Pad Carigrada (1204)

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
„Ulazak krstaša u Carigrad“(1840), Ežen Delakroa

Prvi pad Carigrada obuhvata dva zauzimanja Carigrada koja su izveli krstaši IV krstaškog pohoda:

I to predstavlja prvi put da je jedna strana vojska uspela da probije Carigradske bedeme. Iako je početni cilj ovog pohoda bio napad na islamski Egipat, krstaši su po nagovoru Mlečana napali hrišćansku Vizantiju i na kraju je srušili. Posle oba zauzeća, grad je pretrpeo strahovito pljačkanje i razaranje u požarima koje su izazvali krstaši. Direktna posledica krstaškog zauzeća Carigrada bila je zamena pravoslavnog Vizantijskog carstva, katoličkim Latinskim carstvom, a na širokom vizantijskom prostoru su nastale nove države na zapadnim:

i vizantijskim tradicijama:

Preduslovi[uredi - уреди | uredi izvor]

Stanje u Vizantiji[uredi - уреди | uredi izvor]

U Vizantiji je 1185. godine na presto seo Isak II Anđel (Anđeo), nesposobni vladar koji je za svoje vladavine uspeo da poništi sve pozitivne tekovine vladavine Komnina u čije je vreme Vizantija po poslednji put postala najjača balkanska sila.

Njegovu vladavinu, koju je pretežno proveo u lovu, okončao je njegov brat Aleksije III Anđel (Anđeo), koji ga je oslepeo i sa njegovim sinom bacio u tamnicu u aprilu 1195. godine.

Isakov sin Aleksije uspeo je da pobegne iz zatvora tokom pobune Manojla Kamice i da otplovi u Ankonu. Nakon toga Aleksije se uputio kod svoje sestre Irene koja je bila udata za Filipa Bavarkog, svetog rimskog cara.

Prilike na Zapadu[uredi - уреди | uredi izvor]

Prilike na Zapadu bile su zrele za novi krstaški pohodi nakon što je Saladin 03. oktobra1187. godine zauzeo Jerusalim, a krstaši predvođeni Filipom II, Barbarosom i Ričardom Lavljim Srcem nisu uspeli da ga povrate. Dolazak Inoćentija III na čelo Svete Stolice 1198. godine, samo je ubrzalo pripreme.

On je još iste godine poslao svoje legate i pisma širom Evrope najavljujući novi pohod, a čuveni orator Falko od Nulija počeo je propovedi o neophodnosti novog krstaškog pohoda. Naredne godine uveden je poseban porez na crkvena primanja, koji je bio preteča stalnog izvora finansija za Papstvo kasnije. Kao rezultat svega ovoga na viteškom turniru koji je priredio Tibo III od Šampanje, nekoliko franačkih vitezova borilo se pod znakom krsta umesto pod svojim grbovima, a među njima bio je i Žofroa de Vilerden, pisac čuvene istorije četvrtog krstaškog pohoda.

Početak krstaškog pohoda[uredi - уреди | uredi izvor]

Na čelo četvrtog krstaškog pohoda postavljen je Bonifacije Montferatski(markiz Monferata), a za cilj je proglašeno osvajanje Egipta. Krstaši su se dogovorili sa Mlečanima da ih oni za 85.000 srebrnih maraka prevezu do Egipta tako da je mesto okupljanja za većinu bila Venecija, dok je samo mali broj krstaša krenuo direktno iz Francuske. Dogovor koji je postignug sa mletačkim duždom bio je da se Mlečanima plati da prebace do Egipta 30.000 vojnika i 4.500 konja sa ratnom opremom i zalihama, kao i njihovo učešće u podeli osvojenih teritorija.

Kada su se krstaši skupili u Veneciji ispostavilo se da im nedostaje novca da plate prevoz do Egipta. To je iskoristio Enriko Dandolo „da od krstaške gluposti načini trgovački posao“(Karl Marks). Mletačkoj republici koja je nadavno uspostavila trgovačke veze sa islamskim Egiptom, nikako nije odgovaralo da se tamo zarati, zato je krstašima predloženo da kao kompenzaciju zauzmu za Mlečane utvrđeni Zadar koji je tada bio u sastavu Mađarske, koja je podržavala i učestvovala u pohodu. Ovom predlogu se usprotivio jedan deo krstaša i sam Inoćentije zbog toga što se skretalo sa puta i zato što se napadao hrišćanski grad, ali je pohod krenuo ka Zadru bez obzira na protivljenja jednog dela krstaša i zabrane koju je stavio Inoćentije.

