Gustav III od Švedske

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Gustav III
Gustavo-III,-Rey-de-Suecia 1777-by-Roslin.JPG
Portret Gustava III
Kralj Švedske
Vladavina 1771. - 1792.
Prethodnik Adolf Frederik
Nasljednik Gustav IV Adolf
Vladavina .
Supruge Sophia Magdalena od Danske
Djeca Gustav IV Adolf
Princ Carl Gustav
Dinastija Holstein-Gottorp
Otac Adolf Frederik
Majka Louisa Ulrika od Pruske
Rođenje 24. januar 1746.
Stockholm
Smrt 29. mart 1792.
Stockholm

Gustav III (Stockholm, 24. januar 1746. - Stockholm, 29. mart 1792.[1]), bio je švedski kralj od 1771. - 1792. koji je za svoje vladavine uspio obnoviti monarhističku prevlast nad parlamentom (Riksdagom).[1]

Biografija[uredi - уреди | uredi izvor]

Bio je najstariji sin kralja Adolfa Frederika i Luise Ulrike od Pruske, sestre Fridriha II Velikog. Bio je mecena umetnosti i književnosti. Osnovao je nekoliko akademija, između ostalih Švedsku akademiju. Izgradio je i Švedsku kraljevsku operu.

Odupirao se parlamentarističkim reformama, koje su proglašene pre njegova dolaska na tron. Pokušao je i da proširi granice Poljske u neuspelom ratu protiv Rusije, Rusko-švedskom ratu (1788—1790). Ubijen je u jednoj plemićkoj zaveri 1792.

Obrazovanje[uredi - уреди | uredi izvor]

Obrazovala su ga dvojica istaknutih švedskih državnika Carl Gustaf Tessin i Carl Friedrich Scheffer, a mnogo duguje pesniku i istoričaru Olofu von Dalinu. Dok je još bio dete postojao je uticaj države na njegovo obrazovanje, a taj uticaj je bio štetan. Skupština je postavila učitelje, a roditelji su ga učili da mrzi te nametnute učitelje. Čak su i neprijateljski učitelji bili iznenađeni prirodnim talentima Gustava.

Politika[uredi - уреди | uredi izvor]

Gustav III se prvi put uključio u politiku 1768, kada je zahtevao da se sazove vanredna skupština koja bi reformisala ustav više u monarhističkom smeru. Međutim partija koja je pobedila na izborima je odbila da izvrši reformu, koju je Gustavu obećala pre izbora. Švedska je bila parlamentarna monarhija sa ogromnim ovlašćenjima skupštine — riksdaga. Skupština je imala 4 doma — dom plemića, dom sveštenika, dom građana i dom seljaka. Veoma je bilo teško proglasiti zakon jer je bilo potrebno izglasavanje u tri doma skupštine. Skupština je imala vrhovnu zakonodavnu i sudsku vlast, kontrolisala je spoljnu politiku, otpuštala ministre i često poništavala sudske odluke.

U februaru i martu 1771. Gustav je posetio Pariz. Tu se upoznao i sa francuskim dvorom i sa mnogim pesnicima i filozofima. Sa mnogima se dopisivao celi život. Poseta Parizu nije bila samo zabava, nego i politička misija. Tajni agenti švedskog dvora su već ranije pripremili teren za razgovore o tome kako Francuska da pomogne svom savezniku Švedskoj da sprovede reformu, tj da se ponovo uspostavi puna kraljevska vlast, umesto parlamentarne vlasti. Francuska vlada je potpomagala Švedsku sa 1,5 miliuona livri godišnje. Pri povratku navratio je do svog ujaka Fridriha Velikog, koji ga je informisao da je on sa Rusijom i Danskom garantovao postojeći švedski ustav i pozivao je Gustava da se uzdrži od nasilja.

Revolucija[uredi - уреди | uredi izvor]

Po povratku u Švedsku bio je posrednik između dve partije Šešira i Kapa. On se 21. juna 1771. obratio švedskoj skupštini (Riksdagu) po prvi put nakon jednog veka na švedskom jeziku. Tada dominantna partija Kapa pokušala je da umanji njegovu ulogu na kralja bez ovlašćenja, a to je njega podstaklo da sprovede revoluciju. Prilikom krunisanja kralj je dužan da položi zakletvu, a nastojali su da mu zakletvom još više umanje moć.

Francuzi su mu pomogli da pripremi državni udar. Zaverenici su sa kraljem pripremili da najpre izvrše pobunu u Finskoj, da zauzmu tvrđavu Sveaborg i kad osvoje Finsku da se blizu Stokholma pridruže kralju i ostalima. Johan Hristofer Tol je predložio da nakon Finske podignu ustanak i u Skaniji i zauzmu tvrđavu Kristianstad. Nastariji kraljev brat vojvoda Karl, budući kralj Karl XIII, takođe učestvuje u pobuni i dogovor je bio da on mobilizuje garnizone da tobože slome pobunu u Kristianstadu, a kad stignu do tvrđave da se pridruže pobunjenicima i da odatle krenu prema Stokholmu.

