Hiperbarična medicina

Izvor: Wikipedia
Pacijent u jednomestnoj hiperbaričnoj komori

Hiperbarična medicina je specifična medicinska disciplina koja proučava i u praksi primenjuje povoljne terapijske efekte kiseonika pod povišenim pritiskom i atmosfere povišenog pritiska uopšte.

Hiperbarična medicina se zasniva na prirodnom leku: čistom (100%) medicinskom kiseoniku koji se primenjuje pod uvećanim pritiskom, (većem od atmosferskog koji na površini mora iznosi 1 bar) u tzv. hiperbaričnim komorama.

Wikicitati „Na prvom svetskom kongresu medicine u Amsterdamu dr J. H. Jakobson iz bolnice Maunt Sinaj, svoje izaganje započeo je rečima: „ Primena kiseonika pod povišenim pritiskom višim od atmosverskog pritiska predstavlja napredak koji se po značaju može porediti sa otkrićem transfuzije krvi i antibiotika “[1].“
()

Razvoj hiperbarične medicine u svetu[uredi - уреди]

Prvi put u istoriji medicine sa primenom gasa pod pritiskom u lečenju medicinskih poremećaja, daleke 1662. godine započeo je britanski sveštenik po imenu Henshau, koji je konstruisao, neku vrstu preteče današnje barokomore „domicilium“, zatvorenu komoru sa ventilima za kontrolu protoka vazduha, koja je korišćena za stvaranje hiper i hipo baričnih uslova. U to vreme, vazduh u zatvorenoj komorni pod pritiskom nazivan je fr. domicilium.[2] Bez jasnih dokaza, Henshau iznosi pretpostavke da akutni poremećaji u organizmu čoveka, svih vrsta, mogu imati koristi od primene povećanog pritiska gasa, a najviše poremećaji disanja i varenja.[3]

Antoan Lavoazje (1743 - 1794) prvi objavljuje teoriju o razmeni gasova u plućima Antoan Lavoazje (1743 - 1794) prvi objavljuje teoriju o razmeni gasova u plućima
Antoan Lavoazje (1743 - 1794) prvi objavljuje teoriju o razmeni gasova u plućima
Džozef Pristli (1733 - 1804), prvi otkriva toksične efekte kiseonika

Francuski naučnik Antoan Lavoazje (1743 - 1794), otkriva da se gasovi prilikom disanja razmenjuju u plućima. I da se udahnuti kiseonik u plućima zamenjuje sa ugljen-dioksidom, a da se azot izbacuje iz pluća u nepromenjenom obliku.[4] Kada je Džozef Pristli 1772. otkrio toksične osobine kiseonika on započenje sa eksperimentima na životinjama a kasnije i na ljudima u barokomorama.[1]. Posle pronalaska kiseonika on prvi postavlja sumnju da je moguće njegovo štetno dejstvo na organizam čoveka.

Beddos i Watt 1799. opisuju promene na plućima mačića koje su eksperimentalno izlagani vazduhu sa 80% kiseonika.

Sve do 1830., vlada zatišje u ovoj oblasti medicine, kada se sledećih godina dešavaju velike promene u razvoju hiperbarične medicine. Godine 1837., Pravaz je sagradio veliku hiperbaričnu komoru i koristiti je za lečenje raznih bolesti. Komora je najčešće primenjivana za lečenje plućnih bolesti, uključujući tuberkulozu, laringitis, traheitis i veliki kašlj, kao i naizgled nepovezanih bolesti kao što su gluvoća, kolere, rahitisa i konjunktivitis.

Godine 1845., Triger prvi opisuje simptome koji se se javljaju u rudara, za koje je kasnije utvrđeno da su izazvani dekompresionom bolešću [5] Vazduh pod pritiskom čija snaga se koristi da spreči pojavu vode u kesonima, imala je posledice po zdravlje rudara, koji su se po izlasku iz kesona žalili na bolove i grčeve u mišićima. Tokom 1854, Pol M. i Vatele M prvi objavljuju da je dekompresija u barokomori neophodno da se spreči pojava ovih simptoma, i predlažu primenu rekompresije za uklanjanje simptoma .[6]

Prva hiperbarična komora na severnoameričkom kontinentu izgrađena je 1860 u Oshau, Ontario u Kanadi. Prvu takavu komoru u Sjedinjenim Državama je sagradio Korning godinu dana kasnije u Njujorku da leči "neurološke i srodne poremećaja. Ali, kao što su SAD započele svoj razvoj u hiperbaričnoj medicini, hiperbarične komore postaju dostupne i u gotovo svim većim evropskim gradovima.

Francuski hirurg Fonten (fr. Fontaine) projektuje pokretnu barokomoru, čiji rad se zasnivao na povećanju pritiska vazduha u komori. Tim postupkom Fonten je povećava količinu kiseonika u krvi bolesnika za vreme davanja azot-oksidula kao anestetika, čime je sprečavao pad nivoa kiseonika u krvi, što se često događalo, prilikom hirurških zahvata u dubokoj anesteziji.[7]

[[Datoteka:|350px| ]] Early diving recompression chamber at Broome, Western Australia.jpg
Jedna od prvih barokomora (Australija)

U ovoj komori obavljeno je sedam operaci u roku od 3 mesaca. Uspeh je bio veliki i ova metoda lečenja se sve više upotrebljavala, ali nažalost Fonten je doživeo nesreću koja je rezultirala njegovom smrću u komori, i on postaje prvi lekar koji je dao svoj život za razvoj hiperbarične medicine.

Vilijams, u britanskom Medicinskom časopisu još daleke 1885, objavljuje komentar, koji je i danas aktuelan i navodi se u mnogim publikacijama da ukaže na neravnomeran razvoj ove grane medicini i u 21 veku.

Wikicitati „... korišćenje atmosferskog vazduha u različitim stepenima atmosferskog pritiska, u lečenju bolesti, jedan je od najvažnijih dostignuća u savremenoj medicini i kada uzmemo u obzir jednostavnost agensa, egzaktne metode kojima se može primeniti i preciznost sa kojom se može regulisati na zahteve svakog pojedinca, mi smo zapanjeni da se u Engleskoj, ovaj metod lečenja tako malo koristi.“
()

Kaningem je 1900. primetio različitost promena u zdravstvenom stanju bolesnika koji boluju od iste vrste kardiovaskularnih bolesti, u zavisnosti od nadmorske visine na kojoj žive. On to povezuje sa promenama u atmosferi i donosi zaključak da je za to razlog povišeni atmosverski pritisak vazduha. Na osnovu ovih saznanja on konstruiše valjkastu komoru veličine 3h27 m i istu koristi za lečenje bolesti srca, hipertenziju, reumatsku groznicu, šećernu bolest i mnoge druge bolesti.[8] Godine 1928. u Klivlendu, g-din Timkin, zahvalan pacijent koji je bolovao od uremije i čije stanje se poboljšalo posle primene hiperbarične terapije, konstruše za Kaningema ogromnu 60 fita visoku, 64 fita u prečniku, hiperbaričnu bolnicu koja je imala izgleda čelične sfere.[9] Svaki sprat ove bolnice imao je 12 sobe sa svim sadržajima dobrog hotela. U ovim uslovima lečni su bolesnici koji su bolovali od hipertenzije, šećerne bolesti, sifilisa sve do 1930., kada je lokalno medicinsko društvo zatvorilo hiperbaričnu bolnicu zbog nedostatka naučnih dokaza za lečenje u njoj. Dr Kaningem je više puta tražio od Biroa za Istraživanje Američke medicinske asocijacije (AMA) da dokumentuje svoje tvrdnje o efikasnosti hiperbarične medicine ali nažolost primena ove komore se nije dugo održala jer medicinski autoriteti tog vremena nisu imali razumevanja za ovaj metod lečenja.

