Konstantin XI Paleolog
| Konstantin | |
|---|---|
| Bizantski car
| |
| Vladavina | 6.1. 1449. - 29.5. 1453. |
| Nasljednik | Toma Paleolog i Dimitrije Paleolog |
| Otac | Manojlo II |
| Majka | Jelena Dragaš |
| Rođen/a | 1405. godine Carigrad, Bizantsko carstvo |
| Umro/la | 29.5. 1453. (starost: 48) Carigrad, Bizantsko carstvo |
Konstantin XI Paleolog (do 20. vijeka znan kao Konstantin XII ili Konstantin XIII), poznat kao Konstantin Dragaš (8. februar 1405[1] — 29. maj 1453) je bio morejski despot ( 1428 — 1449), carski regent u Carigradu (1423—1424 i 1437—1440) i vizantijski car od 06.01.1449. godine do svoje smrti 29.05.1453. godine. Pripadao je dinastiji Paleologa, a bio je sin Manojla II (vladao 1391-1425) i srpske princeze Jelene Dragaš, po kojoj je dobio nadimak Dragaš. Kao morejski despot je zauzeo Atinsko vojvodstvo, pomogao bratu Tomi da slomi Ahajsku kneževinu i podigao veliki bedem na Korintu tzv. Heksamileon, ali je pred naletom Otomanske imperije morao da se povuče sa poseda van Peloponeza. Kao poslednji vizantijski car pokušao je da dobije pomoć zapadne Evrope za odbranu Carigrada, ali mu to nije pošlo za rukom, tako da se sa nešto malo dobrovoljaca sa Zapada i svojim ljudima suprotstavio Mehmedu II (1451-1481). Gradski bedemi su zadržavali Osmanlije tokom skoro dva meseca opsade da prodru u Carigrad, ali su ih tadašnji najmoderniji topovi uspjeli djelomično srušiti pa je u rano jutro 29. maja odbrana probijena, a car je poginuo u pokušaju da zaustavi prodor Osmanlija u Carigrad. Ne zna se tačno gde je i kako poginuo, niti gde je sahranjen, zbog čega je za njega vezan veći broj legendi i predskazanja, a zbog svog junačkog držanja tokom opsade Carigrada, pravoslavna crkva ga je kanonizovala. Tokom svog života i vladavine usko je sarađivao sa svojim prijateljem i saradnikom Georgijem Sfrancesom, kome je bio kum na venčanju.
Rođen je u Carigradu[1][n 1], kao četvrti sin od osmorice sinova (od desetoro dece), Manojla II i Jelene Dragaš (ćerke Konstantina Dragaša (Dejanovića)), oblasnog gospodara koji je vladao istočnom Makedonijom. Po majčinoj liniji Konstantin je, kao i njegov brat Jovan VIII (1425-1448), bio čukununuk kralja Srbije Stefana Dečanskog (1322-1331) čija se ćerka udala za sevastokratora Dejana (rodonačelnika Dejanovića i oca Konstantina Dejanovića Dragaša) i po toj osnovi potomak Nemanjića. Konstantin je odrastao u Carigradu i po svemu je bio pravi Vizantinac, ali je svom imenu dodao i majčino prezime Dragaš. Pored Konstantina, Manojlo i Jelena imali su još nekoliko dece.
| Ime | Živeo | Titula | Vladao |
|---|---|---|---|
| Jovan VIII | 1392—1448 | vizantijski car | Vizantijom (od 1421. kao mlađi car, samostalno 1425—1448) |
| Teodor (II) | (1396—1448) | morejski despot | Morejom (1407—1443) |
| Andronik | (1403—1429) | despot | Solunom (1408—1423) |
| Dimitrije | (1406—1470) | morejski despot | Morejom (1449—1460) |
| Toma | (1409—1465) | morejski despot | Morejom (1428—1460) |
| Konstantin | (1393/1397—1400/1405) | ||
| Mihajlo | (1406/1407—1409/1410) |
Konstantin se ženio dva puta:
- Prvi put 01. jula, 1428. Madlenom Toko, nećakom italijanskog vladara Epira, koja je umrla novembra naredne godine.
- Drugi put u avgustu 1441. godine Katarinom Gatiluzio, ćerkom đenovljanskog gospodara Lezbosa koja je umrla 1442.
Kada je 1449. godine postao car, bilo je pokušaja da se oženi i po treći put princezama iz Gruzije, Jermenije i Srbije (Mara Branković), ali su svi ti pokušaji pali u vodu. On najverovatnije nije imao dece jer, iako neki izvori navode da je imao ćerku Magdalenu, većina istoričara se slaže da nije ostavio potomstvo.
Konstantin je rođen 08.02.1405. godine u purpurnoj (porfirnoj) dvorani carskog dvorca u Carigradu zbog čega je uz svoje ime nosio i pridev Porfirogenit kao i drugi tamo rođeni prinčevi. Jedan od njegovih saradnika je zabeležio da je bio spretan u lovu, jahanju i borbi, ali i da je imao pustolovni duh, veliku životnu snagu i hrabrost. Kao sedamnaestogodišnjak se 1422. godine našao u Carigradu koji su opsele Osmanlije pod Muratom II (1421—1451) i čijom je odbranom rukovodio njegov stariji brat Jovan VIII u ime ostarelog Manojla II. U novembru naredne godine Konstantin sa titulom despota preuzima, kao carski regent, vlast u Carigradu, za vreme putovanja njegovog starijeg brata Jovana do Venecije i kraljevine Mađarske.
Tokom jednogodišnjeg Jovanovog odsustva Konstantin je vladao gradom i najbližom okolinom i vršio dužnost vizantijskog cara, pošto je zvanični car Manojlo od septembra 1422. godine, kada je doživeo jak moždani udar, bio teško paralizovan i samim tim praktično nesposoban da vrši vlast, a njegov savladar i naslednik Jovan nije bio u zemlji. Interesantno je da je Konstantin proglašen za regenta, iako su njegova starija braća despoti Andronik (Solun) i Teodor (Moreja) bila de jure ispred njega u naslednom nizu. Kao de facto vizantijski car on je 22.02.1424. godine zaključio mirovni ugovor sa Muratom II i Otomanskom imperijom.
