Trovanje kiseonikom

Izvor: Wikipedia
Caduceus.svg
Trovanje kiseonikom

Oxygen toxicity

File-Oxygen toxicity testing.jpeg
ICD-10:

Trovanje kiseonikom, intoksikacija kiseonikom, je neželjeno-štetno dejstvo kiseonika koji on može izazvati u ćelijama i tkivima živih bića. To je pravi paradoks da kiseonik koji je neophodan za život ćelije može biti i njen otrov.[1]

Kao rezultat disanja, povišene koncentracije kiseonika u organizmu živih bića nastaje hiperoksija, višak kiseonika u tkivima. Iako je terapija kiseonikom korisna u mnogim poremećajima-bolestima, njegova nekontrolisana upotreba može dovesti do trovanja, u uslovima hiperoksije, koji obično uključuju; promene na centralnom nervnom sistemu (CNS), plućima i očima. Zato je za bezbednu primenu kiseonika potrebno; odgovarajuće znanje o mogućim štetnim uticajima, njegova jasno definisana (pravilno dozirana) upotreba i stalni monitoring (praćenje) vitalnih parametara pacijenata, u cilju pravovremenog prepoznavanja početnih manifestacija trovanja.

Istorijat[uredi - уреди]

Pol Ber, francuski fiziologa, prvi je opisao trovanje kiseonikom 1878.

Kiseonik je drugi gas po zastupljenosti u formiranju normalanog atmosferskog vazduha, u kom je sa (20,93%), odmah iza azota (78,10 %). Kiseonik je od vitalnog značaja za održanje života na zemlji, a njegov parcijalni pritisaka u atmosferskom vazduhu na nivo mora je oko 160 mmHg.

Pristli, (eng. Joseph Priestley) koji je otkrio kiseonik i veličao njegov značaj za živa bića, među prvima ukazuje i na postojanje mogućih štetnih uticaja ovog gasa na živa bića. Kada je u 1775., primetio da sveća mnogo brže sagori u kiseoniku nego u vazduhu, Pristli se zapitao;

Wikicitati „da li i kod živih bića može doći do velikog iscrpljivanja organizma u čistom kiseoniku? [2]
()

Lavoazje (fr. Antoine-Laurent de Lavoisier), sa saradnicima 1770. definiše kiseonik kaoelement i uvodi termin oksigenacija kao dodavanje kiseoničkog atoma supstanci.[3]

Toksični uticaj kiseonika na centralni nervni sistem, koji je nazvan „Bertov efekat“ otkrio je Pol Ber, francuski naučnik koji je 1878., prvi prikazao konvulzije u ševa izloženih pritisku od 15-20 ATA .[4] On je dokazao i da je kiseonik toksičan za insekte, mekušce, kišne gliste, gljive, ptice i druge životinje.[5]

Toksični uticaj kiseonika na plućima, poznat pod nazivom „Smitov efekat“ nazvan je po naučniku (eng. J Lorain Smith), koji je 1899., tokom pokušaja da reprodukuje „Bertov efekat“, primetio fatalnu upalu pluća kod pacova, nakon četvrtog dana od izlaganja ovih životinja 73% kiseonikom na 1 ATA.[4][2] On je to i dokazao u daljim eksperimentima na miševima i pticama, koje je prvo izlagao pritisku od 0,43 bara (43 kPa), kada kiseonik nije ispoljio toksično dejstvo a zatim pritisku od 0,75 bara (75 kPa) kada je kiseonik iritirao pluća i ispoljio toksičnost.[5]

Prvi koji je zabeležena trovanje kioseonikom kod ljudi bio je eng. Bornstein 1910., kod dvojica ljudi koji su disali kiseonik na 2,8 bara (280 kPa) oko 30 minuta, dok je on udisao kiseonik 48 minuta, bez ikakvih simptoma. Godine 1912., Bornstein izaziva grčeve u rukama i nogama, tokom disanja kiseonika na pritisku od 2,8 bara (280 kPa) u trajanju od 51 minuta [3] [6]

Tokom 1935 Alfred Benke (eng. Alfred R. Behnke) i sar. su prvi koji proučavaju promene u vidnom polju (tzv."tunelski vid") u toku zarona na 1,0 bara (100 kPa) i 4.1 bara (410 kPa).[7]

Tokom Drugog svetskog rata, (eng. Donald et Yarbrough) i sar. obavili su preko 2.000 eksperimenata na toksičnost kiseonika u cilju unapređenja opreme za disanje kiseonika kod ronilaca.

Nakon Drugog svetskog rata, Lambertsen i sar. intenzivno su istraživali učinke disanje kiseonika pod pritiskom, i moguću primenu metode za prevenciju [8] NJihovo rad rezultovao je izradom modela za predviđanje moguće toksičnosti kiseonika na plućima na osnovu plućnih funkcija, kao i izradom ključnih normativa za razvoj standardnih operativnih procedura prilikom disanja kiseonika na povišenom pritisku. Lambertsenov rad pokazao je značaj smanjenja ugljenika u vreme početnih promena na centralnom nervnom sistemu, što je kasnije poslužilo za budući dizajn aparata za disanje.[9]

Retinopatija kod novorođene dece nije primećena pre Drugog svetskog rata, ali uz sve veću mogućnost dopunske primene kiseonika, u narednih deset godina, brzo je postalo jasno da je on jedan od glavnih uzroka slepila novorođenčadi u razvijenim zemljama.[10]

Bronhopulmonalnu displaziju prvi put je opisao (eng. Northway) 1967., i naveo uslove koji će dovesti do dijagnoza [11] Ovo saznanja su kasnije proširili (eng. Bancalari)i 1988. (eng. Shennan), ali su ipak, (eng. Nevertheless, Palta) i sar.. u 1998. zaključili da su radiografski dokazi, najprecizniji prediktor dugoročnih posledice udisanja kisonika.[12]

I pored brojnih istraživanja, pouzdan model za predviđanje toksičnog dejstva kiseonika na plućima ne objašnjava sve posledice izlaganje jakom parcijalnom pritisku kiseonika [13]

"Kiseonik bar“ (eng. Oxygen bar)

Krajem 1990., započinje korišćenje kiseonika u rekreativne svrhe, koji su u svetu počeli da promovišu tzv. „Kiseonik barovi“, u kojima korisnici njihovih usluga udišu kiseonik preko nosnih kanala. U ovim barovima promoviše se »navodno nova metoda« kojom se smanjuje stres, povećava energija, smanjuje glavobolja, uklanjaju otrovi i masnoća iz organizma itd, (uprkos nedostatku bilo kog naučnog dokaza da je njihova upotreba opravdana).[14]

Američka asocijacija za plućne bolesti povodom otvaranja ovih barova izdala je saopštenje u kome navodi;

Wikicitati „Nema dokaza da je kiseonik, koji se primenjuje na niskom pritisku i malom protoku opasan po zdravlje normalne-zdrave osobe.“
()

Međutim Centar za evaluaciju i istraživanje lekova u SAD, upozorava da ljudi sa srčanim ili plućnim bolestima, ne bi trebali da koriste kiseonik u ovim barovima, pošto njegova upotreba mora da bude jasno regulisana i pod kontrolom medicinskog osoblja, jer u protivnom se ne može isključiti i mogućnost toksičnog dejstva kiseonika kod ovih bolesnika.[14]

Fizioloski mehanizmi odbrane organizma od viška kiseonika [15][16],[uredi - уреди]

Kiseonik je metabolički gas, difuzno prisutan u aerobnim organizmima. On je uključen u metabolizam svake ćelije kao oksidans u procesu oksidativne fosforilacije i ima izraženu sposobnost da prima elektrone. Ako oksidantna sposobnost kiseonika izmakne antioksidantnoj kontroli od strane organizma mogu nastati ozbiljna oštećenja pa i smrt aerobnih organizama.[15]

Organizam čoveka (i drugih aerobnih bića) u toku svog evolucionog razvoja izgradio je snažne mehanizme zaštite od oksidacionih procesa unutar ćelije i u stanju je da kroz više linija odbrane dosta uspešno ograniči transport kiseonika čak i u izraženim uslovima hiperoksije;

Prva linija - plućno-krvna barijera[uredi - уреди]

Transport kiseonika u plućima odvija se kroz alveolokapilarnu membranu kroz koju se razmena gasova obavlja difuzijom i ona je prva linija odbrane u hiperoksiji. Jasno definisanim fiziološkim mehanizmima organizama reguliše transport kiseonika, međutim ti mehanizmi mogu biti ograničeni sledećim faktorima;

Pluća na višedenevno izlaganje hiperoksiji, reaguju zadebljanjem aveolokapilarne mebrane i smanjenjem vitalnog kapaciteta. Ovaj reverzibilni kompenzatorni mehanizam je prva linija zaštite koja ima za cilj da smanji difuziju kiseonika. Međutim ova mera odbrane organizma u hiperoksiji može imati i nepovoljan uticaj na organizam, ukoliko se ne prekine sa hiperoksijom, jer nastaje tzv. „Loren-Smitov efekat“ (koji je u ovom tekstu posebno opisana).

