Kriza III veka

Izvor: Wikipedia

Kriza trećeg veka naziv je za period u istoriji Rimskog carstva od 235. do 284. godine n. e., tokom kojega je u carstvu zavladala vojna anarhija i tokom kojega je došlo do dezintegracije carstva.

Vojna anarhija[uredi - уреди]

Carevi i uzurpatori (235–270)[uredi - уреди]

Car Maksimin Tračanin (vladao 235-238), prvi u nizu careva tokom krize 3. veka

Period od smrti Aleksandra Severa 235. godine do smrti Klaudija II Gotskog 270. godine karakterišu uzurpacije prestola i varvarske invazije. Posle Maksimina Tračanina, koji se hrabro borio protiv Alemana, ali je pokazao veliku netrpeljivost prema senatu i obrazovanoj eliti, na vlast su došli Gordijani, što je bilo posledica pobune bogatih zemljoposednika u Africi. Senat je u prvom trenutku reagovao postavljanjem dva civilna cara istovremeno, Pupijena i Balbina, a zatim je za cara proglasio Gordijana III, mladića koga je podržavao njegov zet, pretorijski prefekt Timesitej. Gordijana III ubili su vojnici tokom vojne kampanje protiv Persijanaca. Nasledio ga je prvo Filip Arapin, a zatim Decije – obojica vojnici. Decije je pokušao da ponovo uspostavi rimske tradicije, pa je takođe organizovao progone hrišćana, ali su ga 251. godine ubili Goti u bici blizu Crnog mora.

Od 253. do 268. godine vladala su dva rimska senatora, Valerijan i njegov sin Galijen. Valerijan je ponovo pokrenuo progon hrišćana, ali je, dok je predvodio jednu neuspelu vojnu ekspediciju, pao u zarobljeništvo Persijanaca i tamo umro (260). Njegov sin, koji je otada vladao samostalno, morao se suočavati sa stalnim invazijama i s nekoliko uzurpacija prestola. Stalno se kretao između Rajne i Dunava, postižući sjajne pobede (kod Milana 262. godine, kod Nesta 267. godine), ali je panonska vojska uzdigla nekoliko konkurenata za carski presto (Ingen, Regalijan, Aureol). Pošto je morao štititi Galiju od Franaka i Alemana, a istočne delove carstva od Persije, bio je prinuđen da toleriše stvaranje Galskog carstva pod pretorijskim prefektom Markom Kasijanijem Postumom (259–268) i kraljevstva u Palmiri pod Odenatom (260–267).

Neke Galijenove reforme nagoveštavale su budući razvoj: senatori su praktično bili isključeni iz vojske; na komandne položaje i za upravnike provincija imenovani su uglavnom vitezovi; struktura vojske je promenjena stvaranjem novih vojnih jedinica, a posebno uvođenjem jake konjice, koja je stajala pod komandom jednog jedinog vođe i služila za zatvaranje pukotina koje su varvari otvarali duž granica.

Po smrti svoga oca Galijen je zaustavio progon hrišćana, pošto je više voleo da se protiv nove religije bori intelektualnim sredstvima; u tom je cilju podržavao stare grčke kultove (npr. kult Demetre iz Eleusine) i obezbeđivao pokroviteljstvo neoplatonističkom filozofu Plotinu. Ove su inicijative povećale broj njegovih neprijatelja, posebno među patriotskim senatorima i panonskim vojskovođama. Galijena su, dok je u Milanu opsedao uzurpatora Aureola, ubili njegovi vojni zapovednici, koji su zatim za cara proglasili Klaudija II Gotskog (268), prvog u nizu ilirskih careva. Novi je car izvojevao sjajnu pobedu protiv Alemana na jezeru Gardi, a zatim je suzbio i Gote kod Naisa (269), ali je 270. godine umro od kuge. Ovaj fatalni period izneo je na videlo jednu od glavnih mana carstva: nedostatak legitimnog principa nasleđivanja i preveliku ulogu vojske u politici. Strukture koje su ranije održavale snagu principata bile su sada oslabljene, i carstvu su bile neophodne korenite reforme. Galijen je to osećao, ali je bio suviše slab da bi ih sproveo.