Jovan se vratio u Carigrad u novembru 1424. godine i posle smrti Manojla II 21.07.1425. godine i zvanično preuzeo vlast. U to vreme Konstantinu biva dodeljena na upravu Selimvrija na obali Mramornog mora i posedi oko Mesembrije na obali Crnog mora. Prodor Osmanlija na Peloponez 1423. godine i napadi Karla Toka u Moreji, pokrenule su Jovana VIII 1427. godine u Mistru, a uz njega je krenuo i Konstantin sa svojim savetnikom Sfrancesom, koji je od tog doba i zvanično u njegovoj ličnoj službi. Oni su 26.12. stigli u Mistru i bez zadržavanja su produžili ka Klarenci na severozapadu poluostrva koju su opseli. Vizantinci su uspeli tokom borbi da savladaju Toka, koji je pristao na zaključenje mira. Odredbe mirovnog ugovora vraćale su Vizantiji teritorije koje je nedavno zauzeo Toko, među kojima je bila Klarenca koja je 01.05. ponovo postala vizantijska. Poslednja odredba je predviđala brak između Tokove bratanice Madlene sa jedne i Konstantina sa druge strane, čime je vraćanje teritorija zaodenuto u neku vrstu miraza, pošto su ti posedi zvanično pripali Konstantinu, a sama svadba je obavljena 01.07. u blizini Patrasa.
Poslednja faza združenih Jovanovih i Konstantinovih akcija na jugu današnje Grčke bio je združeni napad na Patras u julu 1428. godine. Sam grad se nalazio uz Konstantinove nove posede i koji je u to doba bio neka vrsta samostalnog grada kojim je upravljao katolički nadbiskup. U napadu je učestvovao i njihov najmlađi brat Toma, koji se od tog doba takođe javlja kao jedan od despota na Peloponezu. Međutim i pored toga grad nije zauzet, najviše zbog toga što braća nisu raspolagala dovoljnim snagam, jer im morejski despot i brat Teodor II nije pomogao svojim trupama. Iako grad nisu zauzeli, Paleolozi su uspeli da ga nateraju na plaćanje godišnjeg danka Konstantinu u iznosu od 500 zlatnika.
Jovan se posle toga vratio u Carigrad, ali Konstantin nije odustao od osvajanja Patrasa. On i Sfrances su razradili novi plan za napad, uzdajući se u to da će lokalno grčko stanovništvo u gradu podržati njihov napad i otvoriti kapije. Kontakt sa njima je uspostavljen i postignut je dogovor, tako da su Konstantin i njegove trupe 01.03.1429. godine krenuli ka Patrasu i 20.03. su otpočeli napad. Međutim do otvorene predaje nije došlo, tako da je otpočela opsada. Tokom jednog napada konj pod Konstantinom je bio smrtno ranjen i tom prilikom ga je Sfrances spasao sigurnog zarobljavanja, ali je on bio zarobljen i oslobođen je tek 23.04. Početkom maja otpočeli su pregovori i napravljen je dogovor, da će se grad predati, ako se u roku od mesec dana nadbiskup Malatesta ne vrati u grad, koji je napustio da bi doveo pomoć. Konstantin se posle toga povukao, da bi se 01.06. pojavio pod gradom zahtevajući predaju. Posle četiri dana grad je otvorio kapije, ali je u citadeli ostala nadbiskupova posada koja se predala tek godinu dana kasnije.
Promena uprave u Patrasu uznemirila je Osmanlije i Mlečane, ali je Konstantin preko Sfrancesa uspeo da diplomatskim putem otkloni opasnost po svoje posede. Nadbiskup Malatesta se u međuvremenu vratio u region sa katalonskim najamnicima, ali je Konstantin od njih za 6.000 zlatnika otkupio grad, otklonivši i tu opasnost po svoje posede. Tokom novembra 1429. godine njegova prva supruga Madlena odnosno Teodora (kako je bilo njeno pravoslavno ime) Toko je umrla a on postao udovac. Posle preuzimanja potpune kontrole nad Patrasom u julu 1430. godine, kada se predala i posada iz citadele, naredio je da se poruši utvrđenje u Klarenci da ga ne bi zauzeli gusari, pošto nije imao dovoljno snaga da drži i to utvrđenje. Uspesi vizantijskih despota na Peloponezu pokrenuli su Osmanlije koje se u proleće 1431. godine spuštaju na jug i razaraju bedem na Korintskom zemljouzu tzv. Heksamileon, da bi obezbedili lakši prolaz na Peloponez.
Toma i Konstantin su 1432. godine zamenili svoje posede u sklopu Morejske despotovine sa čime su se složili i car Jovan i vrhovni despot Teodor II. Međutim uskoro je došlo do porasta netrpeljivosti između Konstantina i Teodora, zbog čega je Jovan u avgustu 1435. godine pozvao Konstantina u Carigrad, a u martu naredne godine im se pridružio i Teodor. Tokom ovog perioda Jovan nije uspeo da razreši njihove nesuglasice i oni su se vratili na Peloponez, a sve je delovalo kao da njihove razmirice samo rat može da razreši. Car je posle toga probao da preko svojih poslanika spreči sukob i to mu je pošlo za rukom tek sa trećom misijom koju je predvodio Grigorije Mamas (1443—1450), budući vaseljenski patrijarh (Grigorije III). Situacija je razrešena time što se Konstantin vratio u Carigrad, dok su Teodor i Toma ostali despoti na Peloponezu. Ne zna se sa sigurnošću koji su bili tačni razlozi njihovih sukoba, ali je izvesno da je u pitanju bila kako prevlast na samom Peloponezu, tako i pitanje ko će biti novi vizantijski car, pošto Jovan VIII iz svoja tri braka nije imao potomaka. Iako je po pravu Teodor bio ispred Konstantina, sticao se utisak da je mlađi brat ipak bliži prestolu, jer je imao veće Jovanovo poverenje.
