Prijeđi na sadržaj

Vojislav Šešelj

Izvor: Wikipedija
Vojislav Šešelj
Vojislav Šešelj

Biografija
Datum rođenja 11. 10. 1954. (1954-10-11) (70 god.)
Mesto rođenja Sarajevo ( SFRJ)
Državljanstvo  Srbija,
 Bosna i Hercegovina.
Narodnost Srbin
Veroispovest hrišćanin (pravoslavac)
Politička partija Srpska radikalna stranka
Ranije:
Srpski četnički pokret
(1990—1991)
Srpski pokret obnove
(1990)
Srpski slobodarski pokret
(1990)
Savez komunista Jugoslavije
(1971—1990)
Supružnik Jadranka Šešelj
Potomstvo Nikola (1984).
Aleksandar (1993).
Mihailo (1996).
Vladimir (1998).
Diploma sa Pravni fakultet Univerziteta u Sarajevu
Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu
Profesija doktor pravnih nauka
Potpis
http://www.vseselj.com/ Official website
Mandat(i)
Potpredsednik Vlade Republike Srbije
1998 — 2000.
Predsednik opštine Zemun
1996 — 1998.
uredi Pogledajte dokumentaciju šablona

Vojislav Šešelj (Sarajevo, 11. oktobar 1954.) je srpski političar, predsednik Srpske radikalne stranke, doktor pravnih nauka i ratni zločinac.

Vojislav Šešelj je jedan od osnivača i predsednik Srpske radikalne stranke od njenog osnivanja, 1991. godine. Više od deset godina biran je za narodnog poslanika u Narodnoj skupštini Srbije i Skupštini Savezne Republike Jugoslavije. Četiri puta je bio kandidat za predsednika Republike Srbije. Obavljao je dužnost potpredsednika Vlade Republike Srbije (1998—2000), a u periodu 1996—1998. bio je predsednik opštine Zemun.

Šešelj se od 24. februara 2003. godine nalazio u pritvoru Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju u Hagu, gde mu se sudi po optužbama za ubistva, nehumana dela, progone na političkoj, rasnoj i verskoj osnovi, istrebljenje i napade na civile na teritorijama Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Pušten je na privremenu slobodu zbog pogoršanog zdravstvenog stanja 12. novembra 2014. godine.[1] 31. marta 2016. je u prvostepenoj presudi oslobođen svih optužbi. Nakon razdoblja žalbe, osuđen je na 10 godina zatvora zbog deportacije, progona, i drugih zločina koji se smatraju zločinima protiv čovječnosti zbog njegovog govora 6. maja 1992. u Hrtkovcima u Vojvodini, u kojima je pozivao na progon Hrvata iz Vojvodine.

Mladost

Rane godine

Porodica Šešelj potiče iz Donje Hercegovine, iz sela Mareva Ljut u Popovom Polju, nadomak sela Zavala. Otac mu se zvao Nikola a majka Danica (devojačko Misita), dok sam Vojislav nosi ime po dedi. Kršten je 25. novembra 1955. u manastiru Zavala. Krsne knjige porodice Šešelj su tokom rata prebačene u manastir Tvrdoš.

Vojislav Šešelj je rođen 1954. godine, u siromašnoj porodici, u Sarajevu. Porodica je živela u sklopu stare železničke stanice jer je Nikola Šešelj bio kondukter u ŽTP-u Sarajevo, a majka je brinula o Vojislavu i njegovoj sestri Dragici. Osnovnu školu je završio u eksperimentalnom odeljenju, posle čega upisuje gimnaziju.[2]

Studije

Diplomirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Sarajevu za dve godine i osam meseci 1976, a zatim i magistrirao 1977. godine („Marksistički koncept naoružanog naroda“). Doktorirao je u Beogradu 26. novembra 1979. godine, disertacijom na temu „Politička suština militarizma i fašizma“. Najmlađi je doktor nauka[3] u tadašnjoj SFRJ. Od 1981. do 1984. radio je kao asistent profesora, predmet Teorija o ratu, na Političkim naukama na Sarajevskom univerzitetu.

Porodica

Prva žena mu je bila Vesna Tunić (devojačko Mudreša) sa kojom je dobio sina Nikolu (1984), dok je bio u zatvoru. Ubrzo posle razvoda se oženio sadašnjom suprugom Jadrankom, sa kojom ima tri sina: Aleksandra (1993), Mihaila (1996) i Vladimira (1998). Od sina Nikole ima unuke Vojislava (2002) i Ljubomira (2004). Nikoli je kum na krštenju bio Vuk Drašković dok je Nikolinim sinovima kumovao Tomislav Nikolić.[4]

Najstariji sin Nikola se prvobitno pojavio u medijima 2010. godine, kada ga je pet policajaca pretuklo, zbog organizovanog turnira u pokeru (engl. Texas hold 'em). Lekari su konstatovali teške telesne povrede a policajci su privremeno udaljeni iz službe.[5] Nikola Šešelj u stranci postaje aktivan krajem 2010. godine, kada stupa na dužnost glavnog i odgovornog urednika sajta „Srpske radikalne stranke“ i sajta o „Vojislavu Šešelju“.[6] Tribunal za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji uputio je tri pisma Nikoli Šešelju u kojima mu je zaprećeno kaznom od sedam godina zatvora i novčanom kaznom do 100.000 evra ukoliko ne skine knjige "Afera Hrtkovci i ustaška kurva Nataša Kandić" i "Glupson iz Manitobe Brus Mek Farlen" sa sajta o Vojislavu Šešelju.[7]

Politička karijera

U Savez komunista Jugoslavije primljen je sa 17 godina, kao priznanje za izuzetno zalaganje na radnoj akciji posle zemljotresa u Banjaluci[8]. Kasnije je odbacio komunističku ideologiju, postao disident i kritičar komunističkog režima.

Početkom osamdesetih godina je uspostavio veze sa grupom srpskih intelektualaca nacionalne opcije u Beogradu. Došao je u sukob sa komunističkom vlasti tadašnje SR BiH, naročito sa vodećim ljudima Saveza komunista Bosne i Hercegovine, Brankom Mikulićem i Hamdijom Pozdercem. Do ovog sukoba došlo je kada je Šešelj u direktnoj borbi za asistentsko mesto protestovao protiv plagijata u doktorskoj tezi Branka Miljuša[9], drugog istaknutog mladog političara i štićenika ove dvojice. Šešeljeve disidentske pozicije i beskompromisnost su pretvorile ovaj politički sukob u krivični i ishodile njegovim izbacivanjem sa Fakulteta, praćenjem od strane UDBE i konačno, zatvorskom kaznom u trajanju od 8 godina. Osuđen je 9. jula 1984. godine, zbog delovanja sa, kako je navedeno u presudi sudije Milorada Potparića, „anarholiberalističkih i nacionalističkih pozicija“ čime je počinio „krivično delo kontrarevolucionarnog ugrožavanja društvenog uređenja“. Kao dokazni materijal u sudskom procesu korišćeni su iskazi svedoka o privatnim razgovorima i neobjavljeni tekst odgovora na anketu-intervju pod naslovom „Šta da se radi?“.

