Švicarska

Schweizerische Eidgenossenschaft Confédération suisse Confederazione Svizzera Confederaziun svizra Confoederatio Helvetica Švajcarska Konfederacija/Švicarska Konfederacija
Zastava Grb
Geslo: Unus pro omnibus omnes pro uno (srpskohrvatskiJedan za sve, svi za jednog)
Himna: "Švicarski psalam"
Službeni jezici	nemački, francuski, italijanski i Romaniš
Utemeljenje	1848.
Površina
• Vode (%)	4.2
Stanovništvo
• Popis iz 2015	8.306.200 (92.)
• Gustoća	181 /km2
Valuta	Švajcarski franak
Vremenska zona	CET (UTC+1) CEST (UTC+2) leto
Pozivni broj	41
Veb-domena	.ch
¹ Savezno Veće: Moric Leunberger Paskal Kušepin Jozef Dajs (Predsednik konfederacije u 2004. godini) Samjuel Šmid (Podpredsednik konfederacije u 2004. godini) Mišelin Kalmi-Rej Kristof Bloher Hans-Rudolf Merc

Švajcarska ili Švicarska (nem. Schweiz [ˈʃvaɪts], franc. Suisse [sɥis(ə)], ital. Svizzera [ˈzvittsera], retorom. Svizra [ˈʒviːtsrɐ] ili [ˈʒviːtsʁːɐ], lat. Helvetia [helˈvet͡sia]; službeno Švajcarska ili Švicarska Konfederacija, nem. Schweizerische Eidgenossenschaft, franc. Confédération suisse, ital. Confederazione Svizzera, retorom. Confederaziun svizra, lat. Confoederatio Helvetica; poznata i kao Helvetska Republika), savezna država u srednjoj Evropi, zauzima srednji dio velikog alpskog luka. Na severu graniči s Nemačkom (duljina granice 334 km), na severozapadu i jugozapadu s Francuskom (573 km), na jugu i jugoistoku s Italijom (740 km), a na istoku s Lihtenštajnom (41 km) i Austrijom (164 km); obuhvata 41 285 km². Ova alpska zemlja vrlo razvijene ekonomije ima dugu tradiciju bankarstva, političke i vojne neutralnosti. Ova činjenica je omogućila Švajcarskoj da bude zemlja domaćin mnogim međunarodnim organizacijama kao što su Međunarodni olimpijski komitet, Svetska zdravstvena organizacija, FIFA ili Svetska trgovinska organizacija.

Confoederatio Helvetica je službeno ime države na latinskom jeziku. Latinski se koristi za imenovanje zemlje kako bi se izbeglo favorizovanje jednog od četiri zvanična jezika Švajcarske. Uobičajena je upotreba skraćenice CH. Naziv Confoederatio Helvetica se koristi u francuskom, italijanskom i romanš za Švajcarsku Konfederaciju, dok se u nemačkom koristi ime Schweizerische Eidgenossenschaft što se prevodi kao „Švajcarski zavet zajedništva“ ili „Švajcarska zajednica sporazuma“.

Švajcarska je savezna parlamentarna republika koju čine 26 kantona. Glavni grad Švajcarske, ali ne najveći, je Bern. Švajcarska je članica Saveta Evrope, Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj, Partnerstva za mir, Evropske asocijacije za slobodnu trgovinu, Ujedinjenih nacija, Svetske trgovinske organizacije i mnogih drugih organizacija.

Prema podacima iz avgusta 2008. godine, Švajcarska ima 7.610.248 stanovnika, od čega 21,3% čine stranci. Službeni jezici Švajcarske su nemački, francuski, italijanski i romanš. Oko 41,8% Švajcaraca su rimokatolici, a 33% su protestanti.

Geografija

Švajcarska se nalazi u srednjoj Evropi i prostire se između Ženevskog i Bodenskog jezera, u središnjem delu visokih Alpa i severno od njih.

Graniči se sa Nemačkom, Austrijom, Italijom, Lihtenštajnom i Francuskom. Ukupna površina države iznosi 41.285 km². Glavni grad je Bern, a ostali veći gradovi su Zürich, Ženeva, Lausanne i Basel.

Švajcarska je alpska zemlja čija je prosečna nadmorska visina 500–800 m. Njeni najveći vrhovi prelaze i preko 4.500 m. U Švajcarskoj postoje 74 planine koje svojim vrhovima prelaze 4000 m. Od ovih 74, njih 55 se nalazi u unutrašnjosti Švajcarske, a 19 se nalaze sa granici sa Italijom. Najveći vrhovi su Dufuršpic (4.636 m) i Materhorn (4.478 m). Klima je umereno-kontinentalna, dok je na planinama planinska i alpska. Tokom zime duva vetar zvani fen, koji duva sa Alpa u pravcu dolina.

Veći, južni deo države zauzimaju Visoki Alpi (Bernski Alpi, Glarnski Alpi, Vališki Alpi, Adulski Alpi).

Za poljoprivredu se koristi 38% površina Švajcarske, dok je pod šumama 30,4%. Naselja i komunikacije pokrivaju 5,8% površina (sa tendencijom povećanja). U Švajcarskoj postoje 2 nacionalna parka.

Klima

Klima u Švajcarskoj je umereno-kontinentalna, na planinama planinska, pretežno alpska. U umerenoj zoni Alpi imaju klimu koja se odlikuje niskom temperaturom zbog visine (oko 1º na visini od 200 m) i porastom padavina, naročito snega. Na većim visinama sneg je stalno prisutan. Zime na planinama su sa naizmeničnim suncem i snegom. Na padinama se stvaraju mikroklimatski uslovi, a u dolinama duvaju vetrovi, naročito tokom zime sa Alpa duva vetar zvani „fen“. Klima je veoma različita od mesta do mesta, od ledene na planinama do prijatne mediteranske klime na jugu Švajcarske. Leto je toplo i vlažno sa povremenom kišom što je veoma povoljno za pašnjake i ispašu stada, te je trava tokom celog leta zelena. Južne doline u Valisu su na takvom položaju da ostaju suve. Kanton Graubünden takođe po neki put ima suvu klimu i manje hladnu, ali sa obilnim snegom zimi. Najvlažnije podneblje imaju visoki Alpi i Tesin (Tičino), ali i dosta sunčanog vremena sa jakim kišama s vremena na vreme. Istok je hladniji nego zapad Švajcarske, ali visoko na planinama vreme je hladno u bilo koje doba godine. Padavine su potpuno umerene u toku godine, ali ima i odstupanja u odnosu na godišnje doba zavisno od mesta. Jesen je najčešće najsuvlje godišnje doba, ali vreme u Švajcarskoj je veoma promenljivo iz godine u godinu, tako da je veoma teško za predviđanje.