Konstantin je stigao u Carigrad 24.09.1437. godine, čime je otklonjena opasnost od eventualnog bratoubilačkog rata na Peloponezu. Na ovaj način je Teodor ostao suvereni vladar Moreje, ali je Konstantin praktično promovisan u Jovanovog naslednika, pošto je već u novembru Jovan, u pratnji mlađeg brata Dimitrija, krenuo na zapad, dok je Konstantin po drugi put u životu postao carski regent i de facto bio vizantijski car.
Posle Jovanovog odlaska Konstantin je upravljao zemljom uz podršku i pomoć kako carice majke Jelene, tako i svojih najbližih saradnika Sfrancesa, Notarasa (kasnijeg velikog duksa) i Dimitrija Paleologa Kantakuzina. Sfrances se 1438. godine oženio, a Konstantin se na tom venčanju pojavio u ulozi kuma, što dovoljno svedoči o prijateljstvu dvojice ljudi. Međutim Jovanovo odsustvo se odužilo, a izveštaji su jasno ukazivali da se Osmanlije spremaju za ratni pohod. Zbog toga je Konstantin Jovanu poslao pismo ukazujući mu na to i na papino obećanje da će poslati dva broda sa trupama u pomoć Carigradu, nadajući se da će ta pomoć stići pre očekivanog osmanlijskog napada. Međutim brodovi nisu stigli, kao i bilo kakav odgovor na njegov zahtev, ali je osmanlijska opasnost u tom trenu nestala pošto se otomanska vojska nije uputila na Carigrad, već na despotovinu Srbiju i njenu utvrđenu prestonicu Smederevo, koje se posle tromesečne opsade predalo zbog gladi čime je uništena srpska despotovina, iako je despot Đurađ (1427—1456) prebegao u kraljevinu Mađarsku, a Novo Brdo i dalje pružalo junački otpor.
Za to vreme se u Ferari vodio sabor koji se okončao u junu 1439. godine u Firenci sklapanjem tzv. firentinske unije između katoličke i pravoslavne crkve koju su potpisali svi predstavnici Jovanove delegacije, osim Marka Evgenika, koji je bio mitropolit u Efesu. Jovan se u februaru 1440. godine vratio u Carigrad, ali nije naišao na topao doček svojih podanika koji su smatrali da je sklapanjem unije izdano pravoslavlje zarad materijalne koristi u obliku zapadnih krstaša koji je trebalo da dođu u Vizantiju i spasu je od Osmanlija. Teško je oceniti kakav je bio Konstantinov lični stav po pitanju unije sa katoličkom crkvom, ali je najverovatnije on, kao i njegov brat bio spreman da napravi takav ustupak, ukoliko će on spasiti Grad i Carstvo od Osmanlija, ali je isto tako i bio dovoljno trezven da sagleda, kako raspoloženje u samoj državi, tako i stanje na zapadu i izvesnost dolaska obećanih trupa, koje na kraju nikada nisu stigle. Međutim i pored toga on je pružio otvorenu podršku svom bratu i uniji, o čemu svedoči i pismo pape Evgenija IV (1431—1447) iz aprila 1441. godine u kome on podseća na to da se obavezao, kao i car Jovan, da uniju sprovede u delo.
Konstantin se nije odmah po Jovanovom povratku vratio na svoje posede u Moreji, već je do kraja godine ostao u Carigradu tražeći sebi novu suprugu. Njegov izbor pao je na Katarinu Gatiluzio, ćerkom đenovljanskog gospodara Lezbosa. Sfrances je u decembru 1440. godine otputovao na ostrvo da dogovori detalje, a svadba je obavljena u avgustu naredne godine u prisustvu mnogih zvanica, među kojima se nalazio i Notaras, bez obzira na svoj poznati antiunionistički stav. Posle okončanja ceremonija i pratećih dešavanja, Konstantin je u septembru krenuo ka Moreji, dok je Katarina ostala na Lezbosu.
Stanje u Moreji se normalizovalo, ali je izvesno da je netrpeljivost između Teodora i Konstantina i dalje postojala, tako da je vrlo brzo po dolasku na Peloponez poslao Sfrancesa svom mlađem bratu Dimitriju, koji je upravljao njegovim nekadašnjim posedima Mesembrijom na Crnom i Selimvrijom na Mramornom moru, sa predlogom da zamene posede. Međutim kada je Sfrances stigao do Dimitrija ovaj je već sklopio dogovor sa Muratom II, koji mu je dao trupe i spremao se da pod izgovorom rušenja Firentinske unije preuzme vlast u Vizantiji. Zbog svega toga je Jovan pozvao Konstantina da mu pruži pomoć u odbrani grada.
Ratna dejstva su otpočela u aprilu 1442. godine, a Konstantin je u julu iste godine krenuo ka Lezbosu, pokupio svoju suprugu Katarinu i produžio ka Carigradu, ali ih je na Lemnosu blokirala osmanlijska flota. Tokom višemesečnog, praktično, zatočeništva na Lemnosu, Katarina se razbolela i u avgustu je umrla. Mlečani su poslali u pomoć 8 svojih brodova da razbiju blokadu i pomognu Konstantinu u borbi, ali nisu uspeli da je probiju, tako da je Konstantin nastavio put tek kada su se Osmanlije povukle.
Konstantin je stigao u Carigrad tek u novembru, nakon što je Dimitrijeva opsada odavno propala. Preuzeo je kontrolu nad svojim nekadašnjim posedima, a Sfrances je u martu 1443. godine postao njegov upravnik Selimvrije. Međutim već u junu iste godine u Carigrad je stigao Teodorov glasnik koji je izneo novi predlog svojoj braći. On je ponudio da zameni svoje posede na Peloponezu i položaj de jure glavnog morejskog despota za Konstantinove posede na Crnom i Mramornom moru kako bi bio bliže Carigradu i kruni. Dogovor među braćom je postignut i u oktobru iste godine Konstantin je preuzeo Mistru i vlast nad Morejom, a Teodor prešao u Selimvriju.