Odlukom Vrhovnog Suda SFRJ, kazna mu je smanjena na 6, potom na 4, pa na 2 godine. U zatvoru u Zenici proveo je 22 meseca, od čega više od 6 meseci u samici. Na ranije puštanje iz zatvora 1986. uticali su brojni protesti i peticije intelektualaca iz svih krajeva Jugoslavije[9] (među kojima i puno njegovih kasnijih oštrih političkih protivnika), njegov štrajk glađu, a verovatno i interesovanje strane štampe za njegov slučaj. Potpisivale su se peticije, protestna pisma.[10] Izbačen je iz Hrvatskog filozofskog društva[9].

Po izlasku iz zatvora, preselio se u Beograd gde se izdržavao pisanjem i samostalnim izdavanjem knjiga. Tako je postao član Udruženja književnika Srbije. Zbližio se sa Vukom Draškovićem, koji mu je krstio sina. Kasnije su se razišli zbog različitih političkih uverenja, ali i oko novca koji je donirala dijaspora[9].

Tokom 1989. godine, Vojislav Šešelj je održao ukupno 97 predavanja Srbima u dijaspori, od kojih je većina održana u Americi i Kanadi, a manji deo u zemljama zapadne Evrope i Australiji. 1990. godine, za Vidovdan, ga je Momčilo Đujić zbog „naročitih zasluga u borbi za srpski nacionalni interes“ proizveo u čin srpskog četničkog vojvode. U položenoj zakletvi Šešelj je rekao je da će služiti kralju i otadžbini. Đujić je ovu odluku povukao 1998, kada je Šešelj formirao vladu sa Socijalističkom partijom Srbije, i nakon što je javno rekao da monarhizam sam po sebi nije demokratski sistem, te da je on republikanac. Šešelj je nakon 1998. godine Kralja Aleksandra Karađođevića nazvao iditom, zato što nije stvori Veliku Srbiju nakon prvog svetskog rata, zbog svega toga vojvoda Momčilo Đujić mu je 1998. godine oduzeo titulu četničkog vojvode.[11]

Skidanje Titove slike u Domu inženjera i tehničara u Beogradu 15. marta 1990. godine, tokom prvog okupljanja do tada osnovanih političkih stranaka i njihovih pristalica. Od četvorice aktera jedino se vidi lice predstavnika Narodne radikalne stranke Milana Mladenovića od Lužice. S leve strane je Vojislav Šešelj, a u sredini Vuk Drašković.

Po povratku iz Sjedinjenih Američkih Država, 23. januara 1990. godine, osnovao je Srpski slobodarski pokret, koji se 14. marta iste godine ujedinio sa otcepljenim krilom Srpske narodne obnove (stranke osnovane u Novoj Pazovi, a nastale od prvog antikomunističkog udruženja Društvo Sava) koje je predvodio Vuk Drašković. Ujedinjena politička stranka je dobila novo ime - Srpski pokret obnove. Nakon pomenutog razlaza sa Vukom Draškovićem u maju 1990, Šešelj je pokušao osnovati Srpski četnički pokret, čija je registracija odbijena sa obrazloženjem da „svojim imenom vređa javni moral“[nedostaje referenca].

Na kaznu zatvora po drugi put je osuđen 2. oktobra 1990. godine, zbog pokušaja rušenja „Kuće cveća“ i prikupljanja dobrovoljaca za odlazak u odbranu Republike Srpske Krajine.[12] Po izdržanoj kazni ponovo je uhapšen 23. oktobra iste godine i osuđen na 45 dana zatvora. Pušten je nešto ranije, 15. novembra, a tom prilikom odbio je da potpiše rešenje o uslovnom puštanju. Praktično iz zatvora, 14. novembra 1990. godine, prvi put se kandiduje za predsednika Srbije, ispred grupe građana.

Šešelj je na izborima 1990. godine osvojio peto mesto sa 96.277 glasova, iza Slobodana Miloševića, Vuka Draškovića, Ivana Đurića i Sulejmana Ugljanina.

Predsednik Srpske radikalne stranke

Glavni članak: Srpska radikalna stranka

Predsednik Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj postaje u Kragujevcu, 23. februara 1991. godine, kada je stranka i osnovana, ujedinjenjem neregistrovanog Srpskog četničkog pokreta i većine mesnih odbora Narodne radikalne stranke. Februara 1991. godine, Šešelj osniva Srpsku radikalnu stranku. Nekoliko meseci kasnije, prvi put je izabran za poslanika u Skupštini Srbije. 31.3. 1991. Šešelj je posetio Vukovar. Idućeg dana, 1.4. 1991., šešeljevci su se smestili u susednom Borovu. 21.4. Šešelj je održao govor mržnje u selu Jagodnjak.[13]

U intervjuju za Večernje novosti od 19. novembra 1991 Šešelj je podržao, u ime Srpske radikalne stranke, „odluku naroda Dubrovnika, Cavtata i Konavla o ponovnom uspostavljanju dubrovačke republike i njihovu želju da ostanu u Jugoslaviji”, čime je pravdao Opsada Dubrovnika koja je bila tu toku. On je istakao da SRS nema ništa protiv razmeštanja plavih šlemova, ali samo na zapadnim granicama srpskim, na liniji Karlobag–Karlovac–Ogulin–Virovitica, a nikako na granicama "Titove Jugoslavije". Šešelj je takođe upozorio pripadnike "šiptarske nacionalne manjine" i Hrvate čiji su članovi porodica bili dobrovoljci u zengama "da im ni porodicama nije mesto na Kosmetu".[14] Takođe je osudio izbeglice koje se ne odazivaju pozivu na front:

Naša stranka osuđuje sve takozvane izbeglice od 18 do 56 godina starosti, kojih je oko pet hiljada, što se ne odazivaju pozivu na front. Tražimo od kolektiva u Srbiji koji su ih primili da im daju otkaze i prijave najbližim vojnim vlastima radi odlaska na front.[14]