Ilirski carevi (270–284)[uredi - уреди]

Vidi glavni članak: Ilirski carevi

Posle smrti Klaudija II carstvom je od 270. do 284. godine vladalo nekoliko "ilirskih" careva, koji su bili sposobne vojskovođe i koji su energično pokušavali da obnove red i mir. Od njih je najizvanredniji bio Aurelijan. Prvo je izvojevao teške pobede nad Alemanima i Jutunzima, koji su napali alpske provincije i severnu Italiju. Da bi ohrabrio stanovnike Rima, koji su podlegli panici, počeo je izgradnju čuvenog bedema poznatog pod imenom Aurelijanov zid. Dok je prelazio podunavske provincije, pre no što će krenuti protiv Palmire, odlučio je da spovede urednu evakuaciju iz Dakije, koja se više nije mogla braniti i koju su još od vremena Galijena držali varvari. Na istoku je lako potukao Zenobijinu vojsku i zauzeo Palmiru 272. godine. Ubrzo je izbio ustanak u Egiptu, na podsticaj jednog bogatog trgovca, koji je, kao i veliki deo stanovništva, bio pristalica palmirske kraljice. Aurelijan je tada preduzeo drugu ekspediciju, te je opustošio Palmiru i pokorio Aleksandriju. Međutim, ove su nevolje, zajedno s uništenjem Palmire, velikog karavanskog grada, prouzrokovale značajan nazadak rimske trgovine na istoku. Kasnije, završavajući pokoravanje Galskog carstva kojim su vladali Postumovi naslednici, lako je blizu Kabilona porazio Tetrika, miroljubivog čoveka, ne naročito željnog borbe. Jedinstvo carstva bilo je ponovo uspostavljeno i Aurelijan je u Rimu proslavio sjajni trijumf. On je takođe uspostavio disciplinu u državi, surovo je ugušio nerede koje su u Rimu pokrenuli zanatlije u kovnici novca, organizovao je snabdevanje grada tako što je militarizovao nekoliko kolegija (kolegij pekara i trgovaca svinjetinom), a pokušao je i da zaustavi inflaciju tako što je kovao novac antoninianus čvršće vrednosti. Njegova je verska politika bila orginalna: da bi osnažio moralno jedinstvo carstva i sopstvenu moć, proglasio se zaštitnikom Nepobedivog Sunca (Sol invictus) i uz pomoć palmirskog plena sagradio ovom božanstvu velelepni hram. Aurelijan je takođe ponekad bio nazivan dominus et deus: principat je definitivno ustupio mesto "dominatu". Aurelijana su 275. godine ubili neki oficiri koji su pogrešno verovali da su im životi u opasnosti.

Njegovog naslednika, postarijeg senatora Tacita, izabrao je senat – na iznenadni i užurbani zahtev vojske –, ali on je vladao samo nekoliko meseci. Zatim je Marko Aurelije Prob, još jedan ilirski vojskovođa, nasledio osnaženo carstvo, ali se morao ogorčeno boriti u Galiji, gde je od 275. do 277. godine došlo do ozbiljnih varvarskih invazija. Posle toga Prob se posvetio obnovi privrede; pokušao je da ponovo pokrene obrađivanje napuštene zemlje, a uz pomoć radne snage vojnika preduzeo je radove na poboljšanju. Da bi ublažio depopulaciju, u carstvo je, kao i Aurelijan, primao veliki broj poraženih Gota, Alemana i Franaka, te im je dopuštao da se nasele na zemljišnim parcelama u Galiji i podunavskim provincijama. Kada su vojnici 282. godine ubili Proba, carem je postao Marko Aurelije Kar, koji je odmah za savladare postavio svoja dva sina, Karina i Numerijana. Kar i Numerijan su se uspešno borili protiv Persijanaca, ali su zatim umrli pod nepoznatim okolnostima. Karina, koji je ostao na Zapadu, kasnije je porazio i ubio Dioklecijan, koga je novembra 284. godine vojska na istoku proglasila za cara.