Po preuzimanju vlasti u Moreji, Konstantinova prva briga bila je zaštita vizantijskih poseda odnosno celokupnog poluostrva. Sa tim ciljem je on početkom februara otpočeo sa obnovom Heksamileona, bedema koji je štitio kopneni prolaz na Peloponez, koji su Osmanlije porušile u proleće 1431. godine. Posle četrdesetak dana rada, obnova bedema ojačanog sa 153 kule je okončana u martu i on je u dužini od 7.028 m odnosno 7.760 m pregrađivao korintski zemljouz od Saronskog do Korintskog zaliva.
Paralelno sa gradnjom bedema, Konstantin je pratio i razvoj situacije na Balkanskom poluostrvu odnosno pokret krstaša predvođenih Janošom Hunjadijem iz kraljevine Mađarske ka Otomanskoj imperiji. Računajući na sultanovu zauzetost, on je po okončanju radova na Heksamileonu prešao zemljouz sa svojim trupama i otpočeo napad na preostale latinske države na Atici, Atinsko i tebansko vojvodstvo. Bez većih poteškoća, on je vojvodu Neria II Ačaulija primorao da mu preda Atinu i Tebu i obaveže se na vazalne odnose prema njemu, umesto dotadašnjih prema sultanu. On se tu nije zaustavio i nastavio je sa svojim snagama prodor u Beotiju, Fokidu i Tesaliju do Pinda, da bi potom umarširao u mletačku Vitrinicu. Istovremeno je po njegovom nalogu Konstantin Kantakuzin, koji je upravljao Vosticom, prešao Korintski zaliv i proterao Osmanlije za zapadnih delova Fokide.
Međutim njegova osvajanja su izazvala energične proteste Mlečana koji su zahtevali da im se vrate posedi, ali i Alfonsa V (1415—1458), koji vladao Aragonom i Napuljem, koji je po nekom naslednom pravu tražio da mu se preda atinsko vojvodstvo i sa tim ciljem je morejskom despotu poslao svog čoveka da preuzme te posede. Međutim, presudan faktor na Balkanu u tom trenutku, ipak je bio Murat II koji je bio potisnut 1443. godine i morao da zaključi Segedinski mir, ali je već 1444. godine u bici kod Varne uništio zapadne krstaše i u potpunosti otklonio opasnost po svoju državu. Nezadovoljan Konstantinovim delovanjem, koji je de jure bio sultnov vazal, on je u zimu 1446. godine pokrenuo vojsku koja je brojala između 50 i 60.000 ljudi na Morejsku despotovinu i njene novoosvojene posede.
Pred nadolazećim Osmanlijama, Vizantinci su se povukli i utvrdili na Heksamileonu, tako da su Muratove trupe bez problema povratile kontrolu nad nedavno osvojenim posedima van Peloponeza i 27.11. su stigle do bedema na zemljouzu, otpočevši napad. Nakon početnih borbi, Konstantin je poslao Georgija Halkondila (otac poznatog istoričara Laonika) Muratu sa predlogom mirovnog ugovora, ali ga je sultan utamničio bez pregovora, a Konstantinu i Tomi je poručio da se povuku i bez odlaganja poruše bedem, ostavivši im nekoliko dana da razmisle.
Pošto su braća odbila da se predaju, sultan je otpočeo napad, potpomognut topovima i opsadnim spravama i posle pet dana borbi je otpočeo završni juriš u kome su Osmanlije ovladale već zarušenim bedemom i prodrle na poluostrvo. Ogromna većina branilaca je pobijena ili zarobljena, a sami despoti su se jedva spasili. Već 10.12. ceo bedem je praktično sravnjen sa zemljom i više neće biti obnavljan. Kasniji izvori su za propast odbrane Heksamileona krivili Albance, koji su početkom XV veka naseljeni na Peloponez ili lokalno stanovništvo, ali je najverovatnije jedini razlog pada bedema bila Osmanlijska brojčana nadmoć i tehnička superiornost koja se ogledala u posedovanju vatrenog oružja velike vatrene moći.
Murat je posle toga podelio vojsku na dva dela:
- deo je krenuo pravo na Mistru, pod vođstvom Turahan bega
- deo je krenuo duž severne obale poluostrva, pod sultanovom komandom
Turahanove snage zbog zime nisu bile u stanju da preko planinskih prevoja stignu do Mistre, tako da su se u Klarenci spojile ponovo sa Muratovim koje su prošle severnom obalom spaljujući, pljačkajući i robeći celu oblast, osim Patrasa koji nisu uspele da osvoje na juriš. Posle toga su se Osmanlije povukle sa poluostrva odvodeći sa sobom oko 60.000 zarobljenika koji će biti prodani kao robovi.
Konstantin i Toma su posle toga morali da obnove vazalne obaveze prema sultanu, da se obavežu na plaćanje godišnjeg danka i na to da više neće obnavljati Heksamileon. Tokom ovog perioda, ponovo se pojavila priča o potrebi da se Konstantin oženi po treći put, jer od šestorice sinova Manojla II, samo je Toma imao muških potomaka (Manojla i Andriju). Postoje indicije da je bilo pokušaja da se on oženi nekom zapadnom princezom, ali je izvesno da je on u avgustu 1447. godine poslao Georgija Sfrancesa na istok da mu potraži suprugu među princezama Trapezuntskog carstva i kraljevine Gruzije.
