Liga naroda

Izvor: Wikipedia
Datoteka:Palaisgeneva.jpg
Palata naroda u Ženevi, Švajcarska, sagrađena između 1929. i 1938, predstavljala je sedište Lige naroda. Danas, služi kao evropsko sedište Ujedinjenih nacija.

Liga naroda je bila međunarodna organizacija osnovana posle Pariske mirovne konferencije 1919. Ciljevi Lige naroda su bili razoružanje; sprečavanje rata preko kolekrtivne bezbednosti; rešavanjem razmirica između zemalja putem pregovaračke diplomatije; i poboljšanje globalnog blagostanja. Diplomatska filozofija iza Lige fundamentalnu promenu mišljenja za predhodnih sto godina. Stara filozofija, nastala na Bečkom kongresu (1815), je posmatrala Evropu kao promenljivu mapu saveza između nacija, stvarajući ravnotežu snaga održavanjem jakih armija i tajnih sporazuma. Prema novoj filozofiji, Liga je predstavljala vladu nad vladama, čija je uloga bila rešavanje razmirica između pojedinačnih nacija na otvorenim zakonitim raspravama. Podsticaj za osnivanje Lige je potekao od predsednika SAD-a Vudrou Vilsona, mada Sjedinjene Države nikada nisu pristupile Ligi naroda zbog zabrane američkog Kongresa da postane član Lige: smatrali su da se Amerika već i previše upliće u evropska pitanja, i nisu želeli više da učestvuju u evropskim međunarodnim razmiricama. Ovakvo mišljenje je bilo široko rašireno među stanovništvom Sjedinjenih Država, uprkos snažne želje Vudrou Vilsona da Amerika postane član Lige naroda.

Ligi naroda su nedostajale sopstvene oružane snage i stoga su zavisile od Velikih Sila da primenjuju njene rezolucije, ekonomske sankcije koje je Liga odredila, ili da opskrbljuju armiju, kada je to potrebno, za potrebe Lige naroda. Međutim, često su bili nevoljni da se povinuiju volji Lige.

Posle jednog broja uspeha i nekih ranih neuspeha tokom 1920ih, postalo je jasno da je Liga nesposobna da zaštiti od agresije Sila Osovine tokom 1930ih. Početkom Drugog svetskog rata je postalo jasno da je Liga nije uspjela u svojoj osnovnoj svrsi—sprečavanje budućih svetskih ratova. Ujedinjene nacije je zamenjuju po završetku Drugog svetskog rata i nasleđuju nekoliko agencija i organizacija koje je osnovala Liga naroda.

Švedski komunistički vođa Fredrik Štum je spominjao Ligu naroda kao Imperijalistička internacionala.

Poreklo[uredi - уреди]

Koncept mirne zajednice nacija predhodno je opisao Imanuel Kant u svom delu Večiti mir: Filozofska skica (1795). Ideja prave Lige naroda izgleda da potiče od britanskog sekretara za spoljnja pitanja Edvarda Greja, i sa entuzijazmom je prihvaćena od strane Predsednika SAD-a Vudrou Vilsona i njegovog savetnika pukovnika Edvard M. Hausa kao način za izbegavanja krvoprolića kao što je Prvi svetski rat.

Na pariskoj mirovnoj konferenciji je prihvaćen predlog za stvaranje Lige naroda (francuski: Société des Nations, nemački: Völkerbund), 25. januara, 1919. Povelja lige naroda je usaglašena od strane specijalne komisije, i Liga je ustanovljena prema Delu I Versajskog sporazuma, koji je potpisan 28. juna 1919. S početka, povelju je potpisalo 44 države, uključujići i 31 državu koje su uzele učešće u ratu na strani Trojne antante ili joj se pridružile tokom konflikta. Uprkos Vilsonovim naporima za uspostavljanje i promovisanje Lige, zbog čega je nagrađen i Nobelovom nagradom za mir u 1919. godini, Sjedinjene Države niti su ratifikovale Povelju, niti su pristupile Ligi zbog protivljenja izolacionista u senatu SAD-a, naročito uticajnog republikanaca Henri Kabot Lodža iz Masačusetsa i Vilijam Edgar Bora iz Ajdahoa, zajedno sa Vilsonovim protivljenjem na kompromis.