Dezintegracija carstva[uredi - уреди]

Napadi varvara na zapadu[uredi - уреди]

Goti su bili Germani koji su krenuli iz današnje Švedske, a pratili su ih Vandali, Burgundi i Gepidi. Nadirući ka jugoistoku, prema Crnom moru, oni su za vreme Marka Aurelija odgurnuli Markomane, Kvade i Sarmate na rimski limes. Rimljani su postali svesni prisustva Gota kada su ovi 238. godine napali grčke gradove na crnomorskoj obali. Pretorijski prefekt Timesitej borio se protiv njih pod Gordijanom III, a za vreme Filipa i Decija opseli su, pod vođstvom svojih kraljeva Ostrogota i Knive, gradove Mezije i Trakije. Od 253. godine pojavljuju se krimejski Goti i Heruli; oni su se otisnuli na more i počeli da pustoše obale Crnog i Egejskog mora, kao i neke grčke gradove. Tako su 267. godine zauzeli i opljačkali Atinu, uprkos odbrani koju je organizovao istoričar Deksipa. Posle Galijenove pobede na Nestu i Klaudijeve kod Naisa, opasnost je nakratko bila otklonjena. Međutim, oblasti na srednjem Dunavu još uvek su pritiskali Markomani, Kvadi, Jazigi, Sarmati i Karpi iz slobodne Dakije, a njima su se kasnije priključili Roksolani i Vandali. I pored upornog otpora, Dakija je postepeno preplavljena varvarima, te su je rimske trupe napustile, mada se nisu i zvanično evakuisale. Kada je Valerijan bio zarobljen (259/260), varvari su teško pritiskali Panoniju, pa je Regalijan, jedan od uzurpatora kojeg su proglasile panonske trupe, poginuo u borbi protiv varvara. Odbrana je bila koncentrisana oko Sirmija, Siscije i Petovija, starih tvrđava koje je Galijen obnovio, a mnogi su gradovi bili spaljeni.

Na zapadu su invazije bile posebno nasilne. Germane i Gale su nekoliko puta potisnula franačka plemena s obale Severnog mora i Alemani sa srednje i gornje Rajne. Galijen se ogorčeno borio, koncentrišući odbranu oko Majnca i Kolonja, ali su ga uzurpacije u Panoniji sprečile da postigne neke trajnije rezultate. Alemani su 259/260. godine prošli kroz Dekumatska polja, koja su Rimljani sada izgubili. Neki od Alemana su krenuli ka Italiji preko alpskih prolaza; drugi su napali Galiju, pustošeći ceo istočni deo zemlje. Prošavši kroz dolinu Rone, na kraju su stigli do Sredozemnog mora, a neki su njihovi delovi nastavili čak i ka Španiji. Tamo su se priključili Francima, od kojih su mnogi bili došli brodovima sa Severnog mora, nakon što su opustošili zapadni deo Galije. Ploveći uz ušća velikih reka stigli su do Španije, a zatim prešli Gibraltar i uputili se ka Mauretaniji Tingitinskoj. Galijen je i svog mladog sina Salonina i celu Galiju poverio Postumu, koji je zatim ubio Salonina i proglasio se za cara. Nekoliko invazija toliko je uplašilo ljude da je novi car bio spremno prihvaćen, čak i u Španiji i Britaniji. On se pre svega posvetio odbrani zemlje i konačno je prihvaćen za legitimnog cara, pošto se postavio kao konkurent Galijenu, koji je uzalud pokušavao da ga eliminiše, ali je na kraju morao da ga toleriše. Postum je vladao umereno i u dobroj je rimskoj tradiciji kovao sjajan novac. I on je bio ubijen od sopstvenih vojnika, ali je imao naslednike koji su se održali sve do 274. godine.

Teškoće na istoku[uredi - уреди]

Na istoku je još Hadrijan za granicu odredio reku Eufrat. Međutim, za vreme Nerona Rimljani su se trudili da zavedu kontrolu nad armenskim kraljevima, a pod Karakalom su anektirali Ozroenu i gornju Mesopotamiju. Nekadašnje je Parćansko carstvo bilo slabo i često pogođeno nemirima, ali su sada Sasanidi u Persiji bili opasniji. Na presto je 241. godine došao Šapur I, ambiciozni organizator i državnik: on je ujedinio svoje carstvo tako što je pridobio iranske plemiće i tako što je štitio Zaratustrinu religiju. Takođe je tolerisao manihejce i zaustavio progone hrišćana i Jevreja i tako stekao njihovu naklonost.