Datoteka:Hyperbaric-medicine-cunningham-timkin-hyperbaric-hospital.jpg
Prvu hiperbaričnu bolnicu visoku 60 ft i 64 ft široku, 1928. za potrebe dr Kaningema izgradio je u Klivlendu zahvalni bolesnik

Dreger, koji je u 1917. osmislio sistem za lečenje ronilačkih nesreća, prvi je shvatio potencijalne prednosti korišćenja kiseonika pod pritiskom za lečenje dekompresione bolesti. Iz nekog nepoznatog razloga, Dregerov sistem nikada nije ušao u proizvodnju.

Za početak savremene hiperbarične medicine uzima se 1937. godina, kada su Benke i Šeiv počeli da koriste hiperbaričnu komoru za lečenje dekompresione bolesti ronilaca.

Od 1955. Čerčil i Davidson koriste hiperbaričnu oksigenaciju i za lečenje drugih bolesti i rana koje su nastale kod obolelih od karcinoma kao posledica radiopterapije .[1], [10]

Berm u Holandiji 1956. izvodi prvu operaciju na srcu u hiperbaričnoj komori, a iste godine u Evropi počinje i sve učestalija primena hiperbaričnog kiseonika u medicinskoj praksi.[1] On u Amsterdamu 1956, podnosi izveštaj da hiperbarični kiseonika (HBO), da daje dobre rezultata, kao pomoćno sredstvo u kardiopulmonalnoj hirurgiju, posebno ako se primenin u lečenju kongenitalnih anomalija, kao što su tetralogija Falot, transpozicija velikih krvnih sudova ili stenoza plućne arterije. [11]

Kolega Berma W. H. Brummelkamp, koji je takođe jako zainteresovan za hiperbaričnu medicinu, otkriva 1959. (i kasnije 1961 objavljuje), da hiperbarična terapija inhibira anaerobne infekcije.[12]

U međuvremenu Brem, koga često nazivaju ocem današnje hiperbarične medicine, objavljuje članak pod nazivom „Život bez krvi“, ukome izveštava da je kod fatalno anemičnim svinja, koje je tretirao hiperbaričnim kiseonikom postigao vrlo dobre rezultate oporavka..123 [13]

U 1962., Smit i Šarp objavljuju prve rezulate o uspešnoj primeni HBOT u lečenju trovanja ugljen-monoksidom.[14] što daje dalji doprinos prodoru hiperbarične terapije u sve veći broj oblasti savremene medicine toga doba.

Nešto kasnije mnogobrojni „hiperbaričari“ uočavaju da terapija kiseonikom daje vrlo dobre rezultate kod lečenja rana, koje ubrzano zarastaju kao i oštećenja kože kod akutnih termičkih opekotine. Ove studije kao i brojna druga iskustva u primeni HBOT, rezultiraju brojnim kongresima, naučnim skupovima i osnivanjem međunarodnih udruženja za hiperbaričnu medicinu.

Od momenta uvođenja u lekarsku praksu, hiperbarična medicina prolazi kroz više faza razvoja, od masovnog prihvatanja do povremene stagnacije u razvoju. Učestalija primena HBO (hiperbarične oksigenoterapije) kao osnovne metode hiperbarične medicine u lečenju sve većeg broja bolesti uslovila je razvoj ove grane medicine i njeno izdvajanje iz pomorske medicine (koja se uglavnom bavi selekcijom, trenažom i lečenjem ronilaca) i razvija kao posebna subspecijalistička grana pomorske medicine namenjena lečenju bolesnika.[15] Od 2000. Američki odbor medicinskih specijalizacija odobrio je uvođenje podvodne i hiperbarične medicine kao supspecijalizacije u okviru urgentne i preventivne medicine.[16]

...„I pored svega gore navedenog, prihvatanje hiperbarične oksigenoterapije nije išlo tako glatko i ona u medicinskim krugovima dobija naziv Pepeljuga moderne medicine. Tome je doprinelo što se u medicinskim školama hiperbarična medicina pominje samo informativno i uvek u sklopu podvodne ili vazduhoplovne medicine. Drugi razlog je taj što je princip lečenja samo naizgled jednostavan i on se sastoji od izlaganja bolesnika povišenom atmosferskom pritisku u posebnim hiperbarična komora uz udisanje 100% kiseonika. Za sprovođenje ovog tretmana potrebna je navedena specijalizovana oprema koja zahteva određenu dodatnu aparaturu, ali i specijalizovano osoblje i način održavanja. Sa druge strane, kiseonik je kao lek jeftin i lako dostupan, pa nijedna farmaceutska kompanija nije našla interes da finansijski podrži hiperbarične medicinu“... [16]

Sa pojavom i korišćenjem visokih tehnologija, uključujući istraživanja primenom izotopa i njihovim praćenj magnetnom rezonancom, kao i primenom praćenja emisije pojedinačnih fotona primenom kompjuterizovane tomografije pre i nakon hiperbarične terapije dobijeni su dragocene rezultate i objašnjanja za mnoge mehanizmime i pozitivne učinke hiperbaričnog kiseonika u lečenju brojnih poremećaja. A razvoj molekularne medicine stvorio je nove prostore u terapiji određenih bolesti gde HBOT može imati svoje mesto. Pojedini poremećaji za koja se ranije smatralo da imaju lošu prognozu, kao što su poremećaji izazvani povredom mozga, moždanim udarom ili druga oštećenja nervnog sistema, danas zahvaljujući primeni HBOT, imaju povoljnu prognozu i mogu biti korigovani.