Liga je održala svoj prvi sastanak u Londonu, 10. januara 1920. Prvi zadatak je bio da se ratifikuje Versajski sporazum, čime je zvanično okončan Prvi svetski rat. Sedište Lige je premešteno u Ženevu, 1. novembra 1920, gde je održano i prvo zaseanje Generalne skupštine Lige naroda, 15. novembra, 1920 čemu su prisustvovali predstavnici 41 nacije.

Simboli[uredi - уреди]

Liga naroda nije imala nijednu zvaničnu zastavu ili logo. Predlozi za usvajanje zvaničnih simbola su pokrenuti na početku, tokom 1920, ali zemlje članice nikada nisu postigle dogovor. Međutim, organizacije Lige naroda su koristile različite logoe i zastave (ili nisu u opšte) za svoje sopstvene potrebe. Međunarodni konkurs je održan 1929. godine kako bi se izabrao dizajn, ali ni to nije uspelo. Jedan od razloga za ovakav neuspeh je možda i strah zemalja članica da će moć nadnacionalne organizacije potisnuti njihovu.

Konačno, tokom 1939, pojavio se poluzvanični emblem: dve petokrake zvezde sa plavim pentagonom. Pentagon i dve petokrake zvezde su trebalo da simbolizuju pet kontinenata i pet ljudskih rasa. Na gornjem i donjem kraju, na zastavi je ispisano ime Lige naroda na engleskom (League of Nations) i francuskom (Société des Nations). Ova zastava se vijorila na zgradi Svetskog sajma u Njujorku tokom 1939. i 1940. godine.

Jezici[uredi - уреди]

Zvanični jezici Lige naroda su bili francuski, engleski i španski (od 1920). Početkom 1920ih, javili su se predlozi da Liga prihvati esperanto kao službeni jezik. Deset delegata je prihvatilo predlog sa samo jednim glasom protiv, francuskog delegata, Gabrijel Hanuksa. Hanuksu se nije sviđalo kako francuski jezik gubi svoju poziciju međunarodnog jezika i esperanto je posmatrao kao pretnju. Dve godine kasnije Liga je dala preporuku zemljama članicama da uključe esperanto u svoje obrazovno-nastavne programe.

Struktura[uredi - уреди]

Liga je imala tri glavna organa: sekretarijat (koju je prdvodio Generalni sekretar sa sedištem u Ženevi), Savet i Skupštinu, i veći broj komisija i agencija. Ovlašćenje za bilo kakvu akciju je zahtevalo anonimno glasanje od strane Saveta i većinu glasova u Skupštini.

Sekretarijat Lige naroda[uredi - уреди]

Osoblje Sekretarijata je bilo nadležno za pripremanje dnevnog reda Saveta i Skupštine i za objavljivanje izveštaja sa sastanaka i ostalih rutinskih pitanja, radeći efikasno kao civilna služba za potrebe Lige naroga. Nikol Titulesku je bio predsednik Lige dva mandata.

Tokom postojanja Lige od 1920. pa sve do 1946, bila su tri Generalna sekretara:

Prvi predsednik je bio Paul Himans, dobro poznati belgijski političar.

Generalni sekretar je pisao godišnji izveštaj o radu Lige naroda.

Savet[uredi - уреди]

Savet Lige naroda je imao nadležnost za bavljenje svim problemima koji utiču na svetski mir. Savet je počeo sa radom uz četiri stalne članice (Ujedinjeno Kraljevstvo, Francuska, Italija, Japan) i četiri izabrane članice na svake tri godine od strane Skupštine. Prve četiri izabrane članice su bile Belgija, Brazil, Grčka i Španija. Sjedinjene Države su trebale da budu peta stalna članica, ali pošto je SAD senat glasao 19. marta, 1920 protiv ratifikacije Versajskog sporazuma, tako da je peti stalni član saveta postala Republika Kina. Sastav i broj članova Saveta je vremenom rastao, tako što se broj izabranih članica prvo povećao na šest 22. septembra 1922. godine, a kasnije na devet 8. septembra 1926. Vajmarska republika je pristupila Ligi i postala šesti stalni član Saveta 8. septembra 1926, čime je Savet brojao ukupno petnaest članova. Sa odlaskom Nemačke i Japana iz Lige, njihova mesta su zauzele nove nestalne članice.

Savet se sastajao prosečno pet puta godišnje, i na vanrednim zasedanjima kada je to bilo potrebno. Sve u svemu, 107 javnih zasedanja je održano između 1920. i 1939. godine.