Šapur je 252. godine, predvodeći veliku vojsku, na armenski presto doveo Artavazdesa, a zatim je napao Mesopotamiju i zauzeo Nizibis. Prethodnica njegove vojske je 256. godine ušla u Kapadokiju i Siriju i opustošila Antiohiju, dok je on istovremeno počeo opsadu grada Dure-Europa na srednjem Eufratu. Valerijan je požurio u pomoć tom gradu, ali nije imao uspeha; zatim ga je 259. ili 260. godine zarobio Šapur tokom nekih vojnih operacija o kojima se veoma malo zna. Mesopotamija je bila izgubljena i rimska se granica ponovo pomerila na reku Eufrat. Kapadokija, Kilikija i Sirija su ponovo opustošene, a u Antiohiji je postavljen marionetski vladar. Ali te su pobede bile prolazne: u Ozroeni je Edesa pružila otpor, u Kapadokiji i Kilikiji je organizovana odbrana, a Odenat, vladar Palmire, iznenada je napao Šapura i prisilio ga na povlačenje u Iran.

Pošto je tako pomogao Rimljanima, Odenat je zatim počeo da deluje u vlastitom interesu: nastavio je borbu protiv Persijanaca i uzeo titulu "kralja nad kraljevima". Rimljani su mu zvanično poverili odbranu istoka i upravu nad nekoliko provincija; tako se "kraljevina" Palmira prostirala od Kilikije do Arabije. Odenat je ubijen 267. godine, a da nikada nije prekinuo veze s Galijenom. Njegova udovica Zenobija postigla je da Odenatove titule budu prenete njihovom sinu Vabalatu. Zatim je 270. godine, koristeći smrt Galijena i Klaudija II, napala Egipat i deo Anatolije. Tome je usledio prekid veza s Rimom, pa je 271. godine Vabalat proglašen za cara (s titulom Imperator Caesar Augustus). Zbog svog latentnog separatizma i, nesumnjivo, nekih trgovinskih prednosti, istočne su provincije bez teškoće prihvatile dominaciju Plamire, kao što su ranije podržale Avidija Kasija i Pescenija Nigera protiv legitimnih careva. Aurelijan je 272. godine ponovo uspostavio jedinstvo carstva, ali Mesopotamija je bila izgubljena, a Eufrat se utvrdio kao nova istočna granica carstva.

Ekonomska i socijalna kriza[uredi - уреди]

Tokom pola veka varvarske invazije i građanski ratovi razarali su i slabili carstvo. Najteže su prilike zavladale šezdesetih godina 3. veka, ali je ceo period od 235. do 284. godine doveo carstvo do ruba propasti. Mnoge su oblasti opustele (severna Galija, Dakija, Mezija, Trakija i brojni egejski gradovi); mnogi su važni gradovi bili opljačkani ili razoreni (Bizant, Antiohija, Olbija, Lugdum); severnu Italiju preplavili su Alemani. Tokom te krize car je ili koncentrisao snage za odbranu jedne tačke, izazivajući tako napad varvara na drugom mestu, ili je neku napadnutu granicu u potpunosti prepuštao sudbini. Svaki vojskovođa koji je postigao neki uspeh bio bi proglašen za cara, čim bi izvojevao pobedu nad varvarima. Računajući nekoliko sinova i braće, više od 40 careva je vladalo tokom nekog vremena, dužeg ili (češće) kraćeg. Politička je destabilizacija hranila sama sebe, ali je takođe bila odgovorna za uništavanje života i trošenje materijalnog bogatstva u velikim razmerama. Da bi se izborili s trošenjem materijalnog bogatstva, carevi su jedan za drugim brzo i značajno smanjivali procenat dragocenih metala u standardnom srebrnom novcu, gotovo do same nule, kako bi ga mogli izdavati u velikim količinama. To je tako postala valuta "na poverenje", ali se držala ne tako loše sve do šezdesetih godina, kada je poverenje nestalo i kada su ljudi požurili da novac pretvore u neku robu sa stvarnom vrednošću. To je izazvalo inflaciju neverovatnih razmera, koja je trajala decenijama.