Istorija

Praistorija

Arheološki nalazi iz pećine Vildkirhli u Apencelu nagoveštavaju da su zajednice lovaca i skupljača plodova živele krajem paleolita u nižim predelima severno od Alpa. U vreme neolita, ovo područje je bilo relativno gusto naseljeno, što proizilazi iz brojnih arheoloških nalazišta iz tog vremena. Ostaci sojenica su pronađeni u priobalnim zonama brojnih jezera.

U neolitskoj Evropi, od 5. milenijuma pne. na Švajcarskoj visoravni dominirala je kultura linearne keramike, a na njenim severoistočnim granicama u 3. milenijumu pne. razvila se kultura šnur keramike, koja je na početku bronzanog doba evoluirala u kulturu pehara. Prva indo-evropska naselja najverovatnije potiču iz 2. milenijuma p.n.e, kao deo kulture polja urni iz oko 1300. godine pne. Švajcarska visoravan leži na zapadnom delu pre- ili proto-keltske halštatske kulture, koja se razvila u keltsku kulturu La Tene od 5. veka pne. U 1. veku pne. Švajcarsku visoravan su zaposeli Helvećani na zapadu i Vindelici na istoku, dok su alpske delove istočne Švajcarske zaposeli Rečani.

Rana istorija

Tiberije i njegov sin Druz su 15. godine pne. osvojili alpsku regiju i uveli je u sastav Rimskog carstva. Područje Švajcarske koje su naseljavali Helvećani je podeljeno u provincije Gornja Germanija (zapadni deo) i Recija (istočni deo). Na početku srednjeg veka, Alemani su naselili Švajcarsku visoravan i dolinu Alpa. Teritorija Švajcarske je postala deo Franačke tokom 530ih, a kasnije je, kao deo Svetog rimskog carstva, podeljena na Alemaniju i Gornju Burgundiju. Do 1200. godine na Švajcarskoj visoravni nalazili su se posedi porodica Savoja, Zahringer, Habzburg i Kiburg. Sa nestankom porodice Kiburg 1264, Habzburzi pod Rudolfom I Habzburškim su proširili svoju teritoriju na istočni deo Švajcarske visoravni.

Nastanak

Zakletva na livadi Ritli.

Švajcarska je nastala posle zakletve na livadi Ritli, kao konfederacija tri prakantona 1. avgusta 1291. na centralnom području današnje Švajcarske (Uri, Švic i Untervalden). Vremenom su u tu konfederaciju ulazili novi kantoni. Ime Švajcarske potiče od kantona Švic (Schwyz), jednog od osnivača. Ovi kantoni su bili formalno i nominalno deo Svetog rimskog carstva još duži vremenski period, ali je njihova faktička samostalnost nesporna.

„Federalna povelja“ (Bundesbrief) iz 1291. godine.

Ugovor kojim je osnovan ovaj savez-konfederacija na nemačkom nosi ime Bundesbrief, a prevodi se kao „Federalna povelja“, što ukazuje na to da je karakter ovog saveza već tada bio ozbiljniji i trajniji. Otuda se ovaj savez naziva i Večitim savezom. Cilj formiranja je, slično grčkim konfederalnim tvorevinama poput Ahajskog saveza, bio vojno-odbrambeni, jer su Habzburzi predstavljali stalnu pretnju ovim teritorijama.

Svoju vojnu ulogu savez je odigrao uspešno jer se tokom 14. veka oslobodio kako Habzburgovaca, tako i Svetog rimskog carstva. Posle vladavine Habzburga nad Švajcarskom, 8. novembra 1307. Švajcarska je proglasila svoju nezavisnost. Od pobede 1499. godine nad nemačkim carem Maksimilijanom I savez je stekao potpunu samostalnost, zasnovanu na afirmisanoj vojnoj snazi i principu neutralnosti. Savez je stalno rastao tako da je početkom 16. veka već brojao 13 kantona i određeni broj zavisnih područja koja još nisu bila dobila status kantona.

Unutrašnje uređenje Švajcarske konfederacije u ovom periodu je bilo sledeće: vrhovni organ je Diet, skupština saveza, koja se sastajala povremeno i u različitim mestima. Kantoni su slali različit broj predstavnika, obično sa vezanim mandatom, a svaki kanton je imao po jedan glas.

Sledeći važan korak ka centralizaciji je bio kad je Zürich preuzeo neformalnu ulogu rukovodećeg kantona zaduženog za sazivanje skupština, predstavljanje saveza prema inostranstvu i druga manje bitna pitanja. Zürich je ipak ostao samorimus inter pares, što znači da nije došlo do jačanja suprematije federalne države. Za odlučivanje se zahtevala jednoglasnost koja je generalno mogla da vodi u neefikasan rad. Iako su švajcarski kantoni u načelu bili složni, ovo je teorijski bila velika mana sa stanovišta federalizma. Dalje, kantoni su odluke Dieta sprovodili sami, preko svojih organa. Nikavih organa konfederacije po kantonima nije bilo, pa time ni nekakve zajedničke jurisdikcije. Ovo je opet vodilo ka tome da su članice zapravo bile suverene. Istorijski gledano, sistem je funkcionisao usled toga što su kantoni sprovodili samo one odluke za koje su glasali (usled jednoglasnosti). Formalno gledano, nije bilo mogućnosti da se to prinudno sprovede. Na unutrašnju suverenost kantona ukazuje i šarenilo uređenja u njima, kao i odsustvo uniformnosti zakona. Nije bilo federalnog ustava sa kojim bi kantoni usaglašavali svoje zakonodavstvo. Jedino su odluke Dieta bile na višem nivou, za koje su i sami kantoni glasali. Preneseno gledajući, moglo bi se reći i da su ih sami i doneli, te suverenost kantona čak i tu ostaje neokrnjena. Spoljni poslovi su bili praktično jedina stvar gde je suverenost kantona bila ograničena.

Nakon pojave protestantizma i Martina Lutera, stanje se drastično promenilo u Švajcarskoj. Reformacija je tada bila glavna tema u nekim kantonima. Reformacija Züricha se pod Ulrihom Cvinglijem 1519. drastično proširila do Ženeve. Nastale su tenzije među kantonima. Godine 1541. je došlo do pojave reformacije u Ženevi. Godina 1656. i 1752, zbog reformacije je počeo građanski rat između protestanata i katolika.

Švajcarska je, posle više bitaka, 24. oktobra 1648. izborila samostalnost od Rimsko-nemačkog carstva i izgradila tradiciju neutralnosti, ali i dobrih plaćenika.

