Opus

Izvor: Wikipedia
Originalni notni zapis J. S. Baha: početak Preludijuma iz Svite za lautu u G molu BWV 995.
Početna 32 takta originalnog rukopisa Šopenove Poloneze u As duru, Op. 53, 1842.
Orkestarska partitura početka prvog stava Mocartovog koncerta za klarinet i orkestar u A duru, K. 622, napisanog 1791. godine za klarinetistu Antona Stadlera.
Originalni rukopis Okteta u F duru,
D. 803 F. Šuberta, komponovanog marta 1824.
Skica rukopisa Betovene klavirske Sonate No 28, A dur, Op. 101, Allegro, 1816.

Reč opus (fr. numéro, eng. opus number, it. numero, nem. Opuszahl)[1]potiče iz latinskog jezika i znači delo.

Ovaj termin može da se odnosi na književnost, slikarstvo, pozorište, balet, film, muziku i, uopšte, sve oblasti umetničkog stvaralaštva.

Dva značenja opusa[uredi - уреди]

Opus može da ima dva značenja:

1. Pojedinačno delo neke osobe:

Recimo: Betovenov Treći klavirski koncert, ce mol, opus 37.

2. Celokupno stvaralaštvo neke osobe:

Recimo: "Opus arhitekte Ćosića je ogroman...", "Celi umetnički opus grafičara je vrlo vredan...", "Njegov književni opus obuhvata komedije, pripovetke, književnu i pozorišnu kritiku."

U muzici reč opus takođe ima dvojako značenje:[2]

1. muzičko delo (kompozucijа),
2. celokupno stvaralaštvo jednog muzičara.

Opis procesa numeracije muzičkih dela[uredi - уреди]

Kompozitori i muzikolozi (ljudi koji studiraju i pišu o muzici) reč opus (ili skraćeno Op.)[3] koriste da bi označili (radi lakog uvida) hronološki redosled nastanka umetničkih dela ili odnos radova u kompozitorovoj celokupnoj kolekciji, a nekada se tako označava jedan period kompozitorovog stvaranja. Oni uz naslov dela napišu i broj opusa. Na primer, kada kompozitor komponuje svoju prvu kompozuciju, da joj naslov i označi je kao "Opus 1" (Op.1). Sledeća kompozicija bi bila "Opus 2" (Op.2) i td.

Koji su razlozi za vršenje numeracije muzičkih dela[uredi - уреди]

Ovakav način organizovne katalogizacije muzičkih kompozicija jednog umetnika umnogome pomažu i olakšavaju uvid u kompozitorov stvaralački opus i brzo i lako snalaženje svakog muzičara ili interesenta za njegov rad ili njegov odrećeni komad.

Betoven je napisao mnogo klavirskih sonata. Sonatu u A-duru op.26 napisao je kad je bio mlad. Mnogo godina kasnije, napisao je još jednu klavirsku sonatu (takođe u A-duru), ali ona (da bi se razlikovala) ima Opus 101 (vidi zadnji notni primer desno dole).

Istorijski aspekt numerisanja muzičkih dela[uredi - уреди]

Oznaka Opus se kroz istoriju koristilа još od 17. veka pa sve do današnjih dana. Poznato je da je Ludvig van Betoven bio veoma sistematičan i ažuran u tome.

Drugačije numeracije muzičkih dela[uredi - уреди]

Sem klasične oznake Op., muzikolozi su kompozicijama koje nisu imale oznake davali i drugačije numeracije (uoči različite numeracije dela ispisane kurzivom ispod notnih primera u desnoj koloni). Prikažimo samo neke najpoznatije:

  • KV ili K (Köchel-Verzeichnis)[5] su oznake za kompozicije Volfganga Amadeusa Mocarta koje je priredio Ludwig von Köchel. Poznato je da Mocartova muzika nije imala brojeve opusa. Muzikolog Köchel napravio je hronološki popis svih Mocartovih dela i dao im K numeraciju (K prema Köchel). Köchelova numeracija ide do broja 622.
1. L (Alessandro Longo)[8] su bile do 1906. oznake za kompozicije Domenika Skarlatija. Priredio ih je Alessandro Longo.
2. K ili Kk (Ralph Kirkpatrick)[9] je nova oznaka za kompozicije Domenika Skarlatija koja je zamenila gornju katalogizaciju L 1953. od strane Ralpha Kirkpatricka.
3. P (Giorgio Pestelli)[10] je nove oznaka za kompozicije Domenika Skarlatija načinjena od strane Giorgio Pestellija 1967. godine.

Izvori[uredi - уреди]