Prsten Nibelunga

Izvor: Wikipedia
RichardWagner.jpg
Opere Riharda Vagnera

Prsten Nibelunga (nem. Der Ring des Nibelungen) je ciklus od četiri opere nemačkog kompozitora Riharda Vagnera. Opere su inspirisane germansko-nordijskom mitologijom i vikinškim epovima. Naslov se nekad prevodi i „Nibelungov prsten“, odnosno „Nibelunški prsten“.

Opere ciklusa su:

Prsten Nibelunga je pisan po uzoru na drevne grčke dramaturge, koji su ciklično pisali tri tragedije i igru satira. Ciklus predstavlja Vagnerovo najambicioznije i najmonumentalnije delo, koje je pisao u periodu od dvadeset šest godina (1848-1874) i u kojem je stremio da u potpunosti ispuni svoju ideju o „sveukupnoj umetnosti“ (nem. Gesamtkunstwerk). Izvođenje sve četiri opere skupa traje oko 15 sati.

Nastanak[uredi - уреди]

Vagneru je ideja za operu zasnovanu na starogermanskoj paganskoj mitologiji došla još 1848. godine, kada je komponovao „Loengrina“. Hteo je da napiše jednu epsku operu o Zigfridu, koja bi se zvala „Zigfridova smrt“; dugačka priča o nastanku prstena i njegovoj kletvi trebalo je da bude razjašnjena na početku opere u sceni sa Nornama. Međutim, Vagner je ubrzo shvatio da ogromni zaplet ne može da se odvije za samo jedno veče, pa je odlučio da napiše dve opere: „Mladi Zigfrid“ i „Zigfridova smrt“. Naposletku, dodao je još dve opere: „Rajnsko zlato“ i „Valkiru“; „Mladi Zigfrid“ je postao „Zigfrid“, a „Zigfridova smrt“ je prekrštena u „Sumrak bogova“.

Pošto je nakon ustanka u Drezdenu prognan u Švajcarsku (prethodno postavši mladohegelovac), Vagner je na hrišćansko-feudalnu tematiku „Loengrina“ počeo da gleda kao na nešto što je prevazišao; u pismu jednom svom prijatelju napisao je kako delo koje upravo piše („Prsten“) predstavlja, i za njega samog, znak da je izuzetno napredovao [1]. Takođe je zanimljivo da simboli koje Loengrin predaje na kraju te opere (mač, rog i prsten) postaju i obeležja Vagnerovog novog junaka, Zigfrida.

Libreto za „Sumrak bogova“ prvi je napisan, mada je kasnije najviše menjan (jer Vagner nikako nije mogao da se opredeli koji kraj da izabere). Sva libreta su završena do 1853. godine, kada je počeo da komponuje muziku. Tada je i iskovao termin „muzička drama“. Delo su inspirisali najviše Georg Vilhelm Fridrih Hegel i Ludvig Fojerbah, a radnja se prevashodno tumači kao kritika kapitalizma i stremljenja ka moći. Izvori su „Pesma o Nibelunzima“, „poetska Eda“ i saga o Velzunzima. Godine 1854, međutim, Vagner se upoznao sa delom Artura Šopenhauera, koja je imala izuzetan uticaj na njega. Vagner je shvatio da se optimizam „Prstena“ i njegova zaokupljenost materijalnim stvarima slabo uklapaju u Šopenhauerovu filozofiju, pa je 1857. godine prestao s radom na tetralogiji da bi napisao dva velika šopenhauerovska dela: „Tristana i Izoldu“ i „Majstore pevače iz Nirnberga“. Tek je 1869. godine nastavio s radom na „Prstenu“ i završio ga uz velike muke do 1874. godine.

Kraj ciklusa je Vagneru zadavao najteže muke. Zna se da je osmislio bar šest ili sedam mogućih završetaka; u originalnoj verziji iz 1848. ne spominje se propast bogova: oni bivaju iskupljeni jer Zigfrid, kao Hrist, na sebe uzima njihov greh i gine, a na kraju biva uzdignut u Valhalu. Vagner je ubrzo odbacio ovaj kraj i shvatio da bogovi moraju da stradaju zbog svojih grehova. Vagneru se najviše dvoumio između fojerbahovskog i šopenhauerovskog kraja (u prvom, bogovi nestaju, a čovečanstvom zavlada ljubav; u drugom, Brunhilda prevazilazi ciklus ponovnog rođenja i postiže nirvanu). Naposletku, Vagner se nije odlučio za fojerbahovsku verziju, ali bez tih stihova; šopenhauerovsku poruku trebalo je da prenese sama muzika.

Radnja[uredi - уреди]

Alberih gospodari nad Nibelunzima

Radnja je zasnovana na različitim germanskim i vikinškim sagama i epovima, koje je Vagner povezao u jedinstvenu celinu i dodao još neke elemente u zaplet. Dela iz kojih je preuzeta radnja su vikinška Edda i Völsunga saga, Thidrekssaga, i srednjovekovna nemačka pesma Nibelungenlied (Pesma o Nibelunzima).

Primarni motivi ciklusa su ljubav i potraga za moći.

Zaplet počinje u Rajnskom zlatu (koje Vagner naziva „uvodnom večeri“; ostale opere su prvo, drugo i treće veče), kada patuljak Alberih, odrekavši se ljubavi, krade čarobno zlato iz Rajne i od njega kuje prsten koji će onom ko ga nosi dati vlast nad čitavim svetom. Prsten Alberihu oduzima bog Votan, čije stremljenje ka prevazilaženju sopstvenih ograničenja pokreće radnju i na kraju dovodi do neminovnog kraja bogova i spaljivanja Valhale.