U korak sa novim medicinskim saznanjima, uz pravilan izbor indikacija, primenu optimalnih doza 100 procentnog kiseonika kao i dužine izlaganja, uz sve sofisticiranije barokomore, sve veći napredak hiperbarične medicine je evidentan i može se zaključiti da doba HBOT tek dolazi.[16]

Razvoj hiperbarične medicine u bivšoj Jugoslaviji i Srbiji[uredi - уреди]

Barosala je centralni deo hiperbaričnog centra

Na prostoru srednjeg Balkana prva roničačka škola osnovane je 1927. u Tivtu. Prva hiperbarična komora u Kraljevini Jugoslaviji instalirana je 1933., ali nažalost zbog brojnih tehničkih poteškoća do početka rata nije puštena u rad.[1]

Na prostoru bivše SR Jugoslavije nakon Drugog svetskog rata u Institutu za pomorsku medicinu ratne mornarice JNA u Splitu 1969. počinje sa radom veća rekompresiona komora, u kojoj dr Stracimir Gošović 1970. počinje redovnu primenu hiperbaričnog kiseonika u kliničke svrhe. Na inicijativu dr S Gošovića, 1976. u nastavni program VMA uvodi se i specijalizacija iz pomorske ili podvodne i hiperbarične medicine.[1]

U Beogradu je 1974. godine pri KBC Zemun osnovan prvi Hiperbarični centar u Srbiji pod rukovodstvom dr Nikole Dekleve, da bi 1994. Beograd dobio i prvi Zavod za hiperbaričnu medicinu.[1]

Od 1994. otvara se i veći broj privatnih specijalističkih ordinacija za hiperbaričnu medicinu uglavnom u Beogradu i na severu Srbije.[1] Krajem 2008. godine u Nišu počinje sa radom i prva specijalistička ordinacija za hiperbaričnu medicinu na jugu Srbije[17] na 130 godina organizovanog zdravstva u ovom gradu.[18]

Principi delovanja hiperbaričnog kiseonika[uredi - уреди]

Normooksija[uredi - уреди]

Normooksija - zadovoljavajuća količina kiseonika u tkivnim tečnostima u normobaričnim uslovima, ili u uslovima normalnog atmosferskog pritiska od 1 bar-a).

Kiseonik, je pored hrane i vode, jedan od tri najbitnija elemenata u biohemijskim i fiziološke procesim u ćalijama tkiva (pre svega u procesima aerobnog disanja). Ovaj sastojak vazduha daje nam snagu za radne i druge svakodnevne aktivnosti, pomaže bolesniku da ozdravi i štiti nas od otrova u našem okruženju. Kiseonik je gorivo koje mozgu omogućava da pravilno funkcioniše, a imunom sistemu da ojača svoju odbrambenu sposobnost.

Oksigenacija tkiva je proces koji započinje u alveolama pluća i plućnim kapilarima u kojima se krv i plazma obogaćuju kiseonikom preuzetima iz udahnutog vazduha. Disanje se sastoji iz spoljašnjeg disanja, „procesa uzimanja“ kiseonika iz vazduha i vraćanja ugljen-dioksida, (u spoljnu sredinu), kao jednog od proizvoda unutrašnjeg ili ćelijskog disanja.

Vazduh koji udišemo je mešavina gasova koja se sastoji od oko 21% kiseonika, 78% azota, 1% ugljen-dioksida i ostalih gasova i vodene pare. U samom procesu disanja mešavina gasova, u disajnim putevima je nešto drugojačija, i ima sledeći odnos; oko 16% kiseonika, 78% azota, 5% ugljen-dioksida i 1% ostalih gasova, dok zasićenje vodenom parom dostiže vrednosti i do 100%.

Naša tkiva i ćelije, snabdevaju se kiseonikom, iz molekula hemoglobina, koji se nalazi ugrađen u erirocitima (crvenim krvnim ćelijama) krvi. Zasićenje (saturacija- SaO2) arterijske krvi kiseonikom, proporcionalna je sposobnosti vezivanja hemoglobina svakog čoveka ponaosob. Brojni poremećaji zasićenja arterijske krvi kiseonikom mogu dovesti do njegovog nedostatka na nivou tkiva i ćelija što se može ispoljiti poremećajem poznatim pod nazivom hipoksija. Adekvatna oksigenacija tkiva u normobaričnim uslovima (na normalnom atmosferski pritisaku), ukazuje da je procenat isporučenog kiseonika koji se transportuje iz pluća do perifernih tkiva zadovoljavjući što omogućava pravilno obavljanje svih njihovih metaboličkih funkcija.

Potrošnja kiseonika: je količina kiseonika koji se oslobađa iz krvi i plazme za potrebe tkiva. Tkiva u našem telu, u mirovanju, obično troše između 5-6 ml kiseonika po jednom decilitru krvi. Međutim, postoji fiziološki maksimum koji ograničava kapacitet krvi za transport kisonika i iznosi: za 1 g hemoglobina do 1,34 cm3 kiseonika ugrađenog u njegov molekul. Brojne bolesti ili povrede nastoje da kompromituju transport kiseonika putem krvi, ili naruše sposobnosta vezivanja kiseonika za hemoglobin (kao što je to slučaj kod trovanja ugljen-monoksidom).

Putem krvnog sistema oko 97,5% kiseonik do tkiva doprema se vezan za hemoglobina a samo 2,5% kiseonika se prenosi krvnom plazmom. Zato je uloga krvne plazme kao nosioca kiseonika na normalnom (normobaričnom) atmosferskom pritisaku sasvim mala i oksigenacija tkiva uglavnom zavisi od kapaciteta hemoglobina za vezivanje kiseonika.

Hiperbarija, hiperoksija i hiperbarična oksigenacija[uredi - уреди]

  • Hiperbarija - povišenje atmosferskog pritiska kao način povećanja iskorišćenja kiseonika, bez kiseonikom obogaćenog izvora. Hiperbarija se zasniva na konceptu odnosa između pritiska gasa i njegovog rastvaranja u tečnostima (krvi, plazmi, tkivnim tečnostima).
  • Hiperoksija - povećanje ukupne količine kiseonika u organizmu.
  • Hiperoksigenacija (grčki: hyper + oxys), - upotreba visoke koncentracije kiseonika u procesu disanja, koja u organizmu rezultira hiperoksijom.
  • Hiperbarična oksigenacija - ili hiperoksija u hiperbariji ili hiperoksigenacija u hiperbariji, je povećanje ukupne količine kiseonika u tkivnim tečnostima organizma, primenom čistog (100%) medicinskog kiseonika (hiperoksija) u uslovima uvećanog pritiska sredine, (hiperbarija), većem od atmosferskog koji na površini mora iznosi 1 bar), koji se ostvaruje u za to specijalno konstruisanim tzv. hiperbaričnim komorama.