Skupština[uredi - уреди]

Svaka članica je imala predstavnike i jedan glas u Skupštini Lige naroda. Pojedinačne zemlje članice nisu uvek imale predstavnike u Ženevi. Skupština je održavala zasedanja jednom godišnje u septembru.

Imon de Valera je bio predsednik Saveta Lige naroda na 68. i specijalnom zasedanju u septembru i ooktobru 1932, i predsednik Skupštine Lige naroda tokom 1938. godine. Karl Joakim Hambro je bio predsednik 1939. i 1946. godine.

Ostala tela[uredi - уреди]

Liga je nadgledala rad Stalnog suda za međunarodno pravo i nekoliko drugih agencija i komisija stvorenih za rešavanje gorućih međunarodnih problema. To su bili Komisija za razoružanje, Zdravstvena organizacija, Međunarodna radnička organizacija, mandatna komisija, Stalni centralni odbor za opijum, Komisija za izbeglice, i Komisija za robove. Iako je sama Liga uopšte predstavljala neuspeh, nekoliko njenih agencija i komisija su zabeležile značajne uspehe u okviru svojih mandata.

Komisija za razoružanje 
Komisija se spočetka izborila za ugovor koji su potpisale Francuska, Italija, Japan, i Britanija da ograniče veličinu svojih mornarica. Međutim, Ujedinjeno Kraljevstvo je odbilo da potpiše sporazum o razoružanju iz 1923. godine, i Kelog-Brajandob pakt, stvoren od strane komisije tokom 1928, nije uspeo u svom cilju stavljanja ratova van zakona. Konačno, Komisija nije uspela da spreči vojno jačanje Italije, Nemačke i Japana tokom 1930ih.
Zdravstvena organizacija 
Ovo telo je bilo fokusirano na iskorenjivanje lepre i malarije, kasnije započinjući međunarodnu kampanju za istrebljenje komaraca. Zdravstvena organizacija je takođe uspela u sprečavanju epidemije tifusa da se proširi dalje po Evropi shodno njenoj ranoj intervenciji u Sovjetskom Savezu.
Mandatna komisija 
Komisija je nadgledala mandate Lige naroda, i organizovala plebiscite u spornim teritorijama kako bi stanovništvo moglo da odluči kojoj će se zemlji priključiti. Najznačajniji je plebiscit u Saru tokom 1935. godine.
Međunarodna radnička organizacija 
Ovo telo je predvodio Albert Tomas. Sa uspehom je izdelovao zabranu dodavanja olova farbama, i ubedilo nekoliko zemalja da usvoje osmočasovni radni dan i četrdesetosmočasovnu radnu nedelju. Takođe je radila na iskorenjavanju korišćenja dece za rad, promovisanju prava žena na radnom mestu, u učinila brodovlasnike odgovornim za nesreće koje pogađaju mornare.
Stalni centralni odbor za opijum 
Ovaj odbor je uspostavljen kako bi se nadgledao ststistički kontrolni sistem koji je uveden posle druge međunarodne konvencije o opijumu posvećena pitanjima gajenja, proizvodnje, trgovine i maloprodaje opijuma i njegovih prerađevina. Odbor je takođe ustanovio sistem uvoznih sertifikata i izvoznih ovlašćenja za legalnu međunarodnu trgovinu narkotika.
Komisija za izbeglice 
Predvođena od strane Fridtjof Nansena, Komisija je nadgledala povratak, i kada je to potrebno preseljenje, 400.000 izbeglica i bivših ratnih zarobljenika, većina je prebačena u Rusiju krajem Prvog svetskog rata. Uspostavila je kampove u Turskoj tokom 1922. kako bi se izborila sa izbegličkom krizom u toj zemlji i kako bi sprečila glad i zaraze. Takođe je uspostavila Nansenski pasoš kao način indentifikacije ljudi bez države.
Komisija za robove 
Komisija je težila istrebljenju robopstva u svetu, i borila se protiv prisilne prostitucije i trgovine narkoticima, naročito opijuma. Izborila se za oslobođavanje 200.000 robova u Sijera Leoneu i organizovala racije protiv trgovaca robljem u cilju napora za sprečavanje prakse prisilnog rada u Africi. Takođe je uspela u smanjenju stope smrtnosti radnika u Tanganjiki sa 55% na svega 4%. U drugim delovima sveta, Komisija je držala zapisnike o ropstvu, prostituciji i trgovini narkoticima u pokušaju praćenja ovih problema.

