perioda koji sadrže opise homoseksualnih odnosa. Neki sadrže napomene o carevima koji imaju istopolne odnose, kao i o "zgodnim dečacima koji su zadržani u seksualne svrhe" od strane careva[31]. U drugim književnim vrstama mogu se naći opisi zaljubljivanja u devojku, za koju se ispostavi da je muškarac.

U likovnoj umetnosti u Japanu prisutne su shunga – erotske slike, među kojima ima i onih sa homoseksualnom tematikom.

Među samurajima postojao je običaj zvan shudo (衆道 – put mladosti). Mlađi samuraj imao bi starijeg za ljubavnika i njihov odnos je imao i vaspitni i edukativni karakter nalik na grčku pederastiju.

Indija[uredi - уреди]

Rigveda, sveta zbirna tekstova nastalih između 3000. i 1100. pne. sadrži opise tzv. trećeg roda (Tritiya-prakriti – treća priroda). Ovu grupu ljudi čine interseksaulne i transrodne osobe, kao i homoseksualne ili biseksualne, odnosno svi oni za koje se smatralo da su mešavina muške i ženske prirode[32]. Kama Sutra opisuje homoseksualne odnose (i muške i ženske), posebno tehnike felacija za muškarce.

Južni Pacifik[uredi - уреди]

U mnogim društvima Melanezije, posebno na Papui Novoj Gvineji istopolni odnosi su bili sastavni deo kulture sve do sredine prošlog veka. Tako na primer, plemena Etoro i Marind-anim su čak smatrala da je heteroseksualnost grešna i slavili su homoseksualnost. U mnogim tradicijama dečaci pre puberteta bi dobili svog mentora iz grupe odraslih muškaraca, koji bi ga pripremao za ulazak u svet odraslih inseminacijom (oralno, analno ili topički, u zavisnosti od plemena). Mnoga melanezijska društva su, međutim, razvila neprijateljstvo prema istopolnim odnosima nakon dolaska evropskih misionara, koji su, pokrštavajući ih, nametnuli svoje vrednosti[33].

Srednji vek[uredi - уреди]

Evropa[uredi - уреди]

Sa padom Zapadnog Rimskog Carstva nestali su i njegovi zakoni, tako da je homoseksualnost mogla slobodno i relativno tolerisano da se praktikuje tokom ranog srednjeg veka u većem delu Evrope[34]. Izuzetak je vizigotska Španija, gde je vladao Alarihov zakonik, koji je homoseksualnost kažnjavao kastracijom i egzilom. U Vizantiji car Justinijan I je nastavio da kažnjava homoseksualnost smrću, po zakonu Corpus Iuris Civilis.

Ilustracija Danteove Božanstvene komedije.
Dante i Vergilije sa sodomitima u paklu.

Evropska društva su vremenom postajala sve više teocentrična i netolerantnija prema homoseksualnosti. Verske vlasti, koje su bile garancija održavanja odnosa između vazala i feudalaca, počele su sistematski da progone homoseksualne osobe od 12 veka. Hrišćanstvo i ostale abrahamske religije osuđivale su homoseksualnost na osnovu interpretacije biblijskih tekstova i smatrali su da homoseksualnost može doneti božji gnev na teritorijama gde se toleriše, da uzrokuje prirodne nepogode i bolesti. Uprkos jakom progonu, homoseksualnost se i dalje praktikovala u tajnosti, čak i u crkvi i nije bila retkost u manastirskim zajednicama, bilo muškim ili ženskim[35][36]. Istoričar sa Jejlskog univerziteta, John Boswell je tvrdio da je ritual adelfopoiesisa u ranoj crkvi bio oblik istopolnog braka, maskiran iza "bratimljenja" dvojice muškaraca pred bogom[37]. Međutim, svaka tolerancija prema homoseksualnosti u crkvi ili izvan nje je nestala u 12. Veku, kada je papa Grgur IX na Trećem lateranskom saboru (1179.) objavio dekret po kome svakog monaha koji praktikuje istopolne odnose treba isterati iz crkve, a svakog laika ekskomunicirati.

Godine 1184. osnovana je Inkvizicija, koja je za cilj imala progon jeretika, ali je progonila i osobe optužene za homoseksualnost. Od tada pa do kraja srednjeg veka LGBT osobe su konstantno progonjene, mučene i ubijane u Evropi. Ovakva klima progona imala je za posledicu skrivanje homoseksualnosti i danas je teško pronaći puno podataka o istorijskim homoseksualnim osobama iz ovog perioda, osim onih koji su progonjeni i pogubljeni zbog homoseksualnosti.

Islamske zemlje[uredi - уреди]

Šah Abas I i paž.

Iako je i islam osuđivao homoseksualnost, seksualni moral je bio manje strog u ovo vreme, pod uslovom da se homoseksualnost praktikovala u privatnosti. Homoseksualna praksa je bila uobičajena u toku abasidskog kalifata. Tokom ovog perioda mogu se naći reference o pederastiji u poeziji i na slikama od al-Andaluza do Indije.

U poeziji je bilo uobičajeno slaviti ljubav, bilo seksualnu ili ne, uključujući i ljubav prema dečacima. Iako ima referenci i u prozi, uglavnom ih srećemo u poeziji koja hvali lepotu i ljubav dečaka. Takvi stihovi se mogu naći u Prstenu golubice andaluzijskog pesnika Ibn Hazma, kod pesnika, Muhamed ibn Hasan al-Navaji i kod Abu Nuvasa

Renesansa[uredi - уреди]

Tokom renesanse desile su se brojne kulturne i političke promene, ali opresija nad LGBT osobama ne samo da je nastavljena, već je ovo bio period najvećih progona LGBT osoba kako od strane crkvenih, tako i od državnih vlasti širom Evrope.

