Stilovi u muzici

Izvor: Wikipedia
Gornji red – Vivaldi, Bah, Hendl, Mocart, Betoven;
Drugi red – Rosini, Mendelson, Šopen, Vagner, Verdi;
Treći red – Štraus II, Brams, Bize, Čajkovski, Dvoržak;
Donji red – Grig, Elgar, Rahmanjinov, Geršvin, Hačaturjan

U istoriji muzike svaka epoha je imala svoje određene karakteristike — svoj stil,[1] po kojem se prepoznaje. A genijalni stvaraoci — kompozitori, pišući u duhu vremena, dali su svojim delima i lični pečat, tj. ostvarili i svoj lični stil. Zato se kaže da je stil u muzici način muzičkog mišljenja nekog doba ili pojedinca u njemu.[2]

Kratak pregled karakteristika muzičkih epoha započećemo renesansom.

Renesansa[uredi - уреди]

U renesansi (15. i 16. vek) se javlja težnja da se strara umetnost (antika) prikaže u novom preporođenom ruhu (eng. renaissance znači preporod)[3]. To je vreme kada se štampaju prve note (Johan Gutenberg). Najznačajniji predstavnici renesanse su Đovani Pjerluiđi da Palestrina i Orlando di Laso.

Barok[uredi - уреди]

U baroku (kraj 16. i početak 18. veka) prvi put se snažno razvila instrumentalna muzika. Kao što u slikarstvu i arhitekturi baroknu umetnost karakterišu sjaj i veličina, mnoštvo ukrasa i nemirnih, prepletenih linija, kontrasti svetlog i tamnog, tako se slične odlike zapažaju i u muzici te epohe: ona je prepuna ornamenata (ukrasa), jednovremeno zvuče melodijski samostalni glasovi (polifonija), kontrasti f i p su nagli (bez krešenda i dekrešenda), a ritam teče u stalnom pokretu. Najznačajniji kompozitori baroka su Johan Sebastijan Bah i Georg Fridrih Hendl.

Klasicizam[uredi - уреди]

U klasicizmu (druga polovina 18. i početak 19. veka) preovlađuje intelekt nad osećajnošću. Teški i kitnjasti barok ustupa mesto klasičarskoj lakoći, jasnoći i pravilnosti u melodiji, ritmu i obliku. Vodeća melodija se izdvaja od harmonske pratnje. U ovo doba nastaju prvi koncerti za klarinet.

Najznačajniji predstavnici muzičkog klasicizma: Jozef Hajdn, Volfgang Amadeus Mocart i Ludvig van Betoven, od kojih poslednji već umnogome nagoveštava romantizam.

Romantizam[uredi - уреди]

U romantizmu (19. vek) preovlađuju fantazija i osećajnost, nasuprot klasičarskoj uzdržanosti. Stvaraoci poniru u sebe, povlače se u svet mašte, obraćaju se legendarnoj prošlosti, opisuju lepote prirode. Melodija postaje šira, raspevanija, obojena hromatikom i dinamičkim kontrastima.

Instrumentalni virtuozitet doživljava svoj procvat, te se pišu i mnogi koncerti. Predstavnici ranog romantizma prve polovine 19. veka su Karl Marija fon Veber, Franc Šubert, Đoakino Rosini, Luis Špor, Robert Šuman, Frederik Šopen, Feliks Mendelson.

U poznom romantizmu se kompozitori rado inspirišu za svoja dela sadržajima iz književnosti, likovnih umetnosti ili prirode (tzv. programska muzika). U melodiji i harmoniji ima sve više hromatike i disonanci, kao izraz naglašene emotivnosti. Ovom periodu pripadaju u Nemačkoj Franc List, Rihard Vagner, Johanes Brams, Anton Brukner, Gustav Maler, Maks Reger, Rihard Štraus, u Francuskoj Ektor Berlioz, Sezar Frank, u Italiji (opera!) Đuzepe Verdi, Đakomo Pučini.

Granu romantizma čine i tzv. nacionalne škole, pre svega ruska (Mihail Glinka, Petar Ilič Čajkovski, Modest Musorgski, Nikolaj Rimski-Korsakov) i češka (Bedžih Smetana, Antonjin Dvoržak) ali i Norveški nacional-romantizam (Edvard Grig). Ovi kompozitori rado koriste živopisne elemente muzičkog folklora svog naroda.

Impresionizam[uredi - уреди]

Impresionizam (kraj 19. i početak 20. veka) dobio je svoj naziv po reči impresija, što znači utisak. Muzika se povodi za slikarstvom: utisci iz prirode se opisuju, doživljavaju i iskazuju na poseban, nov način, sa novim shvatanjem zvučnog kolorita. Melodija se zapostavlja — ona je često rascepkana, fragmentarna, a prednost se daje tonskoj boji, harmoniji i obično složenom ritmu. Najznačajniji predstavnici su Francuzi: Klod Debisi i Moris Ravel.

Muzika 20. veka[uredi - уреди]

Muzika 20. veka odražava duh i tempo života našeg vremena, ali i njegove protivrečnosti. Iako bi se kao njene opšte odlike mogle navesti: naglašena uloga ritma, slobodna i skokovita melodija, disonantna sazvučja — ipak u XX veku naporedo postoje različiti muzički stilovi. Ekspresionizam (Arnold Šenberg, Alban Berg) daje prednost krajnjoj uzbuđenosti i najoštrijim disonancama, negirajući tradiciju (napušta se tonalitet). Neoklasicizam (Igor Fjodorovič Stravinski, Paul Hindemit, Sergej Prokofjev) vraća se klasičnim idealima sklada i uravnoteženosti, ali u novom, modernom zvučnom ruhu, dok se Bela Bartok inspiriše folklorom svog (mađarskog) naroda.

Vidi još[uredi - уреди]

Izvori[uredi - уреди]


Instrumentalista
Sinonimi SviračIzvođačMuzičarSolistaInterpretatorUmetnikReproduktivni umetnikKlarinetista...
Obrazovanje Muzičko školstvo u SrbijiOsnovna muzička školaSrednja muzička školaMuzički fakultet
Sposobnosti MuzikalnostMuziciranjeInterpretacijaFraziranjeImprovizacijaAgogikaTranspozicijaČitanje s lista
Znanje Teorije muzike NotaLigaturaTačkaProduženje trajanja tonaStupanjStepenPolustepenCeo stepenNotna vrednostPauzaPauza za više taktovaTaktTakticaJednostavni taktoviSloženi taktoviPromena taktovaAlla breveSinkopaNepravilne tonske grupePredtaktUzmahHromatska lestvicaTonEnharmonski tonoviKonsonancaDisonancaMetronomMetronomske oznakeOznake za interpretacijuArtikulacijaAbrevijatureNotne skraćeniceCezuraRečenicaFrazaDa capoDal segnoAkcentUkrasiSolistička kadenca
Poznavanje KompozicijaKompozitorski opusiStilova u muzici
Muzičke probe, Snimanja