Petar Iljič Čajkovski

Izvor: Wikipedia
Petar Iljič Čajkovski

Petar Iljič Čajkovski (ruski: Пётр Ильич Чайковский) (O ovom zvuku poslušaj) bio je ruski kompozitor poznog romatizma. Rođen je 7. maja 1840. godine. Pojavio se u ruskoj muzici istovremeno sa kompozitorima 'Ruske petorke', ali nije bio njihov član. Njegova muzika, koja je sadržala ruski karakter, bila je jako dobro prihvaćena. Ipak, sadržala je više zapadnih elemenata i ako je uspešno kombinovao internacionalne elemente sa elementima ruske narodne muzike. Predavao je harmoniju na konzervatorijumu u Moskvi i pisao muzičke kritike. Materijalnu nezavisnost i boravak u inostranstvu omogućila mu je njegova mecenatkinja Nadežda von Mek, a njihovo dopisivanje važan je izvor podataka o stvaralačkom radu i estetskim pogledima Čajkovskog. Nastupao je kao dirigent sopstvenih dela po Rusiji, Evropi i SAD.

Detinjstvo[uredi - уреди]

Petar Iljič Čajkovski rođen u gradiću Votkinsk (u današnjoj Ruskoj republici Udmurtiji, u to vreme Vjatka Gubernija, administrativna pokrajina Carske Rusije). NJegov otac je radio u vladinim rudnicima kao rudarski inženjer. NJegova majka (druga od tri žene njegovog oca), zvala se Aleksandra (Ruskinja francuskog porekla). NJegov deset godina mlađi brat bio je Modest Iljič Čajkovski, dramaturg, liberal i prevodilac. Od svoje pete godine išao je na časove klavira i već za nekoliko meseci svirao je odlično. 1850, njegov otac je dobio posao na institutu za tehnologiju u Petrogradu. Na tom univerzitetu Čajkovski je završio filozofiju prava i nastavio sa časovima klavira kod direktora muzičke biblioteke. Čajkovski je sa četrnaest godina komponovao valcer u pomen na svoju majku koja je umrla od kolere.

Napustio je školu 1859 i zaposlio se kao sekretar u ministarstvu pravde, gde se ubrzo zatim priključio horu ministarstva. 1861 Čajkovski je nastavio da proširuje svoje znanje o muzici. Počeo je da uči teoriju muzike uz pomoć prijatelja Nikolaja Zarembe. Zaremba se upisao na Petrogradski konzervatorijum. Od 1862 do 1865 Čajkovski je nastavio da proučava harmoniju i kontrapunkt sa Zarembom a orkestraciju i kompoziciju sa direktorom i osnivačem konzervatorijuma Antonom Rubinštajnom.

Muzička karijera[uredi - уреди]

Nakon što je Čajkovski diplomirao, Nikolaj, mlađi brat Antona Rubinštajna, mu je ponudio mesto profesora harmonije, kompozicije i istorije muzike. Čajkovski je vrlo rado prihvatio tu ponudu jer se njegov otac bio penzionisao i izgubio imanje. Sledećih deset godina je bio predavač i kompozitor. Pokazalo se da je posao predavača iscrpljujući pa je 1877. godine doživeo nervni slom. Nakon jednogodišnje pauze pokušao je da se vrati poslu predavača ali se ubrzo povukao sa tog položaja. Neko vreme je živeo u Italiji i Švajcarskoj, ali se na kraju nastanio kod svoje sestre, koja je imala posed u neposrednoj blizini Kijeva.

Čajkovski se posvećuje orkestarskom dirigovanju nakon premijere u Moskvi njegoveopere Trnoružica (1885-7). Nakon što je prevazišao strah od javnog nastypa, koji ga je pratio tokom čitavog života, samopouzdanje mu vremenom raste do te mere da se u potpunosti posvećuje dirigovanju svojih dela.

Čajkovski je boravio u SAD tokom 1891, kao dirigent svojih dela na trijumfalnoj turneji. 5. maja, dirigovao je NJujorškim simfonijskim orkestrom prilikom izvođenja Marš Solenel na otvaranju njujorškog Karnegi Hola. Nakon te večeri slede izvođenja njegovih dela Third Suite 7. maja, i a kapela horova Pater Noster i Legenda 8. maja.

Samo devet dana nakon premijere njegove 6. simfonije, Patetična simfonija, 1893, u Sankt Petersburgu, Čajkovski je preminuo (pogledajte odeljak ispod).