Napoleonovo doba

Granice Švajcarske po Bečkom kongresu 1815.

Zastava Švajcarske tokom vladavine Napoleona I Bonaparte (1798 - 1803). Tadašnji naziv Švajcarske je bilo Helvetska Republika.

Ovakav sistem ostao je na snazi sve do burnog Napoleonovog doba. Švajcarska je, iako verski podeljena, izbegla unutrašnje sukobe u vreme Reformacije i Tridesetogodišnjeg rata. Stalne odlike ovog perioda i dalje su predstavljali konfederalizam (koji je faktički, ako ne i formalno, sve više ublažavan), jaka samosvojnost kantona i republikansko uređenje.

Posle pada Švajcarske pod Napoleonovu vlast 5. maja 1798. godine, Švajcarska je dobila svoj prvi ustav, kojim je uvedena Helvetska Republika, koja je bila satelitska država zavisna od Francuske. Razlog koji su Francuzi imali za ulazak u Švajcarsku je bila njihova namera da opljačkaju državnu kasu, kao i da imaju u svojim rukama sve klisure koji vode prema Italiji. Konfederalno uređenje je bilo ukinuto i država je postala unitarna, a kantoni su postali obične administrativne jedinice. Ovaj potez je naišao na snažan unutrašnji otpor, ali treba primetiti da to ukazuje na to da je Švajcarska smatrana u Evropi kao jedna celina. Konfederacija je ovde vremenom gubila međunarodnopravna svojstva, što je proces koji traje gotovo od samog njenog osnivanja.

Već 1802. godine ovaj ustav je zamenjen novim koji je ublažio unitarni režim. U samoj Švajcarskoj postojali su sukobi u shvatanjima između unitarista i federalista, što je Napoleon koristio da donese tzv. Posredničke akte kojima je uveo federalno uređenje sa nekim konfederalnim elementima i velikim ovlašćenjima kantona. Sistem nije stigao da se pokaže u praksi. Godine 1815, posle Bečkog kongresa, granice Švajcarske su se proširile ka zapadu. Tako su se tri nova kantona (Ženeva, Vo i Nešatel) pridružili Švajcarskoj. Osim proširenja na kongresu, Švajcarskoj je bila garantovana nezavisnost od svih velikih sila. Posle kongresa Švajcarska je dobila svoju fizionomiju sa 22 kantona i konfederalno uređenje. Kantoni su sklopili kratki Federalni pakt od samo petnaestak članova koji je vratio jako konfederalno uređenje. Slab Diet je bio jedini organ, a centralna vlast je bila sasvim beznačajna. Ovo je bio uvod u dalje sukobe koji su okončani 1848. godine donošenjem federalnog ustava.

Moderna konfederacija

Svađe između liberalno-progresivnih i konzervativno-katoličkih kantona su dovele Švajcarsku 1847. u Zonderbundskrig (Sonderbundskrieg), savez sastavljen 1845. godine u Švajcarskoj između sedam katoličkih i protestantnih kantona, u cilju da se zaštite njihovi interesi od centralizacije vlasti. Posle poraza konzervativno-katoličkih kantona, Švajcarska je postala moderna konfederacija i autonomija kantona je ustavom 1848. smanjena. Bern je postao sedište parlamenta. Švajcarski ustav je do danas dva puta verifikovan (1874. i 1999).

Palata naroda u Ženevi, sagrađena između 1929. i 1938, predstavljala je sedište Društva naroda. Danas, služi kao evropsko sedište Ujedinjenih nacija.

Polovinom 19. veka Švajcarska je osetila talas industrijalizacije i gradnje železničke pruge. Integracija katolika u novu konfederaciju usledila je 1891. posle izbora prvog katolika u Savezno veće. Tokom Prvog svetskog rata Švajcarska je bila „izolovana“ od sveta, pošto su sve susedne zemlje učestvovale u ratu. Tokom rata postojale su tenzije među stanovništvom: dok su Švajcarci koji pričaju nemački bili na strani Nemačke, Švajcarci koji pričaju francuski su sa druge strane bili na strani Francuske. Po prvi put je izabran jedan general za sigurnost švajcarske granice. Nedostajalo je hrane, firme nisu imali više para i izbeglice iz susednih zemalja su predstavljali problem Švajcarske.

Na inicijativu Anrija Dinana godine 1864. u Ženevi je osnovan Crveni krst. U oba svetska rata Crveni krst je bio aktivan, a Švajcarska neutralna zemlja. Ipak, njena neutralnost je bila ozbiljno ugrožena kratkotrajnom Grim-Hofmanovom aferom iz 1917. Godine 1920. Švajcarska je postala član Društva naroda, a 1963. i Saveta Evrope.

Tokom Drugog svetskog rata, Nemci su napravili detaljan plan invazije na Švajcarsku, ali se napad nikada nije dogodio. Švajcarska je uspela da ostane neutralna zahvaljujući ekonomskim koncesijama Nemačkoj i sreći da su veći događaji tokom rata odlagali invaziju. Pokušaj male nacističke stranke u Švajcarskoj da izazove ujedinjenje sa Nemačkom je propao. Pod generalom Anrijem Gizanom je izvršena masovna mobilizacija. Švajcarska je bila važna baza za špijunažu obe zaraćene strane i često je posredovala u komunikaciji između Saveznika i sila Osovine. Švajcarsku trgovinu blokirali su i Saveznici i sile Osovine. Ekonomska saradnja i davanje kredita Trećem rajhu su varirali u zavisnosti od izvesnosti invazije i mogućnosti da se pronađe drugi trgovinski partner. Koncesije su dostigle svoj vrhunac 1942. nakon što je teško oštećena izuzetno važna železnička veza u Višijevskoj Francuskoj. zbog čega je Švajcarska postala sa svih strana okružena snagama sila Osovine. Tokom rata u Švajcarsku je pristiglo više od 300.000 izbeglica, od čega su 104.000 bili strani vojnici internirani po stavu o pravima i obavezama neutralnih sila propisanih Haškim konvencijama. Dalje, 60.000 izbeglica su bili civili koji su izbegli iz Nemačke zbog progona od strane nacista. Međutim, stroge politike o imigraciji i azilima, kao i finansijske veze sa nacističkom Nemačkom su izazvali kontroverze. Švajcarsko ratno vaduhoplovstvo se borilo i protiv Saveznika i sila Osovine, oborivši 11 aviona Luftvafea u maju i junu 1940, a posle i savezničke avione, nakon promene politike zbog pretnji iz Nemačke. Preko 100 savezničkih bombardera i njihove posade su bili internirani tokom Drugog svetskog rata. Saveznički avioni su tokom 1944. i 1945. greškom bombardovali švajcarske gradove Šafhauzen, Štajn na Rajni, Valc, Rafz, Bazel i Zürich.