Žofroa de Vilerden u svojim memoarima, ovako je opisao polazak krstaša iz Venecije i njihov dolazak do Zadra:

„Dandolo propoveda krstaški rat“(XIX vek),Gistav Dore
„Tamo bejaše mnoštvo galija i lađa teretnih koje bejahu raspodeljeni međ` vlastelinima(baronima). Oh, Gospode kakvi divni konji bojni behu tu ukrcani. I kada se brodovi popuniše oružjem i namernicama, i vitezovima i štitonošama, štitovi behu istaknuti po ogradama i kabinama galija i barjaci istaknuti behu, mnogi i krasni. I neka bude znano da lađe nosahu više od tri stotine petrarija i mangonela, i svih drugih naprava takvih koje su za osvajanje gradova potrebne, u broju velikom. Nikada krasnija flota ne isplovi iz neke luke. I ovo beše u oktavi gozbe svetog Revija(u oktobru) leta gospodnjeg 1202. godine. Tako oni ploviše iz luke Venecijske, kao što već rečeno vam bi. Na veče pre svetog Martina(10. novembra) dođoše oni do Zadra u Sloveniji(Sklavoniji), i posmatraše grad opasan visokim bedemima i visokim kulama i uzalud biste tražili krasniji ili snažniji grad, ili bogatiji. I kada ga hodočasnici spaziše, diviše se i rekoše jedan drugome: ,, Kako može ovakav grad biti zauzet silom, ako ne uz samu Božiju pomoć?" Prve lađe koje do grada stigoše ukotviše se i sačekaše ostale i ujutru dan beše krasan i veoma vedar i sve galije pristigoše sa lađama tovarnim i ostalim lađama koje pozadi behu, i zauzeše luku silom i probiše lanac koji ju je branio iako beše jak i dobro iskovan i iskrcaše se tako da luka beše između njih i grada. Onda ste mogli videti mnoge vitezove i mnoge štitonoše koji pokuljaše iz brodova i koji izvedoše sa lađa tovarnih mnogog dobrog konja bojnog i mnogi bogati čador i mnogi paviljoni behu podignuti. Tako se mnoštvo ulogori. I opsada Zadra poče na svetog Martina dne(11. novembra 1202.)“

Osvajanje Zadra i ponuda Aleksija Anđela[uredi - уреди | uredi izvor]

Kada su se krstaši pojavili pred Zadrom stanovništvo i posada je na bedeme i kule istakla barjake sa krstovima kao znak da podržavaju njihov pohod, ali su krstaši bez obzira na to zauzeli gradsku luku i otpočeli opsadu. Zadar se predao krstašima pod uslovom da životi stanovnika budu pošteđeni. Nakon toga grad beše podeljen među osvajačima. Mlečani su preuzeli deo grada uz luku, dok su krstaši preuzeli ostatak grada. Početkom decembra u Zadar je prispelo poslanstvo koje je poslao Filip II Bavarski u svoje ime i u ime Aleksija Anđela sa ponudom krstašima da mu povrate presto.

Žofroa de Vilerden u svojim memoarima, ovako opisuje poruku koju je donelo to poslanstvo:

„Vitezovi i Dužd Mletački skupiše se u dvoru u kom je Dužd obitavao. I poslanstvo im se obrati i reče: „Gospodari, kralj Filip, šalje nas k` vama, kao i brat žene njegove, sin cara Konstantinopoljskog“. „Gospodari, kaže kralj, šaljem vam brata žene svoje i ja ga predajem u ruke Gospodnje - neka ga čuva od smrti - i u ruke vaše. I zato što se za Boga okupiste i za istinu i za pravdu, zato ste u obavezi, koliko je to u moći vašoj, da povratite pravo onima kojima to nepravdom bi oduzeto. I brat žene moje će ponuditi vam najbolje uslove koji behu nekim ljudima ponuđeni i daće vam najmoćniju pomoć da povratite zemlje prekomorske. I prvo, ako Bog dozvoli da mu vratite njegovo pravo, on će celo carstvo Romeja(Vizantiju) podložiti Rimu, od kog beše dugo razdvojen. Dalje, on zna da vi potrošiste imovinu svoju i da siromašni ste i on daće vam 200.000 srebrnih marki i hranu za sve mnoštvo, bilo da su niskog ili visokog porekla. I on lično će krenuti sa vama u zemlju Vavilonsku ili ako vam to odgovara više, poslaće tamo 10.000 ljudi pod svojom komandom. I njima će vas pomagati godinu dana. I za vreme života njegova, pod komandom njegovom, pet stotina vitezova u zemljama prekomorskim biće da čuva ih“. „Gospodari, mi imamo ovlašćenja, rekoše poslanici, da zaključimo pogodbu ovu, ako ste vi radi prihvatiti se svog dela pogodbe. I neka bude znano da ovako dobra pogodba nikad nikome ne bi ponuđena i da onaj koji bi odbio je ima malu želju za slavom i osvajanjima. “Vlastelini(baroni) i Dužd rekoše da porazgovaraće o ovome još se i sabor bi za sutra zakazan. Kada se svi skupiše predlog bi iznet pred njih.“

Jedan deo krstaša oštro se usprotivio daljim skretanjima sa puta i zahtevao je da se odmah krene ka Siriji. Drugi deo se zalagao za osvajanje Carigrada čime bi se došlo do sredstava i vojne podrške koju je vizantijski princ obećao koja bi bila od velike pomoći u nastavku pohoda. Inoćentije je poslao je pismo u kome je objavljivao ekskomunikaciju Mlečana, ali je Bonifacije odbio da ga objavi krstašima. Drugo pismo u kome se Inoćentije oštro usprotivio bilo kakvoj akciji u Carigradu, stiglo je u Zadar, nakon što su krstaši prihvatili Aleksijevu ponudu i otisnuli se ka Zlatnom rogu.

Put do Carigrada[uredi - уреди | uredi izvor]

Krstaška flota uništila je Zadar 7. aprila 1203. godine i uputila se na jug. Na svom pohodu zastali su u Draču koji im je otvorio kapije i priznao Isaka i Aleksija za zakonite careve. Sledeća stanica na njihovom putu bio je utvrđeni grad Krf. Posada grada odbila je da im otvori kapije, nakon čega su krstaši opljačkali i spalili sva naselja i letinu na Krfu, da bi se 24. maja 1203. godine otisnuli sa Krfa ka ostrvu Andros u Egejskom moru koje su takođe opljačkali i spalili. Krstaška flota prošla je Helespont(Dardanele) i stigla u Abidos, grad na obali Mramornog mora. Tu su u okolini grada opljačkali svu letinu i 23. juna 1203. godine uputili su se ka manastiru svetog Stefana, nadomak Carigrada.

Žofroa de Vilerden u svojim memoarima, ovako opisuje utisak koji je Carigrad ostavio na krstaše:

„Tu su oni na lađama i galijama i teretnim lađama imali potpun pogled na Carigrad i tu uploviše u luku i ukotviše se. Sada, neka vam bude znano, oni koji nikad ranije ne videše Carigrad posmatraše ga sa krajnjom zbiljom, jer nikad oni ne mišljaše da može na svetu postojati grad toliko bogat i oni zapaziše visoke bedeme i jake kule koji ga opasivahu i bogate dvorove i moćne crkve kojih bejaše toliko da niko ko ih očima video nije ne mogaše poverovati u veličinu grada tog koji iznad svih drugih beše bezgraničan. I neka bude znano da ne beše čoveka takve hrabrosti koji zadrhtaše i to ne bi čudno jer nikada ne beše većeg poduhvata načinjenog od ljudi od postanka sveta.“