U jesen 1991, Šešelj boravi na vukovarskom ratištu. Šešelj je nakon zauzeća Vukovara novembra 1991. rekao da "nijedan ustaša ne sme da živ napusti grad".[15] Ubrzo zatim, izvršen je masakr na Ovčari, kada je streljano približno 255 zarobljenika iz vukovarske bolnice, što mu tužilaštvo stavlja na teret.[15] Šešeljevi dobrovoljci su učestvovali u masakru civila u Voćinu u decembru 1991.[15][16] Početkom 1992 Šešelj se javno zalagao za zamenu stanovništva tako što bi Srbi ušli u napuštene hrvatske domove i obrnuto, Hrvati bi naselili napuštena srpska sela. Najveća selidba bi, po Šešelju, trebalo da se obavi između Gorskog Kotara i Kosova, tako što bi sva srpska sela Kotara bila "preseljena" na Kosovo.[17]

Šešelj se posebno zalagao za proterivanje Hrvata iz Srbije. On je tvrdio da se taj metod "primenjivan već u svetu" pokazao kao dobar u situaciji gde narodi ne mogu da podnesu zajednički život. Početkom aprila 1992. Šešelj je u Apatinu (Vojvodina) izjavio:

Tuđman je iz Hrvatske proterao nekoliko stotina hiljada Srba i mi treba da proteramo sve Hrvate iz Srbije. Nemaju Hrvati šta da traže u Srbiji. Onaj ko se poziva na ljudska prava i građanske slobode, neka ih traži u Zagrebu, i neka tamo traži uzroke, a posle razmišlja o posledicama. Hrvati, zna se, potpomažu upade Tuđmanovih gerilaca na srpsku teritoriju i pomažu bekstva ustaša iz Vukovara u Mađarsku.[18]

Kao odgovor na kritike da to nije u skladu sa poštovanjem građanskih prava, Šešelj je odgovorio: "I mi ćemo ih poštovati. Nikoga nećemo ubiti, jednostavno ćemo ih potrpati u autobuse i ispratiti do granice".[18]

Uoči rata u Bosni i Hercegovini (marta 1992) Šešelj je poručivao da se "nijedan srpski predeo" neće se naći pod supremacijom bosanskih Muslimana, čije je rukovodstvo islamski orijentisano i fanatizovano do kraja. On je najavljivao da "predstoji podela BiH na doslednom etničkom, geografskom, strateškom i istorijskom principu" i da srpski deo mora obuhvatiti SAO Hercegovinu, čije su severne granice na Neretvi, zatim Bosansku Krajinu, povezati je sa Semberijom, gde spadaju Ozren i Romanija, i dubrovačko primorje, od ušća Neretve do Crne Gore.[19] U proleće i leto 1992 godine "šešeljevci" su, zajedno sa "arkanovcima" učestvovali u zauzimanu Zvornika i ubistvu više od 300 zvorničkih Muslimana. Tužilaštvo tvrdi da su ova ubistva bila podstaknuta Šešeljevim govorom.[15]

Prikupljao je dobrovoljce i slao ih na ratište pod komandu Jugoslovenske narodne armije. Obilazio je razna žarišta sukoba: Plitvice, Vukovar, Hercegovinu i Semberiju. U Vukovaru je umalo poginuo od dva projektila JNA koji su promašili metu[9]. Vojislav Šešelj je zahtevao da umesto slanja trupa na Sloveniju, JNA treba da povuče sve svoje trupe na granicu Karlovac-Karlobag-Virovitica, a ukoliko vojska bude ugrožena, smatrao je da ima pravo da se brani svime što joj je na raspolaganju, uključujući i napalm-bombe [20]. Navodno je pretio nelojalnim Albancima[2] i onima čije su se porodice naselile nakon Drugog svetskog rata [21] proterivanjem sa Kosova i Metohije, a Miloševiću hapšenjem[22]. Takođe je poznata i epizoda potezanja pištolja na taksiste i studente u toku demonstracija 1992. godine[22]. Njegovim zalaganjem izglasano je u Saveznoj Skupštini nepoverenje prvoj Saveznoj Vladi SRJ Milana Panića, decembra 1992, a nedugo zatim i prvom Predsedniku SRJ, književniku Dobrici Ćosiću, juna 1993. takođe nekadašnjem Šešeljevom prijatelju iz Udruženja književnika Srbije, koji je bio jedan od najzaslužnijih za njegovo oslobađanje iz zatvora, koji mu je potom i materijalno pomagao[9]; kome, konačno, duguje i dobar deo svojih nacionalističkih pozicija[9]. Nakon kratke monarhističke faze na početku devedesetih, kada je zagovarao izvesnu špansku porodicu Dolgorukov kao naslednike loze Nemanjića [23], Šešelj staje iza republikanskog uređenja.

Posmatrači su opisivali kako vispreno prilagođava svoju poziciju kontekstu, „galami, viče, upada u reč, pritiska protivnika tako da ovaj ne može da dođe do daha“ [24] i ne preza od uvreda[22] i obično matira protivnika. Šešelj je učestvovao u tučama sa skupštinskim obezbeđenjem [25], a u raspravi u Saveznoj Skupštini povodom njegovog proterivanja iz Crne Gore od strane tadašnjeg režima Momira Bulatovića (posle mitinga u Herceg-Novom) je pljunuo predsedavajućeg Skupštine dr. Radomana Božovića [26]. Kasnije je proteran i iz Bosne i Hercegovine. Posle oštrog televizijskog duela na BK televiziji [27] Šešeljev telohranitelj nanosi teške povrede advokatu Nikoli Baroviću što se kasnije objašnjava time da se ovaj okliznuo na bananu.[28] Šešelj je optužio Dragoljuba Mićunovića da je „jahao popa“[22], a akt Prestolonaslednika Aleksandra II kada se ovaj sagao i poljubio zemlju pri povratku u Srbiju posle pedesetogodišnjeg izgnanstva svoje porodice opisao je kao „pašu trave“[22].

Politički angažman

Politički angažman Šešelja tokom devedesetih godina odlikuje niz naizmeničnih perioda saradnje i razlaza sa režimom Slobodana Miloševića. Nekoliko puta su njihove stranke formirale takozvane „vlade narodnog jedinstva“ i vodile veoma složnu politiku u odnosu na konflikt u bivšoj Jugoslaviji. Sam Milošević nazvao je Šešelja kako svojim „omiljenim opozicionarom“ tako i „oličenjem nasilja i primitivizma“. Razilazili su se raznim povodima, ali uglavnom kada bi Šešeljeva stranka dovoljno ojačala, a Milošević popuštao pred zahtevima međunarodne zajednice, kao što je bio slučaj sa fijaskom Vens-Ovenovog plana 1993. (i potonjom blokadom Republike Srpske od strane beogradskog režima) i Kumanovskim sporazumom 1999. Po potpisivanju Dejtonskog sporazuma 1995, Slobodana Miloševića je nazvao „najvećim izdajnikom srpskog naroda“[22]. U periodima razilaženja, Šešeljeva SRS bi oštro kritikovala vladajući režim, sam Šešelj bi publikovao dela pod pitoresknim nazivima poput „Tiranin sa Dedinja“ (odnosi se na Slobodana Miloševića) ili „Narkomanija Vuka Manitoga“ (u vreme kada je SPS u Saveznoj vladi sarađivao sa SPO Vuka Draškovića umesto sa njegovom SRS), za Miloševiću suprugu prof. Mirjanu Marković govorio da je „crvena veštica sa Dedinja, nova prokleta Jerina i najveće zlo srpskog naroda“ [29], njegova partija bila izložena jednakom progonu državnih medija kao i ostale opozicione partije, pa bi čak dolazilo i do pokušaja saradnje među njima kao na primer pri konstituisanju Narodne Skupštine posle izbora 1993.