Švajcarci su 1971. godine odobrili ženama pravo glasa, a 1. januara 1979, Kanton Jura je dobio, posle više demonstracija svog stanovništva, svoju nezavisnost od kantona Bern. Tako je kanton Jura postao najmlađi kanton Švajcarske.

Članstvo u Evropskom ekonomskom prostoru kojem je Švajcarska vlada težila, propalo je 1992. godine da bi 10. septembra 2002. godine, posle referenduma, postala članica Ujedinjenih nacija.

Politika

Politički sistem

Politika Švajcarske se odvija u okviru federalne parlamentarne demokratske republike, po čemu je Švajcarsko savezno veće na čelu vlade i višepartijskog sistema. Izvršnu vlast sprovodi vlada. Federalnu pravosudnu moć ima i vlada i dva doma Bundeshausa. Sudstvo je nezavisno od izvršne vlasti i zakonodavstva. Švajcarska je od svih država na svetu najbliža direktnoj demokratiji. Za bilo koju promenu u ustavu referendum je obavezan; za bilo koju promenu u zakonu, može se tražiti referendum. Kroz referendume, građani mogu da menjaju bilo koji zakon koji je izglasao Bundeshaus i kroz inicijative mogu da uvode amandmane u federalni ustav, što Švajcarsku čini državom direktne demokratije.

Parlament (Bundeshaus) se sastoji od dva doma: Saveta kantona Švajcarske, koji ima 46 predstavnika (dva iz svakog kantona i po jedan iz svakog polu-kantona) koji se biraju po sistemu koji određuje svaki kanton, i Državnog saveta, koji se sastoji od 200 članova koji se biraju po sistemu srazmernih predstavnika. Članovi oba doma služe četiri godine. Kada oba doma zasedaju zajedno, poznati su kao Savezni skup (Bundesversammlung). Oni su zakonodavna vlast Švajcarske i zajedno biraju, u slučaju rata, generala vojske ili biraju svake četvrte godine nove članove Saveznog veća, koji Švajcarsku predstavljaju u inostranstvu. Takođe oni razmatraju molbe za pomilovanje, koje mu mogu predati osuđenici koje je osudio vrhovni sud. Švajcarska ima višepartijski sistem, sa brojnim političkim strankama od kojih nijedna nema često priliku da samostalno stekne vlast, i političke stranke moraju međusobno sarađivati da stvore koalicione vlade.

Glavno izvršno telo i šefa države čini Švajcarsko savezno veće, koje se sastoji od sedam članova (izvršna vlast). Iako ustav zahteva da parlament bira i nadgleda članove veća tokom četvorogodišnjeg mandata, šef države i njegova administracija su postepeno preuzeli ulogu u određivanju zakonodavnog procesa kao i u izvršavanju federalnih zakona. Predsednik Konfederacije se bira među njih sedmoro da bi preuzeo posebne predstavničke funkcije na jednu godinu, ali takođe zadržava svoju ulogu u kabinetu.

Sudska vlast obuhvata Savezni vrhovni sud (sa sedištem u Lozani), Savezni krivični sud (sa sedištem u Belinconi), Savezni administrativni sud (sa sedištem u Bernu) i nekoliko drugih saveznih sudova, odgovornih za kontrolisanje nižih sudova. Svi niži sudovi pripadaju kantonima. Svaki kanton ima svoju sudsku vlast i svoj ustav.

Vidi još: Državni savet Švajcarske, Savet kantona Švajcarske i Ustav Švajcarske.

Kantoni

Švajcarska je podeljena na 26 kantona, s tim što su tri kantona podeljena na polukantone, i tako je relevantan broj za izbor u Veće kantona 23. Svaki kanton ima svoj glavni grad. Oni su konstituenti, federalne jedinice, Švajcarske federacije. Svaki kanton je jednak i ima svoj ustav, zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast. Vlada svakog kantona se sastoji od pet do sedam članova (zavisno od kantona).

Sve nadležnosti koja prema ustavu ne pripadaju vladi, ili nisu zakonom dodeljena federalnom nivou, su u nadležnosti kantona (organizacija kantona, školski sistem, ponekad zdrastvo, ponekad planiranje i gradnja, policija, sudstvo). U nekim područjima vlada ima velike nadležnosti, tako da to ponekad izaziva tenzije imeđu kantona i vlade.

Najveći kanton po površini je Kanton Graubünden koji pokriva 17,2 % površine Švajcarske, a kanton sa najviše stanovnika je Zürich.

	Kantoni	Glavni grad	Na srpskohrvatskom
AR	Appenzell Ausserrhoden	Herisau	Apencel Auseroden	Herisau
AI	Appenzell Innerrhoden	Appenzell	Apencel Ineroden	Apencel
AG	Aargau	Aarau	Aargau	Arau
BS	Basel-Stadt	Basel	Bazel-Grad	Bazel
BL	Basel-Landschaft	Liestal	Basel-provincija	Liztal
BE	Bern	Bern	Bern	Bern
VS	Valais	Sion	Vale	Sion
VD	Vaud	Lausanne	Vo	Lozana
GL	Glarus	Glarus	Glarus	Glarus
GR	Graubünden	Chur	Graubinden	Hur
GE	Geneva	Ženeva	Ženeva	Ženeva
SO	Solothurn	Solothurn	Zoloturn	Zoloturn
JU	Jura	Delémont	Jura	Delemont
LU	Luzern	Luzern	Lucern	Lucern
NE	Neuchâtel	Neuchâtel	Nešatel	Nešatel
NW	Nidwalden	Stans	Nidvalden	Štans
OW	Obwalden	Sarnen	Obvalden	Zarnen
SG	St. Gallen	St. Gallen	Sent Galen	Sent Galen
TI	Ticino	Bellinzona	Tičino	Belincona
TG	Thurgau	Frauenfeld	Turgau	Frauenfeld
UR	Uri	Altdorf	Uri	Altdorf
FR	Fribourg	Fribourg	Fribur	Fribur
ZH	Zürich	Zürich	Cirih	Cirih
ZG	Zug	Zug	Cug	Cug
SH	Schaffhausen	Schaffhausen	Šafhauzen	Šafhauzen
SZ	Schwyz	Schwyz	Švic	Švic

Gradovi i opštine

Plenarna skupština u Glarusu

Najvažniji gradovi Švajcarske su Bern, Zürich, Basel, Luzern, Ženeva i drugi. Ekonomsko i saobraćajno središte Švajcarske je Zürich, dok je Bern administrativno središte. Značajne uloge imaju i Basel i Ženeva. Bazel je sedište mnogih biotehnoloških i hemijskih institucija, dok se u Ženevi nalazi sedište Ujedinjenih nacija za Evropu. Svaki grad i svaka opština ima svog gradonačelnika (opštine većinom jednog predstavnika iz Parlamenta kantona), gradske institucije i lokalnu policiju.