Krstaši su se 24. juna 1203. godine iskrcali u Halkedonu, malom mestu na azijskoj obali Bosfora. U Halkedonu se nalazio carski dvorac u koji su se uselili krstaški vlastelini. Car Aleksije je poslao je odred od 500 konjanika da protera krstaše iz palate, međutim krstaši su ih pobedili i Vizantinci su se u neredu povukli. Nakon toga su krstaši ušli u Hrisopolj i na taj način preuzeli kontrolu nad azijskom obalom Bosfora. U Hrisopolju su 2. jula dočekali Aleksijevo poslanstvo, na čijem je čelu bio Nikola Roa, sa pismom u kome on zahteva objašnjenje od njih šta rade na njegovoj zemlji pošto je on hrišćanin i oni su hrišćani, a njihov cilj je borba protiv nevernika. Aleksije je pored toga ponudio hranu i sredstva za njihovo napuštanje Vizantije, ali je i zapretio vojnom intervencijom. Iako su bedemi Carigrada bili jaki i njegovi branioci brojni, stanje u vizantijskoj vojsci je bilo katastrofalno, jer su se na ključnim mestima nalazili ljudi koji su do njih dospeli uz pomoć veza i novca, a ne vojnih zasluga. O tome najbolje svedoči primer Mihajla Strufnosa, admirala carske flote koji je prodao brodsku opremu da bi se obogatio, tako da vizantijska flota uoči krstaškog napada praktično i nije postojala.

Narednog dana su na jednom brodu isplovili mletački dužd i markiz Monferata sa princem Aleksijem sa ciljem da stanovništvu grada pokažu zakonitog vladara, ne bi li to pokrenulo prevrat u gradu, ali narod nije bio oduševljen njegovom pojavom, tako da su se krstaši na kraju odlučili za napad na grad.

Prvi pad Carigrada[uredi - уреди | uredi izvor]

Početak napada[uredi - уреди | uredi izvor]

Prvi krstaški udar bio je usmeren na luku, koja je vrlo lako zauzeta. Nakon toga krstaši su se okrenuli ka Peri. Venecijanci koji su živeli u Peri spaljuju Veliki Bastion i omogućuju krstašima da prodru u Peru i ovladaju njom. Teodor Laskaris je pokušao da odbije krstaške napade, ali je bio poražen i povukao se, nakon čega je sa Zlatnog roga sklonjen lanac koji je sprečavao krstaške brodove da uplove.

Franački vojnici zauzeli su položaje prema carigradskom kopnenom bedemu, koncentrišući svoje napade na deo bedema oko kvarta Vlaherna(severozapadni deo grada) koji je bio najslabiji, dok su Mlečići napadali taj deo grada sa mora. Vizantinci na čelu sa Teodorom Laskarisom pokušavali su sve vreme da odbiju napade i poraze krstaše, ali bez uspeha. Tokom borbi zarobljen je i Teodorov brat Konstantin.

Napad na grad i požar[uredi - уреди | uredi izvor]

Krstaši su 17. jula krenuli u završni napad. Bonifacije, markiz Monferata je sa odredima iz Burgundije i Šampanje čuvao logor, dok su napad na kopnene bedeme predvodili:

Sa morske strane napad su vršili Mlečani na čelu sa poluslepim duždom Dandolom. Tokom sukoba Mlečani su ovladali većim brojem kula na morskim bedemima. Nakon toga su podmetnuli požar koji je brzo zahvatio ceo grad i vrlo brzo progutao veći deo grada.

Aleksijevo bekstvo i predaja grada[uredi - уреди | uredi izvor]

„Ulazak krstaša u Konstantinopolj“(XIX vek),Gistav Dore

Aleksije III odlučuje nakon tog požara i prodora krstaša u Vlahernu da izjaše sa velikom vojskom iz grada. Vizantijska vojska sa svojim carem na čelu izašla je iz grada kroz kapiju Harsijus koja je bila najbliža krstaškom logoru. Međutim i pored zahteva i insistiranja Teodora Laskarisa Aleksije nije krenuo niti naredio napad i predveče se sa vojskom povukao u grad.