Ozbiljnost štete koju je carstvu nanela politička i ekonomska destabilizacija ne može se lako proceniti, jer su izvori svake vrste za ovaj period izuzetno siromašni. Na osnovu zdravog razuma moglo bi se zaključiti da je trgovina bila prekinuta, da su se porezi prikupljali s većom strogošću i većom nejednakošću, da su kuće i njive bile uništene, da je ušteđevina propala zbog inflacije i da je privreda u celini bila značajno uzdrmana. Postoje izveštaji da je polovinom 3. veka izbila kuga, koja je zatim trajala godinama i odnela mnogobrojne žrtve. U nekim zapadnim oblastima arheološki podaci pružaju ilustraciju onoga što se može očekivati: gradovi u Galiji bili su utvrđeni zidinama, koje su obično bile znatno smanjenog obima; ponegde su i vile u rajnskim i podunavskim provincijama takođe bile utvrđene; mrežu puteva branile su linije malih utvrđenja u severnoj Galiji i susednoj Germaniji; neke oblasti, kao što je Bretanja, bile su napuštene i ponovo su utonule u predrimski primitivizam. Uz obale tog poluostrva, kao i na drugim mestima, vladali su gusari; na kopnu, pljačke su uzele velikog maha. Trougao između gornjeg Dunava i gornje Rajne morao se oko 260. godine trajno prepustiti varvarima koji su ga okruživali. Tako je "rimski mir", kako se vidi iz svih ovih primera, bio ozbiljno narušen. S druge strane, u Egiptu, gde je inflacija najbolje dokumentovana, ne mogu se videti njeni štetni efekti. Egipatska ekonomija nije pokazivala znake kolapsa. Štaviše, neke oblasti – veći deo Britanije, na primer – izašle su iz ove dugotrajne krize prosperitetnije nego ranije. Sažetak posledica krize može samo podvući jednu jedinu činjenicu koja je vidljiva gotovo sama po sebi: civilizacijska dostignuća razvijena pod Antoninima zahtevala su neku suštinski novu političku osnovicu. Zahtevala su jaku i stabilnu monarhiju koja raspolaže snažnom vojskom. Ukoliko je bar jedan od ta dva faktora bio ozbiljno uzdrman, trpeće privreda, kao i blagostanje cele civilizacije. Ako se, s druge strane, politička osnovica mogla obnoviti, postojala je šansa za oporavak vitalnosti carstva kao celine.

U međuvremenu, tokom 3. veka su se odvijale neke velike promene koje nisu bile povezane s političkom i ekonomskom krizom. Civilno se stanovništvo sve više žalilo na maltretiranja i pljačke od strane vojnika koji su bili stacionari među njima. Iznuđivanje poreza čiji su prihodi išli vojsci takođe je sve češće izazivalo žalbe. Istovremeno, zahtevi vojnika, pre svega onih stacioniranih u prestonici, da se mešaju u civilnu upravu postajali su sve drskiji. Izbor cara je sve otvorenije postajao prerogativ vojske, a ne senata. Pri tome su tokom šezdesetih godina senatori uglavnom izgubili visoke komandne položaje u vojsci. Viteški stalež, u kome su se često mogli naći ljudi koji iza sebe imaju vojničku karijeru, bio je jedini dobitnik u ovoj novoj politici. Ukratko, moć vojnika, na višim i na nižim položajima, postavljala se nasuprot moći civilnog stanovništva. Ova je promena, nadalje, proizvela i neke posledice u kulturi. Naime, nastavljajući tendencije kojima se može ući u trag već od 1. veka, vojnici su se regrutovali iz najzaostalijih oblasti, pre svega iz podunavskih provincija. I ovde je, kao i u celom severnom obodu carstva, državna politika bila da se čitavim varvarskim plemenima dozvoli da se nasele na nezauzetoj zemlji, gde su zatim živeli, bavili se poljoprivredom, plaćali poreze i svoje sinove davali u vojsku. Zajedno sa seoskim stanovništvom takvi su imigranti, kojih je bilo sve više od vladavine Marka Aurelija, proizveli jednu vrlo ne-rimsku mešavinu. Upravo iz takve sredine Maksimin se uzdigao na presto 235. godine, kao kasnije Galerije (cezar od 293).

Eksterni linkovi[uredi - уреди]