Švajcarska danas broji 3032 opštine i svaka od njih ima svoje opštinsko ili gradsko veće, (ponekad umesto veća, narod se okuplja na plenarnoj skupštini) i svoju izvršnu vlast sa gradskom vladom i gradonačelnikom na čelu (u pojedinim kantonima predsednikom opštine).

Kontrola kantona nad opštinama i gradovima ograničena je na nadgledanje da li su opštinske odluke u skladu sa važećim propisima i, sa druge strane, na odobravanje predračuna (ponekad budžeta) gradskih vlada.

U nadležnosti opštine je ubiranje poreza, upravljanje javnim komunalnim preduzećima, osnovno obrazovanje, upravljanje dobrima građana, lokalna policija, kao i pomoć siromašnima i bolesnima.

U Švajcarskoj su prava opštine ograničena samo zakonom. Opština je ta koja prva odlučuje (npr. u sudskom postupku ona je prvostepeni organ), a kanton interveniše tek u slučaju žalbe.

Spoljna politika

Švajcarska se smatra spoljnopolitički neutralnom, tj. praktikuje politiku nemešanja u sukobe između država, i ne meša se u unutrašnje stvari drugih zemalja. Neutralnost Švajcarske je bila priznata na Bečkom kongresu 1815. godine. Ova neutralnost je i danas međunarodno priznata.

Švajcarska je članica u mnogim međunarodnim organizacijama. Kao jedna od poslednjih država, Švajcarska je postala 2002. članica UN, ali je istovremeno i jedina država u kojoj se narod izjašavao za pristup UN. Osim toga, Švajcarska je aktivna u Organizaciji za evropsku bezbednost i saradnju, Saveti Evrope i EFTI. Švajcarska učestvuje u programu NATO Partnerstva za mir i potpisala je Protokol iz Kjota. U ispitivanju Švajcarska sarađuje sa nekim evropskim organizacijama. Osnivač je CERN-a, koji ima svoje sedište u Ženevi. Švajcarska nije članica Evropske unije, niti je članica Evropskog ekonomskog prostora, ali ima važne bilateralne sporazume sa Evropskom unijom. Pristupanje Švajcarske u NATO bio bi prekid neutralnosti Švajcarske.

Vidi još: Ministarstvo inostranih poslova Švajcarske

Saobraćaj

Mreža autoputeva Švajcarske

Švajcarska je veoma važna tranzitna država za ljude i robu koji putuju ka unutrašnjosti Evropske unije. Zbog svog geografskog položaja, Švajcarska ima veliki značaj u međunarodnom saobraćaju sa posebno dobro razvijenom saobraćajnom infrastrukturom.

Ukupna dužina železničke mreže u Švajcarskoj je 5.035 km, što je jedna od najgušćih železničkih mreža na svetu, a ukupna dužina puteva je 71.011 km od čega je 1.638 km autoputeva. Već danas, mreža autoputeva Švajcarske je jedna od najrazvijenijih na svetu. Većina stanovnika živi manje od 10 km od najbližeg izlaza na autoput.

Najznačajnija saobraćajnica Švajcarske je drumsko-železnički put koji spaja severnu Švajcarsku sa Italijom (Autoput A2, Bazel - Lucern - Belincona - Lugano - Italija; kao i Autoput A1, Ženeva - Lausanne - Bern - Zürich - St. Gallen - Austrija), koji spaja zapadnu Švajcarsku i Francusku, sa istokom Evrope (Austrija).

Kroz Švajcarsku teče reka Rajna, važan vodeni put koji povezuje Švajcarsku sa Atlantskim okeanom. Jedina međunarodna luka Švajcarske se nalazi u Bazelu na Rajni.

Aerodromi za međunarodni putnički saobraćaj u Švajcarskoj su u Zürichu, Baselu i Ženevi. Sa više od 20 miliona putnika godišnje, Aerodrom Zürich je postao glavna saobraćajna kapija Švajcarske. Mnoge avionske kompanije lete za Zürich, kao npr. Amerikan erlajns, Lufthanza ili Iberija. Ostali međunarodni aerodromi Švajcarske su Aerodrom Bazel i Aerodrom Ženeva.

Ekonomija

Iznos izvoza (plavo) i uvoza (crveno) Švajcarske u periodu od 1990. do 2005. godine (u milionima švajcarskih franaka).

Švajcarska je stabilna, razvijena, moderna tržišna zemlja, sa niskom stopom nezaposlenosti (Ø: 2,5 %), visoko obučenom radnom snagom i sa bruto domaćim proizvodom po glavi stanovnika većim od najrazvijenih evropskih zemalja.. Švajcarska je poslednjih godina svoju ekonomsku praksu prilagodila onoj u EU kako bi uvećala svoju konkurentnost. Iako Švajcarci ne teže ka članstvu u EU u bliskoj budućnosti, Bern i Brisel su 1999. potpisali sporazum o daljoj liberalizaciji trgovinskih veza. Švajcarska je ostala raj za investitore, jer je zadržala mogućnost bankarske diskrecije i dugoročnu eksternu vrednost franka. Najvažnija privredna grana Švajcarske su usluge. U tercijarnom sektoru radi najveći broj zaposlenih (73%). Glavni sektori su trgovina, zdravstvo i obrazovanje, kao i bankarski i sektor osiguranja. Takođe je zastupljena industrija čelika, metala, aluminijuma, mašinska industrija, industrija preciznih instrumenata (npr. časovnika), elektrotehnika, hemijska, farmaceutska i tekstilna industrija, industrija kože, prehrambena, keramička, industrija građevinskog materijala, bankarstvo (zbog neutralnosti u ratovima).

Zemljište nije naročito pogodno za razvitak poljoprivrede, mada ostaje važan faktor u Švajcarskoj. Razvijeno je stočarstvo, a naročito se uzgajaju krave za mužu, dok ova grana privrede i dalje u velikoj meri odoleva modernizaciji i zadržava tradicionalne elemente. Takođe je razvijen i zimski turizam, sa nekim od najpoznatijih skijaških centara lociranim u švajcarskim Alpima.