Njegov stariji brat i nekadašnji morejski despot Teodor (II, umro je u junu 1448. godine u Selimvriji, a 31.10. iste godine umro je i vizantijski car Jovan VIII. Vest o carevoj smrti, otvorila je i pitanje njegovog naslednika, iako je on jasno odredio Konstantina za to mesto, postojala je mogućnost da vlast pripadne nekom od njegove mlađe braće Dimitriju ili Tomi. Već 13.11. je u Carigrad stigao Toma, a malo posle njega i Dimitrije je stigao iz Selimvrije. Toma kao pretendent nije bio velika opasnost po Konstantina, ali je zato Dimitrije, koji je zbog odbacivanja Firentinske unije imao kako podršku dela naroda, tako i otomanskog sultana koji mu je već ranije davao trupe da pokuša da preuzme vlast. Muratova računica je u ovakvoj situaciji bila vrlo jasna, između pružanja podrške Dimitriju koji bi Vizantiju udaljio od Zapada, a samim tim i svake vojne pomoći, čime bi ona bila osuđena na odbranu isključivo svojim, tada već skoro nikakvim resursima, sa jedne i pružanja podrške Konstantinu, koji je zbog podrške uniji cenjen na Zapadu, zbog čega je već dobio malu vojnu pomoć i koji je, čim se sultan okrenuo na drugu stranu napao na de jure sultanove posede, sa druge strane, nije bilo teško.
Međutim, ključnu ulogu u prenosu vlasti odigrala je carica majka Jelena, koja je posle Jovanove smrti preuzela ulogu carskog regenta do dolaska u prestonicu zakonskog cara Konstantina. Suočen sa takvom situacijom, Dimitrije je morao da prihvati prenos vlasti sa Jovana na Konstantina i krajem godine su carica majka i njena dva najmlađa sina Toma i Dimitrije poslali u Mistru glasnike (Aleksije Filantropin Laskaris i Manojlo Paleolog Jagros) čija je uloga bila da Konstantina proglase za cara i dovedu u prestonicu da preuzme vlast. Sa njima se u Moreju vratio i Toma i oni su 06.01.1449. godine u Mistri (ili u despotskom dvoru ili u crkvi Božanske Mudrosti) proglasili Konstantina za vizantijskog cara, posle čega je on krenuo u Carigrad i 12.03. je preuzeo vlast iz ruku svoje majke.
Tokom Konstantinove vladavine u Moreji je delovalo nekoliko ljudi koji su spadali u najveće mislioce tog doba koji su otvoreno sarađivali i savetovali morejskog despota. To su bili:
- Georgije Gemist Pliton, vizantijski mislilac
- Visarion iz Trapezunta, Plitonov učenik, nikejski mitropolit i čuveni orator sa Firentinskog sabora
- Ćirijako iz Ankone, italijanski humanista i putopisac koji je obilazio ostatke Antičke Sparte ispod Mistre
Sam Konstanin je upravljanje delovima svog poseda dodelio svojim najboljim saradnicima:
- Georgije Sfrances je upravljao Mistrom i okolinom
- Aleksije Laskaris je upravljao Patrasom
- Jovan Kantakuzin je upravljao Korintom
- Jovan Paleolog je upravljao Vitilonom
Pored toga, on je lokalnoj vlasteli potvrđivao i dodeljivao posede čime je zadobijao njihovu podršku, a ostalo je zabeleženo i da je organizovao atletska takmičenja za mladiće iz vlastelinskih porodica.
Posle dolaska u Carigrad, prvi potez novog cara bio je da potvrdi mir sa Osmanlijama i već posle dve nedelje je njegov izaslanik Andronik Jagaris potvrdio sa sultanom mir koji se odnosio i na morejske despote Tomu i Dimitrija. Međutim najveći problem u tom trenutku nisu bile Osmanlije, već unutrašnje prilike u zemlji koja je i dalje bila podeljena između onih koji prihvataju i onih koji odbijaju Firentinsku uniju. Upravo zbog te podele i potrebe da održi kakvu takvu ravnotežu između te dve struje, Konstantin nikada nije organizovao svoje zvanično ovenčavanje za cara u crkvi Božanske Mudrosti koje je mogao da obavi samo vaseljenski patrijarh. Problem je ležao u tome što zvaničnog patrijarha Grigorija III zbog prihvatanja Firentinske unije nisu priznavali njeni protivnici, pa bi njegovo izvođenje takvog čina moglo da podstakne njegove protivnike na pobunu i dovođenje Dimitrija na vlast, dok bi u slučaju da postvi novog patrijarha iz redova antiunionista i njegovo izvođenje takvog čina zauvek zatvorilo vrata eventualne vojne pomoći sa Zapada. Zbog takve situacije on nikada nije formalno postao car, pošto je samo proglašen, a nikada zvanično ovenčan, iako se on potpisivao kao:
Konstantin Paleolog u Hristu verni car i autokrator Romeja.
Sledeća briga novog cara bio je njegov treći brak i obezbeđivanje direktnog naslednika Carstvu. Pored Sfrancesa koji u oktobru 1449. godine ponovo krenuo na istok, on je još u februaru iste godine iz Mistre poslao Manojla Disipata Alfonsu V u pokušaju da se oženi ćerkom portugalskog kralja koji je bio Alfonsov nećak. Posle smrti Murata II 1451. godine Sfrances je pokušao da za Konstantina isprosi njegovu bivšu sultaniju Maru Branković koja je navodno imala veliki uticaj na svog posinka i novog sultana Mehmeda II (1451—1481), ali su ti planovi pali u vodu, pošto se ona obavezala da će, ako se ikada oslobodi nevernika, posvetiti svoj život Bogu i neće se ponovo udavati. Pošto je taj pokušaj pao u vodu, kao i pregovori sa Alfonsom V, Sfrances se 15.09.1451. godine vratio u Carigrad sa izaslanikom gruzijskog kralja sa kojime je postignut dogovor o sklapanju braka između Konstantina i gruzijske princeze.