Španska inkvizicija je imala vlast nad progonom greha "sodomije" u Kruni Aragonije. Pred sudovima u Barseloni, Valenciji i Saragosi 12% suđenja završavalo se kaznom smrti na lomači, a između 1570. i 1630. bilo je oko 1000 suđenja za homoseksualne odnose[38]. Posebno surov je bio sud u Saragosi, koji je između 1571. i 1579. obavio 543 suđenja i u smrt poslao 102 osobe[39]. Od 1536. do 1821. Portugalska inkvizicija je dobila oko 4000 prijava za homoseksualnost, od kojih je 500 uhapšeno, a 30 ljudi ubijeno na lomači, uglavnom tokom 17. veka[40]. Tokom 15. i početkom 16. veka progon LGBT osoba bio je u nadležnosti civilnih institucija u Veneciji i Firenci. Između 1342 i 1402 godine bilo je 13 izvršenja smrtnih kazni u Veneciji, a u Firenci, gde je sud bio manje surov, mada su kazne uključivale i kastraciju i spaljivanje, osuđeno je oko 2500 ljudi između 1432. i 1502[41]. Godine 1432. u Firenci je osnovana "policijska" grupa Ufficiali di notte (Oficiri noći), koji su imali za zadatak da iskorene homoseksualnu praksu u gradu.

U zemljama sa reformisanim crkvama stvoreni su drugačiji mehanizmi za progon LGBT osoba. Na primer, Engleska je usvojila Buggery Act (1533) tokom vladavine Henryja VIII, prvi građanski zakon koji je progonio homoseksualne osobe. Pojam buggery (IPA: 'bə-gə-rē)je definisan kao neprirodan seks protivan volji božjoj i čovekovojOvako neodređenu definiciju pojma koji se kažnjava zakonom sudska praksa je kasnije preciznije odredila kao analni seks i kao seksualni odnos sa životinjama[42]. Kolonizacijom ovaj zakon je postao osnova za zakone protiv homoseksualnosti u Aziji, Africi i Americi.

Moderno doba[uredi - уреди]

Evropa[uredi - уреди]

Tokom 17. i 18. veka primećuje se pojavljivanje preteče savremene gej subkulture u velikim evropskim gradovima, kao što su London, Pariz i Amsterdam. Homoseksualni odnosi se ostvaruju između odraslih muškaraca, i egalitarni model istopolnih veza postaje dominantan, za razliku od ranijeg pederastičkog. Odrasli muškarci se sreću u posebnim klubovima, koji često uključuju i nastupe transvestita[43]. Pojavljivanje ove subkulture izaziva reakciju države koja pokušava da uspostavi kontrolu nad njima koristeći zastrašivanje, kažnjavanje, pa čak i smrt[43]. Najekstremniji primer je masakr u Amsterdamu iz 1730. godine, kada su pogubljene bar 24 osobe. Vremenom je stav prema homoseksualnosti počeo da se menja i ranije viđenje da je to grešni defekt požude zamenjeno je idejom da je to poseban ukus manjinske grupe ljudi. [43].

Napoleonov zakon i pojava aktivizma[uredi - уреди]

Francuska revolucija je 1791. godine pod uticajem filozofije prosvetiteljstva i principa slobode ukinula sva krivična dela za koje se smatralo da su izmišljena, kao što su veštičarenje, jeres i homoseksualnost.

Napoleonov krivični zakonik nije ponovo uvodio homoseksualnost pod zabranu zakona, jer se vodio principom da je krivično delo samo ono što šteti trećoj strani. Uveo je, međutim, neka ograničenja koja se tiču "javnog morala", a koja su se kasnije koristila za cenzurisanje homoseksualnosti. Napoleonova osvajanja i kulturni uticaj Francuske revolucije imali su za posledicu širenje ovakvog zakona po Evropi i Americi.

Ovo je imalo dugoročne posledice stvarajući teritoriju sastavljenu od evropskih zemalja, uglavnom katoličkih, koje su dekriminalizovale homoseksualnost inspirisane Napoleonovim zakonom. Pored Francuske, ovde su spadale i Belgija, Luksemburg, Holandija, Portugalija, Španija, Bavarska i nekoliko teritorija današnje Italije. Pored ovog bloka postojao je i blok protestantskih zemalja koje su i dalje zabranjivale mušku homoseksualnosti. Ovo je za posledicu imalo razvoj gej turizma; mnogi bogatiji gej muškarci sa severa su putovali u južni deo Evrope u potrazi za ljubavlju i slobodom.

Pismo Kertbenya iz 1868. u kome se po prvi put nalazi reč "homoseksualnost" (markirano).

Ovakva razlika u zakonskom položaju homoseksualnih osoba bila je razlog za inicijativu od strane nekih gejeva koji su živeli u zemljama koje su i dalje kriminalizovale istopolne odnose u svojim zakonima da pokrenu kampanje za ukidanje takvih zakona, tvrdeći da homoseksualnost nije neprirodna, niti da kvari javni moral. Počeli su da nalaze i objavljuju primere iz istorije, tražeći inspiraciju u kulturi antičke Grčke i Rima. Jedan od prvih preteča gej aktivizma, Heinrich Hössli (1784-1864) je objavio knjigu Eros. Die Männerliebe der Griechen (1836. - Eros. Muška ljubav Grka) [44]. Među prvim aktivistima takođe se ističu i Karl Heinrich Ulrichs (1825-1895),[45] Károly Mária Kertbeny (1824-1882)[46] i Edward Carpenter (1844-1929). Kertbeny je skovao i prvi upotrebio termin homoseksuanost, 1868. godine. Lekari i naučnici su počeli da se bave homoseksualnošću, prenoseći ovu temu iz područja morala u područje nauke. Krajem ovog perioda individualnog aktivizma pojavljuje se preteča LGBT pokreta u zemljama koje su i dalje zabranjivale homoseksualnost.

Najčuveniji primer progona homoseksualnih osoba iz ovog perioda je suđenje piscu, Oscaru Wildeu, koji je osuđen na dve godine teškog rada, nakon kojih je napustio UK i nastanio se u Francuskoj.