Neki muzikolozi (npr. Milton Kros, Dejvid Even) veruju da je Čajkovski svesno napisao Šestu simfoniju kao sopstveni rekvijem. Čajkovski je sahranjen na Tikvin groblju kod Manastira Aleksandra Nevskog u Sankt Petersburgu.

NJegova muzika obuhvata neke od najznačajnijih komada iz romantičarskog perioda. Mnoga od dela Čajkovskog inspirisana su događajima iz njegovog života.

Privatni život[uredi - уреди]

Čajkovski u zrelijem dobu

Tokom svog školovanja u Jurisprudensu, Čajkovski se zaljubio u soprana, ali se ona udala za drugoga. Jedna od njegovih konzervatvnih studentkinja, Antonjina Miljukova, je počela da mu šalje strastvena pisma otprilike u vreme kad je odlučio da "oženi bilo koju koja ga prihvati." Nije je se čak ni sećao sa svojih predavanja, ali je bila veoma uporna u svojim pismima, tako da se na brzinu oženio njom 18. jula, 1877. Kroz nekoliko dana, dok su još bili na medenom mesecu, gorko se pokajao zbog svoje odluke. Dve nedelje nakon venčanja kompozitor je pokušao da se ubije u hladnoj reci. Naime, Čajkovski nije želeo ili nije imao hrabrosti za pravo samoubistvo, pa je ušao u ledenu vodu sa nadom da će oboleti i kasnije umreti od upale pluća. Ništa od onoga čemu se nadalo nije ishodilo iz ovog njegovog pokušaja, čak se nije ni prehladio. Kasnije je pobegao u Sankt Petersburg, i razišao se sa suprugom nakon samo šest nedelja. Nikada je nije uvažavao kao ličnost, nije gajio ni prijateljsku emociju prema njoj, i sam navodi da nikada sa njom nije imao telesne odnose. Miljukova je sa drugim čovekom imala dvoje dece, koji su se administrativno "vodili" kao deca iz braka sa Čajkovskim, ali kompozitor nije pomagao ni na koji način ni ženi, niti je odgovarao na njene pozive da ponmogne deci. Nikad se više nisu videli. Antoljina Miljukova je preminula u ustanovi za mentalno obolele 1917. godine. Zvanično su bili u braku do njegove smrti.

Kompozitoreva homoseksualnost, kao i njen uticaj na njegov život i muziku, je dugo vremena bila priznata, mada je ova činjenica naročito bila zataškavana tokom sovjetskog perioda .[1] Iako ga neki istoričari i dalje smatraju heteroseksualcem, mnogi drugi - kao što su Riktor Norton i Aleksandar Poznanski - prihvataju to da su neke od veza Čajkovskog bile homoseksualne, kao na primer njegova veza sa slugom Aljošom i sa njegovim nećakom Vladimirom Davidovim. Dokazi da je Čajkovski bio homoseksualac se izvode iz njegovih pisama i dnevnika, kao i iz pisama njegovog brata, Modesta, koji je takođe bio homoseksualac.

Žena koja je imala daleko veći uticaj na život Čajkovskog je bogata udovica, Nadežda fon Mek, sa kojom je razmenio 1200 pisama u periodu između 1877 i 1890. Na njegovo insistitanje nikad se nisu sastali; sasvim slučajno su se susreli dva puta ali nisu razmenili ni reči. Naime, kompozitor, koji je duboko patio zbog svesti o svojoj homoseksualnosti u jednom od pisama svom bratu Modestu, rekao je: "Sva moja privlačnost nestaje kada me ljudi upoznaju", smatra se da je time želeo da kaže da se pri prvom susretu "vidi" njegova homoseksualnost koja je tada bila sasvim društveno neprihvatljiva, te je na sve načine izbegavao susret sa svojom ktitorkom prema kojoj je gajio osećaj savršenog prijateljstva. Pored finansijske podrške u vidu 6 000 ruskih rubalja godišnje koju mu je pružala, bila je veliki ljubitelj njegove muzike i bila je zainteresovana za njegovu muzičku karijeru. Međutim, iznenada je prekinula njihov odnos nakon 14 godina, navodeći bankrot kao razlog. Upravo je u ovom periodu Čajkovski doživeo veliki uspeh širom Evrope a 1891, još veće hvale u Sjedinjenim Američkim Državama . Zapravo, bio je glavni dirigent, 5. maja, 1891, na zvaničnom otvaranju Karnegi Hola.