Paralelno sa pokušajima da se oženi po treći put, Konstantin je nastavio sa svojom politikom između istoka i zapada, održavajući što je moguće bolje odnose i sa jednima i drugima, nadajući se da će na taj način izvući najbolje za Carstvo. Godinu dana nakon njegovog dolaska u prestonicu 23.03.1450. godine umrla je njegova majka Jelena, koja iako je više od jedne decenije bila monahinja Ipomonija, aktivno učestvovala u vlasti. Prazna carska blagajna ga je primorala da raspiše nove namete ne bi li došao do sredstava za regrutovanje vojske i kakvu takvu obnovu Carigradskih bedema. Zbog toga mu je u avgustu 1450. godine stigla mletačka delegacija iz Venecije, koja je protestovala zbog toga i pretila da će njeni trgovci napustiti grad i naseliti se u naseljima koja su kontrolisale Osmanlije. Opasnost od ovakvog čina se povećala posle smrti Murata II i dolaska Mehmeda II na vlast, sa kojim su Mlečani odmah sklopili ugovor. Konstantin je nakon toga pokušao da uznemiri Mlečane pregovorima sa Dubrovačkom republikom, nudeći joj deo grada za njene trgovce sa poreskim olakšicama, što je potvrdio u junu iste godine. On je još kao despot u Moreji pokušao da na ovaj način dobije neke ustupke od Mlečana, ali ostaje tajna da li je postigao neki značajniji uspeh.
Mehmedova kretanja i Sfrancesova procena da bi prvi cilj novog sultana mogao biti Carigrad, iako se on zakleo Alahom, Prorokom, Kuranom, Anđelima i Arhanđelima da će živeti u miru sa Konstantinom i njegovom državom, pokrenuli su obnovu diplomatske misije po Zapadu. Sa tim ciljem on početkom aprila 1451. godine šalje Andronika Vrijenija Leondarisa na Apeninsko poluostrvo. On je prvo na mletačkom Kritu regrutovao strelce, potom se uputio u Feraru, Vatikan i na kraju u Napulj. Vratio se u Carigrad krajem iste godine, ali bez ikakvog uspeha. Njegova poseta papi Nikoli V (1447—1455) i Konstantinovo pismo o problemima sa kojima se suočava, samo su izazvali papu koji je poslao jasan ultimatum caru da unija mora da se sprovede, da njeni protivnici moraju da se suzbiju, da patrijarh Grigorije III mora da bude priznat od svih i da se papino ime mora pominjati u molitvama. Situaciju je dodatno komplikovala činjenica da je sam patrijarh Grigorije u to vreme već napustio Carigrad i krenuo ka Vatikanu izmoren besciljnom borbom sa protivnicima unije. Pored toga papa se spremao da u Carigrad pošalje svog izaslanika koji bi proglasio uniju, što je Konstantinu potvrdio pismom Visarion, ukazujući mu da će papin izaslanik, ukoliko mu ne bude dozvoljeno da uniju proglasi u crkvi Božanske Mudrosti, iz đenovljanske Galate baciti anatemu i ekskomunicirati sve protivnike unije što bi uništilo i teorijsku mogućnost da ikakva pomoć pristigne sa zapada.
Sredinom te godine Konstantin je poslao poslanstvo Mehmedu II, koji je u to doba gušio pobune po Maloj Aziji, preko koga je tražio da mu se udvostruči godišnja renta koju je dobijao za čuvanje otomanskog princa i Sulejmanovog unuka Orhana, koji je uz Mehmeda jedini imao osnova da polaže pravo na presto, u Carigradu. Njegov cilj nije bio toliko materijalna korist, koliko to da ukaže novom sultanu da postoji još neko ko bi mogao da bude sultan i da bi Konstantin, ukoliko se za to ukaže potreba, mogao da dozvoli Orhanu da napusti grad i eventualno pokuša da svrgne Mehmeda. Njegovo poslanstvo u Brusi je primio jedan Mehmedov vezir koga je njegov zahtev u potpunosti iznervirao i koji se, prema istorijskim izvorima, izderao na poslanike preteći da će im to biti kraj, jer Mehmed nije bio blage prirode kao njegov otac. Sam Mehmet je poručio da će porazmisliti o zahtevima kada se vrati u svoju prestonicu Hadrijanopolj, ali je vrlo brzo okončao sukobe u Maloj Aziji i povukao se ka prestonici izdavši naredbu da se otpočne sa blokadom i opsadom Carigrada, a sa tim ciljem je otpočeo sa prikupljanjem materijala i radnika za podizanje nove tvrđave na Bosforu. Konstantin je krajem godine poslao poslanstvo u Veneciju, tražeći brzu reakciju Zapada, ukazujući na sultanove pripreme i namere, ali je u februaru 1452. godine stigao odgovor u kome su Mlečani odgovorili da su zauzeti sukobima u Lombardiji, tako da nisu u stanju da mu pruže vojnu pomoć, ali su ispoštovali njegov zahtev i poslali mu tovar baruta i oklopa.
Početkom proleća Mehmed II je otpočeo sa gradnjom nove tvrđave na Bosforu kojom je planirao da preuzme potpunu kontrolu nad tesnacem sa kopna. Konstantin je uložio protest zbog te gradnje, ali je Mehmed samo odvratio da se sultanovi potezi ne tiču vizantijskog cara i 15.04. je otpočeo sa gradnjom koja je okončana u avgustu. Tokom gradnje je srušeno nekoliko crkava i kuća, zbog čega su u junu lokalni stanovnici pokušali da ulože protest, ali su ih otomanski vojnici opkolili i pobili na licu mesta. Nešto kasnije je došlo do sličnog sukoba i na obali Mramornog mora, kada su otomanski vojnici pustili konje i druge tovarne životinje na ispašu u polja pod žitom u vreme žetve. Lokalno stanovništvo je probalo da uloži protest kod sultana, ali su i njih na licu mesta opkolili i pobili. Konstantin je na ovo odmah odreagovao zatvaranjem gradskih kapija i zarobljavanjem svih Osmanlija u gradu, ali ih je nakon tri dana ipak pustio. Međutim Mehmed je to iskoristio i uputio mu otvoreni ultimatum zahtevajući da mu se grad preda ili će ga sam zauzeti. Konstantin je to odbio i otpočeo sa završnim pripremama za predstojeću opsadu prikupivši sve namirnice iz okoline koje je mogao, posle čega je zatvorio gradske kapije.
Predaja grada nije niti moje lično pravo niti pravo bilo kog pojedinca koji u njemu živi, jer je naša zajednička odluka da poginemo svi zajedno, a ne da spasemo svoj život.