Nekoliko ovih institucija su prebačene u nadležnost Ujedinjenih nacija posle drugog svetskog rata. Pored Međunarodne radničke organizacije, Stalni sud za međunarodno pravo je postao UN institucija pod nazivom Međunarodni sud pravde, a Zdravstvena organizacija je restruktuirana kao Svetska zdravstvena organizacija.

Mandati Lige naroda[uredi - уреди]

Glavni članak: Mandati Lige naroda

Mandati Lige narodasu uspostavljeni prema članu 22 Povelje Lige naroda. Ove teritorije su bivše kolonije nekadašnjeg Nemačkog i Osmanskog carstva koje su stavljene u nadležnost Lige posle Prvog svetskog rata. Postojale su tri klasifikacije mandata:

„A“ mandat 
Ovo su teritorije koje su „dostigle stupanj razvoja u kome je njihovo postojanje kao nezavisnih nacija može biti predhodno priznato, uz pružanje administrativnih saveta i pomoći „mandatara“ sve do vremena dok ne budu mogli samostalno da funkcionišu. Želje ovih zajednica moraju biti od osnovne važnosti pri izboru mandatara.“ Ovo su pretežno delovi starog Osmanskog carstva.
„B“ mandat 
Ovo su teritorije koje „su u tom stadijumu da mandatar mora biti odgovoran za za upravljanje tertorijom prema uslovima koji će garantovati:
  • Slobodu savesti i religije
  • Očuvanje javnog reda i morala
  • Zabranu zloupotreba kao što su trgovinu robljem, trgovinu oružjem i alkoholom
  • Sprečavanje uspostavljanja vojnih i pomorskih baza i vojnih i pomorskih vežbi osim za političke svrhe i odbranu teritorije
  • Jednake mogućnosti za trgovinu ostalih članica Lige naroda.
„C“ mandat 
Ovo su teritorije "koje, shodno raštrkanosti populacije, ili njenog malog broja, ili njene udaljenosti od centra civilizacije, ili njihove geografske bliskosti teritoriji mandatara, ili usled drugih okolnosti, može biti upravljano prema zakonima mandatara."

Teritorijama su upravljale „mandatorne sile“, kao što je Velika Britanija u slučaju mandata nad Palestinom i Unija Južna Afrika u slučaju Jugozapadne Afrike, dok ne budu smatrali da su te teritorije sposobne za samoupravu. Postojalo je četrnaest mandata podeljenih među šest mandatornih sila, Ujedinjeno Kraljevstvo, Francuska, Belgija, Novi Zeland, Australija i Japan. U praksi, sa mandatornim teritorijama je postupano kao sa kolonijama i na njih je gledano kao na ratne trofeje. Sa izuzetkom Iraka, koji je pristupio Ligi 3. oktobra 1932, ove teritorije nisu počele da stiču nezavisnodt sve do završetka Drugog svetskog rata, pa sve do 1990. Zajedno sa raspuštanjem Lige, većina ostalih mandata su postale teritorije pod starateljstvom Ujedinjenih nacija.

Pored ovih mandata, Liga je upravljala Sarom 15 godina, pre nego što je vraćena Nemačkoj posle plebiscita, i slobodnim gradom Dancigom (danas Gdanjsk, Poljska) od 15. novembra 1920. do 1. septembra 1939. godine

Uspesi[uredi - уреди]

za Ligu se upošteno smatralo da je omanula u na polju razoružanja, sprečavanja rata, smirivanja razmirica putem diplomatije, i poboljšanja globalnog blagostanja. Međutim, postigla je značajne uspehe u nekim oblastima.

Olandska Ostrva[uredi - уреди]

Olandska Ostrva predstavljaju negde oko 6.500 ostrva na pola puta između Švedske i Finske. Stanovnici ostrva isključivo pripadaju švedskom govornom područiju, ali je Finska imala suverenitet nad njima početkom 1900ih. Tokom perioda od 1917. pa nadalje, većina stanovnika ostrva je želelo da postanu deo Švedske; Finska, međutim, nije želela da ustupi ostrva. Švedska vlada je pokrenula ovo pitanje u Ligi tokom 1921. Posle dubljih razmatranja, Liga je utvrdila da bi ostrva trebalo da ostanu deo Finske, ali uz autonomnost, svesna potencijalnog rata između dve zemlje.