Te noći Aleksije III napušta Carigrad noseći sa sobom sve blago koje je mogao poneti, ostavljajući za sobom svoj narod i porodicu. Isak Anđel je sa njegovom ženom Margaritom Arpad oslobođen iz tamnice i vraćen na presto, dok je Aleksijeva žena Jevrosima utamničena, a njena imovina je konfiskovana. On je poslao poslanstvo krstašima izvestivši ih o njegovom preuzimanju vlasti. Isak je nakon toga na krstaški zahtev potvrdio ugovor koji je sa njima zaključio njegov sin i 1. avgusta je princ Aleksije zvanično krunisan za savladara pod imenom Aleksije IV Anđel.

Prikupljanje novca i drugi požar[uredi - уреди | uredi izvor]

Aleksije IV je uveo nove namete, ispraznio državnu kasu i konfiskovao imovinu, ali je uspeo da prikupi 100.000 srebrnih maraka, odnosno polovinu obećane sume. Među krstašima je pokrenuto i pitanje šta dalje, ali je na insistiranje Enrika Dandola odlučeno da se sačeka cela suma. Zbog toga je Aleksije krenuo po zemlji u pratnji franačkih vitezova ne bi li prikupio obećana sredstva.

Novi nameti i požar koji je zahvatio Carigrad tokom opsade, stvorili su u gradu veliko antikrstaško raspoloženje. Širom grada sve češće su izbijali sukobi između Vizantinaca i krstaša. Sukobi dostižu kulminaciju kada krstaši podmeću novi požar u kome je izgoreo veći deo grada oko crkve sveta Sofija. Nakon ovoga svi Latini koji su bili u gradu, napustili su ga plašeći se odmazde domaćeg stanovništva.

Mladi car se vratio u prestonicu 11. novembra, ali bez sakupljenih sredstava da isplati krstaše. U carsku palatu Vlaherna krstaši su poslali Konona de Betuna i Žofroa de Vilerdena da objave da će upotrebiti silu, ako bude trebalo da bi namirili svoja potraživanja, što je predstavljalo objavu rata, nakon čega su otpočela ratna dejstva.

Žofroa de Vilerden u svojim memoarima, ovako opisuje to poslanstvo:

„Oni sjahaše na kapiji i uđoše u dvor i zatekoše cara Aleksija i cara Isaka gde na dva prestola sede, jedan kraj drugog. I blizu njih sedela je carica, koja beše žena oca i maćeha sina i sestra kralja Ugarskog, gospa i divna i dobra. I tu sa njima beše velika pratnja sačinjena od ljudi od značaja i zvanja. Po želji poslanika ostalih Konon de Betun, koji vrlo mudar i rečit u govoru beše, istupi kao govornik: „Veličanstvo, mi dođosmo tebi u ime vlastele(barona) narodne i dužda Mletačkog. Oni žele da te podsete na uslugu veliku koju učiniše ti - uslugu znanu ljudima i objavljenu svekolikom ljudstvu. Ti zakletvu dao si, ti i otac tvoj, da obaveze ispunjene biće i one tvoj svojeručni potpis imaju. Ali ti dogovore ove nisi ispunio, kao što trebao si. Mnogo puta behu te pozvali oni na njihovo ispunjenje i sada ponovo pozivamo te, u prisustvu sve vlastele tvoje, da dogovore koji među vama behu ispuniš. Učiniš li tako, dobro biće. Ako ne, neka ti bude znano da od dana ovog pa na dalje oni te neće smatrati za plemića ili prijatelja, već će nastojati da te obaveze namire sami svim sredstvima koja u moći su njihovoj. I na to te oni upozoravaju sad, jer oni ne žele da povrede tebe ili koga drugog bez izazova prethodnog, jer nikad se oni kao izdajice ne poneše niti je običaj takav u zemljama njihovim. Čuo si, šta rekli smo ti. Na tebi je da na to odgovoriš prema volji svojoj. “Mnogo behu Grci zapanjeni i veoma razbešnjeni ovim izazovom otvorenim i oni rekoše da niko ne bi toliko smeo da se usudi prkositi caru Konstantinopoljskom i njegovom dvoru. Veoma zli behu pogledi koje sada na poslanstvo bacahu car Aleksije i svi Grci, koji do skora na njih gledahu sa naklonošću velikom. Metež veliki unutra beše i poslanici se okrenuše i do kapije odoše i uzjahaše konje. Kad prođoše kroz kapiju, ne beše nikog međ` njima kome ne bi drago kod srca i to ne beše za čuđenje nešto, jer oni iz velike opasnosti pobegoše i držahu da malo falilo je svi ubijeni ili utamničeni budu. Tako u logor vratiše oni se i rekoše vlastelinima(baronima) kako prošli su.“