– Odgovor Konstantina Dragaša Mehmedu II
Konstantin je istovremeno ponovo pokušao da na Zapadu dobije bilo kakvu vojnu pomoć, ali su i ove misije prošle bez ikakvog uspeha, iako je Hunjadiju ponudio Mesembriju, a Alfonsu V Selimvriju, pomoć nije stigla. On je istovremeno poslao poziv svojoj braći na Peloponezu da jedan od njih dođe i pomogne mu u odbrani grada, ali ih je Mehmet II ciljanim napadom na Morejsku despotovinu u oktobru onesposobio da mu pruže pomoć. Papski legat o kome se dugo pričalo u gradu pristigao je 26.10. Bio je to bivši kijevski mitropolit Isidor, koji je sa sobom doveo i Leonarda sa Hiosa, koji je bio nadbiskup Lezbosa i 200 strelaca koje je u Napulju regrutovao o trošku pape Nikole V. Njegov dolazak je dodatno uzburkao strasti u prestonici, ali je veliki duks Luka Notaras, kao i činjenica da je 200 strelaca stiglo u ispomoć, uspeo da u tom trenutku umiri antiunioniste.
Međutim sukobi su se nastavili, a dodatno je napetost u gradu povećalo pokretanje otomanskih topova sa novoizgrađene tvrđave tzv. Rumelijskog hisara koji su u novembru potopili jedan mletački brod koji je odbio da stane i plati carinu sultanu. Ovo potapanje je pokrenulo vladare na Zapadu, ali i pored toga skoro da nikakva pomoć nije stigla u blokirani grad, a prilike na Zapadu najbolje ilustruje reakcija svetog rimskog cara Fridriha III (1440—1493), koji je na izveštaje o zbivanjima oko Carigrada, odreagovao u stilu tipičnog salonskog krstaša poslavši Mehmedu pismo u kome mu je zapretio da će ga ujedinjeni hrišćani napasti ako ne poruši Rumelijski hisar i prekine blokadu Carigrada. Za to vreme Konstantin je pokušao na sve načine da ojača odbranu grada. Sa tim ciljem je 12.12. u crkvi Božanske Mudrosti dozvolio kardinalu Isidoru da proglasi zvanično Firentinsku uniju. Potom je sa njim prisustvovao sastanku na kome zajednica Mlečana u gradu predvođena Đirolamom Minotom odlučila da ostane u gradu i pomogne njegovu odbranu, dozvolivši nekolicini da napusti grad pod uslovom da plate kaznu od 3.000 dukata. Pored toga on je sa okolnih ostrva uspeo da dopremi još nešto zaliha hrane, ali je usled nedostatka sredstava morao da odbije ponudu mađarskog inženjera Urbana, koji je napravio topove Rumelijskom hisaru, o izgradnji nekoliko topova koji bi pomogli odbranu. Urban je nakon toga otišao kod Mehmeda koji mu je platio duplo veću svotu od tražene. Završni čin pripreme za obranu bio je dolazak Đovanija Đustinijanija u Carigrad 29.01.1453. godine sa 700 vojnika, kome je kao iskusnom vojniku Konstantin poverio komandu nad odbranom.
Prve otomanske snage pojavile su se pred gradom 02.04. sa čime je otpočela opsada grada. Tokom skoro dva meseca stalnih borbi Konstantin je i sam aktivno uz Đustinijanija učestvovao u prvim borbenim redovima odbijajući napade na grad. Mehmed mu je ponudio da preda grad i povuče se u Mistru, što je Konstantin odbio. Isto tako je odbio i predloge svojih savetnika da napusti grad i otplovi na zapad u pokušaju da pokrene novi krstaški pohod. Tokom ospade Konstantin se bavio i unutrašnjim prilikama u samom gradu u kome je zavladala glad usled nestašice hrane. Zbog toga je on organizovao ravnomernu distribuciju preostalih zaliha, ali i prikupljanje zlatnog i srebnog posuđa i nakita kojim bi bile plaćene kako trupe, tako i hrana na crnom tržištu, obećavši pri tom crkvama i pojedincima da će im kada opasnost prođe vrednost oduzetih predmeta biti višestruko isplaćena. Završni osmanlijski napad otpočeo je u ranu zoru 29.05. Branioci su uspeli da odbiju prva dva talasa napadača i praktično su odbili i treći poslednji koji su činile elitne otomanske jedinice janičari, kada je nekoliko njihovih vojnika uspelo da se uvuče u grad kroz Kerkoportu (jednu od kapija na bedemima) i izvije otomanski barjak na kuli nad njom. Konstantinovi ljudi su uspeli da ih eliminišu i uklone barjak, ali je u međuvremenu Đustinijani teško ranjen i bez obzira na pređašnji dogovor da se niko neće povući u grad bez obzira na sve i Konstantinove molbe da se ne povlači u tom trenutku, on je naredio svojim ljudima da ga odnesu u grad. Njegovi saborci su njegovo odnošenje u grad protumačili kao znak za povlačenje i oni su se povukli u unutrašnjost dvostruki bedem Teodosija II. Ovakav raspad linija obrane iskoristili su janičari koji su ponovo jurnuli na oslabljene branioce probijajući njihove linije.
Svestan da je bitka izgubljena i da neće uspeti da odbiju napad janičara i spreče dalji prodor Osmanlija, poslednji vizantijski car je odbacio sa sebe sve znake carskog dostojanstva (purpurni (porfirni) plašt…) osim purpurnih čizama i izdaje poslednju naredbu za juriš. Za njim u poslednji juriš su krenuli:
- Teofil Paleolog
- zapovednik Branas
- don Fransisko de Toledo
- Dimitrije Kantakuzin
- Matija Zgoromalis
- Jovan Dalmat
Niko od njih sedmorice (i vojnika koji su ih pratili u tom poslednjem jurišu) koji su isukanih mačeva krenuli u nadolazeće redove janičara nikada više nije viđen živ, niti se zna gde počiva. Smatra se da su pokopani u nekoj od masovnih grobnica u koje su po okončanju opsade sahranjeni poginuli.