Tol je 6. avgusta 1772. zauzeo tvrđavu Kristijanstad, a Sprengporten je 16. avgusta zauzeo Sveaborg, ali zbog loših vetrova nisu mogli da dođu do Stokholma. Kralj Gustav se nalazio u neprijateljskom gnezdu Stokholmu, a Sprengporten i Tol su bili bar hiljadu kilometara udaljeni. Odlučio je da sam izvrši udar. Uveče 18. avgusta 1772. poslao je tajne instrukcije onima u koje je imao poverenja da se sakupe sledeće jutro na velikom trgu ispred arsenala. Oko 10 sati 19. avgusta Gustav je na konju krenuo prema arsenalu, a usput su mu se pridružile manje grupe. Bilo je oko 200 oficira. Skupili su se i položili zakletvu kralju. Pohapsili su članove vlade. Gustav je nakon toga prošetao gradom i narod ga je oduševljeno pozdravljao.

Naveče 20. avgusta glasnici su na ulicama pozivali deputate da se pojave na skupštini na kraljevu dvoru i proklamovano je da ko se od deputata ne pojavi da će biti smatran neprijateljem države. Skupština staleža je održana 21. avgusta. Kralj je održao jedan od majstorskih govora, u kojima je predbacivao skupštini staleža zbog grešaka u prošlosti. Posle toga skupštini je pročitan novi ustav, koga je kralj pripremio. Skupština je jednoglasno prihvatila ustav i posle toga je raspuštena.

Između ustavnosti i apsolutizma[uredi - уреди | uredi izvor]

Gustav je radio kao i drugi monarsi u doba prosvetiteljstva. Ukinuta je tortura, a i smrtna kazna je ukinuta za mnoge zločine. Ojačao je borbu protiv korupcije, koja se uzela maha za vreme paralamentarne vlasti. Celi vrhovni sud je optužio. Preduzeo je mere za reformu administrativnih i sudskih procedura. Obezbedio je 1774. slobodu štampe, ali do izvesnih granica. Poboljšao je stanje finansija. Mornarica je toliko ojačana da je postala jedna od zavidnijih u Evropi. Uveo je 1775. slobodu trgovine žitom, a ukinuo je i brojne izvozne dažbine. Za katolike i Jevreje obezbedio je ograničenu slobodu vere. Jedan od neuspeha je bio pokušaj da trgovina alkoholom postane državni monopol. To se sukobljavalo sa privilegijama staleža. I dalje je kralj imao problema sa skupštinom, a posebno 1786. Tada su odbijali sve kraljeve predloge ili ih modifikovali do te mere da bi ih kralj sam povlačio.

Apsolutistička monarhija[uredi - уреди | uredi izvor]

Posle 1786. kralj je pokazao odlučnost da vlada bez parlamenta. U isto vreme njegova spoljna politika postala je sve više avanturistička. Najpre je tražio rusku podršku da bi dobio Norvešku, koja je bila u uniji sa Danskom. Kada je Katarina Velika odbila da napusti svoga saveznika Gustav III je objavio rat Rusiji 1788. Bio je to Rusko-švedski rat (1788—1790). Rusija je u isto vreme bila angažovana u ratu sa Turskom na jugu. Gustava je u rat uvukla britanska i pruska diplomatija. Kralj je proglasio rat bez odobrenja skupštine staleža, čime je prekršio vlastiti ustav iz 1772. Prilikom prvoga neuspeha u ratu izbila je pobuna oficira aristokrata u Finskoj. Danska-Norveška je takođe objavila rat Švedskoj. Međutim britanska diplomatija je neutralizovala tu opasnost.

Ugušio je aristokratsku pobunu i pohapsio kolovođe, a iskoristio je i antiaristokratko raspoloženje tako da 1789. tri niža staleža skupštine proglašavaju zakon kojim se ojačava kraljeva vlast, a brojne privilegije plemstva se ukidaju. Sa Rusijom je sklopio 1790. mir u Varali, a 1791. sklopio je osmogodišnji obrambeni savez. Posle toga Gustav sklapa savez kneževa protiv jakobinaca i uticaja Francuske revolucije. Atentator je na kralja pucao 16. marta 1792. u švedskoj operi. Preminuo je 29. marta.

U braku sa Sofijom Magdalenom od Danske, ćerkom danskog kralja Frederika V od Danske, imao je samo jednog sina Gustava IV Adolfa, koji ga je i nasledio na tronu.

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. 1,0 1,1 "Gustav III" (engleski). Encyclopædia Britannica. http://www.britannica.com/EBchecked/topic/249821/Gustav-III. pristupljeno 03. 04. 2015. 


Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Bain, R. Nisbet. Gustavus III and His Contemporaries, 2 vols. (1894).
  • Barton, H. Arnold. Scandinavia in the Revolutionary Era, 1760–1815. (1986). ISBN 978-0-8166-1392-2.
  • Hennings, Beth. Gustav III. (1957).
  • Lönnroth, Erik. Den stora rollen. (1986). ISBN 978-91-1-863652-3.
  • Stavenow, Ludvig. Den gustavianska tiden 1772–1809. (1925).
  • H. Arnold Barton. Gustav III of Sweden and the Enlightenment Eighteenth-Century Studies, Vol. 6, No. 1 (Autumn, 1972), pp. 1-34 doi:10.2307/3031560


Vanjske veze[uredi - уреди | uredi izvor]

Prethodnik: Kralj Švedske Nasljednik:
Adolf Frederik Gustav IV Adolf