Ključna uloga u mehanizmu delovanja hiperbarične oksigenacije u organizmu (na kojoj se zasniva hiperbarična medicina), pripada povišenom pritisku koji predstavlja glavni efektivni princip i modulator u tom procesu. Vrednost pritiska predodređuje stepen rastvorljivosti gasova u krvnoj plazmi, i zajedno sa drugim faktorima (temperatura, stepen rastvorljivosti, zastupljenost nekog gasa u gasnoj smeši itd), uslovljava prametre spoljašnje sredine, a prema tome i promene u unutrašnjosti organizma, koje predstavljaju startni momenat za razvoj narednih događaja.[19]

Izlažući se delovanju hiperbaričnog kiseonika, organizam reaguje stvaranjem određenih adaptibilnih reakcija, koje se manifestuju promenama u njegovim metaboličkim procesima. Te reakcije treba smatrati kao instrument pomoću kojeg se realizuju brojni pozitivni učinci kiseonika usmereni na stabilizaciju homeostaze. Pri tome se, pod uticajem povišenog pritiska, ne menjaju hemijske i biološke osobine kiseonika, već se samo menja karakter i intenzitet biohemijskih reakcija unutar organizma.[19]

Hiperbarična medicina svoje osnovne principe rada zasniva pre svega na osnovnim gasnim zakonima fizike kao što su Šarlov, Bojlov i Henrijev zakon. Ovi zakoni su u fizici poznat kao „idealni gasni zakoni“.

Analizirajući povezanost između gasova, tečnosti, temperature i pritiska, Henri u svom zakonu daje fizičke pretpostavke hiperbarične oksigenacije:

Wikicitati „Količina bilo kog gasa, koji će se rastvoriti u tečnosti na datoj temperaturi, je direktno proporcionalna parcijalnom pritisku tog gasa.“
()

Na osnovu ove pretpostavke ako je atmosferski pritisak povećan, više kiseonika će se rastvoriti u telesnim tečnostima nego što se to događa na normalnom (normobaričnom) pritisku.

Udisanjem vazduha, na normalnom pritisku, zasićenost hemoglobina kiseonikom iznosi 97%. U 100 ml krvi ima 19,5% vol/% kiseonika hemijski vezanog i 0,32% vol/% rastvorenog u plazmi. Ukoliko se udiše 100 % kiseonik na normalnom pritisku u plazmi se rastvara 2,09 (vol%). Sa povećanjem atmosferskog pritiska, pored normalnog zasićenja hemoglobina, povećava se i koncentracija kiseonika u plazmi, limfnim i cerebrospinalnim tečnostima koja dostiže nivo do 6,20 vol% u 1 decilitru krvne plazme (ovaj proces se zasniva na osnovnim zakonima o rastvaranju gasaova u tečnosti.).[20]

Količina (vol%) 21% i 100% kiseonika rastvorenog u krvnoj plazmi sa porastom pritiska
Pritisak

(bar)

21%kiseonik

(vol%)

100%kiseonik

(vol%)

1 0,32 2,09
1,5 0,61 3,26
2 0,81 4,44
2,5 1,06 5,62
3 1,31 6,20


Hiperbarični kiseonik

  • Veliki broj bolesti u svojoj osnovi ima hipoksiju i hipoksemiju (nedostatak kiseonika) u svojim organima, tkivima i ćelijama, uzrokovan različitim mehanizmima. Kako je nedostatak kiseonika poguban za svaku ćeliju organizma, hiperbarični kiseonik se primenjuje kao lek i ima zadatak da ispravi ove poremećaje, što on čini kroz visoke vrednosti kiseonika rastvorenog u krvi pri njegovom udisanju u koncentraciji od 100% na pritisku od 1,5 do 3 bar-a, (prosečno 1,4 - 2,5 bar-a).
  • Drugim rečima, hiperbarični kiseonik je neka vrsta „bezbednog baj-pasa“, koji u bolesnom stanju obično služi kao glavni činilac u transportu kiseonika – kod velikog broja bolesti - što čini suštinu hiperbarične oksigenoterapije koju primenjuje hiperbarična medicina.

Kao rezultat hiperoksigenacije u krvi i plazmi nastaju sledeći pozitivni učinci u organizmu;

  • Ukupna oksigenacija u hiperbaričnim uslovima jednaka je najvećem zasićenju hemoglobina, do 100% i do 2000% uvećanoj koncentraciji kiseonika u plazmi i drugim telesnim tečnostima
  • Plazma obogaćena kiseonikom ne samo da poboljšava, prenos kiseonika putem hemoglobina, već obogaćena kiseonikom do 6 ml/dl plazme, (na pritisku od 3 bar-a), prelazi metaboličke zahteve ćelija mekih tkiva i kostiju, bez obzira na snabdevanje ćelija kiseonikum iz hemoglobina [21]
  • Rasterećenje transportnog sistema hemoglobina, što igra značajnu ulogu kod defekta hemoglobina.
  • Pri tome kiseonik rastvoren u plazmi dopire i do najudaljenijih ćelija za razliku od eritrocita, (kao glavnih nosilaca kiseonika pri normalnom disanju), koji zbog svoje veličine i neelastičnosti nemaju tu sposobnost. Ova nesposobnost eritrocita još više dolazi do izražaja kod, trovanja ugljen monoksidom, bolešću izazvanog suženja lumena kapilara, i otoka tkiva.
Transkutana oksimetrija kod bolesnika sa hroničnim vaskularnim čirom potkolenice pokazuje značajan porast koncentracije kiseonika u bolesnom tkivu u toku HBO na pritisku od 2 atmosfere. Transkutana oksimetrija kod bolesnika sa hroničnim vaskularnim čirom potkolenice pokazuje značajan porast koncentracije kiseonika u bolesnom tkivu u toku HBO na pritisku od 2 atmosfere.
Transkutana oksimetrija kod bolesnika sa hroničnim vaskularnim čirom potkolenice pokazuje značajan porast koncentracije kiseonika u bolesnom tkivu u toku HBO na pritisku od 2 atmosfere.
Rezultati i mehanizam dejstva HBOT [22]
Rezultati HBOT Mehanizam dejstva HBOT
Difuzno povećan nivo kiseonika u ćelijama na račun fizički rastvorenog kiseonika u plazmi Smanjuje zapaljensku reakciju u tkivima uklanjanjem hipoksije, obima (i do 1/6 u odnosu na površinu mora) i brzinu rastvaranja mehurića vazduha u krvi i tkivnim tečnostima, što dovodi do njihovog bržeg odstranjenja iz organizma.
Uvećana odbrambena sposobnost organizma Povećava fagocitnu sposobnost leukocita, ima direktno bakteriostatsko i baktericidno dejstvo najviše izraženo kod anaeroba (ometanjem metabolizma na kiseonik osetljivih mikroorganizama),
Poboljšano dejstvo pojedinih lekova Poboljšava dejstvo određenih antibiotika, diuretika, antiaritmika i citostatika
Povoljan uticaj na jačanje imuniteta U prisustvu kiseonika pojačava se imuni odgovor ćelija
Snažan antiedematozni učinak u tkivima Manji otok tkiva i poboljšana cirkulacije krvi; uslovljena je vazokonstrikcijom krvnih sudova, smanjenom gustinom plazme, povećanom elastičnošću membrane eritrocita, manjim slepljivanjem trombocita i leukocita i ubrzanim stvaranjem nove mreže kapilara.
Povećan nivo antioksidacione odbrane organizma Normalizuje energetske, metaboličke i funkcionalne procese u ćeliji i na taj način usporava procese starenja ćelija,
Poboljšano stanje organizma u toku i posle radioterapije Povećava osetljivost ćelija nekih tumora na jonizujuće zračenje i smanjuje neželjene efekte zračenja; kroz brže zarastanje radijaciom izazvanih nekrotičnih oštećenja
Ubrzano zarastanje rana i kostiju Aktiviranjem hipoksijom narušenog procesa biosinteze i regeneracije, omogućava zarastanje hroničnih rana,(kroz bolju produkciju kolagena koji predstavlja osnovu (potku) za brzu regeneraciju rana) i stimulacijom kapilarne proliferacije u kostima koja izaziva osteoklastičnu aktivnost i uklanja nekarotično i infekcijom oštećeno koštano tkivo.
Ometeno stvaranje toksičnih metabolita u organizmu Stimuliše detoksikaciju i deblokiranje toksinima aktiviranog hemoglobina, mioglobina i citohromoksidaze što je značajno kod trovanja ugljen-monoksidom i drugim otrovnim gasovima i parama.
Ubrzan oporavak nervnog tkiva Poboljšava provodljivost živaca (regeneracijom omotača) i smanjuje njihov spazam, a deluje i antistresno.
Poboljšana fizička kondicija i psihičko stanje organizma Kod sportista deluje na brži oporavak nakon povreda i brže sticanje psihofizičke kondicije (uklanjanjem mlečne kiseine i drugih produkata metabolizma u mišićima u toku intenzivnog rada), a kod biznismene deluje psihostabilizacijom stresom narušenih procesa, i smanjenjem faktora rizika (hipoksija, visok nivo šećera i masnoća|masnoće u krvi itd), u organizmu.

