Frédéric Chopin

Izvor: Wikipedia

Ћирилична верзија

Chopin, 1835

Frederik Fransoa Šopen (pravo ime Fryderyk Franciszek Chopin), (1. marta 1810, Želazova Vola, Poljska - 17. oktobra 1849, Pariz, Francuska), je bio poljski kompozitor i pijanist. Najistaknutiji predstavnik poljske muzičke kulture i jedan od najznačajnijih pijanista i kompozitora svih vremena. U svojoj dvadesetoj godini Frederik Šopen se seli u Pariz sa ciljem da se usarvši. Do tada je već komponovao svoja dva klavirska koncerta. Nikad se više nije vraćao u Poljsku.

Biografija[uredi - уреди]

Frederik Šopen rodio se u blizini Varšave kao sin naturalizovanog Francuza, koji se doselio u Poljsku 1787. godine i majke poljkinje. Rodio se 1. marta i uvek je toga dana slavio svoj rođendan, iako njegova krštenica verovatno pogrešno navodi da je datum rođenja 22. februar.

Detinjstvo[uredi - уреди]

1810. godine Šopenova porodica se seli u Varšavu. Već kao dečak Šopen pokazuje svoj talenat. Dok još nije bio ni deset godina, novine su pisali o njemu hvaleći ga. Sa sedam godina je već komponovao dva muzička dela. Nastupao je na raznim aristokratskim zabavama kao glavna atrakcija. Šopenov prvi učitelj je bio njegov otac koji je brzo odustao. Zatim je dobio drugog učitelja koji je nakon par godina priznao da ga Šopen muzikalno prevazilazi, pa je odgovornost za Šopenov razvoj pala na poznatog muzičkog pedagoga Jožefa Elsnera. Εlsnerov uticaj na Šopena je nediskutabilan. Premda mu je dozvoljavao da sam upravlja svojim sviranjem, bio je strog što se tiče teoretskog obrazovanja, kombinacija koja se pokazala delotvornom. Šopen je tako stekao stil koji će prožimati njegov budući rad. U ovo doba nastaju i oba Šopenova klavirska koncerta. Ranu mladost provodi i na putovanjima u Berlinu, Beču i Drezdenu.

Pariz[uredi - уреди]

1830. godine izbija revolucija u Varšavi protiv ruskog okupatora. Šopen se tada nalazio u Beču i burno je reagovao na vest. Zahvatila ga je snažna želja za povratkom u otadžbinu, ali su ga prijatelji nagovorili da ne ide. Umesto toga, Šopen se seli u Pariz i nikad se nije vratio kući. U svom dnevniku Šopen opisuje jake emocije koje ima u vezi sa stanjem u domovini. Nakon par meseci Rusi su pobili revoluciju.

Šopen se u Parizu družio sa drugim poljskim iseljenicima. Neki drugi njegovi prijatelji bili su muzičari Franc List, Hektor Berlioz i Robert Šuman, slikar Ežen Delakroa i pisci Onore de Balzak i Žorž Sand. Zadnje pomenuta je bila i Šopenova ljubavnica. Njih dvoje bili su poznat par tog vremena i o njima je pisana obuhvatna literatura. U ovo vreme Šopenovo zdravlje biva sve lošije. Zimu 1838-1839. Šopen je sa Žoržom Sand proveo na Maljorci i tada mu se zdravlje znatno pogoršalo. Nešto pre smrti, Šopen i Sand su se rastali. Sand ga nije posetila dok je ležao na samrti, iako je Šopen izrazio želju za tim.

Smrt[uredi - уреди]

Kratko pre svoje smrti, Šopen se dao nagovoriti da ide na turneju po Engleskoj. To je bila kobna odluka. Tamošnja vlažna klima negativno je uticala na Šopena, koji je bolovao od tuberkuloze. Preminuo je ubrzo po povratku u Pariz, 1849. godine, u okruženju prijatelja i rođene sestre. Sahranjen je u Parizu, a srce mu je preneto u jednu crkvu u Poljskoj, u skladu sa njegovim testamentom.

Dela[uredi - уреди]

Osim manjeg broja orkestralnih i komornih dela, sedamnaest poljskih pesama za glas i klavir, Šopen je komponovao isključivo klavirsku muziku koju je obogatio novim izražajnim sredstvima. Bio je jedinstven kao pijanist, izvođač sopstvenih dela i sasvim osoben kao autor. Uveo je nove tehničke složenosti u interpretaciji - slobodan duh i promenljivost tempa koji samo nagoveštava, a ne i precizno metronomski određuje, ali ništa u njegovoj muzici nije sračunato na spoljašnji efekat. Zato izvođenje njegovih kompozicija zahteva veliku tehničku i interpretatorsku spremnost. Šopen je bio bez uzora u pređašnjim razdobljima klasične muzike i gotovo bez naslednika. Ostavio je opus od 74 štampana dela koja po svojoj formalnoj strukturi i poetskim obeležjima nemaju premca u evropskoj muzici. Svojom je umetnošću uticao na klavirsku muziku i interpretativni stil, uticaj koji dopire i u -{XXI}- vek.