Bruto nacionalni dohodak Švajcarske je 2006. godine iznosio je oko 486,2 milijarde franaka, što je oko 64.500 franaka, odnosno 53.000 američkih dolara po glavi stanovnika, čime se ona ubraja u najbogatije zemlje sveta. Inflacija je prema izvorima iz 2007. godine iznosila 0,4%.

Ekonomski podaci

Glavni ekonomski podaci bruto domaćeg proizvoda, inflacije, broja nezaposlenosti i spoljnotrgovinskog razvoja zadnjih godina:

Promena bruto domaćeg proizvoda (BDP), realno
u % u odnosu na prethodnu godinu
Godina	1998	1999	2000	2001	2002	2003	2004	2005	2006	2007
Promena u % o. p. godine	2,8	1,3	3,6	1,0	0,3	− 0,2	2,3	1,9	2,7	≈ 1,7
Izvor: bfai									≈ = procena

Razvoj BDP-a (nominalno)
približno (u milijardi US$)				po stanovniku (u hiljadima US$)
Godina	2003	2004	2005	Godina	2003	2004	2005
BDP u milijardi US$	323	359	367	BDP po glavi stanovnika. (u hiljadima US$)	44,0	48,5	49,5
Izvor: bfai

Razvoj inflacije					Razvoj nezaposlenosti
u % u odnosu na prethodnu godinu					u % u odnosu na prethodnu godinu
Godina	2004	2005	2006	2007	Godina	2005	2006	2007	2008
Inflacija	0,8	1,2	1,1	≈ 0,4	Nezaposlenost	3,7	3,3	2,8	≈ 2,5
Izvor: bfai								≈ = procena

Glavni partneri (2005)
u izvozu (u %)		u uvozu (u %)
Nemačka	19,5	Nemačka	31,6
SAD	10,7	Italija	10,5
Italija	9,1	Francuska	10,0
Francuska	8,7	SAD	5,3
Ujedinjeno Kraljevstvo	5,4	Holandija	4,8
Japan	3,6	Austrija	4,6
druge zemlje	43,0	druge zemlje	33,2
sve zemlje Evropske unije zajedno	61,8	sve zemlje Evropske unije zajedno	80,4
Izvor: bfai

Infrastruktura i zaštita životne okoline

Nuklearna elektrana Lajbštat se nalazi u kantonu Argau

Švajcarska dobija električnu energiju uglavnom iz hidroelektrana (53%) i nuklearnih elektrana (42%), dok se ostatak dobija iz konvencionalnih izvora energije, što za rezultat daje malo zagađivanje atmosfere ugljen-dioksidim.

Dana 18. maja 2003. odbijene su dve inicijative protiv nukearnih elektrana: Moratorijum plus, čiji je cilj bila zabrana izgradnje novih nuklearnih elektrana (41,6 % za i 58,4 % protiv), i Električna energija bez nuklearki (33,7 % za i 66,3 % protiv). Prethodni desetogodišnji moratorijum na izgradnju novih nuklearnih elektrana je bio rezultat građanske inicijative izglasane 1990. sa 54,5 %za i 45,5 % protiv. Planira se nova nuklearna elektrana u kantonu Bern. Švajcarski savezni biro za energiju u okviru Saveznog ministarstva za prirodu, saobraćaj, energiju i komunikacije.

Švajcarska privatno-javna putna mreža se finansira iz putarina i poreza na vozila. Švajcarski sistem autoputeva zahteva kupovinu vinjeta koje koštaju 40 švajcarskih franaka za jednu kalendarsku godinu da bi se koristili autoputevi, što važi i za putnička i teretna vozila. Švajcarska mreža autoputeva je 2000. godine bila dugačka 1,638 km i uzimajući obzir površinu Švajcarske od 41,290 km², je takođe jedna od najgušćih putnih mreža na svetu. Aerodrom Zürich je najveći švajcarski međunarodni terminal, koji je 2007. uslužio 20,7 miliona putnika. Drugi najveći aerodrom je aerodrom Ženeva sa 10,8 miliona putnika, a treći aerodrom Bazel-Miluz-Frajburg sa 4,3 miliona putnika. Ova ova aerdoroma Švajcarska deli sa Francuskom.

Švajcarska je izuzetno aktivna u pogledu propisa o reciklaži i odlaganju đubreta, i jedna od vodećih država u svetu sa oko 66% do 96% različitih materijala koji su reciklirani.

Demografija

Stanovništvo Švajcarske u hiljadama 1970-2005. godine

Prema podacima iz avgusta 2008. godine, Švajcarska ima 7.610.248 stanovnika, od čega 21,3% čine stranci. Najveći gradovi Švajcarske prema podacima Savezne službe za statistiku Švajcarske 2006. godine su:

Grad	Broj stanovnika (prema podacima iz 2006.)	Kanton
Zürich	350.125	Kanton Zürich)
Ženeva	178.603	Kanton Ženeva
Basel	163.081	[[Kanton Bazel-grad
Bern	122.422	Kanton Bern
Lausanne	118.049	Kanton Vaud
Winterthur	94.709	Kanton Zürich)
St. Gallen	70.375	Kanton St. Gallen
Luzern	57.890	Luzern
Lugano	49.719	Kanton Ticino

Kanton sa najvećim brojem stanovnika je kanton Zürich sa 1 300 545 stanovnika (2007).

U Švajcarskoj živi (prema podacima Savezne službe za statistiku Švajcarske za avgust 2008) 1.618.847 stranih državljana, ili 21,3% stanovništva Švajcarske, u koje spadaju izbeglice, gastarbajteri i njihove porodice. Sa prostora Srbije živi prema podacima 2008. godine 186.000 građana, 270.000 iz Italije, 192.000 iz Portugala, 224.000 iz Nemačke i oko 79.000 iz Turske. Ostali po brojnosti značajni inostrani državljani su Albanci, Bošnjaci, Francuzi, Hrvati i Španci.

U Tičinu živi italijanska manjina, a u drugim kantonima žive državljani preko 150 različitih država. Sve više stranaca dolaze da živi u Švajcarskoj. Dok je 2005. 1.655.300 stranaca živelo u Švajcarskoj, godine 2006. bilo ih je 1.656.721.

Sve više stranaca koji žive u Švajcarskoj žele da budu vlasnici i švajcarskih pasoša. Dok je u 2004. godini 35.700 stranaca dobilo švajcarski pasoš, godine 2005. taj broj je iznosio 38.400. Jedan od kriterijumaa za dobijanje švajcarskog pasoša je da osoba legalno živi više od 12 godina u Švajcarskoj. Osoba mora takođe dobro govoriti jedan od službenih jezika Švajcarske.

S prihodima od 38.000 evra po glavi stanovnika, Švajcarska je društvo više klase. Širokogrud sistem socijalnog osiguranja omogućava dobro razvijeno zdravstvo, nadoknade za nezaposlenost i ostale socijalne prednosti.