Primenjena, neposredno pre izlaganja većim naprezanjima, povećava radnu sposobnost za oko 20%, a izdržljivost za 35%, više sati nakon terapije.

Vrste hiperbaričnih komora[uredi - уреди]

Osnovna podela hiperbaričnih komora (barokomora), zasnovana je na broju osoba koje se mogu podvrgnuti lečenju u njima, ali i na čitavom nizu razlika između komora, zasnovanih na tehničkim principima i na specifičnostima vezanim za režim rada i ponašanju bolesnika koji se leče u njima.

Jednomesne hiperbarične komore[uredi - уреди]

Ove barokomore namenjene su lečenju jedne osobe u ležećem, poluležećem ili sedećem položaju. Sastoje se od tela komore u kojoj se bolesnik izlaže HBO i prateće opreme (kiseoničke instalacije, komandnog pulta, monitoringa za praćenje vitalnih parametara bolesnika i fizičkih parametara sredine u komori i barosali). Unutrašnju sredinu komore čini 100% kiseonik pod povišenim pritiskom, koji udiše bolesnik, i istovremeno se „kupa“ u njemu. U toku lečenja u ovim komorama lekar je izvan komore a sa bolesnikom kontaktira vizuelno preko staklenih površina i interfona. Za razliku od višemesnih barokomora ovde je lekar posvećen i vodi brigu samo o jednom bolesniku a pritisak kiseonika i drugi parametri (režimi rada komore) podešavaju se samo njemu. U ovim komorama lečenje se obavlja na maksimalnom (apsolutnom) pritisku sredine do 3 bar-a.

 Jednomesne hiperbarične komore  Jednomesne hiperbarične komore
Jednomesne hiperbarične komore

Višemesne hiperbarične komore[uredi - уреди]

Ove barokomore namenjene su za lečenje dve ili više osoba u ležećem, poluležećem ili sedećem položaju. Sastoje se iz jedanog dva ili tri odeljka koji služe za ulazak osoblja, hitne intervencije i dostavljanje lekova i drugog materijala u toku terapije. Ovim komorama (zbog njihove prostranosti) mogu se izvoditi i hirurški zahvati u uslovima hiperbarične oksigenacije. Unutrašnju sredinu ovih komora ispunjava vazduh pod pritiskom, dok pacijent preko kiseoničke maske za lice, oronazalnog tubusa ili specijalnog skafandera udiše 100% kiseonik na povišenom pritisku. U toku lečenja u ovim komorama uz bolesnika je obavezno prisutan lekar ili medicinski tehničar (u svojstvu pratioca). U ovim komorama se lečenje može obavljati na apsolutnom pritisku unutrašnje sredine do 6 bar-a, i zato su pogodnije za lečenje dekompresione bolesti kod ronilaca.

Višemesne hiperbarične komore Višemesne hiperbarične komore
Višemesne hiperbarične komore

Hibridne hiperbarične komore[uredi - уреди]

Ove komore su najčešće jednomesne i u njima bolesnici dišu kiseonik preko kiseoničke maske a sredinu čini vazduh pod pritiskom. Ili se radi o komorama koje su istovremeno i hiperbarične i hipobarične, u kojima se lečenje bolesnika može obavljati na povišenom ili sniženom pritisku unutrašnje sredine u komori.

Spektar bolesti za HBO[uredi - уреди]

Udruženje SAD za, pomorsku i hiperbaričnu medicinu, poznato i kao UHMS (Undersea and Hyperbaric Medical Society ), propisalo je kod kojih se dijagnoza može lečenje dopuniti primenom HBOT u bolnicama.[3] Sledeće indikacije odobrene su za upotrebu hiperbarične oskigenoterapije, na osnovu odluke Odbora za kiseonik, UHMS: .[23], [3]

Oblast medicine Bolest-poremećaj
Hitna stanja
Gasna gangrena

Hirurške bolesti

Poremećaji cirkulacije

Internističke bolesti

Dijabetesno stopalo

Neurološke i neurohirurške bolesti

Autizam
  • Vrtoglavice, glavobolje, migrena,
  • Multipla skleroza (MS),[49]
  • Moždana paraliza i mehaničke povrede mozga i kičmene moždine,
  • Moždani apscesi,
  • Selekcionirani moždani udar,
  • Moždani otok (kao posledica upale, trovanja, povreda i oštećenja cirkulacije mozga)
  • Rani organski moždani sindrom (bolest malih krvnih sudova)
  • Autizam

Bolesti uha, grla i nosa

  • Neuralgije trigeminusa,
  • Vestibularni poremećaji,
  • Iznenadna gluvoća i šum u uvu.[25]

Očne bolesti

Retinopatija

Ograničenja (kontraindikacije) za HBO[uredi - уреди]