Emancipatorski pokret u Nemačkoj 1890-1934[uredi - уреди]

Iako je u Nemačkoj postojao zakon protiv homoseksualnosti, poznat kao paragraf 175 u krivičnom zakonu, policija nije vršila veliki pritisak na LGBT osobe u većim gradovima. Berlin je bio poznat kao liberalan grad, sa bogatim noćnim životom i velikim brojem gej noćnih klubova. Kabarei su, takođe, bili veoma popularni, gde su se i heteroseksualne i homoseksualne osobe zabavljale uz nastupe transvestita [47].

Tokom Carstva počeo je da se stvara pokret za prava homoseksualnih osoba. Magnus Hirschfeld, Max Spohr, pravnik Eduard Oberg i pisac Max von Bülow osnovali su 15. maja, 1897. u Berlinu Naučno-humanitarni komitet (Wissenschalftlich-humanitäre Komitte - WhK), prvu organizaciju za prava homoseksualnih osoba u svetu. Moto organizacije bio je Durch Wissenschaft zur Gerechtigkeit – Naukom do pravde, a cilj organizacije bio je ukidanje paragrafa 175. Putem informisanja javnosti o homoseksualnosti trebalo je da stvore pozitivnu socijalnu klimu za izmenu zakona i prihvatanje homoseksualnih osoba. Hirschfeld je 1897. organizovao prvo slanje peticije za izmenu zakona i ukidanje paragrafa 175. Ovu peticiju su, između ostalih, potpisali i August Babel, snivač SPD-a, psihijatar Richard von Krafft-Ebing, pisac Gerhard Hauptmann i slikar Max Liebermann. Drugo slanje peticije organizovano je 1900, treće 1903. i četvrto 1904. godine. godine 1922 peticija je ponovo potpisivana i tada je prikupljeno preko 6.000 potpisa. Među potpisnicima peticije za legalizaciju homoseksualnosti našao se veliki broj uglednih i poznatih ličnosti, među kojima su bili i Rudolf Hilferding, Hermann Hesse, Albert Einstein, Käthe Kollwitz, Heinrich Mann, Thomas Mann, Carl Maria Weber, Stefan Zweig, Grete Meisel-Hess, Rainer Maria Rilke, Lou Andreas-Salomé, Gerhart Hauptmann i Arthur Schnitzler [48]. Godine 1926. peticija je poslednji put poslata u parlament. Pored centra u Berlinu, prva lokalna predstavništva su se pojavila 1902. godine u Frankfurtu, Münchenu, Düsseldorfu i Leipzigu[49].

Godine 1903. Adolf Brand je osnovao drugu organizaciju, Gemeinschaft der Eigenen od pretplatnika na svoj magazin Der Eigene. Gemeinschaft der Eigenen se razlikovala od Hirschfelda po tome što je insistirala na muževnosti muškaraca, kao i na pedagoškom erosu i platonskoj ljubavi. Brand je napadao Hirschfelda i WhK publikujući karikature feminiziranih muškaraca i objavljujući članke protiv WhK-a. Udruženje je nekoliko godina primenjivalo strategiju outovanja [49].

Između 1907. i 1909. WhK se našao u krizi zbog Harden-Eulenburg afere i Hirschfeldovog učešća u suđenjima. Za vreme Prvog svetskog rata WhK nije bio aktivan. Posle rata, 1919. godine Magnus Hirschfeld organizuje Institut za seksualnu nauku (Institut für Sexualwissenschaft), prvi institut za proučavanje seksualnosti, u okviru kojega je radio i WhK. Cilj instituta bio je promocija naučnog ispitivanja seksualnog života i informisanje o ovom području. Hhirschfeldov rad doveo je do stvaranja koncepta transrodnosti, pri čemu se transrodne osobe po prvi put odvajaju od homoseksualnih. Institut je, takođe, po prvi put ispitivao broj homoseksualnih osoba u društvu i razvijali su afirmativnu terapiju koja je za cilj imala pomoć homoseksualnim osobama da žive sa svojom raličitošću. Institut je 1928. godine organizovao prvi međunarodni kongres o seksualnoj reformi na naučnim osnovama (Der internationale Kongress für Sexualreform auf sexualwissenschaftlicher Grundlage). Iste godine osnovana je i Svetska liga za seksualnu reformu (Weltliga für Sexualreform), koja je imala sedište u Institutu, i koja se bavila pitanjima prava homoseksualaca, kao i pitanjima kontracepcije. Kongresi su održani u Kopenhagenu, 1928. godine, u Londonu , 1929, u Beču, 1930. i u Brnu, 1932. godine [49].

Godine 1919, osnovana je i treća organizacija, Berliner Freudnschaftsbund. Ova grupa, zajedno sa drugim grupama iz Hamburga i Frankfurta osnovala je 1920. godine organizaciju Deutsche Freundschaftsbund najznačajniju organizaciju u 1920-im, koja je 1923. godine preimenovana u Bund für Menschenrechte. Pod vođstvom Friedrciha Radszuweita organizacija je imala više od 30.000 članova do 1928. godine i proširila je svoje aktivnosti na Švajcarsku. Radszuweit je postao jedan od najznačajnijih ljudi u pokretu homoseksualaca. Bio je osnivač jednog časopisa, kao i prve specijalizovane knjižare u svetu. Od 1925. organizacija se posvetila borbi protiv pojedinačnih slučajeva diskriminacije homoseksualnih osoba, šaljući pisma žalbe zvaničnim organima [49].

Datoteka:Lily Elbe.jpg
Lili Elbe, prva osoba na kojoj su urađene operacije korekcije pola.