Drugi pad Carigrada[uredi - уреди | uredi izvor]

Početak sukoba i prevrat[uredi - уреди | uredi izvor]

Nakon izbijanja otvorenog ratnog sukoba sa krstašima, Vizantinci su pokušali da spale krstašku flotu i da na taj način spreče napad na morske bedeme. Na čelu flote bio je Aleksije Duka Murzulf, ali su Mlečani zarobili deo vizantinske flote koja je izvršila napad, a u napadu je stradao samo jedan pizanski trgovački brod. Komanda nad odbranom grada i Carstva ponovo je pala na pleća trojice ljudi kao i u prvom sukobu sa krstašima, pošto je novi car pokazao je istu hrabrost i inicijativu u borbi sa krstašima kao i njegov prethodnik. Svaki od njih trojice poneće igrom slučaja carski venac i na svoj pokazaće se sposobnijim i zaslužnijim od svojih prethodnika koje su služili. Odbranu grada vodili su:

Razvoj situacije i kukavičko ponašanje vladara doveli su 25.01.1204. godine do prevrata kojim su Anđeli konačno zbačeni sa vlasti. Za novog cara je proglašen Aleksije Duka(Aleksije V Duka Murzulf), koji je 05.02. ovenčan za cara Vizantije. Aleksije IV je udavljen u tamnici 08.02., a nekoliko dana kasnije u tamnici umire i njegov otac Isak.

Krstaši su se okrenuli ka okolini Carigrada pljačkajući i uništavajući. Na povratku iz pljačkanja Fileje Aleksije V sa vojskom ih je napao. Krstaši su potukli Vizantince, a sam car Aleksije je jedva izbegao zarobljavanje. U sukobu su krstaši zarobili ikonu Bogorodice za koju se smatralo da ju je napravio jevanđelist Luka i koja je imala veliki ugled u narodu.

Napad na grad[uredi - уреди | uredi izvor]

„Murzulf pregovara sa Dandolom“(XIX vek),Gistav Dore

Krstaši su otpočeli sa pripremama za napad i pravljenjem opsadnih naprava. Tokom priprema zaključen je dogovor o raspodeli osvojenih teritorija i opljačkanih bogatstava. Prema dogovoru nakon osvajanja grada biće napravljeno veće koje će činiti 6 Franaka i 6 Mleačana, koje će izglasati među krstašima novog cara odnosno prvog cara Latinskog carstva. Njemu će pripasti četvrtina osvojenih teritorija i bogatstava. Preostale tri četvrtine biće podeljene na dva dela, od kojih će jedan pripasti Mlečanima, a drugi deo će krstaši podeliti među sobom. Novi patrijarh(prvi latinski vaseljenski patrijarh) će biti izabran iz one grupe iz koje nije car tj. ako se za cara izabere Mlečanin,patrijarh će postati neko od krstaša i obratno.

Pripreme su okončane i 08.04. počeo je napad na grad sa morske strane. Nakon teških borbi Vizantinci su uspeli da odbiju napade i krstaši su bili primorani da se sa brodovima vrate na drugu stranu Zlatnog roga. Nakon ovog poraza, održano je veliko zasedanje da bi se dogovorili šta dalje. Bilo je predloga da se od svega dignu ruke, da se pokuša sa kopna, ali je na kraju prihvaćen predlog na kome su Mlečani insistirali. Njihov predlog bio je da se napad nastavi na istom mestu jer je taj deo carigradskih bedema najslabiji, ali da se ovog puta više brodova poveže zajedno i da se na taj način stvore veliki splavovi kojima bi se lakše napali morski bedemi.