Jednu grupu Šopenovih dela sačinjavaju zbirke igara-poloneza, mazurki, valcera, duboke sadržajnosti. Uobičajene salonske komade uzdiže do ranga istinskih umetničkih dela. Šopen je dao doprinos i stvaranju novih tipova velikih formi-balada, fantazija, skreca. Etida koja je do Šopena bila instruktivna kompozicija, korištena u nastavi klavira da bi se savladao određeni tehnički problem, kod njega postaje koncertni komad.

Klavirski koncerti[uredi - уреди]

Pored brojnih klavirskih komada koje je napisao i udahnuo im klasičan, antologijski koncertni karakter i formu i u manjoj meri kamerne muzike, dva klavirska koncerta i jedna baletska svita -{Silfide}-, jedina su dela gde je koristio orkestar. Posebno su značajna njegova dva klavirska koncerta, komponovana u klasičnoj trostavačnoj formi zrelog koncerta -{XIX}- veka. Sa pravom je Berlioz za njih napisao da je orkestar u njima „samo pratnja, takoreći hladna i nekorisna”. Klavir je u prvom planu. Šopenovi klavirski koncerti, standardni su deo svetskog koncertnog repertoara i svuda se rado izvode. Mladi pijanisti ih rado uzimaju za svoja međunarodna takmičenja.

Prvi koncert, opus 11, e-mol[uredi - уреди]

Ovaj koncert je dovršen 1830. a objavljen i premijerno izveden 1833. godine. Obiluje viruozitetin u klaviru i posvećen je pijanisti Fridrihu Kalkbreneru. Tri njegova stava obrazuju celinu trajanja 37 minuta. Prvi stav je -{Allegro maestoso}-, sav u sonatnom obliku i traje polovinu ukupnog vremena koncerta. Obe njegove teme su veoma izražajne i elegantne, sa prizvukom sete, bez snažnijih kontrasta. Samo, druga tema modulira u E-Dur, a orkestar se kroz ceo stav tretira kao stereotipna pratnja veoma viruoznom klaviru. Drugi stav je -{Romansa - Larghetto}- u E-Duru i po svom karakteru je jedan nokturno. Inspirisan je Šopenovom ljubavi prema Konstanci Glatkovskoj, a o viruoznosti klavira svedoči podatak da se ovaj stav može izvoditi i kao samostalan komad, pisan samo za klavir. Ovde je orkestar još hladnija pratnja jednoj dražesnoj melodici klavira. Treći i finalni stav je -{Rondo - Allegro}-, opet u E-Duru, na kraju se vraća u osnovni tonalitet, a glavna tema mu je zasnovana na ritmovima krakovjaka, poljske narodne igre. Klavir je ovde još virtuozniji, kroz sve svoje registre, a u drugoj temi, Šopen bez ikakvih ukrasa daje maha levoj ruci da nastupa za oktavu ispod desne. Ovaj stav, kroz uvod, razradu i finalnu kadencu i kodu, daje maha solisti da iskaže sve bravure klavira kao instrumenta.

Drugi koncert, opus 21, f-mol[uredi - уреди]

Ovaj je koncert dovršen iste 1830. godine, samo nešto pre prvog koncerta, ali je publikovan i premijerno izveden tek 1835. godine. Inspirisan je Šopneovom ljubavi prema Konstanci Glatkovskoj, ali je kasnije kad je objavljen, posvećen drugoj Šopenovoj ljubavi, Delfini Potočkoj. Mada je i ovaj koncert dosta virtuozan, briljantnost je nešto potisnuta u korist poetskog izraza. Tri njegova stava obrazuju celinu trajanja 35 minuta. Prvi stav je opsežni sonatni -{Maestoso}-. Karakterišu ga ritmički izrazita prva i lirska druga tema. U razvojnom delu i reprizi nastupaju karakteristični Šopenovi osećaji za obilje maštovitih figuracija, ornamenata i blistave pasaže i tercne nizove. Drugi stav je -{Romansa - Larghetto}- i po svom karakteru je opet nokturno, kao i u prvom koncertu. Samo, u njegovom srednjem delu se javlja jedan snažan prolom u orkestru iz koga solista u završnom delu, uz blago figuriranje, vraća prvobitno raspoloženje stava. Finalni treći stav je -{Rondo - Allegro}-, pisan u stilu sonate, gde prva tema opet donosi, samo sada lirskiju, poljsku narodnu igru kujavjak. Epizode stava se smenjuju u formi mazurke u orkestru i lirskih solo partija u klaviru, da bi nakon burnih ritmova poljskog obereka, u kadenci i kodi, solista ponovo dobio priliku da iskaže sve viruozne mogućnosti solo klavira.

Izabrana dela[uredi - уреди]

  • Balade - Br. 1 Op. 23, Br. 2 Op. 38, Br. 3 Op. 47, Br. 4 Op. 52.
  • Etide - Op. 10 & 25
  • Mazurke
  • Nokturni
  • Dva koncerta za klavir - Op. 11 & 21
  • Poloneze-Fantazija - Op. 61
  • Prelide - Op. 28
  • Sonata - Op. 35
  • Pesma - Op. 74
  • Valceri - Op. 32 & 64

Eksterni linkovi[uredi - уреди]