Od 1928. počela su neslaganja u pokretu homoseksualaca. Godine 1926. WhK je bio ujedinjen sa drugim organizacijama sa zajedničkom strategijom za liberalizaciju seksualnih zakona, odnosno odredbi u krivičnom zakonu koje su se ticale prostitucije, abortusa, prodaje kontraceptivnih sredstava, preljube i homoseksualnosti. Druge dve organizacije, Gemeinschaft der Eigenen i Bund für Menschenrecht kritikovale su Hirschfelda, smatrajući da ugrožava interese pokreta zahtevom za legalizaciju muške prostitucije. Posle dosta kontroverzi u vezi sa njegovim stilom i strategijom, Hirschfeld je smenjen s mesta predsednika WhK-a, a na njegovo mesto je došao njegov prijatelj Otto Juliusburger, 1929. Iste godine WhK je iseljen iz Instituta u sopstvene prostorije [49].

Godine 1930. obavljena je prva operacija korekcije pola u istoriji. Danski slikar, Einar Morgens Wagener je imao ukupno pet operacija pod nadzorom Magnusa Hirschfelda, nakon kojih je uzeo ime Lili Elbe.

Lezbejke su bile dvostruke diskriminisane: kao žene i kao homoseksualke. Za razliku od muškaraca, premda nisu pomenute u paragrafu 175, lezbejske nisu bile slobodne. Iz tog razloga, učešće lezbejki bilo je skoncentrisano na feminističke grupe, pre nego na homoseksualne. Bund für Menschenrecht je imao od 1923. godine žensku sekciju u Berlinu, a Hirschfeld je u svojim teorijama dao puno prostora ženama. S druge strane, Brandov pokret je bio veoma mizoginičan u svom insistiranju na muževnosti muškaraca[50][49]. Značajne aktivistkinje koje su učestvovale u pokretu bile su: Johanna Elberskirchen, Theo Anna Sprüngli i Emma Trosse. Njih tri su objavljivale značajne tekstove koji su se bavili lezbejskom emancipacijom [51].

Nacistički progon[uredi - уреди]

Članovi i članice Deutsche Studentenschaft-a, organizovani od strane Nacističke partije, paradiraju ispred Instituta za seksualnu nauku, 6. maja, 1933.

Po stupanju Hitlera na vlast zatvoreni su LGBT klubovi u Berlinu, štampa koja se bavila pitanjima seksa je zabranjena i zabranjena je aktivnost LGBT organizacija. Zbog toga su mnoge LGBT osobe pobegle iz Nemačke, među kojima su bili i Erika Mann i Richard Plaut. Marta 1933. Kurt Hiller, jedan od organizatora Hirschfeldovog Instituta za seksualnu nauku, bio je uhapšen i poslat u koncentracioni logor. Strahujući za svoj život, Hirschfeld se nikada nije vratio u Nemačku sa svog putovanja, 1932. Umesto toga, direktno je otišao u egzil u Švajcarsku.

Iste godine, 6. maja grupa studenata, članova Hitlerjugenda, napala je Institut za seksualnu nauku. Par dana kasnije arhiva i biblioteka Instituta su opustošene. Oko 20.000 knjiga i časopisa i oko 5.000 slika je spaljeno na Opernplatzu (danas Babelplatz), 10. maja, 1933. Nacisti su, takođe, pokupili velike spiskove sa imenima i adresama LGBT osoba, koji su postojali u Institutu.

Godine 1935. nacisti su pooštrili član 175 menjajući i samu definiciju istopolnog odnosa od prekršaja na krivično delo, tako da je najviša kazna promenjena sa 6 meseci na 5 godina zatvora. Seksualni odnos više nije bio nužan za postojanje zločina, već je krivično delo učinjeno već ako „je objektivno povređen osećaj stida i subjektivno postoji nemoralna namera da se ispuni seksualna želja jednog od dvojice ili trećeg muškarca“ (RGSt 73, 78, 80 f). Uzajamni fizički kontakt više nije bio nužan.

U zvaničnom objašnjenju rečeno je da su novi amandmani na paragraf 175 dati zarad „moralnog zdravlja naroda“, jer „prema iskustvu“ homoseksualnost „teži da se epidemijski širi“ i ima „uništavajući efekat“ na „zahvaćene krugove“.

Ovo pooštravnje je dovelo do udesetostručavanja broja godišnjih presuda, koji se sada popeo na 8000. Samo između 1937. i 1939. godine privedeno je skoro 100.000 muškaraca u Centralu Rajha za borbu protiv homoseksualnosti i abortusa [52][49]. Oko polovina procesuiranih slučajeva desili su se na osnovu privatnih prijava nesaučesnika (oko 40%) kao i prijava sa radnog mesta.

Za razliku od obične policije Gestapo je mogao u svako vreme da stavi gejeve u „preventivni pritvor“ (Schutzhaft). Ova arbitrarna mera koristila se na primer posle oslobađajuće presude ili kada bi se već odslužena kazna procenila kao isuviše slaba.

Cirkularno pismo koje je 12. jula, 1940. poslala Centralna kancelarija za sigurnost Rajha (Reichssicherheitshauptamt) glasilo je: „sve homoseksualce, koji su imali više od jednog partnera, posle njihovog oslobađanja iz zatvora staviti u preventivni pritvor.

Samo oko 40% onih muškaraca koji su, na osnovu preventivnog pritvora bili poslati u koncentracioni logor, gde su obeleženi zelenim ili ružičastim trouglom, uspelo je da preživi logor. Neki od njih su posle oslobođenja od strane Saveznika vraćeni u zatvore, jer nisu bili odslužili sudsku kaznu po tada još uvek važećem Paragrafu 175.

Severna Amerika[uredi - уреди]

SAD je nasledila zakone protiv homoseksualnosti od Engleske, a puritanci su doneli svoje predrasude sa sobom. Od trinaest originalnih kolonija, samo Georgia nije imala zakon protiv homoseksualnosti. Nakon osamostaljivanja kolonije su zadržale ove zakone, a predviđena kazna je najčešće bila smrt. U nekim državama su kažnjavani i ženski istopolni odnosi, ali su kazne bile blaže i ređe. Francuska revolucija i prosvetiteljstvo doneli su liberalnije ideje, tako da je nekoliko država ukinulo smrtne kazne. Umesto toga, predviđene kazne su bile 10 godina zatvora i konfiskacija imovine. Bilo je, međutim, i onih koje nisu ukinule smrtnu kaznu, kao recimo South Carolina u kojoj je ovakav zakon važio do 1873.