Jezik

retoromanski (0,5%)

U članu 4 ustava Švajcarske od 1999. stoji: „Službeni jezici Švajcarske su nemački, francuski, italijanski i retoromanski“. U članu 70¹ piše takođe: „Službeni jezici Švajcarske Konfederacije su nemački, francuski i italijanski. U komunikaciji sa ljudima retoromanskog porekla, romanš je takođe službeni jezik Švajcarske Konfederacije“. Ustav Švajcarske ne potvrđuje mesta u kojem se govori ovim jezicima. U članu 70² piše da je nadležnost kantona da sami izaberu svoje službene jezike, ali moraju da poštuju jezičke manjine i istorijski sastav te regije. Stranci nemaju pravo da sarađuju sa vladom kantona ili opštine na nekom jeziku koji nije potvrđen u ustavu (npr. srpski, španski). Ukupno 63,7% populacije Švajcarske govori nemačkim jezikom. Slede francuski sa 20,4%, italijanski (6,5%) i romanš (0,5%), koji se najviše govori u kantonu Graubindenu.

Zbog mnogih gastarbajtera koji žive i rade u Švajcarskoj, oko 9% stanovništva govori neki drugi jezik pored službenih jezika. Od ovih drugih jezika, srpskohrvatski jezici su sa 1,5%, najkorišćeniji.

Religije

katolici

Katoličanstvo je bila glavna religija u Švajcarskoj do 17. veka, kad je reformacija drastično promenila stanje. Ulrih Cvingli je imao veliku ulogu u reformaciji u Švajcarskoj. On je bio bivši reformator Züricha. Od reformacije Züricha i Ženeve, u Švajcarskoj postoji protestantska crkva, koja postoji i dan danas.

Stanovništvo kantona Züricha, Berna, Bazela, Šafhauzena, Ženeve, Voa i Apencel Auserodena je početkom 19. veka bilo praktično protestantsko, dok su stanovnici kantona Friburga, Vale, Jure, Soloturna, Lucerna, Oba i Nidvaldena, Urija, Švica, Cuga, Apencela, Inerodena i Tičina bili katolici. Veroispovesno izmešani bili su kantoni Glarus, Argau, St. Gallen i Graubinden. Podela veroispovesti je bila rezultat upotrebe principa teritorije pri odabiru veroispovesti posle rata između katolika i protestanata u 16. veku.

Švajcarska nema zvaničnu državnu religiju, iako većina kantona (osim Ženeva i Nešatela) priznaju zvanične religije, u svim slučajevima ili Katoličku crkvu ili Švajcarsku reformisanu crkvu. Ove crkve, a u nekim kantonima i zajednice Starokatoličke crkve i Jevreja se finansiraju zvaničnim oporezivanjem svojih vernika. Švajcarski Ustav jamči slobodu veroispovesti tako da se niko ne sme diskriminisati na verskoj osnovi.

Hrišćanstvo je dominantna religija u Švajcarskoj, a 41,8 % populacije je katoličke veroispovesti, a 35,3 posto stanovništva pripada raznim protenstanskim crkvama. Imigracija je donela islam (4,3 %, uglavnom Albanci sa Kosova) i pravoslavlje (1,8 %) kao značajne manjinske religije. Anketa Eurobarometra iz 2005. je pokazala da su 48 % stanovnika vernici, 39 % stanovništva je pokazalo verovanje u neku „duhovnu ili životnu silu“, 9% su bili ateisti, a 4 % agnostici.

Kultura

Svirači alpskih rogova u Valsu

Kultura Švajcarske je bila pod uticajem svojih susednih država, ali tokom godina se stvorila samostalna kultura, uz neke regionalne razlike. Osobito francusko govorno područje (Romandija) ima tendenciju da se orijnetiše ka francuskoj kulturi i da najviše bude proevropsko. Generalno, Švajcarci su poznati po svojoj dugoj tradiciji humanitarizma u Švajcarskoj. Švajcarska je rodno mesto Crvenog krsta i sedište Veće Ujedinjenih nacija za ljudska prava. Deo Švajcarske u kom se govori nemački jezik ima jaku tendenciju prema nemačkoj kulturi, iako se Švajcarci ne indentifikuju strogo kao Nemci, zbog razlika između dijalekata nemačkog koji se govori u Švajcarskoj i Nemačkoj. Italijansko govorno područje se više orijentiše prema italijanskoj kulturi. Jedino ostaje retormoanska kultura koja pokušava da očuva svoju lingvističku i kulturnu tradiciju. Švajcarski predstavnik na izboru za Pesmu Evrovizije 1989. bila je pesma romanš jeziku.

Mnoge planinske oblasti zimi imaju snažnu, energetičnu kulturu skijaških gradova, dok leti žive mirnije, kao rekrecioni centri. U nekim oblastima u sezoni dominira turizam, dok u proleće i jesen ima manje stranih posetilaca, a više Švajcaraca. Tradicionalna kultura farmera i stočara takođe preovlađuje u mnogim oblastima i ova veza sa zemljom i poljoprivredom je snažni „lepak“ koji povezuje sve Švajcarce. Iako najveći broj farmi sada ne proizvodi hranu za sebe, male farme su prisutne svuda izvan gradova, a Švajcarci iz gradova često, pored gajenja sobnog cveća, održavaju bašte ili drže saksije sa zdravcima na prozorima.

Nauka, tehnologija i obrazovanje

Tehnički univerzitet ETH Zürich, gde su studirali Albert i Mileva Marić-Ajnštajn. Obrazovanje u Švajcarskoj je vrlo raznoliko, jer ustav Švajcarske garantuje kantonima da sami određuju školski sistem. Postoje i javne i privatne škole, među kojima se nalaze i mnoge međunarodne privatne škole. Minimalna starost za osnovnu školu je šest godina i tako je u svakom kantonu. Obično deca mogu da izaberu svoje škole, koji jezik žele da nauče (francuski, nemački ili italijanski). Osnovna škola traje do četiri ili pet godina, u zavisnosti od izabrane škole. Na kraju osnovne škole ili na početku srednje škole učenici se selektuju prema svojim sposobnostima u nekoliko (obično tri) klasa. Najdarovitiji učenici pohađaju napredne škole, da bi pripremili za dalje studije ili maturu, dok ostali đaci dobijaju profesionalno obrazovanje koje je prilagođeno njihovim sposobnostima.