U zatvoru po treći put boravi od 29. septembra 1994. godine do 29. septembra 1995. godine. Iste godine, takođe zbog suprotstavljanja politici aktuelnog režima, boravi još 60 dana u zatvoru. Nakon izlaska iz zatvora, Šešelj je napravio „tehničku koaliciju“ sa Demokratskom strankom i Demokratskom strankom Srbije. Članice koalicije su se obavezale da će napraviti zajedničku listu nad predstojećim lokalnim izborima i da će koordinisano delovati u skupštini. Šešelj je opet uhapšen u Gnjilanu 1995. zbog oranizovanja skupa bez odobrenja policije. Do kraja 1995. kolacija sa DS i DSS se praktično ugasila. Početkom 1996. SRS i SPO su obnovili svoj rat optužbama.[30]

Pobedom SRS na lokalnim izborima 1996. u Zemunu (sam Šešelj živeo je u Batajnici), postaje predsednik Skupštine Opštine Zemun. U posetu Srbiji dovodi Žan-Mari Le Pena i Vladimira Žirinovskog.

Na izborima za predsednika Srbije održanim 21. septembra 1997. godine, Vojislav Šešelj osvojio je 1.125.140 glasova i ušao u drugi izborni krug. Sa 50,61% važećih glasačkih listića pobedio je protivkandidata SPS-a Zorana Lilića, 5. oktobra iste godine, ali su izbori ponovljeni nakon što je Republička izborna komisija objavila da je izlaznost bila 48,88%. Na ponovljenim izborima koji su održani 7. decembra SPS kandiduje Milana Milutinovića, tadašnjeg ministra inostranih poslova SRJ, koji Šešelja pobeđuje u drugom krugu. Kao i većina ostalih zvaničnih rezultata izbora iz ovog perioda, i ovi ostaju kontroverzni, uz široko verovanje da su falsifikovani na Šešeljevu štetu[nedostaje referenca]. Na primer, u Drenici na Kosovu i Metohiji, utvrđenju albanskih separatista, zvanični rezultati pokazuju 90% upisanih birača za Milutinovića. Na oba ova izbora za predsednika Srbije učestvuje kao trećeplasirani u prvom krugu i Vuk Drašković; ostale opozicione stranke su ih, uglavnom neuspešno, bojkotovale.

Šešelj postaje zatim potpredsednik Vlade Republike Srbije u kabinetu Mirka Marjanovića, 24. marta 1998. Pozicija Srbije na početku mandata ove Vlade bila je teška, a na njenom isteku i neuporedivo gora. Odnosi sa Vladom u Crnoj Gori su krajnje zaoštreni što je u krajnjem rezultovalo ukidanjem SRJ 2003, a oružana pobuna na Kosovu i Metohiji eskalirala je u oštar rat koji se, nakon referenduma na kojem je odbijeno učešće međunarodnih pregovarača, snažnih spoljnih pritisaka, i kraha pregovora u Rambujeu, završio agresijom NATO pakta u proleće 1999.

Agresija je zaustavljena potpisivanjem Kumanovskog sporazuma koji je uspostavio protektorat Ujedinjenih nacija i de facto suspendovao svaki suverenitet Srbije u toj pokrajini; Šešelj i ostali članovi Vlade iz redova Srpske radikalne stranke su se usprotivili potpisivanju ovog sporazuma i podneli ostavke na članstvo u Vladi ali su potom nastavili da obavljaju svoje dužnosti, obrazlažući to nacionalnim interesima. Na unutrašnje-političkom planu ova Vlada u kojoj je Šešelj igrao važnu ulogu ostala je zapamćena pre svega po donošenju kontroverznih zakona o informisanju i o univerzitetima. Primena zakona o informisanju rezultovala je neviđenim pritiskom na novinare čije se izveštavanje nije uklapalo u okvire koje je propisala Vlada (tzv. „nezavisni novinari“); sudskim procesima po tužbama uglavnom nepoznatih građana i organizacija (npr. „Patriotskog saveza Jugoslavije“) koji su rešavani u roku od 24 časa izuzetno visokim novčnim kaznama; zabranama i zatvaranjem nekoliko dnevnika, nedeljnih novina i radio-stanica; te progonima pa i ubistvima nekoliko novinara. Zakon o univerzitetu suspendovao je autonomiju („samoupravljanje“ kako je to objašnjavala Vlada) visokog školstva i omogućio Vladi postavljenje dekana i rektora i gotovo potpunu kontrolu nad zbivanjima na Univerzitetima čiji je osnivač; što je dovelo do revolta i ostavki od strane određenog broja univerzitetskih profesora. U ovom periodu Šešelj bio je izabran i za redovnog profesora na Pravnom Fakultetu u Beogradu.

Srpska radikalna stranka beleži izuzetno loš rezultat najpre na saveznim izborima 24. septembra 2000. godine, a potom i na republičkim izborima 23. decembra iste godine. Šešelj gubi poziciju potpredsednika republičke Vlade izborom prelazne Vlade, 25. oktobra 2000. Šešelj učestvuje na predsedničkim izborima u septembru 2002. i završava treći, a na ponovljenim izborima u decembru 2002. godine, dobija iz Haga podršku Slobodana Miloševića, koji biračima poručuje da će Šešelj „svrgnuti spolja nametnuti režim u Beogradu“ — i osvaja 37% glasova.

Suđenje u Haškom tribunalu

Glavni članak: Suđenje Vojislavu Šešelju u Hagu

Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (Haški Tribunal) optužio je u januaru 2003. Vojislava Šešelja da je podsticao zločine protiv čovečnosti i za kršenje zakona i običaja ratovanja na području Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Vojvodine. Optužen je da je „govorima i izjavama doprineo da se kod izvršilaca stvori odluka da počine navedene zločine“. Šešelj se dobrovoljno predao Tribunalu 24. februara 2003, gde je u pritvoru četiri i po godine čekao početak suđenja, do novembra 2007. U međuvremenu je, u jesen 2005. godine, svedočio na suđenju Slobodanu Miloševiću.

