Johann Wolfgang von Goethe

Izvor: Wikipedia
Johann Wolfgang von Goethe
Osnovni podaci
Rođenje 28. august 1749. (1749-08-28)
Slobodni Carski Grad Frankfurt, Sveto Rimsko Carstvo
Smrt Weimar, Veliko Vojvodstvo Saxe-Weimar-Eisenach, Njemačka Konfederacija
22. mart 1832. (dob: 82)
Zanimanje pjesnik, romanopsiac, dramatičar, prirodoslovac, diplomat, državni službenik
Nacionalnost Nijemci
Bračni drug(ovi) Christiane Vulpius (1806–1816, njena smrt)
Djelo
Književni pokret Sturm und Drang; weimarski klasicizam
Znamenita djela Faust; Jadi mladog Werthera; Wilhelm Meisterovo šegrtvovanje; Izborni afiniteti; "Prometej"; Zur Farbenlehre; Italienische Reise; Westöstlicher Diwan


Potpis

Johann Wolfgang von Goethe (28.8. 1749. - 22.3.1832.) je njemački književnik, filozof i naučnik. U svojoj mladosti se priključio književnom Sturm und Drang pokretu i sa svojim romanom Jadi mladog Vertera te dramom Faust pomogao njemačkoj i evropskoj književnosti da iz neo-klasicizma prijeđe u romantizam. Poznat je i po svojim dostignućima na polju fizike i biologije koja će poslije poslužiti kao inspiracija za Darwinovu teoriju evolucije.

Po Goetheu je 1932. nazvan tadašnji Frankfurtski univerzitet, danas Johann Wolfgang Goethe Univerzitet.

Život[uredi - уреди]

Gete je rođen u Frankfurtu na Majni u Nemačkoj. Njegov otac bio je važna i poštovana ličnost, i lično je nadgledao obrazovanje svog sina u početku. Gete je studirao pravo na univerzitetu u Lajpcigu 1765, zatim 1770. na univerzitetu u Štrasburgu, uz prava pohađa i botaniku, hemiju, anatomiju itd. U Štrasburgu upoznaje Herdera, koji se već proslavio kritičkim spisima. Pod njegovim uticajem, Gete počinje da se interesuje za poeziju narodnog predanja i za nemačku nacionalnu prošlost. Ubrzo se uklapa u pokret Šturm und drang. Godine 1771. radi u Frankfurtu kao advokat gde izdaje i književni časopis „Gec fon Berlihingen“. Odlazi 1772. godine, jer oseća da remeti mir između svog prijatelja Kestnera i njegove verenice Šarlote Buf. Ta epizoda, vest o samoubistvu njegovog pozinanika Jeruzalema, i događaj kada mu je rečeno da izbegava kuću trgovca Brentana sa čijom je ženom voleo da svira, dali su mu građu za prvi roman. Roman „Jadi mladog Vertera“ izdaje 1774. godine, i on mu donosi svetsku slavu. Završava „Geca“. Iste godine se veri sa Elizabet Šeneman (Lili iz njegovih pesama) i odlazi zauvek iz rodnog grada. Na poziv Karla Avgusta, vojvode od Saks-Vajmara, otišao je 1775. u Vajmar gde je obavljao niz političkih poslova. Na posletku je postao vojvodin glavni savetnik. Uskoro dovodi Herdera, zatim i Šilera. Vajmar postaje značajno duhovno stecište Nemačke. Upoznaje Šarlotu fon Štajn kojoj posvećuje 1700 pisama. Od 1786. do 1788. putovao je Italijom i upravljao vojvodskim pozorištem Vajmara. U to vreme je završio „Egmonta“, pretočio u stihove „Ifigeniju“ i započeo „Torkvata Tasa“. Učestvovao je u ratu protiv Francuske. U narednom periodu sklopio prijateljstvo sa Fridrihom Šilerom koje je potrajalo do 1805. Oženio se Kristijanom Vulpius 1806. Od 1794. posvetio se isključivo pisanju, i nakon niza neprevaziđenih dela, preminuo je u Vajmaru 1832.