Povezivanje brodova je trajalo nekoliko dana, tako da je 13.04. otpočeo novi napad. Međutim,Vizantinci su i ovog puta uspeli da uspešno odbijaju krstaške napade. Tokom borbe,vetar je promenio smer i počeo da duva sa severa tj. sa Zlatnog roga ka gradu. Takav vetar je privukao brodove uz same morske bedeme. Dva broda Raj i Hodočasnik koja su bila povezana toliko su prišla bedemima da su se lestve sa brodova povezale sa jednom od kula. To su odmah iskoristili:

koji su prešli na kulu i otpočeli borbu sa njenom iznenađenom posadom. Za to vreme na nju su počeli da prelaze i drugi krstaši i ubrzo su ovladali celom kulom. Nakon toga su i drugi brodovi prišli kulama i na sličan način otpočeli njihovo zauzimanje, tako da su krstaši počeli da ovladavaju morskim bedemima. Aleksije V pokušao je rečima da ohrabri vojnike i da ih povede u protivnapad, ali je razbijenim redovima Vizantinaca potpuno pao moral i oni su se u neredu povukli ka gradu. On se nakon toga povukao do dvorca Bukeleon. Tamo je pokupio Aleksijevu ženu Jevrosimu i ćerku Evdokiju(bivšu ženu Stefana Prvovenčanog) i sa njima je napustio grad kroz Zlatnu kapiju.

Nakon Aleksijevog napuštanja grada u crkvi sveta Sofija za cara je proglašen Konstantin Laskaris. On je sa svojim bratom pokušao da se na čelu Varjaške straže suprodstavi krstašima, ali je bitka već bila izgubljena, tako da su na kraju i braća napustila Carigrad.

Pljačkanje Carigrada[uredi - уреди | uredi izvor]

Obezglavljena i nemoćna prestonica Vizantijskog carstva suočila se sa krstaškim pljačkanjem i razaranjem, koje se smatra za jedno od najstrašnijih koje su zadesile neki grad. Tokom četiri dana koliko je trajalo, po nekima, divljanje krstaša gradom, tokom koga je veći deo naroda preživeo mučenja,masakriranja i silovanja kojima su bile izložene sve osobe bez obzira na godine ili pol. Krstaši su uništili veći broj crkava,dvorova,manastira i skulptura(među njima su bile i skulpture koje su izradili antički majstori Fidija i Praksitel) i opljačkali dobar deo ikona,relikvija i skulptura koje su se čuvale u gradu. Vođa krstaša Bonifacije Monferatski zauzeo je za sebe dvorac Bukeleon sa svim blagom, dok je Anri Flandrijski(brat Balduin Flandrijskog) to učinio sa dvorcem Vlaherna.

Otkako je sveta, ni u jednom gradu ne bi zadobijen toliki plen.
(Žofroa de Vilerden, krstaš i jedan od osvajača Carigrada)
Čak i Saraceni su milosrdni i blagi u poređenju sa ovim ljudima koji nose na ramenima Hristov krst.
(Nikita Honijat, vizantijski hroničar, koji se spasao iz Carigrada potplativši mletačkog trgovca)

Podela zemalja i stvaranje Latinskog carstva[uredi - уреди | uredi izvor]

Kada se pljačkanje Carigrada okončalo formiran je savet od 12 istaknutih vitezova koji je za cara novog Latinskog carstva izabrao:

Novi car se oženio udovicom Isaka Anđela i majkom Aleksija IV Anđela Margaritom Arpad,ćerkom mađarskog kralja. Za prvog latinskog vaseljenskog patrijarha izabran je mlečanin Toma Morosini.