Druga linija - autonomna nervna kontrola protoka krvi[uredi - уреди]

Centralni i periferni hemoreceptori koji su smešteni u zidu krvnih sudova (karotidna i aortne tela) reaguju na promene količine kiseonika i ugljendioksida rastvorenog u plazmi. Na osnovu informacija, koje dobija autonomni nervni sistem (simpatički i parasimpatički) iz hemoreceptora, on obavlja kontrolu tonusa i unutrašnji promer prekapilarnog krvnog suda i reguliše kapilarni krvni protok i količinu kiseonika koja će biti dostupna ćelijama i tkivu u određenom delu tela. Porast količine kiseonika u krvi u toku hiperoksije dovodi do snažne vasokonstrikcije (suženja) u svim zdravim krvnim sudovima i u svim zdravim tkivima.

Jedino se suprotan proces odigrava u krvnim sudovima pluća koji u hiperoksiji reaguju vazodilatacijom a u zonama hipoksije, hipoksičnom plućnom vazokonstrikcijom.

Treća linija odbrane - na ćelijskom nivou[uredi - уреди]

Transport kiseonika između kapilara i ćelije obavlja se difuzijom po istom principu kako i u plućima, u skladu sa razlikom (gradijentom) pritisaka gasova.

Wikicitati „Naš stav je [16] da tečnost (plazma, citosol) ima ulogu tranzicione zone, tojest kontrole količine transportovanog kiseonika od hemoglobina do krajnjeg potrošača. činjenica je da plazma u atmosferskim uslovima normoksije može da primi jasno ograničenu količinu kiseonika, oko 0,13 mmol/L. Ukupni kapacitet plazme za kiseonik raste proporcionalno sa porastom parcijalnog pritiska udahnutog kiseonika, bilo da ga prima na nivou pluća ili iz hemoglobina na nivou kapilara. Ostaje nedovoljno razjašnjen mehanizam transporta molekula kiseonika kroz biološke membrane do citosola i ćelijskih organela, kao i transport kroz membrane ćelijskih organela, na prvom mestu mitohondrije. Prost proces difuzije rastvorenog kiseonika može biti prihvaćen samo uz konstataciju da je koeficijen rastvorljivosti kiseonika u plazmi, ekstraćelijskoj i intraćelijskoj tečnosti, suštinski kontrolni mehanizam. Recimo, povećana ćelijska potrošnja uzrokuje povećano povlačenje kiseonika iz tečne faze tkiva i plazme, što onda uzrokuje povećano otpuštanje sa hemoglobina (mioglobina, neuroglobina, citoglobina). Unutrašnji milje ćelije jeste homeostatska sredina u opsegu optimalnih vrednosti, pa je tako i količina kiseonika određena u nekim granicama, a to se ne može objasniti samo difuzijom. Naša je pretpostavka da je prenos kiseonika kroz ćelijsku membranu kontrolisan, za sada nepoznatim mehanizmima (oksыporini), shodno ćelijskim potrebama za kiseonikom. što bi znači da ćelija „diše“, kontroliše i menja svoju „respiraciju“ prema trenutnim potrebama“
()

.

Četvrta linija - kontrolisana oksidaciona reakcija[uredi - уреди]

Kiseonik se u organizmu ponaša i kao kontrolisano oksidaciono sredstvo. Zato je kontrolisana oksidaciona reakcija, izuzetno značajna mera zaštite ćelije i tkiva u hiperoksiji, kao i stepenasti sistem citohrom oksidaza na nivou mitohondrije.[3]

Peta linija - antioksidativna odbrana[uredi - уреди]

Enzimski sistemi, čistači kiseonikovih radikala unutar i van ćelije: superoksid dismutaza (SOD i ECSOD), Katalaza (KAT), glutation peroksidaza (GSH-Px) i glutation reduktaze (GR)), bitni su mehanizmi zaštitite organizma u hiperoksiji jer neutrališu superoksidne anjone, vodonik peroksid i lipidne perokside.

Pored ove glavne postoji i pomoćna, egzogena linija antioksidativne odbrane, koju čine neenzimske materije koje neutrališu slobodne radikale (npr.vitamin E, vitamin C, glutation (GHS), koenzim Q10).

Etiologija[uredi - уреди]

Prema načinu nastanka[uredi - уреди]

U kliničkoj praksi trovanja kisonik, mogu nastati na jedan od sledeća dva najčešća načina;

  • Prvi način – kada je pacijent izložen veoma visokim koncentracijama kiseonika za kraće vreme, npr. u Hiperbaričnoj terapiji kiseonikom (HBOT).
  • Hiperbarična terapija kiseonikom sprovodi se na pritisku u višem od atmosferskog pritiska, koji u proseku obično iznosi od 1,5-2,5 bar-a. Prosečno trajanje HBOT je 60-90 minuta, i primenjuje se u jednodnevnim ciklusima prosečno 15 dana. Na osnovu brojnih istraživanja toksično dejstvo hiperbaričnog kiseonik, obično može početi tek na na parcijalnom pritisku od 50 kPa, koji je 2,5 puta veći od „no međutima ako se HBOT primenjuje duže vreme, veliki broj dana ili u većem broju jednodnevnih seansi, ponekad čak i kraće trajanje, terapije može dovesti do trovanja kiseonikom na nižim pritiscima.[17]
  • Drugi način – kada je pacijent izložen nižoj koncentraciji gasa, ali se on koristi u dužem vremnenskom periodu.

Prema organu[uredi - уреди]

Trovanje kiseonikom, na osnovu organa, u kome je proizveo posledice, može se podeliti, na tri glavna oblika; [18][6][19]

Epidemiologija[uredi - уреди]

Osim ako nije nastalo usled kvara opreme i ljudske greške, trovanje kiseonikom danas je postala retka pojava, zbog većih saznanja o ovom problemu, koja sve više dovode do primene preventivnih mera u toku njegove primene, kao što su; [20][21]

  • manja učestalost ljudske greške zbog nepravilnog rukovanja kiseoničkom opremom,
  • pravilna dijagnostika u cilju smanjenja „nekritične“ upotrebe kiseonika kod pojedinih bolesti,
  • smanjenje broja prevremeno rođenih beba,
  • pravilna obuka ronilaca, pilota, astronauta i drugih lica koja koriste kiseonik van medicinskih ustanova itd.