Rad[uredi - уреди]

Njegovo najznačajnije delo napisano pre odlaska u Vajmar bila je tragedija „Gec fon Berlihingen“ (-{Götz von Berlichingen}-, (1773), koja je ujedno bila i prvo delo koje ga je proslavilo. Zatim je usledio roman „Jadi mladog Vertera“ koje mu je donelo enormno veliku popularnost.

U periodu dok se družio sa Fridrihom Šilerom dovršio je „Godine učenja Vilhema Majstera“ i prelepu pesmu „Herman i Dorotea“ (u ovom epu, povodom revolucije, protiv koje je bio, slavi porodicu, svakodnevni rad i mir), kao i „Rimske elegije“. U periodu Od Šilerove do svoje smrti, napisao je „Fausta“, „Izbor po srodnosti“, svoju pseudo-autobiografiju „Iz mog života:činjenice i fikcija“, opisao je putovanje po Italiji, objavio je dosta naučnih radova i seriju rasprava o nemačkoj umetnosti. Njegova dela imala su ogroman uticaj na književnost i umetnost čim su se pojavila.

Kao dopuna radu u književnosti, Gete je dao značajan doprinos naučnom radu. U biologiji, dao je teoriju uslova za metamorfozu biljaka, po kojoj sve biljke nastaju od listova. Takođe je poznat po svom otkriću središnje vilične kosti kod ljudi.

Gete je smatrao svoju teoriju boja, svojim najznačajnijim doprinosom nauci i uopšte svojim najznačajnijim delom. On je tvrdio da boje nisu samo fenomen na fizičkom nivou već da boje zavise od svetla i načina na koje ono pada na predmete, odnosno da su one stvar individualne percepcije. Bio je izuzetno ponosan na svoj rad i jednom prilikom je rekao: „To što sam ja jedina osoba u ovom veku koja ima pravi uvid u nauku boja, je zato što sam ja ponosan na to i to je ono što mi daje osećaj da sam mnoge nadmašio“.

U razgovorima sa Ekermanom, Gete potvrđuje da nije voleo Prosvetiteljstvo, jer je bio više čovek srca nego razuma. Romantičari su mu strani, jer je u osnovi bio realista. Od svih svojih savremenika najviše ceni Bajrona, upravo zato što mu se činilo da Bajron više pripada klasici nego romantici. Najviše ceni klasičnu poeziju i umetnost - u romantizmu vidi nešto nezdravo, neorgansko.

Geteov duhovni razvoj se najbolje ogleda u lirici. Od pobožnih pesama ispirisanih Klopštokom, preko anakreotskih pesama inspirisanih Vilandom, do Herderovog uticaja kada izvor pesničkog zanosa postaje priroda, u kojoj Gete vidi oličenje stvaralačke sklobode i elementarne snage („Dobrodošlica i rastanak“).

Spomenik Geteu i Šileru u Vajmaru

Gete je postao spinozista: bog je u prirodi, u prirodi postoje dva elementa - sila i materija, a sila je bog; zato treba voleti svu prirodnu silu. Kasnije se ovo filozofsko shvatanje nijansira, i Gete kao pesnički motiv uzima grčke bogove kao personifikaciju prirodnih sila, i buni se protiv njih („Prometej“). Ova poezija je ujedno patetična, puna borbe i zanosa.

U to vreme Getea zaokuplja ideja velikih ljudi: Cezara, Fausta, Prometeja, Muhameda - simbol genija koji vodi čovečanstvo. U ovoj fazi (Šturm und drang) javljaju se slobodni ritmovi, stihovi svaki drugom broju slogova, da bi se skoro mogli pisati u prozi.

U Vajmaru prestaje buntovništvo i javlja se smireni Gete, pesnik harmonije koji u prirodi vidi materinsku silu čovečansva. Priroda više nije jezovita, puna neprijateljskih, demonskih sila, nego je protkana harmonijom i redom, a božanske sile su naklonjene čoveku („Putnikova noćna pesma“, „Pevanje duhova nad vodama“).

