Otuđenje (filozofija)

Izvor: Wikipedia
Umetnička predstava otuđenja

Otuđenje ili alijenacija (lat. alienatio, nem. entfremdung) je ključni pojam u filozofiji Hegela, Fojerbaha, Marksa, i kasnijih filozofa idealističke i marksističke tradicije. Ono označava stanje čoveka u kojem njegova dela, proizvodi ili ideje postaju suprotstavljena moć koja ga potčinjava, njemu strana i nezavisna od njegove delatnosti i egzistencije.[1]

U najširem smislu, otuđenje je nešto odvojeno od ili strano nečem drugom.[2] U filozofiji se govori o otuđenju čoveka od njegove sopstvene prirode i od društva. Takođe, misao može biti otuđena od stvarnosti ukoliko je neadekvatno odražava, a radnik otuđen od rezultata svog rada ukoliko oni postaju roba.[2]

Otuđenje u psihologiji[uredi - уреди]

Psihološki, otuđenje je osećanje odvojenosti, usamljenosti ili bivanja strancem (vidi stranstvovanje). Ovo osećanje često imaju osobe koje borave u kulturnom i socijalnom okruženju koje im je nepoznato, neprihvatljivo ili neshvatljivo.[3] Pojedinac može biti otuđen od društva ukoliko oseća da ga ono kontroliše, itd.[2]

Osoba postaje samootuđena ukoliko ne može da razume ili prihvati sebe.[2] Čovek može biti otuđen i od svojih želja ukoliko one nisu autentično njegove, već mu dolaze spolja.[2]

Otuđenje u filozofiji[uredi - уреди]

Pojam alijenacija je prvobitno imao pravno značenje prodaje ili ustupanje nekog dobra. Filozofsko mu značenje daje već Toma Akvinski. Pojam otuđenje uvodi u modernu filozofiju Žan Žak Ruso, u značenju otuđenja od samog sebe, duhovnog stanja otuđenosti, izgubljenosti vlastitog ja. Pojam je posebno važan za Hegela, Fejerbaha i Marksa.

Hegel[uredi - уреди]

Po Hegelu, proizvodeći stvari i sam čovek se postvaruje, opredmećuje u fizičkom svetu, društvenim institucijama i tako dalje, a svako takvo postvarenje je ujedno i otuđenje. Dalje, Hegel govori o otuđenju čovekovog mišljenja od realnosti. Za Hegela alijenacija je stavljanje duhovne stvarnosti kao objekt. Hegel smatra da se apsolutni duh pre svega otuđuje u prirodi, pa čitava istorija nije zapravo drugo do dezalijenacija, razotuđenje.[1] Progres ka apsolutu predstavlja progres samosvesti, koji je sam po sebi proces „razotuđenja“ tokom koga ono što je odvojeno i lažno objektivizovano ponovo stiče svoje jedinstvo kroz samostvaranje i samosvest.[2]

Fojerbah[uredi - уреди]

Za Fojerbaha je otuđenje prvenstveno religijsko; ono je čin samootuđenja kojim čovek stvara božanstvo kome se podvrgava. Fojerbah je analizirao religiozno otuđenje polemišući s Hegelovom tezom da je priroda otuđeni oblik apsolutnog duha. On ukazuje kako čovek nije otuđen od sebe kad odbija da prizna prirodu kao samootuđeni oblik boga, već je upravo tada otuđen kad zamišlja da iznad njega postoji više biće koje treba da sluša i da mu se klanja.[1] Stanje samootuđenja se prevazilazi samosvešću.[2]

Marks[uredi - уреди]

Karl Marks smatra da je Hegelova kritika otuđenja zapravo još »nejasna« i »mistifikovana kritika«. Takođe smatra da religiozno otuđenje nije jedino niti suštinsko čovekovo otuđenje, jer se čovek duhovno otuđuje i u moralu, filozofiji, umetnosti, ekonomski u obliku robe, novca, kapitala, a društveno u vidu države, prava, raznih institucija. Analizirajući razne oblike otuđenja čoveka, posebno u svojim ranim radovima (npr. u »Kritici Hegelove dijalektike i filozofije« i u «Ekonomsko-filozofskim rukopisima«), Marks piše:

Celokupna istorija otuđenja i celokupno ukidanje otuđenja nije, stoga, ništa drugo do istorija proizvodnje apstraktnog, tj. apsolutnog mišljenja, logičkog spekulativnog mišljenja.[1]
 

Marks otuđenje stavlja u društveni okvir, objašnjavajući da se čovek otuđuje uvek u konkretnom, klasnom društvu, te da je prvi i suštinski preduslov razotuđenja ukidanje klasnog društva, odnosno svih životnih uslova koji čoveka stavljaju u položaj ropske zavisnosti od spoljnjih ekonomskih, društvenih ili ideoloških moći.

Otuđenje radnika u njegovom proizvodu znači ne samo da je njegov rad postao predmet spoljne egzistencije nego da rad egzistira izvan njega, neizavisno, tuđe i postaje njemu nasuprot samostalna sila, da mu se život koji je dao predmetu suprotstavlja neprijateljski i strano.[1]
 

Čovek, otuđujući se od svog dela, istovremeno se otuđuje i od samog sebe. Stoga je osnovi različitih vrsta otuđenja pre svega otuđenje čoveka od sebe sama, od svojih pravih mogućnosti.

Niče[uredi - уреди]

Fridrih Niče piše o otuđenju na sledeći način:

Ja ću tražiti da se čoveku kao njegova svojina i njegova tvorevina vrati sva lepota i uzvišenost koju smo posudili zamišljenom svetu, kao njegovu najlepšu apologiju. Čovek kao pesnik, kao mislilac, kao bog, kao ljubav, kao moć. O kraljevske li darežljivosti kojom je obasuo stvari da bi sebe osiromašio i osetio se bednim! Dosad je bila njegova najveća nesebičnost to što se divio, i klanjao, i molio se, i znao da od sebe sakrije da je on bio taj koji je stvorio to čemu se divio.[1]
 

Frankfurtska škola[uredi - уреди]

Kritička teorija smatra da savremeno potrošačko društvo vodi otuđenju i tzv. „komodifikaciji” čitavog društva kroz promociju potrošnje kao najveće vrednosti.[3]

Izvori[uredi - уреди]

  1. 1.0 1.1 1.2 1.3 1.4 1.5 Otuđenje, Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
  2. 2.0 2.1 2.2 2.3 2.4 2.5 2.6 Otuđenje, Oksfordski filozofski rečnik, Sajmon Blekburn, Svetovi, Novi Sad, 1999. ISBN 86-7047-303-8
  3. 3.0 3.1 Alijenacija, Ivan Vidanović, Rečnik socijalnog rada

Vidi još[uredi - уреди]