Telo Konstantina Dragaša nikad nije nađeno, što je doprinelo stvaranju mita o njegovom liku. Iako je posle preuzimanja grada istaknuto telo koje je navodno bilo njegovo, mnogi su još onda osporili da je ono pripadalo poslednjem vizantijskom caru, zbog čega se i smatra da se ne zna gde tačno počiva. Postoji i legenda koja kaže da on spava pod Zlatnom kapijom i da će se probuditi kada hrišćani budu oslobađali Carigrad. Tada će na čelu hrišćanske vojske ući u grad kroz Zlatnu kapiju, koja je zapravo slavoluk nekadašnjeg Konstantinovog Novog Rima. O tome koliko se u ovu legendu verovalo govori i činjenica da su mnogi otomanski sultani i veliki veziri držali zazidanu Zlatnu kapiju, ne bi li sprečili njegov ulazak u grad. Zlatna kapija je i dan danas zazidana.
Konstantina Dragaša pravoslavni vernici širom sveta smatraju svecem, a spomen na njega se slavi 29.05. kada je on mučenički poginuo u borbi za svoj Grad, Narod i Veru.
Konstantina Dragaša je činjenica da je bio poslednji vizantijski car, kao i njegovo držanje tokom opsade Carice svih Gradova pretvorilo u mitsku ličnost odnosno u Besmrtnog Cara, kako ga naziva Nikol. Za njegovu ličnost su vezane mnoge legende, a danas je najpoznatija ona o Mermernom Caru koja je nastala zahvaljujući činjenici da njegovo telo nikada pronađeno. U grčkom narodu postoji legenda da Konstantin prilikom poslednjeg juriša nije poginuo, već da ga je smrti spasao anđeo koji ga je uspavao i pretvorio u mermernu statuu. Potom ga je anđeo smestio u pećinu koja se nalazi pod Zlatnom kapijom da tu spava i čeka da hrišćani oslobode Carigrad, kada će se probuditi i predvoditi ih u završnoj borbi, posle čega će ući u grad kroz Zlatnu kapiju, kapiju kroz koju su vizantijski carevi od Teodosija I trijumfalno ulazili u grad. Zbog ovoga su mnogi turski sultani držali zazidanu Zlatnu kapiju, koja je i danas zazidana.
Međutim još tokom njegovog života, kao i neposredno nakon njegove pogibije njegova ličnost je postala otelotvorenje mnogih proročanstava iz davnina, a o snazi veravanja u njih najbolje govori da je neke od njih zapisao i sam vaseljenski patrijarh i Konstantinov savremenik Genadije Skolarije.
Najstarije proročanstvo vezano za Konstantina zabeležio je Ćirijako iz Ankone, iako se smatralo da ga je izrekla čuvena Pitija iz Delfa u doba Kserksove (485—465) invazije na Grčku, a vezano je za obnovu Heksamileona. Proročanstvo je govorilo da će na korintskom zemljouzu biti podignuta četiri bedema, od kojih će prva tri pasti pod naletima stranih vojski, dok će se četvrti pokazati kao poslednja i najveća prepreka neprijatelja Grka i da će oni biti potučeni kada bor padne na zemlju i iz njega izbije krv, a onaj koji bude podigao taj četvrti bedem biće rođen pod srećnom zvezdom. Kada je Konstantin 1444. godine obnovio Heksamileon mnogi su smatrali d će se proročanstvo obistiniti, jer su se prethodna tri bedema odnosili na one koji su podigli Teodosije II (408—450), Justinijan I (527—565) i Manojlo II. Međutim vrlo brzo nakon njegove gradnje, Osmanlije su ga 1446. godine probile i sravnile sa zemljom.
Borovi su bili natopljeni krvlju, ali se proročanstvo pokazalo pogrešnim
– Donald Nikol, istoričar
Prvi vaseljenski patrijarh pod Osmanlijama Genadije Skolarije, je u svojim delima 1459. godine zabeležio nekoliko starih proročanstava i čudnih koincidencija. Prvo predanje je bilo vezano za osnivanje samog Carigrada koji je osnovao Konstantin Veliki (306-337) čija se majka zvala Jelena i govorilo je da će Grad pasti kada njime bude vladao Konstantin čija se majka bude zvala Jelena, što se i desilo pošto je majka Konstantina XI bila srpska princeza Jelena Dragaš, a između njih dvojice majka nijednog drugog cara Konstantina se nije zvala Jelena. Treba isto tako imati u vidu i da se i poslednji vizantijski car tokom krstaškog zauzeća Carigrada 1204. godine, takođe zvao Konstantin Laskaris. Doduše on je samo bio proglašen za cara u poslednjim trenucima završne bitke i nije bio zvanično ovenčan na ceremoniji, ali je i sam Konstantin Dragaš samo bio u Mistri proglašen za cara i nikada nije zvanično ovenačan.
- ↑ 1,0 1,1 Alexander Kazhdan (editor), „The Oxford Dictionary of Byzantium“, Oxford, 1991. ((en))
- Georgije Sfrances, „Hronika“. nekoliko odlomaka (www.deremilitari.org) Arhivirano 2012-01-23 na Wayback Machine-u
- Duka, „Romejska istorija“ (odlomak na ruskom)
- Kritovul sa Imbrosa nekoliko odlomaka (www.deremilitari.org) Arhivirano 2012-02-04 na Wayback Machine-u
- Nikolo Barbaro nekoliko odlomaka (www.deremilitari.org) Arhivirano 2012-02-04 na Wayback Machine-u
- Georgije Ostrogorski, „Istorija Vizantije“, Beograd 1959.
- Donald Nikol, „Besmrtni Car“, Beograd 1997. (odlomci: [1], [2] (en))[3] Arhivirano 2009-04-29 na Wayback Machine-u
| Prethodnik: Jovan VIII Paleolog |
Bizantski car | Nasljednik: Toma Paleolog i Dimitrije II Paleolog (u Moreji) |
Greška u referenci: Oznake <ref> postoje za skupinu imenovanu kao "n", ali nema pripadajuće oznake <references group="n"/>