Pojavu sve manje učestalosti trovanja kiseonikom u svetu potvrđuju ovi podaci;

  • Od 6.250 testova tolerancije na kiseonik koji su obavljeni između 1976. i 1997. (po za to propisanim protokolima (eng. U.S. Navy)), samo kod 6 slučajeva ili 0,1%, uočeno je trovanje kiseonikom.[20][22]
  • U toku terapije 100% kiseonikom na povišenom pritisku (HBOT), toksične promene na centralnom nervnom sistemu kod bolesnika, lečenih u barokomorama, je retka, i kreće se u rasponu od 0,015% do 0,0024%..[21][23]
  • Retinopatija kod prevremeno rođenih beba je jedna od češćih posledica, toksičnog dejstva kiseonika, a učestalija je u srednje razvijenim zemljama, gde se sve više započinje sa primenom intenzivne nege novorođenčadi.
Wikicitati „Učestalost poremećaja je veća što je plod mlađi i što je manja porođajna težina. Retinopatija se razvija kod 66% dece sa porođajnom težinom manjom od 1.250 grama te kod 82% dece lakše od 1.000 grama. Kod dece rođene u 23-26 nedelji učestalost retinopatija je 65%, 27-28 nedelji: 38.3%, 29-31 nedelji: 10/8%, a od 32-36 nedelje učestalost retinopatije je svega 2/7%.[24]
()

Ronjenje[uredi - уреди]

Pravilnom upotrebom kiseonika, i stalnim tehničkim usavršavanjem ronilačke opreme, broj trovanja kiseonikom u toku ronjenja je sve manji.
Trovanje kiseonikom u barokomorama je retko (učestalost je svega 0,008%)

Do Drugog svetskog rata ronilačke boce su punjene uglavnom čistim (100%) kiseonikom te je i incidenca toksičnog dejstva kiseonika na centralni nervni sistem, među roniocima bila jako česta. Nakon Drugog svetskog rata, sve više se u ronjenju primenjuju protokoli koji ograničavaju primenu 100% kiseonika na povišenom pritisku. Godine 1947., posebnim preporukama ograničava se dubina do koje je preporučeno disanje čistog kiseonika, do 7,6 m, a ppO2 na 1,8 bara (180 kPa).[25] Danas ta ograničenje su još više smanjila granicu, preporučenogppO2 na 1,4 bara (140 kPa), za rekreativne ronioce i 1,6 bara (160 kPa) tokom postupka dekompresije pri izronjavanju.

Među prvima je (eng. U.S. Navy - Američka mornarica), prihvatila protokol ronjenja uz korišćenje mešavine helijum-kiseonik, prema posebnim tabelama. Primena tog protokola između 1995. i 1999., pokazala je da su znaci trovanja kiseonikom uočeni samo kod 6 ronilaca ili u (1,5%) zarona.[26] [27] Američka mornarica je 2000. sprovela opsežna istraživanja na 150 zarona, od kojih nijedan nije izazvao simptome toksičnog dejstva kiseonika.

Kao rezultat ovih i drugih istraživanja 2001. objavljene su nove revidirane tablice za upotrebu smeše helium-kiseonik u ronjenju, koje su još više smanjile broj neželjenih trovanja kiseonikom u toku zarona.[28]

HBOT[uredi - уреди]

U toku terapije 100% kiseonika na povišenom pritisku (HBOT), toksične promene na centralnom nervnom sistemu kod bolesnika izuzetno je retka. Na stopu trovanja kiseonikom na povišenom pritisku utiče više faktora;

  • individualna osetljivost na kiseonik,
  • primenjeni protokol lečenja,
  • vresta opreme koja se koristi u (HBOT).

Studija koju je sproveo (eng. Welslau) u 1996. na osnovu prijavljenih incidenata, trovanje kiseonikom javilo se kod 16 slučajeva od 107.264 pacijenata (0,015%), dok su Hampson i Atik u 2003. pronašli da je ta stopa 0,03%.[29][30]

U studiji (eng. Yildiz, Ay i Qyrdedi), navodi se da je kod 36.500 bolesnika tretiranih (HBOT) između 1996. i 2003., bilo samo 3 prijavljenih incidenata trovanja kiseonikom, što daje stopu učestalosti od svega 0,008%. Nešto kasnije objavljeni podaci nakon pregleda preko 80.000 bolesnika lečenih (HBOT) pokazala su čak i nižau stopu: 0,0024%. Smanjenjena učestalost trovanja kiseonikom u toku (HBOT), može biti delimično zbog; upotrebe kiseoničke maske (umesto haube) preko koje se udiše kiseonik.[31]

Pedijatrija[uredi - уреди]

Primena kiseonika u pedijatriji može biti praćena;

  • Bronhopulmonalnom displazijom, kao najčešćom komplikacijom, izazvanom toksičnim dejstvom kiseonikom javlja se uglavnom kod prevremeno rođene dece. NJena učestalost je još više narasla zbog sve učestalije želje terapeuta da sačuvaju život, sve većeg broja prerano rođenih novorođenčadi u svetu. Sve kvalitetnije i bolje upravljanje kiseoničkom opremom je dovelo da ova bolest bude sve ređa, što ne isključuje mogućnost pojave hiperoksije .[32]
  • Retinopatijom i slepilom novorođenčadi. Retinopatija kod prevremeno rođene dece nije primećena pre Drugog svetskog rata, ali nakon rata, desetogodišnja primena kiseonika, brzo je postala jedan od glavnih uzroka slepila novorođene dece u razvijenim zemljama. Do 1960. upotreba kiseonika je identifikovana kao faktor rizika i njegove upotreba se ograničava, što dovodi do pada retinopatije kod prevremeno rođene dece, ali i porasta smrtnosti odojčadi kao komplikacija hipoksije. Od tada, se sve više uvodi sofisticirani nadzor i dijagnostika i primenjuje preporučen protokol za primenu kiseonika sa ciljem da se uspostavi ravnoteža između hipoksičnih uslova i problema retinopatija kod prevremeno rođene dece.[33] Studija iz neonatalnih jedinica intenzivne nege u ndustrijalizovanim zemljama, pokazala je da se kod 60% beba, sa malom porođajnom težinom razvija retinopatija. I pored toga što je prevremenost, porasla na 72% sa izuzetno niskom porođajnom težinom beba, (definisanom kao težina manje od 1 kg na rođenju), teški ishodi su sve ređi. Međutim kod preveremno rođenih beba sa niskom porođajnom težinom manjom od 1,5 kg na rođenju-incidenca slepila je nešto veća od 8%.[33]

Patofiziologija[uredi - уреди]

LJudski organizam je kao i svi aerobni organizmi, stalno je izložen nepovoljnim efektima stvaranja reaktivnih kiseoničkih vrsta (RKV), naročito reaktivnih slobodnih kiseoničkih radikala (SKR).

Slobodne kiseoničke radikale otkrio je 1954. (eng. Gerschman) sa saradnicima, koji su ih označili kao verovatni etiološki faktor u razvoju toksičnih efekata kiseonika.[34]

Slobodni kiseonički radikali (SKR) su reaktivne vrste kiseonika, koje se sastoje od atoma, molekula ili jona koji imaju jedan ili više nesparenih elektrona u svojoj strukturi.[35] Oni su visoko reaktivni zbog prisustva jednog nesparenog elektrona. I sam molekul kiseonika ima dva nesparena elektrona sa istim spinskim brojevima u spoljnim orbitama i teško prima elektronski par donora.[15]

Wikicitati „Količina slobodnih radikala u organizmu je vrlo mala (32-320 femtograma po gramu tkiva superoksid anjon radikala) ali njihova lančana reakcija omogućava da jedan slobodni radikal izazove promene na hiljadama molekula i ošteti DNK, RNK, enzime i/ili lipidne komponente biomembrane pre nego što bude inaktivirana [15].“
()

Pod uticajem spoljašnjih stresnih uticaja može doći do dramatičnog povećanja slobodnih radikala, što može dovesti do značajnih oštećenja ćelijskih struktura .[36]

Od unete količine atmosferskog kiseonika (kojeg u vazduhu ima 21%) u organizmu se 5% do 10% kiseonika nepotpuno redukuje u reaktivne kiseoničke vrste (RKV), najvećim delom u slobodne kiseoničke radikale (SKR).[35] Udisanje 100% kiseonika na 1 ATA može iazvati neželjene oksidativne procese pod uticajem slobodnih radikala, koji mogu umanjiti aktivnost raznih ćelija, (razaranjem molekula, enzima, proteina pa i celih ćelija).

Poremećaji koji kiseonički radikali mogu da izazovu u ćeliji su; [37]

  • Stvaranje bočnih veza - formiranje veza između dva atoma proteina i / ili DNK
  • Preoksidacija lipida - iniciranje proces razaranja lipida i stvaranje novih radikala.
  • Oštećenje lizozoma - zbog pucanja membrane lizozoma, dolazi do naglog izlaska hidrolitičkih enzima u ćeliji i razaranje struktura ćelije.
  • Oštećenje ćelijske membrane - razaranje ćelijske membrane i njeno odvajanje od ćelije.
  • Nagomilavanje pigmenata starenja - nastaje kao posledica hidrolize ćelijskih komponenti.