Nakon pojave psihoanalize, na homoseksualnost je počelo da se gleda kao na poremećaj, a homoseksualne osobe su dobrovoljno ili prisilno odlazile na terapije, koje su uključivale i averzivnu terapiju elektrošokovima, pa čak i lobotomiju.

Krajem 19. i početkom 20. veka u većim gradovima SAD-a počinje da se javlja samodefinisana subkultura. Prva organizacija je osnovana 1924. godine u Čikagu, pod imenom Society for Human Rights, ali je veoma brzo zatvorena od strane policije.

Objavljivanje Kinseyevog izveštaja o muškoj seksualnosti (1948) i kasnije o ženskoj (1953) jeste među prvim pokušajima naučnog ispitivanja homoseksualnosti i biseksualnosti. Prvi izveštaj je pokazao da istopolni odnosi između muškaraca nisu redak fenomen, već da su praktikovani od strane značajnog dela stanovništva.

Južna Amerika[uredi - уреди]

Pravni položaj homoseksualnih osoba i priznavanje prava u Južnoj Americi razvijao se veoma nejednako tokom istorije. Napoleonov zakonik koji dekriminalizuje homoseksualnost prihvaćen je veoma rano u Brazilu (1830), Meksiku (1871), Gvatemali (1871) i Argentini (1886). Druge države su dekriminalizovale homoseksualnost tokom 20. veka ili čak veoma kasno, kao što su Portoriko (2005), Panama i Nikaragva (2008), kada su druge države počele da priznaju razne oblike istopolnih zajednica.

Prva organizacija koja se zalagala za prava homoseksualnih osoba u Latinskoj Americi bila je Nuestro Mundo, osnovana u Argentini, 1967, nakon čega su počele da se osnivaju druge organizacije.

Homofilni pokret[uredi - уреди]

Glavni članak: Homofilni pokret

Homofilni pokret je gej pokret koji se pojavio posle Drugog svetskog rata i trajao otprilike između 1945. i 1960[47]. Ime dolazi od grčke reči φιλία (philia - ljubav) i ova reč je skovana kako bi se dala alternativa imenu homoseksualnost , naglašavajući ljubav iznad seksa. Reč je skovao Karl-Günther Heimsoth u svojoj doktorskoj tezi Hetero- und Homophilie' ' (1924).

Učesnici homofilnog pokreta su nastojali da postanu poštovani članovi društva putem davanja naučnog objašnjenja homoseksualnosti i objašnjenjavanjem da uprkos razlici u privatnoj sferi, homoseksualne osobe su jednako normalne i pouzdane[47]. Ove grupe se smatraju politički umerenim i pažljivim u odnosu na prethodni, kao i budući LGBT pokret. Među njima je bilo nekih radikalnijih aktivista, kao što je Harry Hay, američki komunista, koji je, međutim, brzo napustio pokret kako ga ne bi ugrozio svojim vezama sa komunističkim idejama u vreme jakog antikomunizma u SAD.

U toku ovog perioda osnovano je nekoliko organizacija u Evropi i SAD, kao što su COC Netherlands u Holandiji, Forbundet af 1948 u Danskoj, Mattachine Society i lezbejska organizacija Daughters of Bilitis u SAD, Homosexual Law Reform Society i Campaign for Homosexual Equality u UK.

Jedan od zadataka ovih organizacija je objavljivanje časopisa kako bi se popularizovalo naučno znanje o homoseksualnosti. Neki od časopisa iz ovog perioda su Der Kreis, Arcadie i ONE, Inc..

Termin homofilija je prestao da se koristi sa slabljenjem pokreta i pojavom novog oblika gej pokreta, poznatog kao Gay Liberation Movement nakon 1969. godine.

Stonewall i pokret gej oslobođenja[uredi - уреди]

Ova fotografija se pojavila na naslovnoj stranici The New York Daily News-a u nedelju, 29. juna, 1969. godine, prikazujući "decu s ulice" koji su među prvima uzvratili na napad policije.
Glavni članak: Stounvolska revolucija
Glavni članak: Pokret gej oslobođenja

Tokom 1960-ih godina vlasti u New Yorku nisu dozvoljavale služenje alkohola u barovima koje su posećivale LGBT osobe, što je ujedno bio i razlog za stalne policijske racije i maltretiranje mušterija. Stounvolska revolucija bila je serija spontanih nasilnih demonstracija LGBT osoba protiv ovakvih policijskih racija, koja se desila u ranim jutarnjim časovima 28. juna 1969. godine u klubu Stonewall Inn u Greenwich Villageu u New Yorku. Iako su LGBT osobe pružale fizički otpor progonima i ranije u američkoj istoriji, recimo u slučaju Pobune u Komptonovoj kafeteriji 1966. u San Francusku, Stonewall je imao značajnije i dugotrajnije uticaje na razvoj LGBT pokreta, ujedinjujući različite grupe i stvaranje velikih organizacija, kao što je Gay Liberation Front. Ovaj događaj se često uzima i kao početak savremenog LGBT pokreta u SAD i u svetu i danas se proslavlja paradama ponosa širom sveta, dok se sam dan obeležava kao Međunarodni dan ponosa LGBT osoba.

Zastava duginih boja, međunarodni simbol LGBT pokreta.

Uspeh ove pobune u znatnoj meri je zavisio od promene u mentalitetu društva tokom 1960-ih, kada su se desile seksualna revolucija, feministički pokret i pokret za građanska prava Afroamerikanaca. Stonewall je bio prekretnica u organizovanju različitih LGBT grupa i uspostavljanje odnosa između subkultura. Dok su prethodnici u homofilnom pokretu bili politički obazrivi i diskretni i tražili su društveno prihvatanje, novi pokret je nastupao agresivnije, direktno i postavljao je zahteve za uspostavljanje jednakopravnosti i društvenog priznavanja.