U Švajcarskoj postoji 12 univerziteta, od kojih se deset održavaju na kantonalnom nivu i obično nude niz netehničkih predmeta. Prvi univerzitet u Švajcarskoj osnovan je 1460. godine. u Bazelu (sa medicinskim fakultetom) i ima dugu tradiciju hemijskih i medicinskih istraživanja u Švajcarskoj. Najveći univerzitet u Švajcarskoj je Univerzitet u Zürichu, sa gotovo 25.000 studenata. Dva instituta univerziteta koja savezna vlada Švajcarske sponzorira su: ETH Zürich (osnovan 1855) i EPFL u Lausanni (osnovan 1969). Obe škole uživaju veliko međunarodno priznanje.

Mnoge Nobelove nagrade otišle su u ruke švajcarskih naučnika, poput Alberta Ajnštajna u području fizike. Vladimir Prelog, Hajnrih Rorer, Rihard Ernst, Edmond Fišer, Rolf Cinkernagel i Kurt Vitrih su dobili Nobelove nagrade u prirodnim naukama. Ukupno 113 dobitnika Nobelove nagrade imaju neke veze sa Švajcarskom. Takođe 9 puta su međunarodne organizacije, koji imaju svoje sedište u Švajcarskoj dobile Nobelovu nagradu za mir. Grad Ženeva je sedište CERN-a, najvećeg svetskog centra za istraživanje elementarnih čestica.

Gastronomija

Resti

Ementaler

Švajcarska čokolada Kakao je po prvi put došao u Evropu s Ernanom Kortesom 1528. godine. Čokolada je u nekoj meri prvi put bila bila proizvedena u Švajcarskoj u periodu između 16. i 17. veka, ali tek početkom 18. veka počele su se graditi fabrike. Pioniri poput Fransoa-Luja Kajea ili Anrija Neslea uveli su revoluciju u industriju čokolade u Švajcarskoj tokom 19. veka. Kaje je bio osnivač prve tamne čokolade, koja je za posle nekog vremena postala hit u svetu. Godine 1875. Anri Nesle je stvorio prvu mlečnu čokoladu, koja je i do danas poznata u Švajcarskoj i jedan od njenih najvećih izvoznih artikala u inostranstvo. Industrija čokolade u Švajcarskoj je jako orijentisana na izvoz. Najbolji uzorak je mlečna čokolada Toblerone, koja simbolizuje najpoznatiji vrh Švajcarske, Materhorn. Već danas su Švajcarci prvi po proizvodnji čokolade u svetu, a svaki Švajcarac pojede oko 11,6 kg čokolade u godini.

Švajcarska kuhinja je oblikovana uticajem nemačke, francuske i italijanske kuhinje, uz neke originalne švajcarske recepte. Švajcarska je zemlja brdsko-planinske poljoprivrede i stoga se tradicionalna hrana zasniva na krompiru i siru.

Vrste hrane koje se najčešće povezuju sa Švajcarskom su čokolade (vidi desno) i sirevi. Švajcarska je postojbina oko 450 vrsta sireva Najpoznatije vrste su ementaler, grijer, vaherin, tilsiter i apenceler. Sirevi su glavni sastojak nacionalnih jela fondi i raklet.

Drugi poznati švajcarski recepti su: resti (jelo od pečenog rendanog krompira), musli (mešavina žita, sušenog voća i oraha), servela (vrsta kuvanih kobasica), bazelski hleb i biskviti, španski vetar (meringe) i dr.

Švajcarska važi kao postojbina apsinta.

Sport

Švingen

Pretežno planinski predeli zemlje su izvršili presudan uticaj na izbor omiljenih sportova i rekreativnih aktivnosti. Tako je krajem 19. i početkom 20. veka, skijanje bilo jedan od omiljenih švajcarskih sportova. Razvojem turizma i izgradnjom skijaških centara odnos Švajcaraca prema zimskim sportovima se još više ukorenio. Skijanje, skijaško trčanje i, u zadnje vreme, snoubording su neki od omiljenih švajcarskih zimskih sportova. Pod uticajem planina su i letnje slobodne aktivnosti i sportovi, kao npr. planinarenje i pešačenje.

Tipične švajcarske atletske discipline su švingen (vrsta rvanja na piljevini) i hornusen (sportska disciplina slična kriketu i bejzbolu). Omiljeni timski sportovi su fudbal, odbojka, rukomet i florbal (hokej u dvorani). Popularan je i hokej na ledu, čija je Švajcarska prva liga jedna od jačih u svetu.

Mahom zbog svoje političke i vojne neutralnosti, mnoge međunarodne sportske organizacije imaju sedište u Švajcarskoj. Između ostalih to su: MOK, UEFA, FIFA i FIBA. Zajedno sa Finskom i Švedskom, Švajcarska je osnovala i Međunarodnu hokejašku federaciju.

Krajem 20. i početkom 21. veka, švajcarski teniseri Rodžer Federer i Martina Hingis su osvajali brojne velike teniske turnire i postali jedni od najboljih tenisera svih vremena. Istovremeno, Švajcarac Stefan Lambijel jedan od najboljih svetskih klizača. Gradić Sent Moric je dva puta bio domaćin Zimskih olimpijskih igara 1928. i 1948. Švajcarska je bila domaćin Svetskog prvenstva u fudbalu 1954., a zajedno sa Austrijom bila je i domaćin Evropskog prvenstva u fudbalu 2008.

Povezano

• Savezni skup
• Registarske oznake u Švajcarskoj
• Romandija
• Saksonska Švajcarska
• Švajcarska garda

Vanjski linkovi

• Službeni portal Švajcarske
• Turistička organizacija Švajcarske
• Savezna služba za statistiku Švajcarske
• [https://web.archive.org/web/20110718141031/http://www.admin.ch/br/index.html?lang=de/ Arhivirano 2011-07-18 na Wayback Machine-u]
• [https://web.archive.org/web/20101013110854/http://www.admin.ch/index.html Arhivirano 2010-10-13 na Wayback Machine-u]
• Službena stranica švajcarskog parlamenta
• [https://web.archive.org/web/20160304124739/http://www.bstger.ch/index.asp?idL=de/ Arhivirano 2016-03-04 na Wayback Machine-u]
• Savezni vrhovni sud
• Savezni administrativni sud
• Ambasada Srbije u Bernu
• Švajcarska ambasada u Beogradu
• Nacionalna banka Švajcarske
• Istorijski rečnik Švajcarske
• [https://web.archive.org/web/20110913023548/http://www.srg-ssr.ch/1.0.html?&changeLang=set&L=4/ Arhivirano 2011-09-13 na Wayback Machine-u]
• [https://web.archive.org/web/20180510101728/http://www.swissinfo.org/ Arhivirano 2018-05-10 na Wayback Machine-u]