Tvdrnju Mekove o finansijskoj propasti osporavaju neki istoričari koji veruju da je prekinula pokroviteljstvo Čajkovskog zato što je navodno saznala za njegovu homoseksualnost. Moguće je da je planirala da uda jednu od svojih ćerki za Čajkovskog, kao što je navodno pokušala da jednu od njih uda za Kloda Debisija, koji je neko vreme živeo u Rusiji kao profesor muzike za njenu porodicu. Takođe, jedan od njenih sinova, Nikolaj, je bio oženjen Anom Davidovom, nećakom Čajkovskog.

Život Čajkovskog je tema filma Kena Rasela LJubitelji muzike . Druga dva filma zasnovana na njegovom životu su - niskobudžetni i u velikoj meri fiktivni Pesma moga srca , pušten u prodaju 1948, a iz 1969 je film na ruskom jeziku "Čajkovski " , nominovan za Oskara za najbolji strani film . NJegovo prezime je izvedeno od reči čajka (čaйka), što znači galeb u mnogim slovenskim jezicima. Moguće je da njegovo poreklo nije u potpunosti rusko. U jednom od prvih pisama upućenih Nadeždi fon Mek , Čajkovski kaže da se zove Poland i da su njegovi preci "verovatno bili Poljaci."

Umro je 06.11.1893. po zvaničnim tvrdnjama od kolere (tada je plamtela epidemija kolere u Rusiji), iako se sada zna da je neposredno pred njegovu smrt pozvan na izvestan "sud časti" gde je njegov srtučni kolegijum duboko osudio njegove seksualne afiniteta, što je bilo podstaknuto činjenicom da je njegom poslednji ljubavnik bio rođak samog Ruskog cara. Kolege su, naime, jasno tražile od ČAjkovskog da prestane sa seksualnim odnosima sa pripadnicima istog pola. Po povratku sa ovog nemilog sastanka, Čajkovski je javno, u više navrata ispio nekoliko čaša neprokuvane vode, što je dovelo do jakih bolova u trbuhu, ali ne i do svih znakova kolere. Stoga se spekuliše sa činjenicom da se kompozitor, na vrhuncu svoje slave otrovao arsenom, što bi izazvalo sasvim identične simptome, ali nije želeo da bude njegova smrt bude jasna posledica samoubistva (smatrao je da će time obrukati familiju) te je "iscenirao" smrt zbog kolere.

Osvrtom na ceo njegov život, jasno se vidi da je kompozitor duboko patio zbog svoje homoseksualnosti. Nije imao načina da se protiv nje bori, a njegovoj krhkoj ličnosti bilo ne isuviše teško da prekine da zadovoljava svoje potrebe. Čitavog života balasnirao je na ivici razuma, zbog potune svesti da je, kao kompletna ličnost, sasvim neprihvatljiv javnosti. Mnogo puta je razmišljao, a u nekoliko navrata je i pokušao da izvrši samoubistvo. Sve neuspehe da ovu nameru ostvari, objašnjavao je time da bi njegovo samoubisto bacilo ljagu na porodično ime. Sve veća slava za njega je predstavljala samo rastuće breme, jer mu je bilo nemoguće da u tajnosti pronalazi partnere. Često je bio sklon zaljubljivanju u veoma mlade dečake, posebno one sasvim nemoćne, kojima je trebala zaštita svake vrste. Današnji stručnjaci veruju da koren njegove seksualne opredeljenosti leži u njegovoj intenzivnoj emociji prema dominantnoj majci, sa kojom, opet nije uspevao da ostvari odnos kakav želi, jer je ona opterećena njegovim dečijim emocionalnim potrebama, odlučila da ga, kao sasvim malog smesti u Internat za dečake, gde je Čajkovski iz prvih prijateljstava započinjao i prve homoseksulane veze.

Dela[uredi - уреди]

Baleti[uredi - уреди]

Čajkovski je poznat po svojim baletima. Balete je počeo da komponuje poslednjih godina svog života. Nakon poslednja dva, njegovi savremenici su počeli da ga cene kao jako dobrog kompozitora baleta.