Kao krajnji ishod dejstva kiseoničkih radikala u organizmu, mogu nastati, toksična oštećenja na strukturama ćelija što dovodi do njihove umanjene funkcije i samoregulacije.

Za kontrolu (RKV) organizam je morao razviti antioksidativni odbrambeni sistem (AODS), sastavljen od više nivoa. Organizam izložen velikim količinama kiseonika (koja vlada u hiperoksiji) može ga prisiliti da stvara (RKV) u velikim količinama što traži povećano angažovanje (AODS). Antioksidativni odbrambeni sistem (AODS) poseduje sopstveni redoks kapacitet za uklanjanja reaktivnih kiseoničkih vrsta (RKV), a takođe i sposobnost popravke već nastalih oksidativnih oštećenja i koji uglavnom zavisi od individualnog antioksidativnog statusa organizma. Iscrpljivanje ili nesposobnost (AODS) u odbrani ima za posledicu propagaciju nekontrolisanih (RKV) i pojavu oksidativnog stresa u organizmu, što može biti uzrok vrlo ozbiljnih oštećenja i patoloških stanja organizma.[38]

Znajući da je stanje (AODS) u svakom pojedinačnom slučaju različito, to zahteva u toku dugotrajne primene hiperoksije na normalnom ili povišenom pritisku, stalni i direktni monitoring kako vitalnih parametara, tako i prema ukazanoj potrebi, i određivanje markera oksidativnih oštećenja, kako bi se pravovremeno preduzele mere na poboljšanju antioksidativne odbrane, ili obustavilo sa daljom primenom kiseonika.[38]

U okvirima terapijskih pO2 i izuzetno retke primene visokih koncentracija duže od 24-48 časova, praktično nema opasnosti od toksičnih manifestacija kiseonika, izuzev kod krajnje iscrpljenih organizama kod kojih su ozbiljno urušeni sistemi antioksidativne odbrane, ili kod akcidenata zbog otkaza opreme.

Klasifikacija i kliničke manifestacije trovanja kiseonikom[uredi - уреди]

Kliničke manifestacije toksičnih efekata kiseonika klasifikovane su kao;

  • Toksične manifestacije na centralnom nervno sistemu (CNS) ili kiseonikom izazvana epilepsija, poznata pod nazivom Berov (eng. Paul-Bert) efekat.
  • Toksične manifestacije kiseonika na plućima, poznata pod nazivom Smitov ili (eng. Lorain-Smith) efekat.'
  • Toksične manifestacije na čulu vida, koja je poznata kao Retrolentalna fibroplazija.
  • Ostale manifestacije u pojedinim tkivima;
  • hronične toksične manifestacije s poremećajem funkcije autonomnog nervnog sistema i dugotrajnim spazmom perifernih krvnih sudova,[16]
  • slobodnoradikalske bolesti. [16]

Bertov efekat[uredi - уреди]

Ber je prvobitno opisao da se toksičnost kiseonika na (CNS), manifestuje na pritiscima > 3 ATA, ali su kasnija istaživanja pokazala da se ona može javiti i na nižim pritiscima > 2,2 bara što uglavnom zavisi od dužine izlaganja.

Toksične promene u (CNS) uglavnom su izazvane oksidacijom i polimerizacijom ćelijskih enzima, što dovodi do njihove inaktivacije, i dovodi do oštećenja funkcija (CNS).

  • Rane manifestacija trovanja (CNS) kiseonikom;
  • Najčešće su promenljive i ispoljavaju u vidu, lakih podrhtavanja (fascikulacija) na licu i vratu i grčevima malih mišića na rukama, [39] a kod nešto intenzivnije periferne vazokonstrikcije, zbog hiperoksije, i grčeva dijafragme (prečage) i pojavom bledila lica i „isprekidanim“ disanjem, [40][41]
  • Nastavak izlaganja hiperoksiji može dovesti i do;
  • vrtoglavice praćene mučninom,
  • promene ponašanja,
  • nekoordinisanih pokreta,
  • epileptiformnih konvulzija, koje se obično javljaju pri kraju trovanja, najčešće kao grčevi (kloničko-toničkog tipa), da bi u završnoj fazi konvulzije prešle u epilepsiju,
  • gubitak svesti, koji nastaje na kraju, vrlo brzo nakon pojave konvulzija i prati je gubitak pamćenja), [42]
  • pojava neurogenog plućnog edema istovremeno sa konvulzijama, je takođe moguća.[43]
  • Faktori koji mogu pogoršati toksično dejstvo kiseonika;
  • porast vrednosti pritiska ugljen dioksida (CO2) u arterijskoj krvi
  • stres,
  • umor, [25]
  • hladnoća (niska temperatura),.[25]
  • izlaganje hiperbaričnom kiseoniku u vlažnom okruženju (kao što je ronjenje), povećava osetljivost (CNS) na toksičnost kiseonika u odnosu na izlaganje u suvoj hiperbaričnoj komori, [25]
  • loša ishrana koja za posledicu ima nedostatak mikroelemenata kao što su selen, cink i magnezijum.[44][41]
  • Intenzitet svetla. Latentni period do pojave električnih pražnjenja na (EEG) je znatno kraće u mraku nego na svetlu.[45], što ukazuje na važnost vizuelnog ulaza u modulacija osetljivosti na toksičnost kiseonika u (CNS).
  • Uticaj ostalih gasova. Rizik toksičnosti kiseonika na (CNS) nije isključivo određen od parcijalnih pritisaka kiseonika tako da čak i relativno nizak parcijalni pritisak inertnih gasova može doprineti pojavi hiperoksijom izazvanih „napada „.[46] Povećane osetljivosti izazvane inertnim gasovima može se objasniti učešćem proizvodnje slobodnih radikala.[47]
  • Cirkadijarni ritam.[48]
  • Razni lekovi.
  • Uzrast.[49]
  • Pol.[50]
  • Specifične i individualne razlike koje variraju iz dana u dan.[51]

Pritisak kiseonika u centralnom nervnom sistemu izaziva širok spektar bioloških reakcija, uključujući vazokonstrikciju, formiranje reaktivnih kiseoničkih vrsta (RKV), remeti metabolizam neurotransmitera, generiše produkciju vodonik peroksida (H2O2) i remeti metaabolizam azot-oksida.[52] Hiperoksija povećava razlaganje biogenih amina i dovodi do formiranja visoko toksičnih bioprodukata - vodonik peroksida (H2O2) i amonijaka, što u mozgu izaziva promenu električnih potencijala, koji prati pojava („napada“ ) konvulzija, koje umnogome sliče epileptičnom napadu.[25]

Smitov efekat[uredi - уреди]

Toksično dejstvo kiseonika na plućima javlja se uglavnom nakon dugotrajnog izlaganja pritisku kiseonika > 0,5 ATA. Simptomi se javljaju nakon latentnog perioda, čije trajanje se skraćuje sa povećanjem (PaO2), a prvi znaci toksičnosti se kod većine ljudi mogu javiti posle 10 časova izlaganja kiseoniku na pritisku od 1 ATA.[39]

  • Patofiziologija;

Produžena i/ili visoka koncentracije kiseonika može oštetiti epitel pluća, izazvati pojavu unutar alveloarnog otoka, koji prati tranzitorno zadebljanje zida alveola, a kasnije i njihova fibroza, što u krajnjem ishodu dovodi do poremećaja funkcije i atelektaze pluća.[53] Lezije pluća liče na one kod parakutnog trovanja.[54]

  • Karakteristike kliničke slike;

U kliničkoj slici kod različitih bolesnika, kao i u jednog bolesnika u različitim stadijumima bolesti, u različitom stepenu učestvuju manifestacije;

Kiseonik u 100% koncentraciji organizam može tolerisati na nivo mora, u vremenu od 24 -48 časova bez ikakvih ozbiljnijih oštećenje tkiva. Duža izloženost kiseoniku može izazvati određena oštećenje tkiva koja se mogu ispoljiti kao;

