Portret

Izvor: Wikipedia
Portret iz rimskog doba

Portret (francuski slika nečijeg lika, od latinskog protrahere što znači izneti na videlo) označava u likovnoj umetnosti prikaz nekog određenog čoveka. Pored čisto spoljašnje sličnosti treba da se istaknu i psihološke osobenosti onoga ko se portretiše. Funkcija portreta je da reprezentuje određenu osobu i da sačuva uspomenu na nju. Mnoga učenja i religije (na primer islam) odbacuju portret upravo zato što za njega vezuju neke okultne osobine.

Vrste portreta[uredi - уреди]

Ne računajući vrstu umetnosti ( crtež, ulje na platnu, akvarel), stilski pravac (na primer barok) i vrstu materijala ( na primer portret u bronzi) razlikujemo sledeće vrste portreta:

Istorijski razvoj portreta[uredi - уреди]

U starom Egiptu razvio se plastični portret sa finim psihološkim crtama postupno iz idealizovanih oblika drevnih orijentalnih portreta vladara (Amarna stil). U poznom antičko grčkom periodu i helenizmu razvio se izvesni naturalizam u prikazivanju fizionomije. U Rimu je najpre bio zastupljen izrazito realistički stil-što je bilo uslovljeno kultom predaka i etrurskim uticajem- dok nisu zatim sve više idealizovani pod uticajem vladarskih kultova careva. Ovo je na kraju dovelo do potpunog osiromašenja umetničkog prikaza. Pod rimskom vladavinom u Egiptu su nastali portreti na mumijama što su bile prve samostalne portretske slike na drvetu.

U ranohrišćanskoj i srednjovekovnoj umetnosti izgubila se antička tradicija portretisanja jer ovozemaljski čovekov oblik nije smatran važnim i dostojnim prikazivanja. Kod srednjovekovnih portreta ( na primer na nadgrobnim pločama ili u slikanju minijatura) bili su dovoljni atributi (insignije, grbovi) za identifikaciju onoga ko je predstavljen. Inače, lik je prikazivan mlad i idealizovan.

Prva promena ovog stava pokazala se u 14. veku na primer na portretskim bistama radionice Parler u Pragu ili na figurama ktitora na oltarskim kompozicijama. Tada su nastali i prvi autoportreti. Prvi autonomni dvostruki portret u punoj figuri naslikao je Jan van Ajk oko 1425. godine (venčana slika bračnog para Arnolfini). U slikarstvu i umetnosti izrade medalja italijanske rane renesanse preovladalo je najpre klasični strogi portret profila (npr kod Pizanele).

Početkom 16. veka dostigla je novovekovna umetnost portreta pod uticajem novog humanističkog gledanja na čoveka svoj prvi procvat i razvila je čitavu lepezu oblika. Značajni portretisti iz doba renesanse su Leonardo da Vinči, Rafael, Ticijan u Italiji a severno od Alpa to su Albreht Direr, Luka Kranah Stariji, Antonis Mor, Žan i Fransoa Klue. Slikarstvo portreta malog formata koje se razvilo u Francuskoj u 15. veku steklo je internacionalan značaj zahvaljujući slikarima kao što su Hans Holbajn Mlađi a u epohi rokokoa uznapredovaće do omiljenog oblika slikanja portreta.

U baroku je najpre bila vodeća umetnost portreta koja je dolazila iz Holandije a u 18. veku je to bila portretska umetnost Engleske ( Tomas Gejnsboro, Džošua Rejndols, Henri Rejbern). Slikarstvo portreta uspelo se na lestvici vrednosti do najznačajnijeg umetničkog zadatka-za šta je primer situacija u apsolutističkoj Francuskoj gde su na dvorovima kraljeva radili specijalisti za portrete. Pri tome je važnija od psihološkog izraza bila uzvišena reprezentativnost koja se stvarala uz pomoć patetične poze i pompeznog drapiranja raskošnim tkaninama česti u okviru neke mitološke scene.

Krajem 19. veka portretsko slikarstvo gubu svoj najistaknutiji značaj usled pojave fotografije uprkos tome što se povremeno koriste nove tehnike ( Franc fon Lenbah). U 20. veku prvenstveno nemački slikari ekspresionizma omogućili su parcijalno oživljavanje ove umetničke vrste (Lovis Korint, Oskar Kokoška, Maks Bekman). Više se nisu tražili realistični ili idealizujući prikazi nego samo psihološko predstavljanje. U radu nekih umetnika kao što je Pablo Pikaso ovaj pristup vodio je do apstrakcije.