Albanija[uredi - уреди]

Granica između Albanije i Jugoslavije je ostala sporna posle pariske mirovne konferencije iz 1919, i Jugoslovenske snage su okupirale deo albanske teritorije. Posle sukoba sa albanskim plemenskim vođama, jugoslovenske snage su prodrele još dublje. Liga je poslala komisiju predstavnika više sila u taj region. Komisija je odlučila u korist Albanije, i jugoslovenske snage su se povukle tokom 1921, pod pritiskom. Rat je još jednom sprečen.

Gornja Šleska[uredi - уреди]

Versajski sporazum predviđa plebiscit u Gornjoj Šleskoj kako bi se utvrdilo da li bi ta teritorija trebalo da pripadne Nemačkoj ili Poljskoj. U pozadini svega, jaka vojna taktika i diskriminacija Poljaka dovela je do pobuna i na kraju do prva dva šleska ustanka (1919. i 1920. godine). Na plebiscitu, otprilike 59,6% (oko 500,000) glasova je bilo za pripajanje Nemačkoj, i rezultat je doveo do trećeg šleskog ustanka tokom 1921. Od Lige je zatraženo da smiri situaciju. Tokom 1922, šestonedeljna istraga je pokazala da bi zemlja trebalo da bude podeljena; odluku su prihvatile obe zemlje i većina stanovništva Gornje Šleske.

Memel[uredi - уреди]

Nemački grad-luka Memel (danas Klajpeda) i okolne oblasti su stavljene pod kontrolu Lige po završetku prvog svetskog rata i šime je upravljao francuski general tri godine. Međutim, stanovništvo su činili većinom Litvanci, i litvanska vlada je uložila zahtev za te teritorije, sa invazijom litvanskih snaga u 1923. godini. Liga je odlučila da Litvaniji ustupi teritorije oko Mamela, ali je izjavila da luka treba da ostane međunarodna zona; Litvanija se složila. Dok se odluka mogla posmatrati kao neuspeh (u smislu da je Liga delovala pasivno na upotrebu sile), smirivanje situacije bez značajnih krvoprolića ide u prilog Lige.

Grčka i Bugarska[uredi - уреди]

Posle incidenta između stražara na granici Grčke i Bugarske iz 1925, grčke trupe su izvršile invaziju na svog suseda. Bugarska je naredila svojim trupama da pruže samo simboličan otpor, verujući da će Liga rešiti nesporazum. Liga je zaista osudila grčku invaziju, i pozvala na grčko povlačenje i kompenzaciju Bugarskoj. Grčka je poslušala, ali se žalila na nejednakost tretmana prema njima i prema Italiji u sukobu sa Albanijom.

Sar[uredi - уреди]

Sar je nemačka provincija formirana od delova Prusije i Rajnskog Palatinata koja je uspostavljena i stavljena pod kontrolu Lige posle Versajskog sporazuma. Posle petnaest godina vladavine Lige trebalo je da se održi plebiscit, kako bi se utvrdilo da li region treba da pripadne Nemačkoj ili Francuskoj. Oko 90,3% glasova je bilo u korist Nemačke na referendumu iz 1935. godine, i stoga je ponovo postao deo Nemačke.

Mosul[uredi - уреди]

Liga je razrešila i spor između Iraka i Turske oko kontrole bivše Osmanske provincije Mosul u 1926. Prema Velikoj Britaniji, kojoj je dodeljen A-mandat nad Irakom 1920. godine i stoga predstavljala Irak u spoljnim odnosima, Mosul je pripadao Iraku; s druge strane, nova turska republika je tražila pravo na tu provinciju kao njeno istorijsko središte. U region je poslat tročlani komitet Lige naroda u 1924. da ispita slučaj i u 1925. preporučio da region bude pripojen Iraku, pod uslovom da Britanija ima mandat nad Irakom narednih 25 godina, kako bi se osiguralo autonomno pravo Kurda. Savet Lige je usvojio ove preporuke i odlučio 16. decembra 1925. da dodeli Mosul Iraku. Iako je Turska prihvatila posredovanje Lige naroda, odbacila je njenu konačnu odluku. Uprkos svemu, Britanija, Irak i Turska su 5. juna 1926. postigle sporazum, da postupe prema odluci Saveta i dodele Mosul Iraku.

Liberija[uredi - уреди]

Prema glasinama o prisilnom radu u nezavisnoj afričko državi Liberiji, Liga je pokrenula istraguo tom pitanju, naročito na masovnim plantažama kaučuka u toj zemlji. Tokom 1930, izveštaj Lige je umešao mnogo vladinih zvaničnika u prodavalje ugovora o radu, što je dovelo do davanja ostavke predsednika Čarls D. B. Kinga, potpredsednika i brojnih drugih vladinih zvaničnika. Liga je zatim napravila sporazum za formiranje starateljstva nad Liberijom ako se ne sprovedu reforme, što je postalo glavna tema predsednika Edvin Barklija.