Kod većine bolesnika, ovi simptomi se povlače 4 časa po prestanku izlaganja kiseoniku.[55]

Promene na očima[uredi - уреди]

Reverzibilno suženje u oblasti perifernog vida, progresivna ali reverzibilni kratkovidost, i katarakta koja se može formirati nejčešću su neke od kasnih komplikacija na očima. Promene na očima mogu biti izraženije kada su oči izložene visokim ambijentalnim koncentracijama kiseonika i povećanom pritisku, kao što je boravak u „kiseoničkom šatoru“, inkubatoru i slično, nego kada je hiperoksija u arterijskj cirkulaciji izazvana udisanjem kiseonika preko kiseoničke maske.[41]

Prikaz demarkacione zone između vaskularnog i avaskularnog dela mrežnjače nedonoščeta (II stadijum prematurne retinopatije)
  • Retrolentalna fibroplazia;

Retrolentalna fibroplazija predstavlja razvojni, proliferativni poremećaj krvnih sudova koji se javlja kod nepotpuno razvijenih krvnih sudova koji snabdevaju mrežnjaču, najčešće kod nedonošene dece (kao retinopatija nedonoščadi (lat. retinopathia praematurorum) i jedan je od najčešćih uzroka slepila kod male dece, tokom detinjstva (obično se javlja u prvih 6 meseci nakon rođenja).

Uzrok je gotovo uvek primena kiseonika u većoj koncentraciji (iznad 40%), u dužem vremenskom periodu (1-2 dana) nakon rođenja. Kod prerano rođene dece, sa manje od 30 nedelja gestacije, ili sa porođajnom težinom od 1.500 grama, rizik nastanka ovih promena je veći .[56] Kod ovih novorođenčadi takođe postoji i veća verovatnoća da razviju hroničnu bolest pluća i intraventrikularnu hemoragiju izazvanu trovanjem kiseonikom.

Normalna, vaskularizacija mrežnjače nastavlja se neposredno nakon rođenja. Kiseonik u visokim koncentracijama i/ili u toku produženog izlaganja, može izazvati vazokonstrikciju, posebno temporalnog dela retine (mrežnjače) koja se poslednja vaskularizuje (prožima krvnim sudovima), što dovodi do gubitka lumena krvnih sudova zbog anoksije i nastanka oštećenja endotela u zidu krvnog suda. Nakon prestanka terapije kiseonikom, regeneracija krvnih sudova javlja se u zahvaćenom području iza mrežnjače. Dilatacija (proširenje) i ruptura (pucanje) ovih krvnih sudova može dovesti do krvarenja u staklastom telu ili mrežnjači, fibroze i adhezija koja može da prati, oštećenje mrežnjače i pojave slepila.

Toksični efekti na drugim tkivima [58][uredi - уреди]

Kiseoničko uvo

Glavni članak: Kiseoničko uvo
Glavni članak: Aerootitis

Kratkovidost i katarakta (mrena)

  • Kratkovidost (lat. myopia) i katarakta (mrena, zamućenje očnog sočiva, (lat. cataractae)), može nastati nakon udisanja 100% kiseonika, kod starijih osoba ili nakon dužeg izlaganja (većem broju seansi) 100% kiseoniku na povišenom pritisku (HBOT). Pri čemu je kratkovidost prolazna a katarakta (mrena) trajna i javlja se najčešće kao komplikacija već postojećeg oštećenja očnog sočiva.

Ovi poremećaji su posledica delovanja slobodnih kiseoničkih radikala na očnom sočivu, što ima za posledicu stvaranje velikih i gustih molekula agregata.

Sočivo oka se štiti od slobodnih kiseoničkih radikala uglavnom glutationom i vitaminom E, pa se zato kod starijih osoba i kod produženih serija (HBOT), preporučuje povećan unos antioksidanata i povremena kontrola očnog lekara.[59]

Dijagnoza akutnog trovanja kiseonikom[uredi - уреди]

Klinički se trovanje kiseonikom može ispoljiti u dva oblika, kao;

  • Akutno trovanje kiseonikom – kod koga su dominantne promene na centralnom nervnom sistemu (CNS)
  • Hronično trovanje kiseonikom - kod koga su dominantne promene na plućima.[2][60][41]

Dijagnoza akutnog trovanja kiseonika u tipičnim slučajevima nije teška. Određene poteškoće mogu nastati kada se osoba nalazi pod anestezijom u nesvesnom stanju, ili u drugim poremećajima svesti. Nema apsolutnih simptoma karakterističnih samo za trovanje kiseonikom.

  • Početna manifestacija trovanja kiseonikom može započeti pojavom nelagodnosti, koja se u akutnoj fazi intoksikacije može manifestovati sledećim znacima;
  • zujanjem u glavi,
  • treperenjem i sumaglicom u očima,
  • zvonjenjem u ušima,
  • glavoboljom,
  • kratakim udahom,
  • retrosternalnim bolom (iza grudne kosti) ((nesigurne lokalizacije),
  • nevoljnim grčenjem mišića,
  • utrnulošću prstiju.
  • Spoljašnje manifestacije trovanja kiseonikom ispoljaavaju se sledećim znacima
  • iznenadno i prekomerno znojenje,
  • vlažna i bleda koža.
  • promena ponašanja; uznemirenost ili obratno izražena sedacija.
  • Ponekad i pre pojave početnih manifestacija, trovanje može započeti jasno izraženim znacima akutnog trovanja kiseonikom, najčešće u vidu pojave slabih ili jačih napada grčeva (po tipu toničko-kloničkih grčeva), veoma sličnih onim kodepilepsije

Gasne analize[uredi - уреди]

Normalne vrednosti gasnih analiza pH i acidobazne ravnoteže
Parametar Vrednost Tumačenje
pH 7.35–7.45

Vrednost pH ili H + pokazuje da li je bolesnik u;

  • acidozi (pH < 7,35; H+ >45) ili
  • alkalozi (pH >7,45; H+< 35).
H+ 35–45 nmol/l (nM) Vidi iznad
PaO2 9,3–13,3 kPa ili 80–100 mmHg

Normalna vrednost PaO22 je u širokom rasponu, 70–100 mmHg (što zavisi od starosti).

  • Nizak PaO2 označava da bolesnik ima poremećaj disanja, hipoksemiju.
  • Ako je PaO2 manje od 60 mmHg potrebna je dodatna količina kiseonika.
  • Ili ako je PaO2 manji od 26 mmHg, bolesnik je u riziku od smrti i mora se odmah lečiti kiseonikom
PaCO2 4,7–6,0 kPa or 35–45 mmHg

Parcijalni pritisak (PaCO2) označava postojanje respiratornih poremećaja: na osnovu promen njegove normalne vrednosti, jer PaCO2 određuje nivo ventilacije [61]

  • Visok PaCO2 govori o respiratornoj acidozi i narušenoj ventilaciji.
  • Nizak nivo PaCO2 o respiratornoj alkalozi i hiper-ventilaciji.
  • Nivo PaCO2 takođe može biti izmenjen kada respiratorni sistem pokušava da reguliše metaboličke poremećaje i normalizuje pH krvi. Povišen nivo PaCO2 je kod nekih poremećaja povezan sa respiratornom insuficijencijom, poznatom kao hiperkapnija.
HCO3 22–26 mmol / l

Nivo HCO3 jona je pokazatelj metaboličkih poremećaja (kao što je ketoacidoza).

  • Visok nivo HCO3 ukazuje na metaboličku acidozu.
  • Nizak nivo HCO3 ukazuje ma netaboličku alkalozu.
  • Nivo HCO3 može biti poremećen i kod narušene funkcije bubrega koji pokušava da normalizuje pH krvi nastao poremećajem disanja.
SBCe(Standardna koncentracije bikarbonata) 21-27 mmol / l

Koncentracija bikarbonata u krvi na pritisku CO2 od 5.33 kPa, i punoj sauraciji kiseonika na 37°C .[62]

Puls oksimetar, aparat za indirektnu gasnu analizu SaO2

Gasne analize i (pH) su od izuzetnog značaja za određivanje vrednosti respiracijskih gasova (PaO2 i PaCO2) i acidobazne ravnoteže u arterijskoj krvi, na osnovu kojih se najefikasnije određuje i podešava terapija kiseonikom i procenjuju neželjene posledice.