Srpska radikalna stranka, čiji je i dalje predsednik, najpre je na parlamentarnim izborima u decembru 2003. dokazala da je pojedinačno najjača, osvojivši 28% glasova i 82 od ukupno 250 mandata u Narodnoj Skupštini, ali ipak ostaje u opoziciji. Kandidat partije, zamenik predsednika SRS Tomislav Nikolić, uz Miloševićevu i Šešeljevu podršku iz Haga, osvaja najveći broj glasova u prvom krugu 13. juna 2004. godine, ali u drugom krugu (27. jun) gubi od lidera Demokratske stranke Borisa Tadića.

U narednom periodu, SRS je bila opozicija Vladi Srbije koju je vodio Vojislav Koštunica, a koju su činili Demokratska stranka Srbije, G 17 plus, i koalicija Srpski pokret obnove-Nova Srbije, uz manjinsku podršku SPS-a u parlamentu.

U jesen 2006. godine, SRS je podržala donošenje novog Ustava Srbije, koji su građani izglasali na referendumu 28. i 29. oktobra te godine, a koji je proglašen 8. novembra 2006. Po proglašenju Ustava, raspisani su vanredni skupštinski izbori, koji su održani 21. januara 2007. godine. I na ovim izborima, SRS je osvojila prvo mesto, sa osvojenim 81 mandatom. Pregovori o formiranju nove Vlade potrajali su sve do sredine maja, a u međuvremenu je, zahvaljujući podršci DSS-a, Tomislav Nikolić 8. maja 2007. postao predsednik Skupštine Srbije. No, pošto su stranke tzv. „demokratskog bloka“ ipak uspele da postignu sporazum o formiranju zajedničke Vlade, DSS je uskratio podršku Tomislavu Nikoliću i on je 13. maja podneo ostavku. U narednom periodu, SRS je predstavljala opoziciju novoj Vladi Srbije koju je ponovo formirao Vojislav Koštunica, a koju su činili DS, DSS, i G 17 plus.

Početkom novembra 2007. godine, konačno je počelo suđenje Vojislavu Šešelju. A u decembru mesecu raspisani su vanredni izbori za predsednika Srbije, koji su morali da se održe, saglasno novom Ustavu. Srpska radikalna stranka ponovo je kandidovala Tomislava Nikolića, koji je u prvom krugu, 20. januara 2008. godine, osvojio prvo mesto sa 40% glasova. Dve nedelje kasnije, 3. februara, Tomislav Nikolić je (sa vrlo malom razlikom) izgubio ponovo od Borisa Tadića, lidera DS i predsednika Srbije. U februaru 2008. došlo je i do proglašenja nezavisnosti Kosova od strane tamošnjih privremenih vlasti u Prištini. Srpska Vlada je energično reagovala protiv te odluke, poništavajući akte o nezavisnosti kao nelegalne i pozivajući građane na veliki protestni miting, u čijem organizovanju je učestvovala i Srpska radikalna stranka. Miting je održan 21. februara, a ispred SRS govorio je Tomislav Nikolić. Kasnije, nakon mitinga, došlo je do paljenja američke ambasade u centru Beograda. Kosovska kriza je uticala i na pad druge Vlade Vojislava Koštunice. Najpre je, 5. marta, Srpska radikalna stranka predložila parlamentu Rezoluciju o odnosima Srbije i EU, koju je podržao DSS a usprotivio se DS. Tri dana kasnije, Vojislav Koštunica predlaže raspuštanje parlamenta i raspisivanje vanrednih skupštinskih izbora koji su zakazani za 11. maj te godine. Na tim izborima, Srpska radikalna stranka osvaja drugo mesto sa 78 mandata, i ponovo ostaje u opoziciji pošto je novu Vladu Srbije formirala koalicija okupljena oko DS-a sa koalicijom okupljenom oko Socijalističke partije Srbije (jul 2008).

Srpska radikalna stranka je krajem jula 2008. organizovala protestni miting zbog hapšenja Radovana Karadžića, bivšeg predsednika Republike Srpske, koji je pred Haškim tribunalom optužen za ratne zločine. Miting je održan 29. jula u Beogradu, a nakon mitinga je došlo do sukoba demonstranata i policije, i tom prilikom je teško povređen jedan demonstrant, koji je kasnije podlegao povredama. Zbog toga je SRS u Skupštini Srbije tražila odgovor od nadležnih organa na pitanje ko je odgovoran za nerede na mitingu, i to je rezultovalo blokadom rada parlamenta, početkom avgusta meseca.

Početkom septembra 2008. Tomislav Nikolić je najavio da će SRS podržati Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju u parlamentu, ukoliko Vlada Srbije prihvati amandman SRS. No, 5. septembra, Predsednički kolegijum SRS je većinom glasova odlučio da SRS ne podrži Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, po nalogu Vojislava Šešelja. Tomislav Nikolić je tada podneo ostavku na sve stranačke dužnosti, a 8. septembra formirao posebnu poslaničku grupu pod nazivom „Napred Srbijo“. Toj poslaničkoj grupi prišlo je više od deset poslanika SRS-a. Zbog toga se saziva Centralna otadžbinska uprava SRS-a (12. septembar), koja je jednoglasno isključila Nikolića i one koji su mu prišli iz stranke. Nikolić je kasnije osnovao svoju stranku (Srpska napredna stranka) i zadržao poslaničke mandate. Vojislav Šešelj je u Hagu optužio Nikolića da su ga "zavrbovale strane obaveštajne službe".

Vojislav Šešelj objavio je veliki broj knjiga i pamfleta, stručnih i političkih tekstova, uključujući i udžbenik iz predmeta Politički sistem koji je 2000—2001. predavao na Pravnom fakultetu u Beogradu.

Nakon akcije Srpske radikalne stranke u kojoj je skupila više od milion potpisa građana Republike Srbije da se suđenje dr Vojislavu Šešelju prenosi na RTS, građani Srbije mogu da gledaju suđenje Šešelju.

Pogrešno prevođenje

Vojislav Šešelj podneo je zahteve pretresnom veću da naloži sekretaru da ispravi pogrešan prevod sa srpskog na engleski, kao i pogrešan prevod sa srpskog jezika na francuski u transkriptima suđenja od 8. novembra 2007. godine. Tom prilikom je Zoran Krasić, jedan od Šešeljevih pravnih savetnika, utvrdio kako prevodioci „namerno greše“ u prevođenju, navodeći uz to niz primera gde je u prevodu izmenjen smisao onoga što je izgovoreno.[31] Srpska radikalna stranka je Haškom tribunalu dostavila i CD za koji tvrde da sadrži deo suđenja u kom se prevodioci glasno smeju na reči Vojislava Šešelja.