Apsolutne kontraindikacije [50]
Pneumotoraks je apsolutna kontraindikacija za HBO
  • Nelečeni pneumotoraks
  • Nelečeni metastatski malignitet, izuzev ako postoji potreba za primenom HBOT (kod trovanja ugljen monoksidom, gasne gangrene ili drugih opasnosti koje ugrožavaju život bolesnika)
  • Kardiogeni šok
  • Anamnestički podaci o komplikacijama u toku ranijeg lečenja HBO.
  • Bolesti pluća (kaverna, apsces pluća, vazdušna embolija).
  • Podaci o povećanoj preosetljivosti na kiseonik.
  • Urođena sferocitoza
  • Lekovi: Cis-Platinium (zbog pojačane citotoksičnosti), Doksorubicin - Adriamicin (povećan mortalitet na eksperimentalnim životinjama), Bleomicin (teži oblici pneumonitisa, najčešće fatalan čak i kod primene normobaričnog kiseonika ili hiperbaričnog vazduha, Mafenide Acetat (Sulfamylon®), Disulfiram (Antabuse®) (stvara uslove za pojačanu toksičnost kiseonika).[51]
Relativne kontraindikacije [50]
Edem pluća je relativna kontraindikacija za HBO

Proces lečenja hiperbaričnom oksigenacijom[uredi - уреди]

Proces lečenja hiperbaričnom oksigenaacijom, sprovodi se u barokomorama, i prolazi kroz više faza koje moraju obezbediti maksimalnu sigurnost i visok kvalitet lečenja.

Lekarski pregled bolesnika[uredi - уреди]

Pre prijema bolesnika za lečenje hiperbaričnom oksigenacijom, lekar mora da ima uvid u kompletnu medicinsku dokumentaciju bolesnika, i od njega uzima iscrpnu anamnezu, kako bi otkrio eventualna ograničenja za hiperbaričnu oksigenaciju. Lekarski pregled pre lečenja, obuhvata sledeće procedure, kojima se konstatuje da li je tretman u barokomori moguć;

  • specijalistički lekraski pregled lekara hiperbarične medicine,
  • konsultativni pregled jednog ili više specijalista drugih grana medicine,
  • rutinske dijagnostičke procedure koje obuhvataju;

Boravak pacijenata u barokomori podrazumeva i vođenje određene medicinske dokumentacije koja sadrži;

  • Izjava pacijenta da je upoznat sa hiperbaričnom oksigenacijom i da je prihvata kao vid lečenja;
  • Evidencija zadatih parametara;
    • vreme trajanja hiperbarične oksigenacije, brzina komp/dek, zadati pritisak,
    • vrsta monitoringa
    • način pripreme bolesnika,
    • vrednost ostvarenih parametara u toku boravka bolesnika u barokomori,
    • vanredni događaji i otkaz opreme
    • ime i prezime lekara i med. tehničara koji je pacijenta pratio u toku lečenja,
  • Istorija bolesti

Priprema bolesnik za lečenje u barokomori[uredi - уреди]

Bolesnik koji se podvrgava hiperbaričnoj oksigenaciji mora da bude spreman na potpunu saradnju sa medicinskim osobljem, strpljiv i disciplinovan u sprovođenju sledećih sanitarno-tehničkih i bezbednosnih procedura;

  • Da se temeljno okupa i sa sebe skine sve tragove masnoće, lak sa kose i noktiju, lokalne dermatike (lekove koji mu je lekar propisao za nanošenje na površinu kože), dezodoranse i druga kozmetička sredstva,
  • Da sa sebe skine slušna, zubna, očna (sočiva i naočare) i druga protetska pomagala, i razne metalne, plastične i keramičke ukrasne predmete i sl.
  • Sva mesta tretirana lokalnim dermaticima i kozmetičkim preparatima temeljno se pre kupanja tretiraju alkoholom ili sličnim preparatima a otvorene rane i druge kožne promene medicinski se tretiraju od strane med. osoblja i prekrivaju gazom navlaženom fiziološkim rastvorom.
  • Pacijent lečenju pristupa potpuno nag, a pre ulaska u barokomoru na sebe oblači specijalni mantil i platnene kaljače, a na glavu stavlja specijalnu kapu (sve od 100%) pamuka.
  • Kosa mora biti navlažena kako ne bi došlo do elektriziranja. Po ulasku u barosalu bolesnik se hvata za specijalnu šipku (uzemljenje) i sa sebe prazni sav statički elektricitet.
  • Ishrana na dan hiperbarične oksigenacije mora biti lagana bez celuloze, gaziranih napitaka i alkohola. Poslednji obrok pre hiperbarične oksigenacije pacijent konzumira najkasnije 1,5 čas, pre ulaska u barokomoru, jer u slučaju lečenja na tašte može doći do pojave hipoglikemije.
  • Dva sata pre i dva sata posle hiperbarične oksigenacije, pacijentu se preporučuje da ne puši, kako se ne bi smanjio učinak lečenja, a lekove koji su mu propisani uzima po ustaljenoj šemi pre ulaska u barokomoru.
  • Obavezno pre hiperbarične oksigenacije treba obaviti fiziološke potrebe, kako se lečenje, koja traje najmanje 60 min. ne bi prekidalo.
  • Po završenoj hiperbaričnoj oksigenaciji bolesnik je dužan da ostane pod kontrolom lekara najmanje 20 minuta.

Proces upravljanja i priprema sistema za rad[uredi - уреди]

Rad u hiperbaričnom centru mora započeti sledećim pripremnim radnjama;

  • Dnevna kontrola ispravnosti opreme i sistema
  • Zapuštanje sistema
  • Specifična priprema opreme i procedura koje zavise od stanja bolesnika
  • Kompletna evidencija opreme i sistema
  • Stanje ispravnosti protivpožarne zaštite i sistema komunikacije (personala međusobno i personala sa bolesnikom)

Proces lečenja u barokomori[uredi - уреди]

Provetravanje

Traje od 1-3 min i ima za cilj da se iz barokomore istisne vazduh i postigne koncentracije kiseonika unutar komore od 85-95%, i nastavlja se fazom kompresije u toku koje se postiže 100% koncentarcije kiseonika.

Kompresija

Ima za cilj da sa laganim prirastom pritiska (koji u proseku iznosi od 0,1. kgc/sm2 do 1. kgc/sm2), dostigne željeni nivo pritiska određen za lečenje. U toku ove faze koja traja u proseku 10-15 min. (zavisno od brzine prirasta pritiska), raste temperatura i vlažnost vazduha unutar barokomore.

Izopresija (lečenje HBO)

Traje u proseku 40 do 90. min, na apsolutnom pritisku u proseku od 1,5 do 2,5 bara zavisno od prirode bolesti i svrhe lečenja. Prema potrebi u ovoj fazi lečenja vrši se korekcija temperature i vlažnosti untar komore i u barosali posebnim postupkom provetravanja u cilju stvaranja optimalnih uslova za lečenje bolesnika.