Desile su se promene i u terminologiji. Termini homoseksualnost i homofilija su odbačeni, prvi kao medicinski opterećen i povezan sa psihijatrijom, a drugi kao eufemizam, koji nije odgovarao direktnim zahtevima novog pokreta. Reč koja se u ovom trenutku preuzima iz ranije negativnog konteksta i počinje da se koristi kao termin samoidentifikovanja sa pozitivnim značenjem je gay[53]. Uskoro ova reč biva prihvaćena i u drugim jezicima.

Kriza sa AIDS-om[uredi - уреди]

Crvena traka - međunarodni simbol borbe protiv AIDS-a.
Glavni članak: Kriza sa AIDS-om

Prva zvanična objava AIDS-a desila se 5. juna, 1981. godine kada je Centar za kontrolu i prevenciju bolesti, SAD na pres konferenciji objavio slučaj smrti petorice pacijenata u Los Angelesu[54]. Pojava kapošijevog sarkoma i pneumocistične pneumonije kod pacijenata je ono što je privuklo pažnju lekara. U narednih nekoliko meseci pojavilo se još slučajeva. Većina su bili aktivni homoseksualni muškarci[55] i većina ih je umrlo za pra meseci.

Zbog pojave ružičastih tačaka po koži bolest se u medijima nazivala "ružičasta kuga", a zbog mišljenja da se javlja samo kod homoseksualnih muškaraca dobila je niz uvredljivih naziva, kao što su "gej kuga", "gej rak", a prvo ime koje dobija u medicinskim krugovima je GRIDGay-related immune deficiency (grubo prevedeno: gej imunodeficijencija). Uskoro je, međutim, primećeno da AIDS nije povezan samo sa gej muškarcima, već da od njega oboljevaju i intravenozni narkomani, osobe bolesne od hemofilije i koje primaju transfuziju krvi[56].

Do 1984. nije se znalo šta je izazivač AIDS-a, a najverovatnija teorija je bila da je u pitanju virus. Do ovih zaključaka se došlo na osnovu epodemioloških podataka.

Po pojavi AIDS-a u javnosti je okrivljena gej zajednica. Neke religijske grupe su govorile da je AIDS božja kazna. Reaganova administracija dugo nije obraćala pažnju na AIDS, a sam predsednik Reagan je po prvi put javno pomenuo problem AIDS-a, tek 1985. godine, četiri godine nakon početka epidemije. Gej grupe (kao i druge HIV pozitivne osobe) bile su prepuštene same sebi da se organizuju u borbi sa AIDS-om. Tada su nastale grupe kao što su Gay Men's Health Crisis i ACT UP, koje su organizovale pomoć obolelima od AIDS-a, kao i direktne akcije kojima su skretali pažnju javnosti na probleme sa kojima se oboleli suočavaju, a koje država ne rešava.

Istopolni brakovi[uredi - уреди]

Zakoni koji se tiču istopolnih odnosa
  Nema podataka
Homoseksualnost legalna
  Istopolni brak
  Istopolna partnerstva
  Zajednice nisu priznate
  Istopolni brak sklopljen drugde se priznaje
Homoseksualnost nelagalna
  Minimalna kazna
  Visoka kazna
  Doživotna kazna
  Kazna smrću
Glavni članak: Prava LGBT osoba
Glavni članak: Istopolni brak

Nakon dekriminalizacije homoseksualnosti i uklanjanja sa spiska poremećaja LGBT aktivisti i aktivistkinje su nastavili borbu za izjednačavanje prava LGBT osoba sa pravima ostalih. Ova prava uključuju priznavanje seksualne orijentacije i rodnog identiteta kao osnove po kojima diskriminacija nije dozvoljena, zakonsko priznavanje istoponih parova uključujući tu i ona prava koja proizilaze iz zajednice, kao što su pitanja nasleđivanja, bolničkih poseta, penzionog i zdravstvenog osiguranja, plaćanja poreza, imigracionih i roditeljskih prava i sl.

Prva zemlja koja je u potpunosti izjednačila prava homoseksualnih osoba sa ostalima je Holandija, priznavanjem istopolnih brakova, 2001. Taj primer su sledile Belgija (2003), Španija (2005), Kanada (2005), Južna Afrika (2006), Norveška (2009), Švedska (2009) i nekoliko država u SAD, kao i grad Meksiko. U drugim državama postoje drugačiji oblici priznavanja istopolnih zajednica, kao što su registrovano partnerstvo, građanska zajednica i sl.

Nasuprot razvijenim demokratskim državama, u svetu postoji još veliki broj država u kojima je homoseksualnost krivično delo (uglavnom u Africi i Aziji), kao i šest država koje još uvek predviđaju smrtnu kaznu za homoseksualnost.

Vidi dalje[uredi - уреди]

Vanjske veze[uredi - уреди]

Reference[uredi - уреди]