Za detaljniji sinopsis pogledajte članke o pojedinačnim operama.

Muzika[uredi - уреди]

Svaka čin ovih opera trebao je da predstavlja jedinstvenu, neprekinutu muzičku celinu. Takođe, u Prstenu je Vagner u velikoj meri koristio lajtmotive (nem. Leitmotiv ili Grundtheme). Lajtmotiv su koristili i drugi kompozitori pre Vagnera, ali njihova uloga u Prstenu je jedinstvena. Lajtmotiv je muzički „potpis“ nekog lika opere, neke radnje, emocije ili situacije. Na taj način Vagner slušaocu približava dramsko i muzičko značenje zbivanja na sceni.

U Prstenu Nibelunga postoji ogroman broj lajtmotiva, koji je mogu javljati individualno ili grupisano. Primer lajtmotiva jeste motiv kletve Prstena: taj motiv čujemo kada u Rajnskom zlatu Alberih baca kletvu na Prsten; isti muzički motiv čujemo i kada, u prvom činu Sumraka bogova, Alberihov sin Hagen pozdravlja Zigfrida. Iako slušaoc još uvek ne zna da je Hagen Alberihov sin, lajtmotiv mu govori da su njih dvojica na neki način povezani.

Spisak likova[uredi - уреди]

Bogovi[uredi - уреди]

  • Votan, vrhovni bog, bariton.
  • Frika, njegova žena, boginja braka, mecosopran.
  • Freja, Frikina sestra, boginja ljubavi i mladosti, sopran.
  • Doner, Frikin brat, gromovnik, bariton.
  • Fro, Frikin brat, bog proleća i sreće, tenor.
  • Erda, boginja mudrosti i zemlje, kontraalt.
  • Loge, polubog vatre, tenor.
  • Tri Norne, krojačice sudbine i Erdine kćeri, kontraalt, mecosopran i sopran.

Velzunzi[uredi - уреди]

Velzunzi su potomci Votana i smrtnice.

  • Zigmund, tenor.
  • Ziglinda, njegova sestra bliznakinja, sopran.
  • Zigfrid, sin Zigmunda i Ziglinde, tenor.

Valkire[uredi - уреди]

Valkire su devojke-ratnice, kćeri Votana i Erde.

  • Brunhilda, sopran.
  • Valtrauta, mecosopran.
  • Helmviga, sopran.
  • Gerhilda, sopran.
  • Zigruna, mecosopran.
  • Švertlajta, mecosopran.
  • Ortlinda, sopran.
  • Grimgerda, mecosopran.
  • Rosvajsa, mecosopran.

Rajnske kćeri[uredi - уреди]

Rajnske kćeri su vodene nimfe koje čuvaju rajnsko zlato.

  • Voglinda, sopran.
  • Velgunda, sopran.
  • Floshilda, kontraalt.

Džinovi[uredi - уреди]

  • Fazolt, bariton.
  • Fafner, njegov brat, kasnije pretvoren u zmaja, bas.

Nibelunzi[uredi - уреди]

Nibelunzi su rasa patuljaka koja nastanjuje Nibelhajm.

  • Alberih, bariton.
  • Mime, njegov brat, Zigfridov poočim, tenor.

Smrtnici[uredi - уреди]

  • Gunter, kralj Gibičunga, sin kralja Gibiča i kraljice Grimhilde, bariton.
  • Gutruna, njegova sestra, sopran.
  • Hagen, njihov polubrat, sin Alberiha i kraljice Grimhilde, bas.
  • Hunding, Ziglindin muž, poglavica Najdinga, bas.

Ostali[uredi - уреди]

  • Glas šumske ptice, sopran.

Orkestracija[uredi - уреди]

Gudači[uredi - уреди]

Duvači[uredi - уреди]

Drveni[uredi - уреди]

Limeni[uredi - уреди]

Udaraljke[uredi - уреди]

Dodatno[uredi - уреди]

U Rajnskom zlatu se koristi i 6 harfi i 18 nakovanja. Nekoliko puta tokom ciklusa se koristi mašina za grmljavinu.

Premijerno izvođenje[uredi - уреди]

Na insistiranje Vagnerovog patrona, bavarskog kralja Ludviga, Rajnsko zlato i Valkira su izvedeni u Narodnom pozorištu u Minhenu 1869. i 1870., iako je Vagner želeo da sve četiri opere izvede zajedno. Zato je odlučio da završetak Zigfrida ne objavi odmah.

Vagner je shvatio da mora da izgradi posebno pozorište za izvođenja Prstena, jer je ciklus bio tehnički izuzetno teško izvodljiv u običnim pozorištima. Zato je 1871. godine odlučio da u gradiću Bajrojtu kraj Minhena izgradi svoje pozorište. Počeo je da skuplja novac, ali sa malo uspeha; problem finansija je rešen tek pošto je kralj Ludvig odlučio da pokrije troškove izgradnje.

Bajrojtsko pozorište je otvoreno 1876., a prvo kompletno izvođenje Prstena je trajalo od 13. do 17. avgusta te godine. Dirigovao je Hans Rihter.

Spoljašnje veze[uredi - уреди]

Reference[uredi - уреди]

  1. John Deathridge, Wagner's Alter Ego, The Decca Record Company Ltd. London, 1994