Puštanje na privremenu slobodu

Odlukom Sudskog veća Haškog tribunala 6. novembra 2014., Vojislav Šešelj je pušten na privremenu slobodu do izricanja presude, kako je navedeno, iz humanitarnih razloga. Šešelju se zdravstveno stanje pogoršalo nekoliko nedelja ranije, kada su mu dijagnostikovane metastaze raka na jetri. Ovo je potvrdio i srpski lekarski tim koji je u pritvoru Haškog tribunala pregledao Šešelja. Šef lekarskog tima Prof. Dr Milovan Bojić naveo je da je Šešeljevo zdravstveno stanje ozbiljno i da postoje elementi "životne ugroženosti". Sudsko veće najpre nije otkrivalo javnosti uslove pod kojima je Šešelj pušten iz pritvora ali su kasnije objavili da mu nisu postavljeni nikakvi posebni uslovi, osim da ne napušta Srbiju, nema kontakte sa žrtvama i svedocima i da se vrati u pritvor Haškog tribunala kada ga pozovu. Vojislav Šešelj se nakon skoro dvanaest godina provedenih u pritvoru Haškog tribunala, vratio u Srbiju 12. novembra 2014. Na beogradskom aerodromu ga je, pored članova porodice i stranačkih kolega dočekalo i više stotina simpatizera.

Puštanje Šešelja na slobodu je imalo određene političke posledice u susednoj Hrvatskoj, s obzirom da se upravo tada održavala kampanja za predsedničke izbore. Šešelj se u nju aktivno uključio sudelujući u talk-show emisiju TV-voditelja Velimira Bujanca i izjavio da podržava tadašnjeg predsednika i levičarskog kandidata Ivu Josipovića [32]; posle te geste, koju su mnogi u hrvatskoj javnosti shvatili kao ironičnu provokaciju, je na izborima tesno pobedila desničarska protivkandidatkinja Kolinda Grabar-Kitarović.

Ordenje

Bibliografija

Bibliografija dela Vojislava Šešelja je sastavljena prema spisku sa veb-stranice Srpske radikalne stranke [33] i elektronskom katalogu Narodne biblioteke Srbije [34]. Prva godina je prvo izdanje, a navedena godina u zagradi je godina ponovljenog izdanja te knjige. Spisak dela nije kompletan. Trenutno je izašla 152. knjiga.