  1. Richard Norton (12. 2. 2005, dorađeno 12.6.2008). "The Suppression of Lesbian and Gay History". http://rictornorton.co.uk/suppress.htm. pristupljeno 18. 2. 2010.. 
  2. Richard Norton (18. 11. 1999, dorađeno: 18.6.2008). "Critical Censorship of Gay Literature". http://rictornorton.co.uk/censor.htm. pristupljeno 18. 2. 2010.. 
  3. 3.0 3.1 3.2 3.3 Karen Rhea Nemet-Nejat (1998): Daily life in ancient Mesopotamia. Greenwood Press. ISBN 978-0-313-29497-6 – Citirano prema
  4. Male Daughters, Barren Women and Virgins
  5. Za etimologiju, značenje i uobičajene prevode, v. Pregled LGBT istorije.
  6. Ahmed M. Moussa: Das Grab des Nianchchnum und Chnumhotep. Mainz am Rhein: Zabern, 1977
  7. Niankhkhnum and Khnumhotep
  8. Egyptian Myth: The 80 Years of Contention Between Horus and Seth
  9. Claudius Aelianus, Varia Historia xii.7
  10. Percy, William A (1996). Pederasty and pedagogy in archaic Greece. Urbana y Chicago: University of Illinois Press. ISBN 978-0-252-02209-8
  11. Vanggaard, Thorkil (1972) (English). Phallos. A Symbol and its History in the Male World. Nueva York: International Universities Press, Inc.. ISBN 978-0-8236-8192-1. 
  12. Califia, Patrick (2003) Sex Changes The Politics of Transgenderism,Cleis Press INC., California, ISDN 1-57344-180-5
  13. Benjamin, H. (1966). The Transsexual Phenomenon. Julian Press: New York
  14. Svetonije, The Lives of the Twelve Caesars – Nero – prevod na engleski]
  15. Aristotel, Politika, 1269b ((en))
  16. Greenberg, David F. (1988). "izvod". The Construction of Homosexuality. University of Chicago Press. 0226306283. http://books.google.com/books?id=tSJkCFH11YcC&pg=PA111&lpg=PA111&dq=%22the+men+are+much+keener+on+their+own+sex%22&source=web&ots=nZC-1eReig&sig=48U9dJ2Vm8sMqtSg6_yp1EUR4Jw#PPA111,M1. pristupljeno 23.2. 2010. 
  17. 17.0 17.1 Greenberg, David F. (1988). The Construction of Homosexuality. University of Chicago Press. 0226306283. 
  18. 18.0 18.1 18.2 "Homosexuality in Viking Scandinavia" (enleski). the Viking Answer Lady. 26.4.2008. http://www.vikinganswerlady.com/gayvik.shtml. pristupljeno 8.2. 2009. 
  19. 19.0 19.1 Spencer, Colin (1996). Homosexuality. A history. London: Fourth Estate. 1-85702-447-8. 
  20. Heusler, Andreas (1937) (nemački). Isländisches Recht - Die Graugans. Weimar. 
  21. Bleibtreu-Ehrenberg, Gisela (1978) (nemački). Tabu Homosexualität - Die Geschichte eines Vorurteils. Frankfurt/Main. , str 164
  22. Meißner, Rudolf (1935) (nemački). Norwegisches Recht - Das Rechtsbuch des Gulathings. Weimar. , pp. 123
  23. Meißner, Rudolf (1950) (German). Stadtrecht des Königs Magnus Hakonarson für Bergen - Bruchstücke des Birkinselrechts und Seefahrerrechts der Jónsbók. Weimar. str. 65, 105, 347, 349, 437. 
  24. Meißner, Rudolf (1939) (nemački). Norwegisches Recht - Das Rechtsbuch des Frostothings. Weimar. , pág. 193 y siguientes
  25. Ekhardt, Karl August (1955) (nemački). Die Gesetze des Merowingerreiches - Band 1: Pactus legis Salicae: Recensiones Merovingicae. Göttingen. , pág. 95
  26. Ekhardt, Karl August (1958) (nemački). Gesetze der Angelsachsen. Göttingen. , pp. 33
  27. Wilda, Wilhelm Eduard (1831) (nemački). Das Gildenwesen im Mittelalter. Halle. , pp. 122, 130, 132 i dalje., 139, 140 i dalje., 144
  28. Ed. Wayne Dynes, Encyclopaedia of Homosexuality, New York, 1990, pp216
  29. Ed. Wayne Dynes, Encyclopaedia of Homosexuality, New York, 1990, p218
  30. The World History of Male Love
  31. Ed. Wayne Dynes, Encyclopaedia of Homosexuality, New York, 1990, p6352
  32. Amara Das Wilhelm (2003): Tritiya-Prakriti: People of the Third Sex - Understanding Homosexuality, Transgender Identity, and Intersex Conditions Through Hinduism. Xlibris Corporation. – citirano prema tekstu na španskoj Vikipediji
  33. Herdt, Gilbert H. (1984). Ritualized Homosexuality in Melanesia. University of California Press. str. 128–136. ISBN 978-0-520-08096-6. 
  34. Warren Johansson, William A. Percy. Homosexuality in the Middle Ages (en inglés)
  35. Boswell, J (1980) Christianity, social tolerance and homosexuality. Nueva Haven: Yale University Press.
  36. Froide Bennett (1999): Singlewomen in the European Past. University Pennsylvania Press, 10-11, 128.
  37. John Boswell: Same-sex unions in premodern Europe. Nueva York: Villard Books, 1994. ISBN 978-0-679-43228-9.
  38. Cristian Berco (2004). "Inquisition". glbtq. http://www.glbtq.com/social-sciences/inquisition.html. 
  39. Kamen, Henry. The Spanish Inquisition. ISBN 978-0-300-07880-0. 
  40. Mott, Luiz. "Filhos de Abraão & de Sodoma: Cristãos-novos Homossexuais nos Tempos da Inquisição" (portugalski). Arhivirano iz originala 02. 05. 2006.. http://web.archive.org/20060502010817/br.geocities.com/luizmottbr/artigos03.html. 
  41. Crompton, Louis (2006). Homosexuality & Civilization. 0-674-02233-5. 
  42. R v Jacobs (1817) Russ & Ry 331 potvrđuju da se "buggery" odnosi samo na odnos per anum od strane muškarca sa muškarcem ili sa ženom i na odnos per anum ili per vaginum bilo od strane muškarca ili žene sa životinjom. Druge forme "neprirodnih odnosa" mogli su da spadaju u "bludne radnje", ali nisu činili "buggery". Videti: Smith & Hogan, Criminal Law (10th ed), ISBN 978-0-406-94801-4
  43. 43.0 43.1 43.2 Andrew Wikholm (1999). "1700-1800: Sodomitical Subcultures Emerge". gayhistory.com. http://www.gayhistory.com/rev2/events/subcultures.htm. 
  44. Kennedy, Hubert (3.3. 2004). "Hössli, Heinrich". u: Claude J. Summers. glbtq: An Encyclopedia of Gay, Lesbian, Bisexual, Transgender, and Queer Culture. http://www.glbtq.com/literature/hossli_h.html. 
  45. Ulrichs, Karl Heinrich (1864). "Forschungen über das Räthsel der mannmännlichen Liebe". Karl Heinrich Ulrichs (digitalizacija: Google Books). http://books.google.de/books?id=iQkQAAAAYAAJ&dq=%22Karl+Heinrich+Ulrichs%22&lr=&as_brr=3&hl=es&source=gbs_summary_s&cad=0. 
  46. Endres, Nikolai (24.11. 2006). "Kertbeny, Károly Mária". u: Claude J. Summers. glbtq: An Encyclopedia of Gay, Lesbian, Bisexual, Transgender, and Queer Culture. http://www.glbtq.com/social-sciences/kertbeny_km.html. 
  47. 47.0 47.1 47.2 Aldrich, Robert (2007). Gleich und anders. ISBN 978-3-938017-81-4. 
  48. Lauritsen, John; David, Thorstad. "The Petition Against Paragraph 175". Triangles roses. http://www.triangles-roses.org/the_petition.htm. pristupljeno 8.2. 2009. 
  49. 49.0 49.1 49.2 49.3 49.4 49.5 49.6 Herrn, Rainer (1999) (nemački). Anders bewegt. 100 Jahre Schwulenbewegung in Deutschland (Waldschlösschen izd.). MännerschwarmSkript Verlag. ISBN 3-828983-78-4. 
  50. Feustel, Gotthard (1995). Die Geschichte der Homosexualität (nemački). Leipzig: Albatros. 3-491-96077-0.
  51. "Einführung". Lesbengeschichte. http://www.lesbengeschichte.de/seite_d.html. pristupljeno 8.2. 2009. 
  52. Bastian, Till (2000). Homosexuelle im Dritten Reich. Geschichte einer Verfolgung. Beck.
  53. Molly McGarry, Fred Wasserman. Becoming visible: an illustrated history of lesbian and gay life in twentieth-century America, New York (Penguin Studio), 1998. ISBN 978-0-670-86401-0
  54. Pneumocystis Pneumonia --- Los Angeles
  55. Altman, Lawrence K. (11. 5. 1982). "NEW HOMOSEXUAL DISORDER WORRIES HEALTH OFFICIALS". New York Times. http://www.nytimes.com/1982/05/11/science/new-homosexual-disorder-worries-health-officials.html. pristupljeno 25. 2. 2010. 
  56. Centers for Disease Control (CDC) (1982), "Opportunistic infections and Kaposi's sarcoma among Haitians in the United States", MMWR Morb Mortal Wkly Rep. 31(26): 353–354; 360–361. PMID 6811853
Gay flag.svg LGBT istorija
Antika Grčka
Pederastija (AtinaKritSpartaTeba) • Homoseksualnost u vojsciMitologijaFilozofija grčke pederastijeKalosErastEromenos
• • •
RimEgipat (Khnumhotep i Niankhkhnum)• Azija
Srednji vek VizantijaAdelfopoiesis
Novi vek RenesansaUranijska poezijaUranijski pokret
XX vek Emancipatorski pokret u Nemačkoj
(LGBT istorija u Nemačkoj)
Magnus HirschfeldNaučno-humanitarni komitetInstitut za seksualnu naukuDer Eigene
• • •
Progon LGBT osoba u nacističkoj Nemačkoj
Paragraf 175Reichszentrale zur Bekämpfung der Homosexualität und AbtreibungRužičasti trougaoCrni trougao
• • •
Homofilni pokretStounvolska revolucijaGay LiberationAIDS krizaQueer NationIstopolne zajednice i brakovi
Opšti pregled Pregled LGBT istorijeLezbejska istorijaProgon LGBT osobaAnti-gej zakoni
Ova kutijica: pogledaj  razgovor  uredi