Gasne analize, a kod bolesti pluća zajedno sa spirometrijom, su najbolji pokazatelj nepovoljnog dejstva hiperoksije, ali i najbolji način za odmeravanje „doze oksigenoterapije“.

Normalne vrednosti parcijalnog pritiska kiseonika iznose (PaO2 > 10,5 kPa i njegova fiziološka vrednost lako opada sa godinama života). Saturacija arteriske krvi kiseonikom u zdravih osoba iznosi 0,94 kPa.

Parcijalni pritisak ugljen dioksida (PaCO2) u zdravih osoba iznosi između 4,5 i 6,0 kPa i ne menja se sa starošću. Na osnovu praćenja odstupanja od ovih (normalnih) vrednosti sprocenjuje se i promene u hiperoksiji.[63]

Novine u dijagnostici[uredi - уреди]

Najnovija istraživanja o upotrebi kiseonika u normobaričnim i hiperbaričnim uslovima danas se sve više intenziviraju (posebno u oblasi hiperbarične medicine) uz korišćenje visoke tehnologije, uključujući i primenu izotopa, magnetne rezonantne tomografije (MRI) i kompjuterizovane emisione tomografije (SPECT).

Brojna istraživanja sprovedena pre i posle primene hiperoksije uz primenu magnetne rezonantne tomografije (MRI) i kompjuterizovane emisione tomografije, dala su vredan uvid u mehanizme i postupke hiperbarične i normobarične terapije primenom oksigenacije. Zahvaljujući ovim istraživanjima brojne indikacije koje su prethodno smatrne da imaju lošu prognozu u hiperoksiji, uključujući i povrede mozga, moždani udar, ne samo da su opovrgnute već su se manifestovale poboljšanjem neurološkog stanja, uz izuzetno mali broj trovanja kiseonikom. Istraživanja u ovoj oblasti se i dalje nastavljaju.[64]

Sprečavanje trovanja kiseonikom[uredi - уреди]

  • Prevencija i stalni monitoring (praćenje) bolesnika i koncentracije gasova, u sredine u kojoj se primenjuje O2, od primernog je značaja za rano prepoznavanje trovanja kiseonikom, a samo pravovremenim reagovanjem, može se sprečiti njegova pojava. Pri tome treba imati na umu da iznenadni prekid primene kiseonika, zbog toksičnih efekata, može povremeno pogoršati simptome- „efekat isključenja kiseonika“.[41]
  • Smanjenje vitalnog kapaciteta pluća, kod bolesnika jedan je od indikatora za praćenje toksičnosti O2 na funkciju pluća. Maksimalno prihvatljivo smanjenje tog kapaciteta je 10%.[41][65]
  • U toku primene kiseoničke terapije stalno praćenje kliničkog stanja bolesnika je od bitnog značaja, ali glavni pokazatelj uspešnosti kiseoničke terapije su vrednosti respiracijskih gasova, (PaO2, SaO2, PaCO2) i acidobazni ekvivalent (pH, bikarbonati) u arterijskoj krvi. Merenje parcijalnih pritisaka raspiracijskih gasova vrši se povremeno ili neprekidno (što zavisi od stanja pacijenta) indirektom ili direktnom metodom.[1]
  • Oštećenje pluća nakon dužeg lečenja kiseonikom, mogu se predvideti, moguća, oštećenja pluća, primenom za to preporučene jedinice UPTD.
  • UPTD je jedinica za određivanje toksičnog dejstva kiseonika na plućima i izračunava se na sledeći način; jedan minut udisanja 100% kiseonik na 1 atmosferi odgovara 1 UPTD, (primer: UPTD od 1,425 će izazvati 10% smanjenje vitalnog kapaciteta pluća.
  • I pored toga što se u mnogim normativima, za praćenje uticaja O2 preporučuje primene elektroencefalografije (EEG) neka istraživanja pokazuju da njegova upotreba nije od koristi za praćenje trovanja CNS.[41]
  • Sticanje otpornosti na izlaganje hiperoksiji i indukcija antioksidacionih enzima u toku izlaganja smrtonosnom nivou hiperoksije i/ili hipoksija dalo je uspešne rezultate kod eksperimentalnih životinja, ali se ovi programi nalaze u procesu evaluacije.[66]
  • Egzogeni antioksidanati, naročito vitamini E i C mogu se preventivno koristiti u dece sa visokim rizikom pojave retinopatije (preporučene doze vitamina E su 100 mg kg/dan u toku 4-6 nedelja.[17], ali i kod bolesnika koji se duže vreme leče u barokomorama (HBOT)
  • Adrenalektomia, hipofizektomia, kao i snižena funkcija štitne žlezde, može imati uticaj na težinu trovanja kiseonikom, što se može javiti kod korišćenje alfa adrenergičnih blokatora.[41]
  • Nedostatak mikroelemenata, (koji se u organizmu nalaze u tragovima), zbog nedovoljnog ili neodgovarajućeg unosa će verovatno pogoršati trovanje kiseonikom i najčešće se javlja zbog loše ishrane bolesnika u manje razvijenim državama sveta.[54]

Praktični saveti i sprečavanje trovanja kiseonikom [54][57][uredi - уреди]

  • Ako dođe do manifestacija trovanja kiseonikom u cilju zaustavljanja i otkanjanja posledica primenjuju se sledeće medicinske mere;
  • Privrenmeno ili trajno se pekida sa daljom terapijom kiseonika.
  • U višemesnoj barokomori potrebno je trenutno skinuti masku za kiseonik (što je najčešće dovoljno da prekine apileptički napad).
  • U jednomesnoj barokomori, ne sme se započeti sa sniženjem pritiska sve do prestanka epileptiformnog napada, jer može doći do pojave pneumotoraksa zbog zaustavljanja ili nepravilnog disanja.
  • Prema potrebi oriniraju se benzodiazepini, fenobarbiton ili druggi antikonvuilzivni lekovi u uobičajenim dozama.
  • Kod bolesnika sa hroničnom hipoksemijom, kao što su teške hronična opstruktivna bolest pluća (HOBP), bezbednije je primeniti kiseonik u koncentraciji koja je na granici najnižeg mogućeg nivoa parcijalnog pritiska kiseonika u alveolama (Pa02), koja može biti čak i do 50-55 mmHg (Pa02), što je najčešće i dovoljno za stabilizaciju (HOBP).
  • Pozitivni pritisak na kraju izdisaja (izdisajni pritisak ) treba koristi tokom mehaničke ventilacije, ako udahnuta koncentracije kiseonika > 50% ne uspeva da reguliše hipoksiju.
  • Kod akutnih plućnih poremećaja sa teškom hipoksijom, koncentracija kiseonika mora biti tolika da omogućava zasićenje krvi kiseonikom bude Sa>90% a parcijalni pritisak PaO2 60-65 mmHg. Ako, uprkos korišćenju kiseonika koncentracije nije veća od 60-70% ne treba ići na povećanje parcijalnog pritiska kiseonika u alveolama (Pa02), već je mudrije odlučiti se da dostignutim (Pa02) zadržimo blaži oblik hipoksemije. .[67]
  • Ako je bolesnik vitalno ugrožen izraženom hipoksijom, ona mora biti adekvatno lečena čak i upotrebom 100% kiseonika tokom dužeg vremenskog perioda, bez obzira na mogućnost trovanja, jer spašavamo njegov život, pa je i rizik opravdan.
  • Kako bi se sprečila pojava retrolentalne fibroplazije novorođenčadi, savetuje se izbegavanje kontinuirane terapije kiseonikom, posebno kod prerano rođene dece, kao i dece sa niskom porođajnom težinom, kao i primena koncentracije kiseonika u udahnutom vazduhu koje prelazi 40%, pri čemu (Pa02) mora biti ispod kritičnog nivoa od 160 mmHg.
  • Pomoćna, egzogena linija antioksidativne odbrane su i neenzimske supstance (mikroelementi) koji neutrališu slobodne radikale (npr: vitamin E, vitamin C, glutation (GHS), koenzim (Q10), koji takođe u uslovima loše ishrane i izražene hiperoksije ne mogu ispoljiti svoj antioksidantnu zaštitu u dovoljnom obimu. Zato prema nekim istraživanjima ima opravdanje primena ovih mikroelemenata u većim dozama pre početka i u toku lečenja hiperoksijom u cilju prevencije trovanja kiseonikom.[15]