Dekompresija

Započinje po isteku vremena izopresije pa sve do izjednačavanja pritiska u komori sa atmosferskim pritiskom. Ova faza traje koliko i faza kompresije (10 do 15 min).

  • Vanredna dekompresija: ovim režimom ostvaruje se brzo skidanje pritiska u komori i njegovo dovođenje na nivo atmosferskog pritiska. Ova faza u proseku traje od 30 do 150 sekundi, i primenjuje se samo u vanrednim situacijama; pogoršanje zdravlja bolesnika, kvar na opremi, požar, jer pretstavlja veliki rizik za nastanak barotraume u organizmu bolesnika.

Moguće komplikacije u toku HBOT[uredi - уреди]

Komplikacije u toku HBOT su izuzetno retke, ako se pre lečenja sprovede propisani dijagnostički postupak, a u toku primene sve procedure monitoringa. Prema istraživanjima Američkog udruženja za hiperbaričnu medicinu na oko 10.000 slučaja može doći do jedne komplikacije, što je izuzetno retko.[52], [53], [54], [55]

Vidi još[uredi - уреди]

Literatura[uredi - уреди]

  1. Oriani G, Marroni A, Wattel E, editors. Handbook on hyperbaric medicine. Berlin: Springer Verlag; 1995.
  2. Daniel Mathieu, Handbook on Hyperbaric Medicine, Springer, 2006 ISBN 1402043767, 9781402043765, str. 812
  3. Rabrenović M, Rabrenović V, Zoranović U. Development of hyperbaric medicine. Vojno sanitetski Pregled 2006; 63(7): 667−71. (Srbija)
  4. Živković M., Kanjuh Ž, Bakčević P. Historical development of hyperbaric medicine and physiological basis of its application. In: Živković M, editor. Hyperbaric and underwater medicine. Beograd: HBO centar; 1998. p. 103–13. (Serbian)
  5. Dejours P, Dejours S (1992) "The effects of barometric pressure according to Paul Bert: the question today" International Journal of Sports Medicine 13 Suppl 1:S1-5
  6. National Academy of Sciences, National Research Council. Fundamentals of Hyperbaric Medicine. Publication 1298. Washington:National Academy of Science; 1966.
  7. The Undersea and Hyperbaric Medical Society (UHMS), Hyperbaric Oxygen Therapy Committee. Guidelines: Indications for Hyperbaric Oxygen. Kensington, MD: UHMS; 2000. The Committee Report can be purchased directly through the UHMS
  8. Živković.M, izdavač. Hiperbarična i podvodna medicina.Beograd: HBO medical center ; Nauka, 1998. 251 str. ID=55440652

Izvori[uredi - уреди]