Rainbow flag and blue skies.jpg
The bisexual pride flag (3673713584).jpg
Gej, lezbejske, biseksualne
i trans (LGBT) teme
Seksualna orijentacija i Rodni identitet LGBT zajednica i LGBT kultura
Seksualna orijentacija i identiteti Homoseksualnost · Gej · Lezbejka · Biseksualnost Coming out · Drag king · Drag queen · Film (Spisak filmova po abecedi/po godinama· Gej bar · Gej ikona · Gej himna · Gej kvart · Lezbejska utopija · Parada ponosa · Ponos · Poznate LGBT osobe · Sleng · Slogani · Simboli · Sport · Turizam · Veze
Rodni identitet Interrodnost · Transrodnost · Transseksualnost (Transmuškarac · Transžena)
Neheteroseksualnost Interseksualnost · Queer · Treći rod
Nauka i teorija Istorija

Biologija · Demografija · Kinsijeva skala · Klajnova tabela · Lezbejski feminizam · Medicina · Neurobiologija · Psihologija · Queer teorija · Ružičasta lingvistika · Sredina i seksualna orijentacija · Studije roda · Transfeminizam

Pregled LGBT istorije · Antička Grčka · Stounvolska revolucija · Lezbejska istorija · Progon LGBT osoba
Prava Religija i homoseksualnost
Teme Partnerstva · Brak · Roditeljstvo · Usvajanje dece · Vojna služba · Imigraciona prava · Zakonski aspekt transseksualnosti Mitologija · Judaizam · Hrišćanstvo · Islam · Hinduizam · Budizam · Sikizam · Konfucijanizam · Taoizam · Wicca
Po regionima: Afrika · Južna Amerika · Severna Amerika · Azija · Evropa · Okeanija LGBT opozicija
Homofobija · Transfobija · Lezbofobija · Bifobija · Heteroseksizam · Nasilje nad LGBT osobama
Ovaj članak je deo LGBT projekata.
Ova kutijica: pogledaj  razgovor  uredi