Ostali uspesi[uredi - уреди]

Liga se takođe borila protiv međunarodne trgovine opijumom i seksualnog ropstva i pomoglo ublažavanju stanja izbeglica, naročito u Turskoj u periodu do 1926. Jedna od inovacija na ovom područiju je i uvođenje Nansen pasoša u 1922, međunarodno priznate indentifikacione karte za izbeglice bez države. Mnoge uspehe Lige su postigli njene agencije i komisije.


Karikatura Punč magazina, 28. juli 1920, satirično viđenje Lige naroda.]]

Neuspesi[uredi - уреди]

Opšte slabosti Lige ilustruju određene specifični neuspesi.

Tješin[uredi - уреди]

Tješin (poljski Cieszyn, nemački Teschen, češki Těšín) je region između Poljske i današnje Češke Republike, značajan po svijim rudnicima uglja. Čehoslovačke su ušle u Tješin tokom 1919. kako bi preuzele kontrolu nad regionom dok je Poljska bila zaokupljena ratovanjem sa Sovjetskom Rusijom. Liga je intervenisala, odlučujući da bi Poljska trebalo da zadrži kontrolu nad većim delom grada, ali da bi Čehoslovačka trebalo da preuzme jedno od gradskih predgrađa, u kome su se nalazili najznačajniji rudnici uglja i jedina pruga koja je povezivala Češku i Slovačku. Grad je podeljen na poljski i češki Tješin. Poljska je odbila da prihvati ovakvu odluku; iako nije bilo daljeg nasilja, diplomatski sukobi su se nastavili narednih 20 godina.

Viljnus[uredi - уреди]

Posle Prvog svetskog rata, Poljska i Litvanija su obe stekle nezavisnost koju su izgubile tokom podele Poljske tokom 1795. Iako te zemlje dele vekove zajedničke istorije kroz Poljsko-litvansku uniju i Poljsko-litvanski komonvelt, rastući litvanski nacionalizam je sprečio ponovno formiranje federativne države. Grad Viljnus (Litvanski -{Vilnius}-, Poljski -{Wilno}-) je postao prestonica Litvanije, iako je u njemu živelo dosta Poljaka. Tokom Poljsko-sovjetskog rata iz 1920, Poljska armija je zauzela grad. Uprkos poljskim pretenzijama na grad, Liga je tražila od Poljske da se povuče; Poljska je to odbila. Grad i okolne teritorije su proglašene za zasebnu državu, a 20. februara 1922. lokalni parlament je izglasao Akt o ujedinjenju i grad je pripojen Poljskoj kao prestonica Vojvodstva Vilno. Teoretski, Britanija i Francuska su mogle da prisilno izvrše odluku Lige naroda. Međutim, nisu želele da se protive Poljskoj jer je ona viđena kao budući saveznik u ratu protiv Nemačke i kao tampon zona prema komunističkoj Rusiji. Na kraju je Liga prihvatila Viljnus kao poljski grad, 15. marta 1923.

Rur[uredi - уреди]

Prema Vresajskom sporazumu, Nemačka je trebala da plati reparacije. Mogla je da plati u novcu ili u dobrima prema određenoj vrednosti; međutim, u 1922. Nemačka nije mogla da plati reparacije. Sledeće godine, Francuska i Belgija su odlučile da delaju shodno tome, i izvršile invaziju na industrijsko srce Nemačke, Rur, iako je ovo bilo u direktnoj suprotnosti sa odlukama Lige. Pošto je Francuska bila značajan član Lige, a Britanija je bila neodlučna, ništa nije učinjeno u okviru Lige. Ovo je predstavljalo značajan presedan – Liga je retko delovala u suprotnostima velikih sila, i stoga povremeno kršila sopstvena pravila.