  1. 1.0 1.1 1.2 1.3 1.4 1.5 1.6 1.7 Živković M., Kanjuh Ž, Bakočević P, Historical development of hyperbaric medicine and physiological basis of its application. In: Živković M, editor. Hyperbaric and underwater medicine. Beograd: HBO centar; 1998. p. 103–13. (Serbian)
  2. Henshaw IN, Simpson A. Compressed Air as a Therapeutic Agent in the Treatment of Consumption, Asthma, Chronic Bronchitis and Other Diseases. Edinburgh: Sutherland and Knox; 1857.
  3. 3.0 3.1 3.2 UHMS, The Hyperbaric Oxygen Therapy Indications,USA, 12.th. Edition, Published 2008.
  4. M. Daumas, Lavoisier, théoricien et expérimentateur, Paris : Presses Universitaires de France, 1955.
  5. Triger M. Letter to Monsieur Arago. Compte Rendus de l'Academie des Sciences. Paris. 20:445, 1845.
  6. Pol M., Watelle M. Memoire sur des effets de commpression de l'air applique creusement de puits houille. Annales Hygiene Hygiene Publique et de Medicine Legale. Second Series 1:241, 1854.
  7. Fontaine JA. Emploi chirurgical de l'air comprime. Union Med 1897; 28: 445.
  8. Jacobson JH and others. The historical perspective of hyperbaric therapy. Annals of the New York Academy. of Sciences 117:651, 1965.
  9. Kindwall E, Whelan H. Hyperbaric Medicine Practice. 2nd ed. Flagstaff, AZ: Best Publishing Company; 2004:chap 1, 18, 19, 20, 25, 29, 30.
  10. Churchill-Davidson I, Sanger C, Thomlinson RH. High-pressure oxygen and radiotherapy. Lancet 1955; 268(6874): 1091−5.
  11. Boerema I and others. High atmospheric pressure as an aid to cardiac surgery. Archivum Chirurgicum Neerlandicum 8:193, 1956.
  12. Brummelkamp, W.H., et al.Treatment of anaerobic infections (clostridial myositis) by drenching tissues with oxygen under high atmospheric pressure. Surgery 49:299, 1961.
  13. Boerema I, et al. Life without blood. A study of the influence of high atmospheric pressure and hypothermia on dilution of the blood. J Cardiovascular Surg. 1960;1:133-146.
  14. Smith G, Sharp GR. Treatment of coal gas poisoning with oxygen at two atmospheres pressure. Lancet 1:816, 1962.
  15. National Academy of Sciences, National Research Council. Fundamentals of Hyperbaric Medicine. Publication 1298. Washington:National Academy of Science; 1966.
  16. 16.0 16.1 16.2 Rabrenović M, Matunović R, Rabrenović V, Zoranović U. Hiperbarična medicina - mogućnosti i dileme. Vojnosanitetski pregled. 2008; 65(3):235-238.
  17. Barokomora-kiseonik u službi zdravlja na na www.stetoskop.info
  18. Povodom 130 godina postojanja Vojne bolnice u Nišu:januar 1878-januar 2008. Đenić N, i sar. Vojnosanit. Pregled 2008;65(1):69-80
  19. 19.0 19.1 Kiserov S. O., Klinički aspekti primene hiperbarične oksigenacije Hiperbarična i podvodna medicina Beograd 1998. str.237-245.
  20. Bassett BE, Bennett PB. Introduction to the physical and physiological bases of hyperbaric therapy. In: Hunt TK, Davis JC. Hyperbaric Oxygen Therapy. Bethesda, MD: Undersea Medical Society; 1977:11-24.
  21. Boerema I, Meyne NG, Brummelkamp WH et al. [Lifewithout blood]. Ned Tijdschr Geneeskd 1960; 104: 949–54.
  22. ((sh))Kako deluje HBOT?Preuzeto. 18 maj 2009.
  23. The Undersea and Hyperbaric Medical Society (UHMS), Hyperbaric Oxygen Therapy Committee. Guidelines: Indications for Hyperbaric Oxygen. Kensington, MD: UHMS; 2000. The Committee Report can be purchased directly through the UHMS
  24. ((en)) "Air or Gas Embolism".Undersea and Hyperbaric Medical Society. Posećeno:1.maj 2009.
  25. 25.0 25.1 25.2 25.3 25.4 25.5 Feldmeier J. Hyperbaric Oxygen 2003: Indications and Results- The Hyperbaric Oxygen Therapy Committee Report. Kensington, Maryland: Undersea and Hyperbaric Medical Society, Inc.; 2003
  26. Rockswold SB, Rockswold GL, Vargo JM, Erickson CA, Sutton RL, Bergman TA, Biros MH. Effects of hyperbaric oxygenation therapy on cerebral metabolism and intracranial pressure in severely brain injured patients. J Neurosurg. 2001;94:403-11.
  27. Rogatsky GG, Kamenir Y, Mayevsky A. Effect of hyperbaric oxygenation on intracranial pressure elevation rate in rats during the early phase of severe traumatic brain injury. Brain Res. 2005;1047:131-6.
  28. Better OS. Rescue and salvage of casualties suffering from the crush syndrome after mass disasters. Mil Med 1999;164(5):366-369.
  29. Piantadosi CA (2004). "Carbon monoxide poisoning". Undersea Hyperb Med 31 (1): 167–77. PMID 15233173. Rubicon-foundation. Posećeno:1.maj 2009.
  30. Britten JS, Myers RAM. Effects of hyperbaric treatment on carbon monoxide elimination in humans. Undersea Biomed Res. 1985; 12:431-8.
  31. Hyperbaric Oxygen Committee. Hyperbaric Oxygen Therapy: A Committee Report. Undersea and Hyperbaric Medical Society, Bethesda, 1996.
  32. Hyperbaric Oxygen Committee. Hyperbaric Oxygen Therapy: A Committee Report. Undersea and Hyperbaric Medical Society, Bethesda, 1996.
  33. Mader JT, Guckian JC, Glass DL, Reinarz JA. Therapy with hyperbaric oxygen for experimental osteomyelitis due to Staphylococcus aureus in rabbits. J Infect Dis 1978;138:312-318
  34. Mader JT, Calhoun JH. Osteomyelitis. In: Principles and Practice of Infectious Diseases. GL Mandell, RG Douglas, JE Bennett Jr. (Eds). Churchill Livingstone, New York, NY: 5th Edition. 1999;1039-1051
  35. Strauss MB. Refractory osteomyelitis. J Hyper Med, 1987.2:1039-1051.
  36. ((en))HBO u lečenju opekotina Search.yahoo.com Posećeno:1.maj 2009.
  37. Bennett MH, Lehm JP, Jepson N. Hyperbaric oxygen therapy for acute coronary syndrome. Cochrane Database of Systematic Reviews 2005, Issue 2. Art. No.: CD004818. DOI: 10.1002/14651858.CD004818.pub2.
  38. McHenrv CR, Malangoni MA. Necrotizing soft tissue infections. In Fry DE, ed. Surgical Infections. Boston: Little, Brown and Co. 1995. pp 161-168.
  39. Wilson B. Necrotizing fasciitis. Am Surg 1952; 18:416-431.
  40. Scheffler A, Rieger H. Clinical information content of transcutaneous oxymetry (tcpO2) in peripheral arterial occlusive disease (A review of the methodological and clinical literature with a special reference to critical limb ischemia). VASA, Band 1992;21:111-126.
  41. Yoshida, Takahiro et al. (2008). "Hyperbaric oxygen therapy for radiation-induced hemorrhagic cystitis". International Journal of Urology 15 (7): 639–641.
  42. Bennett M, Feldmeier J, Smee R, Milross C. Hyperbaric oxygenation for tumour sensitisation to radiotherapy. Cochrane Database of Systematic Reviews 2005, Issue 4. Art. No.: CD005007.
  43. Baškot B, Živković M, Tepić S, Obradović S. Procena terapijskog efekta hiperbarične oksigenacije i eritropoetina u lečenju hronične srčane insuficijencije primenom perfuzione scintigrafije miokarda G-SPECT metodom. Vojnosanitetski pregled. 2009; 66(5):399-402.
  44. Lavy A, Weisz G, Adir Y et al. Hyperbaric oxygen forperianal Crohn’s disease. J Clin Gastroenterol 1994; 19:202–5.
  45. Akin ML, Gulluoglu BM, Uluutku H et al. Hyperbaricoxygen improves healing in experimental rat colitis.Undersea Hyperb Med 2002; 29: 279–85.
  46. ((sh))Hronične komplikacije šećerne bolesti Stetoskop.info Posećeno:1.maj 2009.
  47. Mader JT, Shirtliff ME, Calhoun JH. The Use of Hyperbaric Oxygen in the Treatment of osteomyelitis. In: Hyperbaric Medicine Practice. Best Publishing Co. Flagstaff, Arizona. 1999;603-616.
  48. Davis JC, Heckman JD, DeLee JC, Buckwold FJ. Chronic non-hematogenous osteomyelitis treated with adjuvant hyperbaric oxygen. J Bone Joint Surg 1986;68A:1210-1217.
  49. Haapaniemi T, Nylander G, Sirsjo A et al. Hyperbaricoxygen reduces ischemia-induced skeletal muscle injury.Plast Reconstr Surg 1996; 97: 602–7.
  50. 50.0 50.1 Jain,KK, Textbook of hyperbaric medicine,second edition, Seatle-Toronto,1996,12-15
  51. Oriani G, Marroni A, Wattel E, editors. Handbook on hyperbaric medicine. Berlin: Springer Verlag; 1995.
  52. Rabrenović M. i sar. Development of hyperbaric medicine. Vojno sanitetski pregled 2006; 63(7): 667−71.
  53. Živković.M, izdavač. Hiperbarična i podvodna medicina.Beograd: HBO medical center ; Nauka, 1998. 251 str. ID=55440652
  54. Kindwall, P. Eric, Hyperbaric medicine practice, Best Publishing Company, 1995, 98-103
  55. Neubauer, A. Richard, Hyperbaric oxygen therapy, New York, 1998,119-123
  56. Thom, S “Stem Cell Mobilization by Hyperbaric Oxygen”, American Journal of Physiology-Heart and Circulatory, Physiology (2006). 290(1378-1386).

Eksterni linkovi[uredi - уреди]

  1. ((ru)) http://www.hbo.ru/
  2. ((en)) http://www.baromedical.ca/index.html,
  3. ((en)) http://www.perrybaromedical.com/?gclid=CNvkk8i9s5kCFUM-3godjXg86w,
  4. ((de)) http://www.update-software.com/search/search.asp?zoom_query=hyperbaric&x=0&y=0,
  5. ((ru)) http://www.zavodmt.ru/,
  6. ((en)) http://www.hyperbariclink.com
  7. ((en)) http://www.hyperbaric-oxygen-info.com