Izvori[uredi - уреди]

  1. 1.0 1.1 Vargić V., Stevanović M., Farmakoterapija u pulmologiji, Medicinska knjiga Beograd-Zagreb, 1990. str. 99-108.
  2. 2.0 2.1 2.2 Edmonds C, Lowry C, Pennefather J. Oxygen toxicity. In :Edmond C, Lowry C, Pennefather J, Editors. Diving and Subaquatic Medicine. Oxford; Butterworth-Heinemann.1992; 241-56.
  3. 3.0 3.1 Dekleva N. Uvod u hiperbaričnu medicinu, Naučna knjiga, Beograd, 1989.
  4. 4.0 4.1 Donald KW. Oxygen poisoning in man (I,II). BMJ 1947; 667-72, 712-7.
  5. 5.0 5.1 Patel, Dharmeshkumar N; Goel, Ashish; Agarwal, S.B.; Garg, Praveenkumar; Lakhani, Krishna K. (2003),"(PDF). Journal, Indian Academy of Clinical Medicine 4 (3): 234–7. Retrieved 2008-09-28.
  6. 6.0 6.1 Acott, Chris (1999). "Oxygen toxicity: A brief history of oxygen in diving". South Pacific Underwater Medicine Society Journal 29 (3): 150–5. ISSN 0813-1988. OCLC 16986801. Retrieved 7. 1. 2009..  ((en))
  7. Behnke, Alfred R.; Johnson, F.S.; Poppen, J.R.; Motley, E.P. (1935). "The effect of oxygen on man at pressures from 1 to 4 atmospheres". American Journal of Physiology 110: 565–72. Note: 1 atmosphere (atm) is 1.013 bars.
  8. Lambertsen, Christian J.; Clark, John M.; Gelfand, R. (2000). "The Oxygen research program, University of Pennsylvania: Physiologic interactions of oxygen and carbon dioxide effects and relations to hyperoxic toxicity, therapy, and decompression. Summation: 1940 to 1999". EBSDC-IFEM Report No. 3-1-2000 (Philadelphia, PA: Environmental Biomedical Stress Data Center, Institute for Environmental Medicine, University of Pennsylvania Medical Center).
  9. Richardson,D Shreeves, K; DIVING Training oxygen toxicity EXPOSURE(PHYSIOLOGY)mixed gas SAFETY RISK equipment analysis;SPUMS 1996.Volume 26 Number3.[1] Preuzeto,07. januara 2010.((en))
  10. Clare Gilbert MD MSc FRCOphth Retinopathy of Prematurity: EpidemiologyPreuzeto, 07. januara 2010.((en))
  11. Northway, W.H.; Rosan, R.C.; Porter, D.Y. (1967). "Pulmonary disease following respirator therapy of hyaline-membrane disease. Bronchopulmonary dysplasia". New England Journal of Medicine 276 (7): 357–68
  12. Palta, M.; Sadek, M.; Barnet, J.H.; et al. (1998). "Evaluation of criteria for chronic lung disease in surviving very low birth weight infants. Newborn Lung Project". Journal of Pediatrics 132 (1): 57–6], Pristupljeno 27. 4. 2013.
  13. Shykoff, BE Performance of Various Models in Predicting Vital Capacity Changes Caused by Breathing High Oxygen Partial Pressures.Posećeno. 07. januara 2010.((en))
  14. 14.0 14.1 Oxygen Bars: Is a Breath of Fresh Air Worth It?Preuzeto, 07. oktobra 2010.
  15. 15.0 15.1 15.2 15.3 15.4 Živković.M, Kanjuh Ž,Bakočević P., Historical development of hyperbaric medicine and physiological basis of its application. In: Živković.M, editor. Hyperbaric and underwater medicine. Beograd: HBO medical center; 1998. pp. 103-13. (Serbian)
  16. 16.0 16.1 16.2 16.3 Živković.M, izdavač. Hiperbarična i podvodna medicina.Beograd: HBO medical center ; Nauka, 1998. . pp. 251. ID=55440652
  17. 17.0 17.1 Satoskar RS, Bhandarker SD, Ainapure SS. Chapter 69, Therapeutic Gases: Oxygen and Carbon Dioxide. In : Satoskar RS, Bhandarker SD and Ainapure SS, Editors. Pharmacology and Pharmacotherapeutics, Volume 2, Revised Fifteenth Edition. Mumbai; Popular Prakashan. 1997; 980-7.
  18. Brubakk & Neuman 2003, pp. 358–60
  19. Beehler, C.C. (1964). "Oxygen and the eye". Survey of Ophthalmology 45: 549–60. PMID 14232720. 
  20. 20.0 20.1 Walters, K.C.; Gould, M.T.; Bachrach, E.A.; Butler, Frank K. (2000). "Screening for oxygen sensitivity in U.S. Navy combat swimmers". Undersea and Hyperbaric Medicine 27 (1): 21–6. PMID 10813436. Retrieved 2. 10. 2008.. 
  21. 21.0 21.1 Yildiz, S.; Ay, H.; Qyrdedi, T. (2004). "Central nervous system oxygen toxicity during routine hyperbaric oxygen therapy". Undersea and Hyperbaric Medicine (Undersea and Hyperbaric Medical Society, Inc) 31 (2): 189–90. PMID 15485078. Retrieved 5. 1. 20010..  ((en))
  22. Butler, Frank K.; Knafelc, M.E. (1986). "Screening for oxygen intolerance in U.S. Navy divers". Undersea Biomedical Research 13 (1): 91–8. PMID 3705251. Retrieved 5. 1. 2009..  ((en))
  23. Hampson Neal, Atik D. (2003). "Central nervous system oxygen toxicity during routine hyperbaric oxygen therapy". Undersea and Hyperbaric Medicine (Undersea and Hyperbaric Medical Society, Inc) 30 (2): 147–53. PMID 12964858. Retrieved 5. 1. 2009..  ((en))
  24. Retinopatija nedonoščadi Preuzeto, 05. januara 2009. ((sh))
  25. 25.0 25.1 25.2 25.3 25.4 Donald KW. Oxygen and the diver. Harley Swan, UK. The SPA Ltd., 1992., Lambertsen CJ. Effects of oxygen at high partial pressure. In: Fenn WO, Rahn H., eds. Handbook of Physiology. Respiration. Bethesda, MD: Am. Physiol. Soc., Sec 3, Vol 2, 1965: 1027-1046.
  26. STANDARD PRACTICE FOR PRECISION CLEANING AND TESTING OFSHIPBOARD OXYGEN, HELIUM, HELIUM-OXYGEN,NITROGEN, AND HYDROGEN SYSTEMS [2], Pristupljeno 12. 10. 2010. ((en))
  27. Flynn, E.T. 1999. Material presented at meeting, “Oxygen Toxicity in Surface-Supplied Helium-Oxygen Diving,” Naval Submarine Medical Research Center, Groton, CT,4 July 1999
  28. Gerth WA. Decompression Sickness and Oxygen Toxicity in US Navy Surface-Supplied He-O2 Diving. In: Lang, MA and Smith, NE (eds.). Proceedings of Advanced Scientific Diving Workshop: February 23-24, 2006, Smithsonian Institution, Washington, DC, Pristupljeno 05. 1. 2010.((en))
  29. Yildiz, S.; Ay, H.; Qyrdedi, T. (2004). "Central nervous system oxygen toxicity during routine hyperbaric oxygen therapy". Undersea and Hyperbaric Medicine (Undersea and Hyperbaric Medical Society, Inc) 31 (2): 189–90. PMID 15485078. Retrieved 3. 10. 2008.. 
  30. Hampson Neal, Atik D. (2003). "Central nervous system oxygen toxicity during routine hyperbaric oxygen therapy". Undersea and Hyperbaric Medicine (Undersea and Hyperbaric Medical Society, Inc) 30 (2): 147–53. PMID 12964858. Retrieved 5. 1. 2009..  ((en))
  31. Yildiz, S.; Aktas S, Cimsit M, Ay H, Toğrol E (2004). "Seizure incidence in 80,000 patient treatments with hyperbaric oxygen". Aviation, Space and Environmental Medicine 75 (11): 992–4. PMID 15559001. Retrieved 05. 01. 2009..  ((en))