Već prilikom izbora novog cara i podela zemalja pokazala se dovitljivost Enrika Dandola, zbog načina na koji je on iz cele stvari izvukao najbolje za državu svetog Marka. Karakter tog „novog ugovora Mlečana sa krstaškim glupacima, kojima su bez milosti podvalili i koji su zajedno sa svojim neotesanim kneževima bili samo oruđe u rukama tih trgovaca“(Karl Marks) najbolje se ogleda u navodno pravednom glasanju za novog cara(6 Mlečana i 6 krstaša) i tome da onima drugima pripadne mesto novog patrijarha. Zahvaljujući tome Dandolo je bio u poziciji da za novog cara izabere za Mlečane najpogodnijeg kandidata od krstaša, jer je na 6 istih mletačkih glasova išlo 6 podeljenih krstaških glasova, da bi potom novi patrijarh postao Mlečanin. Tako je praktično Dandolo izabrao i novog patrijarha i novog cara. Na taj način je Dandolo za cara postavio vremešnog Balduina Flandrijskog, umesto ambicioznog vođe četvrtog krstaškog pohoda Bonifacija Monferatskog koji je svojim rodbinskim vezama sa hrišćanskim državama na istoku(krstaškim zemljama,Gruzijom i Jermenijom) pretio da stvori novu jaku državu ili savez država u istočnom Sredozemlju, u trenu kada se Mletačka republika konačno rešila svog tvorca Vizantije i počela da postaje suvereni vladar Sredozemlja. Ugovorom je pored toga predviđeno da su sve krstaške države nastale na prostoru Vizantije vazali Latinskog carstva, dok su teritorije pripojene Mletačkoj republici nezavisne od njega. Dandolo je računao i na to da će međusobni antagonizmi među krstašima dodatno onesposobiti Latinsko carstvo čime bi Mlečani dobili odrešene ruke za vladavinu nad tim delom Sredozemlja. Da se nije prevario pokazalo se odmah, kada je Bonifacije umesto da zauzme posede koji su mu dodeljeni u Maloj Aziji sa vojskom krenuo na Solun zauzevši ga za sebe. Na taj način je omogućio vizantijskim izbeglicama da konsoliduju redove i stvore državu koje će kasnije doći glave krstaškim tvorevinama na Balkanu. Novi car je morao da prihvati takvo stanje i dozvolio mu je stvaranje nezavisne Solunske kraljevine.

Unuci poslednjeg vladara iz dinastije Komnina Andronika I,David i Aleksije koji su se, posle njegovog nasilnog zbacivanja sa vlasti, sklonili na gruzijski dvor kod svoje rođake kraljice Tamare(1184-1212). Zahvaljujući potpunom rastrojstvu koje je zavladalo Carstvom tokom krstaške opsade Grada, oni su uz njenu pomoć početkom aprila(pre konačnog sloma Vizantije) zauzeli Trapezunt i u njemu osnovali novu državu znanu kao Trapezuntsko carstvo. Mlađi brat David, započeo je prodor na zapad duž crnomorske obale koji je nakon zauzimanja Sinope,Paflagonije i Herakleje zaustavio Teodor Laskaris.

Aleksije Duka pobegao je u Mesinopolj, u Trakiji, gde je Aleksiju III vratio njegovu ženu i ćerku. Ovaj ga je lepo primio, obećavši mu ćerku za ženu, ali ga je prvom prilikom oslepeo. Latini su ga kasnije utamničili i pogubili bacivši ga sa vrha stuba u Carigradu, a njihove tamnice dopao se i nekadašnji car Aleksije III. Činjenicu da krstaši nisu zauzeli odmah zemlje u Maloj Aziji iskoristili su braća Laskarisi koji su u Nikeji osnovali Nikejsko carstvo.

Brat od strica Isaka i Aleksija Mihajlo osnovao je posle pada Carigrada od vizantijskih teritorija na istočnom Balkanu Epirsku despotovinu koja je obuhvatala prostor od Drača do korintskog zaliva sa prestonicom u Arti.

Krstaške države nastale padom Carigrada[uredi - уреди | uredi izvor]

Vizantijske države nastale padom Carigrada[uredi - уреди | uredi izvor]

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

Primarni izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Žofroa de Vilerden, „O osvajanju Carigrada“, (u originalu „-{De la Conquete de Constantinople}-“) [1] ((en))

Djela čiji je autor Žofroa de Vilarduen na Projektu Gutenberg ((en))

Naučni radovi[uredi - уреди | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]