Naslovi knjiga koji ne ulaze u kolekciju po numeričkom redosledu
  • Marksistički koncept naoružanog naroda, Književne novine, Beograd, 1983.
  • Vrijeme preispitivanja, 1986.
  • Hajka na jeretika, autorovo izdanje, 2. izmenjeno i dopunjeno izdanje, 1988.
  • Optužnica protiv Josipa Broza Tita, 1990.
  • Knjige za lomaču, ABC Glas, Beograd, 1991.
  • Demokratija i dogma, ABC Glas, Beograd, 1991.
  • Sumrak iluzija, ABC Glas, Beograd, 1991.
  • Pledoaje za demokratski ustav, ABC Glas, Beograd, 1991.
  • Osvajanje slobode, ABC Glas, Beograd, 1991.
  • Pravo na istinu, 1991.
  • Suočavanja sa samoupravljanjem, ABC Glas, Beograd, 1991.
  • Veleizdajnički proces, ABC Glas, Beograd, 1991.
  • Bal vampira, 1992.
  • Debrozovizacija društvene svesti, ABC Glas, Beograd, 1992.
  • Fenomenologija balkanskog despotizma, ABC Glas, Beograd, 1992.
  • Horvatove ustaške fantazmagorije i druge političke rasprave, ABC Glas, Beograd, 1992.
  • Politička suština militarizma i fašizma, ABC Glas, Beograd, 1992.
  • Policijski dosije, ABC Glas, Beograd, 1994.
  • Vladaćemo sto godina, 1994.
  • Milošević hapsi radikale, 1994.
  • Miloševićev zajam za preporod Kipra, ABC Glas, Beograd, 1994.
  • Preti li nam slobotomija?, ABC Glas, Beograd, 1994.
  • Načelnik generalštaba na kolenima: (konferencija za štampu 1993. godine), ABC Glas, Beograd, 1994.
  • Guja u nedrima: Vojislav Šešelj u kandžama Mirjane Bobić-Mojsilović, SRS, 1994.
  • Branković je ustao iz groba, 1994.
  • Okrugli stolovi, 1994.
  • Pada vlada kao klada, 1994.
  • Šta reče, Slobo slobodo?, 1994.
  • Što opljačka levica da ne zna desnica, SRS, 1995.
  • Podgorički atentat, 1995.
  • Srpski bračni par „Čaušesku“, ABC Glas, Beograd, 1995.
  • Veštica iz Tolstojeve ulice, 1995.
  • Emigrantski opus profesora Laze M. Kostića, 1999.
  • Dani pretnji i ucena, ZEPS, 1999.
  • Srpski narod i novi svetski poredak, 1999.
  • Na međunarodnoj sceni, SRS, 2000.
  • Otvoreni dijalog, SRS, 2001.
  • Buldožer kao sudbina, 2002.
  • Hladnoća u kostima, SRS, 2002.
  • Sadam Husein protiv agresivnog globalizma, SRS, 2003.
  • Laufer me nije zaboravio, SRS, 2003.
  • Ili Karlin svedok ili smrt, SRS, 2007.
  • Rasturanje Haškog tribunala, Pravda, 2008.
  • Glupson iz Mantobe Brus Mek Farlen, SRS, 2010.[1]
Naslovi knjiga u izdanju Srpske radikalne stranke po numeričkom redosledu
  1. Vreme preispitivanja
  2. Hajka na jeretika
  3. Fenomenologija balkanskog despotizma
  4. Veleizdajnički proces, 1991. (2001.) [2]
  5. Narkomanija Vuka manitoga, (2000.) [3]
  6. Politika kao izazov savesti, 2000.
  7. Milan Panić mora pasti, 1993. (2001.)
  8. Na međunarodnoj sceni
  9. Sučeljavanje sa sedmom silom, (2000.)
  10. Narodni tribun, (1999.)
  11. Poslaničke besede, 1993.
  12. Filipinke četničkog vojvode, 1994.
  13. Pali, žari, dedinjski dizdare, 1994. (2002.)
  14. Crveni tiranin sa Dedinja, 1995.
  15. Da sve srpsko bude kao zemunsko, 1998.
  16. Promene po volji naroda, 1998.
  17. Bez dlake na jeziku, 2001.
  18. Moć argumenata, 2000.
  19. Falsifikovana volja naroda, (2005.)
  20. Vlada nacionalnog jedinstva, (2001.)
  21. Srbija pod američkim bombama, (2005.)
  22. Dok patriote obnavljaju izdajnici razaraju, (2002.)
  23. Radikali se nisu obrukali, 2002.
  24. Pakleni planovi Zapada, 2001.
  25. Kontrarevolucionar u buldožer revoluciji, 2001.
  26. Dosmanlijski zulum nad Srbijom, 2002.
  27. Kontinuitet radikalske doslednosti, 2002.
  28. Glavni Miloševićev politički robijaš, 2002.
  29. Ubistvo ministra odbrane Pavla Bulatovića, 2002.
  30. Dosmanlijski sejmeni na Pravnom fakultetu, 2002.
  31. Glogov kolac u dosovskom srcu, 2003.
  32. Dosmanlije kao novi janjičari, 2003.
  33. Četnička sablja nad dosmanlijskom glavom, 2004.
  34. Na junačkim rukama kroz srpsku Boku, 2003.
  35. Kora od banane
  36. Srpski četnički pokret, 1994. (2003.)
  37. Srpska radikalna stranka, (1995.)
  38. Peti otadžbinski kongres, (2005.)
  39. Sudanije nepokornog vojvode, (2003.)
  40. Ideologija srpskog nacionalizma, (2002.) [4]
  41. Afirmacija parlamentarizma, 2003.
  42. Slom savezne države, 2003.
  43. Žigosanje dosmanlijskog beščašća, 2003.
  44. Čelični vojvoda, 2003.
  45. Stazom slave, u službi otadžbine, 2005.
  46. Hrabrost i savesnost u istorijskim lomovima, 2005.
  47. Uporna odbrana srpstva, 2006.
  48. Stanko Subotić - Cane Žabac, kralj duvanske mafije, 2006.
  49. Mafijaška pudlica Nebojša Čović, 2005.
  50. Cijin major Grujica Spasović, 2003.
  51. Četnički vojvoda pred Haškim tribunalom, 2003.
  52. Suočavanje sa haškim inkvizitorima, 2003.
  53. Haški dosije nabeđenog ratnog zločinca, 2004.
  54. Pocepana haška inkvizitorska odežda, 2004.
  55. U čeljustima kurve Del Ponte, 2004.
  56. Genocidni izraelski diplomata Teodor Meron, 2004.
  57. Đavolov šegrt zločinački rimski papa Jovan Pavle Drugi, 2005.
  58. Vašingtonski seksualni manijak Bil Klinton, 2005.
  59. Haško bajramsko prase, Srpska radikalna stranka, 2005.
  60. Lažljiva haška pederčina Džefri Najs, 2005.
  61. Svedok odbrane Slobodana Miloševića u haškom procesu, 2005.[5]
  62. Engleski pederski isprdak Toni Bler, 2005.
  63. Kriminalac i ratni zločinac Havijer Solana, 2006.
  64. Podmukli galski picopevac Žak Širak, 2006.
  65. Hitlerovi najverniji sledbenici Helmut Kol i Hans Genšer, 2006.
  66. Krvave ručerde Madlen Olbrajt, 2006.
  67. Pontifeks maksimus satanističke crkve Jovan Pavle Drugi, 2006.[6]
  68. Antihristov namesnik zlikovački rimski papa Benedikt Šesnaesti, 2006.[7]
  69. Najveći izdajnik Rusije Boris Jeljcin
  70. Milo Đukanović novi Skenderbeg Crnojević
  71. Boris Tadić novi Sinan Paša Kodža
  72. Izdajnički akreditivi ustaškog konzula Vuka Draškovića
  73. Politički ortakluk Kurve del Ponte i Kurve del Koštunice
  74. Vatikan glavno Satanino gnezdo, 2003. [8]
  75. Rimska kurija večito žedna srpske krvi, 2006.[9]
  76. Evropska unija satanistička tvorevina, 2006.
  77. Vatikanski antisrpski instrument Franjo Tuđman
  78. Američki antisrpski instrument Alija Izetbegović
  79. Holandski kurvin sin Alfons Ori
  80. Ubica Slobodana Miloševića Patrik Robinson
  81. Korumpirani predsednik nelegalnog Haškog suda Fausto Pokar
  82. Pitomac minhenske pivnice Volfgang Šomburg
  83. Haški štrajk glađu
  84. Varvarska gozba
  85. Kad bitange marširaju
  86. Siktanje crvene zmije
  87. Skalpiranje kao smisao informisanja
  88. Ko poseče bega Gutenberga
  89. Robija kao sudbina
  90. Politička partija Prodanovića
  91. Pokvareni malteški pacov Karmel Agijus
  92. Smrdljiva gvajanska svinja Mohamed Šahabudin
  93. Pljačkaš novca Ujedinjenih nacija Hans Holtajus
  94. Degenerisani majmun Bakone Džastis Moloto, 2010.
  95. Retardirana haška tužiteljka Hildegard Uerc-Reclaf
  96. Ljubavnik Džefrija Najsa Danijel Sakson
  97. Jedna banana za Kofi Anana
  98. Očerupana Haška ćurka Kristina Dal
  99. Afera Hrtkovci i ustaška kurva Nataša Kandić [10]
  100. Haška instrumentalizacija lažnih svedoka, 2009. [11]
  101. Rimokatolički zločinački projekat veštačke hrvatske nacije, 2007. [12]
  102. Ubistvo mafijaškog premijera Zorana Đinđića [13]
  103. Mafija ubila svog lidera [14]
  104. Propali puč Tomislava Nikolića [15]
  105. Haški denuncijant Tomislav Nikolić
  106. Portparol lopovske stranke Aleksandar Vučić
  107. Srpski Baron Minhauzen Aleksandar Vučić
  108. Sanaderova mačkica Aleksandar Vučić
  109. Narogušeno škotsko govno Jan Bonomi, 2009.[16]
  110. Smežurano kengurovo mudo Kevin Parker, 2009.[17]
  111. Južnokorejska gnjida O-Gon Kvon, 2009.[18]
  112. Prisluškivani telefonski razgovori
  113. Policijski dosije, prvi deo
  114. Policijski dosije, drugi deo
  115. Policijski dosije, treći deo
  116. Policijski dosije, četvrti deo
  118. Vikiliks mi javlja, prvi deo, 2012.[19][mrtav link]
  120. Pretpretresna faza haškog procesa, prvi deo
  121. Pretpretresna faza haškog procesa, drugi deo
  122. Pretpretresna faza haškog procesa, treći deo
  123. Pretpretresna faza haškog procesa, četvrti deo
  124. Pretpretresna faza haškog procesa, peti deo
  125. Pretpretresna faza haškog procesa, šesti deo
  126. Pretpretresna faza haškog procesa, sedmi deo
  127. Pretpretresna faza haškog procesa, osmi deo
  129. Haški globalistički obrazac totalitarnog pravosuđa, 2012.
  131. Sistematsko kršenje procesnih prava Slobodana Miloševića tokom haškog suđenja
  132. Haška antisrpska giljotina
 Naslovi knjiga o Šešelju
  • Ko ste vi Vojislave Šešelju?, Nada Bojić, Dereta, 1992.
  • Vojvodin Haški trijumf, Marina Toman, SRS, 2009.[20]
  • Povratak srpskog junaka, Marina Raguš, SRS, 2009.[21]
  • Dvostruki standardi u zaštiti ljudskih prava: Slučaj Vojislava Šešelja, Fond istorijske perspektive, Moskva (Rusija), 2009.[22]
  • Luča Vojvode Šešelja, Duško Sekulić, SRS, 2009.[23]
  • Vojislav Šešelj najbolji advokat na svetu, Vesl Usthejzen, Johanezburg (Južnoafrička Republika), 2013.