Krf[uredi - уреди]

Jedna od značajnijih graničnih razmirica koje su ostale posle Prvog svetskog rata je bio između Grčke i Albanije. Konferencija ambasadora, de fakto telo Lige, je poslata da reši problem. Savet je imenovao italijanskog generala Enrika Telinija da nadgleda proces. Dok je ispitivao grčku stranu granice, Telini i njegovo osoblje su ubijeni. Italijanski vođa Benito Musolini je bio razljućen, i zahtevao je da Grčka plati reparaciju i pogubi atentatore. Grci, zapravo, nisu ni znali ko su atentatori. Dana 31. avgusta 1923, italijanske snage su okupirale ostrvo Krf, deo Grčke, pri čemu je poginulo petnaestoro ljudi. Konačno, Liga je osudila Musolinijevu invaziju, ali i preporučila da Grčka plati kompenzaciju, koja bi stajala u Ligi dok se Telinijeve ubice ne otkriju. Musolini je, međutim, delujući na Konferenciji ambasadora, uspeo da promeni odluku Lige. Grčka je primorana da se izvini i isplati kompenzaciju direktno Italiji. Povinujući se pritisku velike sile, Liga je još jednom dala opasan i loš primer.

Mukdenski incident[uredi - уреди]

Mukdenski incident je bio jedan od većih prepreka Lige i predstavljao je povod za povlačenje Japana iz organizacije. U Mukdenskom incidentu, takođe poznatom kao Mandžurijski incident, Japanci su držali kontrolu nad južnom mandžurijskom železnicom u kineskoj oblasti Mandžurija. Oni su tvrdili da su kineski vojnici saboritali prugu, 18. septembra 1931, koja je bila glavni trgovinski pravac između dve zemlje. Zapravo, smatra se da su sabotažu skovali oficiri japanske Kvantung armije bez znanja vlade u Japanu, kako bi se pokrenula puna invazija na Mandžuriju. U znak odmazde, japanska armija, delujući suprotno naređenjima civilne vlasti, okupirala je čitav region Mandžurije, koji su zatim preimenovali u Mandžuko. Ovu novu državu su priznali jedino Italija i Nemačka. Kineska vlada je zatražila pomoć Lige naroda, ali je dugo prekookeansko putovanje predstavnika Lige naroda odlagalo celu stvar. Kada su stigli, zvaničnici su bili suočeni sa upornim kineskim tvrđenjem da su japanci izvršili nezakonitu okupaciju, dok je Japan smatrao da je delovao kako bi se sačuvao mir u regionu. Liga je smatrala da bi Japan trebalo da se povuče iz okupiranih krajeva; potom je Japan povukao svoje članstvo iz Lige. Prema povelji Lige naroda, Liga je sada trebala da uvede ekonomske sankcije Japanu, ili da prikupi armiju i objavi mu rat. Međutim, ništa se od toga nije dogodilo. Ekonomske sankcije uvedene nekoj od članica bi bile krajnje besmislene, pošto bi se država kojoj bi bila zabranjena trgovina sa drugim zemljama članicama mogla jednostavno preorjentisati na trgovinu sa Amerikom. Nikakva armija nije organizovana od strane Lige zbog čuvanja spostvenih interesa zemalja članica. Stoga je Japan zadržao kontrolu nad Mandžurijom, sve dok Crvena Armija nije preuzela područije i vratila ga Kini na kraju drugog svetskog rata.

Čako rat[uredi - уреди]

Liga nije uspela da spreči Čako rai između Bolivije i Paragvaja tokom 1932. godine oko neplodnog Čako Boreal regiona u Južnoj Americi. Iako je region bio retko naseljen, davao je kontrolu nad rekom Paragvaj čime bi jedna od dve kopnene zemlje dobila pristup Atlantiku, a i postojala su nagađanja, kasnije potvrđena za netačna, da će Čako predstavljati bogat izvor petroleja. Granično puškaranje tokom 1920ih kulminisao je u sveopšti rat tokom 1932, kada je bolivijska armija, prateći naređenja predsednika Danijel Salamanka Ureja, napala paragvajski garnizon u Vangardiji. Paragvaj je apelovao u Ligi nadoda, ali Liga nije preuzela nikakve akcije kada se Panamerička konferencija ponudila da posreduje umesto njih. Rat je predstavljao katastrofu za obe strane, prouzrokujući 100,000 žrtava i dovodeći obe zemlje na ivicu ekonomske katastrofe. U vreme kada je ugovoren prekid vatre 12. juna 1935, Paragvaj je držao kontrlu nad većim delom regiona. To mi je priznato pri potpisivanju primirija 1938. godine čime je Paragvaj zadržao tri četvrtine Čako Boreala.