  32. Bancalari, Eduardo; Claure, Nelson; Sosenko, Ilene R.S. (2003). "Bronchopulmonary dysplasia: changes in pathogenesis, epidemiology and definition". Seminars in Neonatology (London: Elsevier Science) 8 (1): 63–71. doi:10.1016/S1084-2756(02)00192-6. PMID 12667831. 
  33. 33.0 33.1 Gilbert, Clare (1997). "Retinopathy of prematurity: epidemiology". Journal of Community Eye Health (London: International Centre for Eye Health) 10 (22): 22–4. 
  34. De Martino G, Luchetti, De Rosa RC. Toxic effects of Oxygen. In : Michael M, Marroni A, Longoni C, Editors. Handbook of Hyperbaric Medicine. New York; Springer.1996; 59-68.
  35. 35.0 35.1 Halliwell B. Oxydants and human disease: some mew consepts FFASEBJ.1 358-364;1987
  36. Simić M.G. Taylor K.A.Introduction to peroxydation and antioxidation mechanisms, u Oxygen Radicals in Biology and medicine. New York London Plenum press,1-90: 1988.
  37. Passwater R.A. Selenium as food and Medicine. New Canaan Connecteut Keats Publishing;1980.
  38. 38.0 38.1 Jozanov-Stankov, O.N.et al. "Utvrđivanje antioksidativnog statusa kao parametar u zdravstvenoj kontroli ljudi izloženih jonizujućem zračenju i opasnim hemijskim agensima." Acta biologica iugoslavica - serija C: Physiologica et pharmacologica acta 39.3 (2003): 115-120.
  39. 39.0 39.1 39.2 Chawla A, Lavania AK. Oxygen toxicity. Medical JournalArmed Forces India 2001; 57: 131-3.
  40. Lambertson CJ.Effects of excessive pressures of oxygen, nitrogen, helium, carbon dioxide, and carbon monoxide. In: Mountcastle VB, Editor. Medical Physiology. Missouri; CV Mosby Co.1980; 1901-46.
  41. 41.0 41.1 41.2 41.3 41.4 41.5 41.6 41.7 Clark JM. Oxygen toxicity. In : Bennitt PB, Elliot DH, Editors. The Physiology and Medicine of Diving. London; Bailliere-Tindall.1982; 200-38.
  42. Flenley DC. Principles of Oxygen Therapy. In : Respiractory Medicine. London; Bailliere-Tindall. 1990; 370-84.
  43. De Martino G, Luchetti, De Rosa RC. Toxic effects of Oxygen.In : Michael M, Marroni A, Longoni C, Editors. Handbook ofHyperbaric Medicine. New York; Springer.1996; 59-68.
  44. Deneke SM, Fanburg BL. Normobaric oxygen toxicity of the lung. NEJM 1980;303 (2):76-86
  45. Bitterman N, Melamed Y, and Perlman I. CNS Oxygen toxicity in the rat: The role of ambient illumination. Undersea Biomed Res 1986; 13:19-25.
  46. Bitterman N, Laor A, and Melamed Y. CNS oxygen toxicity in gas mixture breathing. Undersea Biomed Res 1987; 14:477-483.
  47. Thom SR. Inert gas enhancement of superoxide radical production. Arch Biochem Biophys 1992; 295:391-396.
  48. Hof DG, Dexter JD, and Mengel CE. Effect of circadian rhythm on CNS oxygen toxicity. Aerospace Med 1971; 42:1293-1296.
  49. Torley LW and Weiss HS. Effect of age and magnesium ions on oxygen toxicity in the neonate chicken. Undersea Biomed Res 1975; 2:223-227.
  50. Troy SS and Ford DH. Hormonal protection of rats breathing oxygen at high pressure. Acta Neurol Scand 1972; 48:231-242.
  51. Donald KW. Oxygen and the diver. Harley Swan, UK. The SPA Ltd., 1992.
  52. I. T. Demčenko, Aktivnыe formы kisloroda, neйrotransmitterы i oksid azota v mehanizme toksičeskoй giperoksii, Institut эvolюcionnoй fiziologii i biohimii im. I. M. Sečenova RAN, Sankt-Peterburg opublikovano v žurnale „Giperbaričeskaя fiziologiя i medicina“ № 4/96
  53. Satoskar RS, Bhandarker SD, Ainapure SS. Chapter 69, Therapeutic Gases: Oxygen and Carbon Dioxide. In : Satoskar RS, Bhandarker SD and Ainapure SS, Editors. Pharmacology and Pharmacotherapeutics, Volume 2, Revised Fifteenth Edition. Mumbai; Popular Prakashan. 1997; 980-7.
  54. 54.0 54.1 54.2 Udwadia Farokh Erach. Chapter 8.2 - Oxygen toxicity. In :Principles of Critical Care. New Delhi; Oxford Univerisity Press.2000; 229-38.
  55. Clark JM, Lambertson CJ. Pulmonary oxygen tolerance and the rate of development of pulmonary oxygen toxicity in man at two atmospheres inspired oxygen tension. In : Lambertson CJ, Editor. Underwater Physiology; Proceedings of the third symposium. Baltimore Williams and Wilkins. 1967; 439-51.
  56. Kelly FJ. Free radical disorers of preterm infants. British Medical Bulletin 1993; 49 (3): 481-93.
  57. 57.0 57.1 Dutta DC. Chapter 31 - Low birth-weight baby. In : Dutta DC, Editor. Textbook of Obstertrics including Perinatology & Contraception. Calcutta; New Central Book Agency (P) LTD, 3rd edition, Reprint 1997; 473-83.
  58. Daniel Mathieu Handbook on hyperbaric medicine, 2006. na Google books, Pristupljeno 13. 1. 2010.((en))
  59. 59.0 59.1 Oriani G, Marroni A, Wattel E, editors. Handbook on hyperbaric medicine. Berlin: Springer Verlag; 1995.
  60. Miles S. Oxygen. In : Miles S, Editor. Underwater Medicine.London; Staples 1969; 128-51.
  61. Baillie K, Simpson A. "Altitude oxygen calculator". Apex (Altitude Physiology Expeditions). http://www.altitude.org/calculators/oxygencalculator/oxygencalculator.htm. pristupljeno 14. 01. 2010..  - Online interactive oxygen delivery calculator
  62. Acid Base Balance (page 3), Pristupljeno 27. 4. 2013.
  63. Brambillu.I. et all., Value of nocturnal monitoring of transetitaneus O2 and CO pressures in adults with respiratory failuer. Respiration, 48, 81-90
  64. "Hyperbaric Medicine Today". hyperbaric-oxygen-info.com. http://www.hyperbaric-oxygen-info.com/hyperbaric-medicine.html. pristupljeno 11. 1. 2010.. 
  65. Clark JM, Lambertson CJ. Pulmonary oxygen tolerance and the rate of development of pulmonary oxygen toxicity in man at two atmospheres inspired oxygen tension. In : Lambertson CJ, Editor. Underwater Physiology; Proceedings of the third symposium. Baltimore Williams and Wilkins. 1967; 439-51.
  66. Deneke SM, Fanburg BL. Normobaric oxygen toxicity of thelung. NEJM 1980; 303 (2): 76-86.
  67. "Clinical Guidelines Update - Oxygen". Joint Royal Colleges Ambulance Liaison Committee/Warwick University. April 2009. http://www2.warwick.ac.uk/fac/med/research/hsri/emergencycare/prehospitalcare/jrcalcstakeholderwebsite/clinicalpracticeupdates/oxygen_guideline_combined_final_published_version_22apr09sb.pdf. pristupljeno 13. 01. 2010..  ((en))

Vidi još[uredi - уреди]

Star of life.svg Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi tema o zdravlju (medicini).