Reference

  1. ↑ „Šešelj pušten iz pritvora Haškog Tribunala”. Arhivirano iz originala na datum 2015-04-27. Pristupljeno 2015-03-06. 
  2. ↑ 2,0 2,1 Detinjstvo, Pristupljeno 9. 4. 2013.
  3. ↑ Šešeljev profil na BiBiSiju, Pristupljeno 9. 4. 2013.
  4. ↑ Dva kuma Arhivirano 2010-12-03 na Wayback Machine-u, Pristupljeno 9. 4. 2013.
  5. ↑ Pretukli Šešeljevog sina, Pristupljeno 9. 4. 2013.
  6. ↑ Najstariji sin glavni urednik, Pristupljeno 9. 4. 2013.
  7. ↑ Hag preti Nikoli Šešelju, Pristupljeno 9. 4. 2013.
  8. ↑ Intervju, Alternativna televizija Banja Luka, 7. februar 2003.
  9. ↑ 9,0 9,1 9,2 9,3 9,4 9,5 9,6 Članak Miloša Vasića u Vremenu, 23. maja 1994. Arhivirano 2008-05-09 na Wayback Machine-u, Pristupljeno 9. 4. 2013.
  10. ↑ Jedno od tih protestnih pisama napisao je i Vuk Drašković.
  11. ↑ Izjava Momčila Đujića
  12. ↑ Sell 2002: str. 327
  13. ↑ Final report of the United Nations Commission of Experts established pursuant to security council resolution 780 (1992) - Annex III.A Special forces Arhivirano 2011-03-19 na Wayback Machine-u UN, 1994.
  14. ↑ 14,0 14,1 „Olovka piše mržnjom”. Arhivirano iz originala na datum 2015-06-10. Pristupljeno 2010-03-30. 
  15. ↑ 15,0 15,1 15,2 15,3 Greška u referenci: Nevaljana oznaka <ref>; nije zadan tekst za reference po imenu optužnica
  16. ↑ Jerry Blaskovich, Anatomy of Deceit: An American Physician's First-hand Encounter With The Realities Of The War In Croatia
  17. ↑ „Mediji i rat: Kako je “Politika” izveštavala 1992. godine (2)”. Arhivirano iz originala na datum 2013-06-06. Pristupljeno 2010-03-29. 
  18. ↑ 18,0 18,1 Mediji i rat: Kako je “Politika” izveštavala 1992. godine (6)
  19. ↑ „Mediji i rat: Kako je “Politika” izveštavala 1992. godine (3)”. Arhivirano iz originala na datum 2019-04-11. Pristupljeno 2010-04-03. 
  20. ↑ “” (02. 12. 2006.). „Vojislav Seselj: Kavlobag - Kavlovac - Vivovitica”. YouTube. Pristupljeno 24. 06. 2010. 
  21. ↑ „Archive copy”. Arhivirano iz originala na datum 2006-10-07. Pristupljeno 2015-03-06. 
  22. ↑ 22,0 22,1 22,2 22,3 22,4 22,5 „Šešelj: Karijera pretnji i uvreda“ Arhivirano 2010-01-24 na Wayback Machine-u Nedeljnik „Vreme“, broj 476, 19. februar 2000.
  23. ↑ „Free Serbia - Other voices from Serbia - Politics”. Xs4all.nl. 03. 10. 1999.. Pristupljeno 24. 06. 2010. 
  24. ↑ „"Nasa Borba" - Dr Slobodan Antonic o TV duelu Draskovic - Seselj”. Yurope.com. Pristupljeno 24. 06. 2010. 
  25. ↑ „Vreme 633 - Granice Vojislava Seselja: Virovitica, Karlovac, Karlobag – Hag”. Vreme.com. Pristupljeno 24. 06. 2010. 
  26. ↑ „Archive copy”. Arhivirano iz originala na datum 2008-10-14. Pristupljeno 2015-03-06. 
  27. ↑ „"Nasa Borba" - Kako je došlo do sukoba Seselja i Barovica”. Yurope.com. Pristupljeno 24. 06. 2010. 
  28. ↑ „Vreme 680 - Podsecanje - radikali na vlasti: Oni se nisu promenili”. Vreme.com. 07. 12. 1998.. Pristupljeno 24. 06. 2010. 
  29. ↑ „Vesti - Vučelić, čuvar lika i dela - Internet, Radio i TV stanica; najnovije vesti iz Srbije”. B92. Pristupljeno 24. 06. 2010. 
  30. ↑ Ramet 1999: str. 208
  31. ↑ Glas javnosti: Od „nisam“ prave „jesam“[mrtav link], Pristupljeno 9. 4. 2013.
  32. ↑ „ŠEŠELJEVO GOSTOVANJE U 'BUJICI': 'Čuo sam se s Josipovićevim ljudima...'(VIDEO)”. Portal Oko. 26. 11. 2014. Arhivirano iz originala na datum 2021-03-03. Pristupljeno 2015-08-16. 
  33. ↑ Dr. Vojislav Šešelj - izdanja Srpske radikalne stranke Arhivirano 2008-03-07 na Archive.is-u, Pristupljeno 9. 4. 2013.
  34. ↑ „Archive copy”. Arhivirano iz originala na datum 2007-10-11. Pristupljeno 2015-03-06. 

Literatura

Vanjske veze

U Wikimedijinoj ostavi nalazi se članak na temu: Vojislav Šešelj
Na stranicama Wikicitata postoji zbirka osobnih ili citata o temi: Vojislav Šešelj
Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Vojislav_Šešelj&oldid=42275873