  • (18751876): Labudovo jezero, op. 20. Prvi balet Petra Čajkovskog. Prvi put je izveden 1877 u Boljšoj teatru u Moskvi sa nekoliko propusta. Konačna verzija je predstavljena 1895, a pisali su je Marius Petipa i Lev Ivanov. Poslednju preradu napisao je kompozitor Rikardo Drigo i tako se izvodi i dan danas.
  • (18881889): Uspavana lepotica, op. 66. Čajkovski je ovaj balet smatrao za svoje najbolje delo. Prvi put je izveden 1890 u teatru Marinski u Petrogradu.
  • (18911892): Krcko Oraščić, op. 71. To je poslednji balet koji je napisao Čajkovski. On sam nije bio mnogo zadovoljan ovim delom. Nerado je prihvatio ponudu da komponuje ovaj balet. Između ostalog ovaj balet je poznat po upotrebi čeleste, instrumenta koji je već koristio u svom manje poznatom simfonijskom delu Vojvoda (premijera 1891).

Opere[uredi - уреди]

Čajkovski je završio deset opera, mada su neke od njih izgubljene ili postoje u dve značajno različite verzije. NJegove napoznatije opere su Evgenije Onjegin i Pikova dama.

  • (18671868): Vojvoda, op. 3. Čajkovski je uništio ceo notni tekst, ali je posthumno rekonstruisan.
  • (1869): Undina. Nedovršena. Samo je marš iz ove opere ugledao svetlost dana kao drugi stav Simfonije br. 2. I pored toga što je Čajkovski dva puta revidirao Simfoniju br. 2, drugi stav je oba puta ostao nepromenjen. Čajkovski je uništio preostali deo notnog teksta Undine.
  • (18701872): Opričnik. Premijerno je izvedena 1874. u Sankt Peterburgu.
  • (1874): Kuznec Vakula, op. 14. Premijerno je izvedena 1876. u Sankt Peterburgu.
  • (18771878): Evgenije Onjegin, op. 24. Premijerno je izvedena 1879. na Moskovskom konzervatorijumu.
  • (18781879): Orleanska devojka. Premijerno je izvedena 1881. u Sankt Peterburgu.
  • (18811883): Mazepa. Premijerno je izvedena 1884. u Moskvi.
  • (1885): Čerevički. Premijerno je izvedena 1887. u Moskvi.
  • (18851887): Čarobnica. Premijerno je izvedena 1887. u Sankt Peterburgu.
  • (1890): Pikova dama, op. 68. Premijerno je izvedena 1890. u Sankt Peterburgu.
  • (1891): Jolanta, op. 69. Premijerno je izvedena 1892. u Marinski teatru zajedno sa Krckom Oraščićem.

Simfonije[uredi - уреди]

Ranije simfonije Petra Čajkovskog su optimistična dela nacionalnog karaktera, dok su kasnije simfonije, koje su duboko dramatične (posebno Šesta simfonija), tumačene kao izliv očaja. NJegove poslednje tri simfonije ocenjene kao veoma originalni primeri simfonijskog oblika i često se izvode.

  • (1886): Simfonija br. 1, op. 13
  • (1872): Simfonija br. 2, op. 17, Mali Rus
  • (1875): Simfonija br. 3, op. 29, Poljska
  • (1878): Simfonija br. 4, op. 36
  • (1885): Manfred simfonija, op. 58; nadahnuta je Bajronovom poemom Manfred; Čajkovski je ovo delo nazvao "simfonijska poema u četiri stava"
  • (1888): Simfonija br. 5, op. 64
  • (1893): Simfonija br. 6, op. 74, Patetična

Za hor, pesme, kamerna muzika i solističke kompozicije za klavir i violinu[uredi - уреди]

  • (1871) Gudački kvartet Br. 1 u D duru, Op. 11
  • (1876) Varijacije na Rokoko temu za čelo i orkestar, Op. 33.
  • (1876) Klavirski komadi "Meseci godine", Op. 37a
  • Tri komada: Meditacija, Skerco i Melodija Op. 42, za violinu i kalvir
  • (1882) Trio klavira u a molu, Op. 50
  • (1886) Dumka, klavirski komad u C duru Op. 59
  • (1890) Gudački sekstet "Suvenir iz Firence", Op. 70

Za kompletan spisak dela po brojevima opusa pogledajte: [1]. Za više detalja o datumima pogledajte: [2].

Vidi još[uredi - уреди]

Izvori[uredi - уреди]

  1. http://www.glbtq.com/arts/tchaikovsky_pi.html