Što više Geteova poezija postaje misaona, to se više kreće oko ideje humaniteta („Božansko“). Čežnja za jugom, za Italijom, ogleda se u delu „Minjon“. Posle Italije njegova poezija postaje čulna koliko i misaona. Gete je još od pokreta Šturm und drang pisao balade, a usavršio se u takmičenju sa Šilerom. Dok Šiler redovno polazi od etičke ideje, Gete je slobodniji u koncepciji. Za Šilera (kantovac) balada je zamisao za dramu, dok se kod Getea (spinozista) pre oseća delovanje prirodnih sila, koje su jače od čoveka i razum ne može da ih objasni i definiše.

Romani[uredi - уреди]

Jadi mladog Vertera[uredi - уреди]

Duboka lična ispovest. Jednostavna fabula, a lepota pojedinih scena proizlazi iz njihove vešte kompozicije. Gete ih skladno unosi u tok razvoja Verterove ljubavi, prepliće sa onim što se zbiva u njegovoj duši. Duševna raspoloženja organski izrastaju iz prirode. To nije samo ljubavni roman - pisma (po uzoru na Ričardsona) su ujedno i junakove isovesti o doživljavanju života uopšte, o zanosima i teskobama njegovog psihičkog sveta. Život o kojem Verter mašta je u oštroj suprotnosti sa stvarnošću koja ga okružuje. Oseća se ogorčenje zbog nazadnih konvencija društva koje koče slobodan razvitak jedinke i ljudske duše.

Godine učenja Vilhema Majstera[uredi - уреди]

(1796)

Vilhelm Majster kao junak je posebna varijacija Vertera, ali ovaj roman je ujedno i ostvarenje jednog estetskog programa. Gete piše veoma koncizno, sa velikim bogatstvom izraza, ali intenzivno neposredno pripovedanje se sve više opterećuje didaktikom: sav zanos za pozorište je samo zabluda.

Izbor prema sličnosti[uredi - уреди]

U ovom romanu zahteva odricanje od svega što je čulno, pa čak i greh počinjen jedino u mislima dovodi do katastrofe. Roman je eksperiment, psiho-hemijski pokušaj.

Putovanja Vilhema Majstera[uredi - уреди]

(1821)

Napisao je četvrt veka posle prvog dela. Podnaslov ovog romana glasi Oni koji se odriču. Glavni deo romana posvećen je utopiji vaspitanja koja je ocrtana kao Pedagoška provincija. Iako govori o disciplini i sintezi, roman je krajnje slobodan po kompoziciji: labavo nanizani delovi, novele i pripovetke već objavljivane ili namenjene za druge zbirke, maksime i refleksije, poneka pesma.

Drame[uredi - уреди]

Napisao je preko sto drama.

  • Gec od Berlihingena (1773) - prva nemačka drama sa nacionalnim motivom, originalna po formi, puna životne etike i istorijske realnosti.
  • Ifigenija na Tauridi
  • Egmont (1788)
  • Torkvato Taso (1789)
  • Faust, prvi deo (1808)
  • Faust, drugi deo (1832)

Pesme

Naučna dela

  • Metamorfoza biljaka (1790)
  • Teorija boja (1810)
  • Putovanje Italijom
  • Posmrtna posla
  • Geteovi razgovori

Izvori[uredi - уреди]

  1. Karl Robert Mandelkow, Bodo Morawe: Goethes Briefe. 2. edition. Vol. 1: Briefe der Jahre 1764-1786. Christian Wegner, Hamburg 1968, p. 709

Vanjske veze[uredi - уреди]

Commons-logo.svg U Wikimedijinoj ostavi nalazi se članak na temu: Johann Wolfgang von Goethe
Wikiquote-logo.svg Na stranicama WikiCitata postoji zbirka osobnih ili citata o temi: Johan Volfgang Gete