Španski građanski rat[uredi - уреди]

Dana 17. jula 1936, izbio je oružani konflikt između španskih Republikanaca (vlada levice u Španiji) i Nacionalista (desno orjentisanih pobunjenika, uključujući većinu oficira španske armije). Alvarez del Vajo, španski ministar spoljnih poslova, apelovao je u Ligi da zaštiti njen teritorijalni integritet i političku nezavisnost. Međutim, liga nije mogla lično ga interveniše u španskom građanskom ratu niti da spreči strano mešanje u konflikt. Hitler i Musolini su nastavili da pomažu nacionaliste generala Franka, a Sovjetski Savez je pomagao španske lojaliste. Liga nije pokušala da zabrani intervenciju inostranih dobrovoljaca.

Invazija Abisinije[uredi - уреди]

Možda najznačajniji, oktobra 1935, Benito Musolini je poslao generala Pjetro Badođio i 400,000 vojnika da pokore Abisiniju (Etiopija). Moderna italijanska armija je lako porazila slabo naoružane Etiopljane, i osvojila Adis Abeba u maju 1936, primoravajući cara Hajle Selasija da napusti zemlju. Italijani su koristili hemijsko oružje i bacače plamena protiv Etiopljana. Liga naroda je osudila italijansku agresiju i uvela ekonomske sankcije u novembru 1935, ali su sankcije bile krajnje neefikasne. Dana 9. oktobra 1935, Sjedinjene Države (i druge nečlanice Lige) odbile su saradnju sa bilo kojom odlukom Lige. Sankcije prema Italiji su ukinute 4. jula 1936, ali do tada već nisu imale nikakvu svrhu.

Ponovno naoružavanje Osovine[uredi - уреди]

Liga je bila nemoćna i uglavnom nema u slučaju značajnih dešavanja koji su doveli do Drugod svetskog rata kao što je hitlerova remilitarizacija Rajnske oblasti, okupacija Sudeta i aneksija Austrije. Kao i Japan, Nemačka 1933. godine i Italija 1937. godine su jednostavno povukle svoje članstvo iz Lige radije nego da se potčine njenim odlukama. Ligin komesar u Dancigu je bio u nemogućnosti da se suoči sa nemačkim polaganjem prava na grad, što je značajno doprinelo izbijanju Drugog svetskog rata u 1939. Poslednje značajno delo Lige je isključenje Sovjestkog Saveza u decembru 1939. godine posle invazije Finske.

Raspuštanje i zaostavština[uredi - уреди]

Sa početkom Drugog svetskog rata, postalo je jasno da je Liga omanula u svojoj osnovnoj funkciji – sprečavanje budućih svetskih ratova. Tokom rata, ni Skupština ni Savet Lige nisu držali sastanke, a Sekretarijat u Ženevi je smanjen na najmanju meru, premeštajući mnoge službenike u Severnu Ameriku.

Posle neuspeha da spreči rat, odlučeno je da se formira novo telo koje će zameniti Ligu u budućnosti. Ovo telo su Ujedinjene nacije. Mnogi organi Lige, na primer Međunarodna radnička organizacija, su nastavili da funkcionišu i na kraju se pripojili UN-u. Na zasedanju Skupštine u 1946, Liga je raspustila sebe i svoje službe, mandate, a imovina je preneta na Ujedinjene nacije.

Struktura Ujedinjenih nacija je trebalo da postane efikasnija nego Lige naroda. Glavni Saveznici u Drugom svetskom ratu (Ujedinjeno Kraljevstvo, SSSR, francuska, SAD, i republika Kina) su postale stalne članice Saveta bezbednosti, dajući novim „Velikim Silama“ značajni međunarodni uticaj, odražavajući Savet Lige naroda. Odluke Saveta bezbednosti su obavezujuće za sve članice Ujedinjenih nacija; međutim, jednoglasne odluke nisu potrebne, za razliku od Saveta Lige. Stalne članice Saveta bezbednosti imaju veto pravo kako bi zaštitili sopstvene interese, što je sprečilo odlučnije akcije UN-a u mnogim slučajevima. Slično Ligi, UN nema sopstvene oružane snage, ali su Un bile uspešnije u pozivanju članica da doprinesu oružanim intervencijama, kao što je Korejski rat, i mirovna misija u bivšoj Jugoslaviji. Međutim, UN je u nekim slučajevima bila primorana na primenu ekonomskih sankcija. Ujedinjene nacije su bile uspešnije i u privlačenju članica od Lige, čineći je još značajnijom.

Videti još[uredi - уреди]

Eksterni linkovi[uredi - уреди]